18.
Vrata su bila odškrinuta; oni uđoše.
"Džone!"
Iz kupatila se začuše neprijatni i karakteristični zvuci.
"Da ti se nije šta desilo?" povika Helmholc.
Odgovora nije bilo. Neprijatni zvuci se ponoviše, dvaput, zatim tišina. Onda vrata od kupatila škljocnuše i otvoriše se; iziđe Divljak, neobično bled.
"Dakle, Džone", zabrinuto reče Helmholc, "zaista mi bolesno izgledaš."
"Jesi li pojeo nešto pokvareno?" upita Bernard.
Divljak klimnu glavom. "Pojeo sam civilizaciju."
"Šta?"
"Otrovao sam se od nje; bio sam ukaljan. A pored toga", dodade on, tišim glasom, "pojeo sam svoje zlodejstvo."
"Dobro, ali šta si u stvari...? Mislim, malopre si..."
"Sad sam počišćen", reče Divljak. "Popio sam malo slačice razmućene u toploj vodi."
Dva prijatelja ga zgranuto odmeriše. "Hoćeš da kažeš da si namerno?" upita Bernard.
"Tako se pročišćavaju Indijanci." On sede i, uzdahnuvši, pređe rukom preko čela. "Odmoriću se nekoliko minuta", reče. "Prilično sam umoran."
"To me ne čudi", reče Helmholc. Posle kraće pauze, on nastavi drukčijim tonom: "Došli smo da se pozdravimo. Sutra odlazimo."
"Da, sutra odlazimo", reče Bernard, na čijem licu Divljak primeti nov izraz rešenosti i pomirenja sa sudbinom. "Uzgred da ti kažem, Džone", nastavi on, nagnuvši se u fotelji i položivši ruku Divljaku na koleno, "hteo bih da ti kažem koliko mi je žao zbog onoga juče." On pocrvene. "Koliko se stidim", nastavi on, uprkos nesigurnosti koja mu se beše pojavila u glasu, "koliko stvarno..."
Divljak ga preseče u pola rečenice, dohvati ga za ruku i srdačno je steže.
"Helmholc se divno poneo prema meni", zaključi Bernard svoj monolog posle kraće pauze. "Da nije bilo njega, ja bih..."
"Eh, eh", pobuni se Helmholc.
Nastupi tišina. Uprkos svojoj žalosti - štaviše, zbog nje, jer ta žalost je bila simptom njihove međusobne ljubavi - tri mladića su bila srećna.
Najzad Divljak reče:
"Bio sam jutros kod Upravljača."
"Zašto?"
"Da ga pitam mogu li i ja na ostrvo s vama."
"I šta ti je rekao?" žudno upita Helmholc.
Divljak odmahnu glavom. "Nije mi dopustio."
"Zašto?"
"Kaže da hoće da nastavi eksperiment. Samo, proklet da sam", dodade Divljak sa iznenadnim besom, "proklet da sam ako dopustim da i dalje eksperimentišu sa mnom. Ni za ljubav svih Upravljača koliko ih ima. Sutra i ja odlazim."
"Ali kuda?" upitaše ga obojica uglas.
Divljak sleže ramenima. "Svejedno kuda. Baš me briga. Samo da budem sam."
Od Gildforda, silazni vazdušni put je išao preko doline Vej do Godalminga, zatim se, preko Molforda i Vitlija, produžavao do Hejlmira, i dalje do Portsmuta preko Pitersfilda. Približno paralelno s njim, ushodni put je vodio preko Vorpldena, Tongema, Patnema, Elsteda i Grejšota. Između vrha Hogz Beka i Hajndheda, bilo je mesta gde rastojanje između ovih dveju linija nije prelazio šest-sedam kilometara. To je bilo premalo za nepažljive letače - naročito noću, i ako bi popili kojih pola grama some više nego što im je trebalo. Zbog toga je dolazilo do udesa. Ozbiljnih. Najzad je bilo rešeno da se ushodna linija prebaci nekoliko kilometara na zapad. Između Grejšota i Tongema, četiri napuštena vazdušna svetionika obeležavala su pravac starog druma koji je nekad vodio od Portsmuta do Londona. Nebo iznad njih bilo je tiho i pusto. Sada su iznad Selborna, Berdena i Farnema helikopteri neprestano zujali i urlali.
Za svoje isposništvo Divljak beše odabrao stari svetionik koji je ležao na vrhu brda između Patnema i Elsteda. Građevina je bila od armiranog betona, odlično očuvana - gotovo previše udobna, kako je Divljak pomislio kad je prvi put ispitao teren, gotovo i suviše civilizovano luksuzna. Umirio je savest time što je kao nadoknadu za komfor sebi obećao oštriju samodisciplinu, potpunija i temeljnija pročišćavanja. Prve noći u isposništvu namerno nije spavao. Proveo je sate klečeći i molići se, čas onom nebu od koga je Klaudije tražio oproštaj, čas Avonaviloni, na sunji jeziku, čas Isusu i Pukongu, čas orlu, svom zaštitniku. Povremeno bi raširio ruke kao da je na krstu i tako ih držao kroz duge minute bola koji je postepeno rastao dok ne bi prešao u drhtavu i neizdržljivu agoniju, držao ih je tako u položaju dobrovoljnog raspeća, dok je, kroz stisnute zube, ponavljao (a znoj je curio niz lice), "Oprostite mi! Očisti me! Pomozi mi da budem dobar!"
Kad je osvanulo jutro, smatrao je da je stekao pravo da se nastani u svetioniku, da se nastani iako je na većini prozora staklo bilo celo, iako je pogled s platforme bio tako lep. Jer sam razlog zbog koga je izabrao svetionik beše gotovo smesta postao i razlog da ode nekud drugde. Bio je odlučio da tamo živi jer je pogled bio tako lep; zato što je, s mesta odakale je posmatrao, izgledalo kao da posmatra otelovljenje božanskog bića. Ali ko je on da ga svakog dana, svakog sata mazi taj prizor lepote? Ko je on da živi u vidljivom prisustvu božjem? Nije zaslužio ništa bolje no da živi u nekom prljavom svinjcu, nekoj slepoj rupi u zemlji. Ukočen i još uvek loman posle duge noći ispunjene bolom, ali iz tog istog razloga smiren u duši, on se pope na platformu svoje kule i zagleda se u blistavi jutarnji svet gde je ponovo stekao pravo da stanuje. Na severu je vidik zaklanjala duga krečnjačka ivica Hogz Beka, iza čijeg istočnog kraja su se uzdizale kule sedam oblakodera koji su sačinjavali grad Gildford. Spazivši ih, Divljak iskrivi lice u grimasu, ali vremenom se navikao na njih, jer noću su one veselo treperile u geometrijskim sazvežđima, ili, osvetljene reflektorima odozgo do dole, svečano upirale svoje svetleće prste (pokretom koji je u celoj Engleskoj razumevao samo Divljak) prema nedokičivim tajnama neba.
U dolini koja je odvajala Hogz Bek od peščanog brežuljka na kome je stajao svetionik, Patnem je bilo skromno seoce od devet spratova, sa silosima, farmom živine i fabričicom vitamina D. S druge strane svetionika, prema jugu, zemljište se, u drugim padinama obralim vresom, prostiralo sve do niza bara.
Iza njih, iznad šume koja ju je odvajala od ovog predela, uzdizala se četrnaestospratna kula Elsteda. Nejasnih obrisa u magličastom engleskom vazduhu, Hajndhed i Selbron mamili su pogled u plavu romantičnu daljinu. Ali Divljaka nije samo ta daljina privukla svetioniku; bliža okolina je bila isto tako zavodljiva. Šuma, široki potezi vresa i žute štipavice, grupu škotskih jela, sjajne površine bora s brezama koje su se nadnosile nad njih, s lokvanjima, s trsticima - sve je bilo lepo i, oku naviknutom na bezvodnu američku pustinju, zaprepašćujući plodno. A tek samoća! Bila je dana kad ne bi video ni jedno ljudsko biće. Svetionik je bio svega četvrt časa leta udaljen od kule Čering-T, ali teško da su i brda Malpaisa bila išta manje pusta od ove ravnice u Sariju. Gomile koje su svakodnevno kretale iz Londona odlazile su samo na elektromagnetski golf ili tenis. U Patnemu nije bilo veza; najbliži tereni s Rimanovom površinom nalazili su se u Gildfordu. Oko svetionika su cveće i predeo bili jedina atrakcija i, stoga, pošto nije bilo razloga za dolazak ovamo, niko nije ni dolazio. Prvih nekoliko dana Divljak prožive sam i neuznemiren.
Najveći deo novca koji je, stigavši u London, bio primio za lične troškove, Džon je potrošio na opremu. Pre nego što je otišao iz Londona, kupio je četiri ćebeta od viskozne vune, konopca i kanapa, eksera, lepka, nešto alata, šibica (iako je imao nameru da kasnije napravi svrdlo za dobijanje vatre), nekoliko lonaca i šerpi, dva tuceta kesica sa semenjem i deset kilograma pšeničnog brašna. "Ne, neću sintetički skrob i surogat brašna od otpadaka pamuka," insistirao je prilikom kupovine, "bez obzira što je hranljivije." Ali kad je došao do panglandularnih biskvita i vitaminizovanog surogata goveđine, nije mu pošlo za rukom da odoli prodavčevom ubeđivanju. Sada, dok je posmatrao konzerve, ljuto je prebacio sebi tu slabost. Odvratna civilizovana roba! Bio je rešen da to ne jede, makar umirao od gladi. "Pokazaću ja njima", mislio je kivno. Pokazaće, takođe, i sebi.
On izbroja svoj novac. Nadao se da će sa ono malo preostalih para moći da prezimi. Na proleće, već, njegova bašta daće dovoljno plodova da ga učini nezavisnim od spoljnog sveta. U međuvremenu, tu je divljač. Video je puno zečeva, a po barama su živele barske ptice. On smesta poče da pravi luk i strele.
Nedaleko od svetionika raslo je jasenje, a nešto dalje i čitav čestar divno pravog lešnikovog šiblja, dobrog za strele. On prvo poseče jednu mladicu jasena; odseče šest stopa tankog stabla bez grana, sljušti koru i poče da delje belo drvo, šušku po šušku, kao što ga je učio stari Mitsima, sve dok nije dobio motku svoje visine, čvrstu i nešto deblju u sredini, živu i elastičnu na stanjenim krajevima. U radu je osećao neobično snažno zadovoljstvo. Posle onih sedmica dokolice provedenih u Londonu, gde je, kad mu je šta bilo potrebno, samo pritiskao prekidač ili okretao ručicu, raditi nešto za šta se tražila veština i strpljenje bilo je nepomućeno uživanje.
Bio je gotovo dovršio deljanje luka, kad se najednom trže, uhvativši sebe kako peva - peva! Bilo mu je kao da je, iznenada naletevši na sebe odnekud spolja, uhvatio sebe na delu, zatekao sebe u prestupu. Pocrvene kao krivac. Na kraju krajeva, nije on došao ovamo da peva i uživa, nego da izbegne dalje zaražavanje prljavštinom civilizovanog života; da se pročisti i postane dobar; da aktivno ispravi svoje greške. Na svoje zaprepašćenje, on shvati da je, zanesen u deljanje, zaboravio zakletvu da će se stalno sećati - sirote Linde; i svoje ubilačke grubosti prema njoj, i onih odvratnih blizanaca koji su vrveli kao vaši po tajanstvu njene smrti, vređajući svojim prisustvom ne samo njegov bol i kajanje nego i same bogove. Bio se zakleo da zapamti, zakleo da bez prestanka okajava svoje grehe. A evo šta radi: veselo peva nad svojim lukom, peva, ništa manje nego peva...
On uđe u kulu svetionika, otvori teglu slačice i pristavi sud s vodom na vatru.
Pola sata kasnije, tri Delta-minus poljoprivredna radnika iz jedne od patnemskih grupa Bokanovski vozila su se kamionetom u Elsted: prolazeći vrhom brežuljka, zapanjiše se kad su spazili mladića kako stoji pred napuštenim svetionikom, go do pojasa, i šiba se kamdžijom od kožnih kaiševa sa čvorovima. Leđa su mu bila poprečno izbrazdana grimizom, a od jedne masnice do druge slivali su se tanki potočići krvi. Vozač kamioneta zaustavi kola uz ivicu druma i, otvorenih usta, zablenu se, zajedno sa svoja dva druga, u neočekivani prizor. Počeše da broje udarce - jedan, dva, tri. Posle osmog, mladić prekide svoje samokažnjavanje da otrči do ivice šume i tamo se žestoko ispovraća. Zatim podiže kamdžiju i poče se ponovo šibati. Devet, deset, jedanaest, dvanaest...
"Ford te zgazio!" prošaputa vozač. Njegovi blizanci bili su istog mišljenja.
"Forde gospode!" rekoše oni.
Tri dana kasnije, kao lešinari koji se spuštaju na mršu, naiđoše novinari.
Osušen i očvrsnut nad tihom vatrom od zelenog granja, luk je bio gotov. Divljak je bio zauzet deljanjem strela. Trideset lešnikovih prutova je bilo izdeljano i osušeno, pažljivo zarezano i opremljeno oštrim ekserom na vrhu. Jedne noći Divljak beše napao patnemsku farmu živine, i sad je imao dovoljno perja da opremi celu jednu oružarnicu. Tako ga je, zanetog u pričvršćivanje pera na strele, zatekao prvi novinar. Nečujan u pneumatičnim cipelama, on se prikrade Džonu iza leđa.
"Dobar dan, gospodine Divljače", reče on. "Ja sam novinar Radio-novosti."
Divljak se trže kao da ga je zmija ujela i skoči na noge razbacujući na sve strane strele, pera, teglu lepka i četku.
"Izvinite, molim vas", reče novinar sa iskrenim žaljenjem. "Nisam imao nameru..." on se dotače svog šešira - aluminijumskog cilindra u kome je nosio radio-prijemnik i predajnik. "Oprostite što ga ne skidam", reče on. "Malo je težak. Dakle, kao što rekoh, ja sam novinar Radio..."
"Šta hoćete?" natmuri se Divljak. Novinar uzvrati svojim najšarmantnijim osmehom.
"Pa, razume se, naše čitaoce bi živo interesovalo..."
On nakrivi glavu, osmeh mu postade prosto koketan.
"Samo nekoliko reči, gospodine Divljače." I on brzo, nizom ritualnih pokreta, odvi dve žice spojene s portabl baterijom prikopčanom oko pojasa; zabode ih, istovremeno, u rupice na ivicama svog aluminijumskog šešira; pritisnu drugu oprugu, na ivici oboda - i, kao čupavac iz kutije, iskoči mikrofon i zaklati mu se na petnaest centimetara od nosa; navuče slušalice na uši; pritisnu prekidač na levoj strani šešira - i iznutra se začu tiho osinje zujanje; okrete dugme udesno - i u zujanje upade stetoskopsko zavijanje i pucketanje, štucanje i iznenado pijukanje. "Halo", reče on mikrofonu, "halo, halo..." U šeširu mu odjednom zazvoni zvonce. "Jesi li ti, Edzel? Ovde Primo Melon. Jesam, našao sam ga. Gospodin Divljak će sad uzeti mikrofon i reći nekoliko reči. Zar ne, gospodine Divljače? On pogleda Divljaka uz još jedan od svojih neodoljivih osmeha. "Jednostavno recite našim čitaocima zašto ste došli ovamo. Zbog čega ste napustili London (ne prekidaj, Edzel!) tako iznenada. I, razume se, o kamdžiji." (Divljak se trže. Otkud znaju za kamdžiju?) "Neobično nam je mnogo stalo da saznamo nešto o tome. I nešto o civilizaciji. Znate već. Moje mišljenje o civilizovanim devojkama; nešto u tom smislu. Samo nekoliko reči, svega par reči..."
Divljak ga posluša zaprepašćujući doslovno. On izgovori samo pet reči - pet reči, onih istih koje je uputio Bernardu na račun Kenterberijskog arhipojca. Hani! Sons eso tse-na! I dohvativši novinara za ramena, on ga okrete (pokaza mu da je mladić bio zaobljen koliko treba) nanišani i, svom snagom i preciznošću fudbalskog asa, izvede jedan savršen udarac.
Osam minuta kasnije, na londonskim ulicama su se prodavale Radio-novosti. TAJANSTVENI DIVLJAK ŠUTNUO REPORTERA RADIO-NOVOSTI U TRTIČNU KOST, glasio je naslov na prvoj strani. SENZACIJA U SARIJU.
"Senzacija čak i u Londonu" Neprevodiva igra reči: na engleskom "sensation" znači i "senzacija" i "osećaj"; prim. prev. - pomisli novinar kad je ovo pročitao, po povratku u London. Štaviše vrlo bolna. On oprezno sede za sto s ručkom.
Neobeshrabreni upozorenjem u vidu masnice na trtičnoj kosti svog kolege, četiri novinara koja su predstavljala njujorški Tajmz, frankfurtski Četvorodimenzionalni kontinuum, Glasnik fordovske nauke i Delta dnevik, pojaviše se istog popodneva kod svetionika i naiđoše na sve suroviji prijem.
Iz bezbedne daljine, i još trljajući zadnjicu, novinar Glasnika fordovske nauke doviknu: "Beslovesni stvore! Bolje uzimaj somu!"
"Gubi se odavde!" Divljak zapreti pesnicom.
Novinar se povuče nekoliko koraka, pa se ponovo okrete. "Zlo postaje nestvarnost ako uzmeš koji gram."
"Kohakwa iyathotkyai!" U Divljakovom glasu zazvuča i pretnja i poruga.
"Bol postaje varka."
"Ma nemoj?" reče Divljak i, dohvativši debelu lešnikovu granu, zakorači prema njemu.
Novinar Glasnika fordovske nauke jurnu prema svome helikopteru.
Posle toga su Divljaka neko vreme ostavili na miru. Nekoliko helikoptera bilo se pojavilo i radoznalo se vrtelo oko kule. On odape strelu na najdrskiji, koji se beše spustio najniže. Ona probi pod kabine; ču se oštar vrisak i mašina uzlete kao raketa, sa svim ubrzanjem koje joj je superbaterija mogla dati. Ostali su se od tada držali na pristojnom rastojanju. Ne obraćajući pažnju na njihovu dosadnu zuku (u mašti je video sebe kao prosca Devojke iz Matsakija, hladnog i istrajnog među krilatom gamadi), Divljak je kopao na mestu koje je bio odredio za baštu; nebo iznad njega je, ponekad, po nekoliko sati uzastopce bilo prazno i, izuzev ćurlikanja ševa, tiho.
Vreme je bilo sparno, u vazduhu se osećalo nevreme. Kopao je celo jutro i sad se odmarao, ispružen na podu. Odjednom, pomisao na Leninu postade njena istinska prisutnost, gola i opipljiva; govorila je "Dušo" i "Zagrli me!" - samo u čarapama i cipelama, namirisana. Bestidna bludnica! Ali jao, jao, njene ruke oko njegovog vrata, talasanja njenih grudi, njena usta! "Večnost nam je bila u očima i na usnama", "Lenina... Ne, ne, ne, ne!" On skoči na noge i onako polunag istrča iz kuće. Na ivici pustare raslo je beličasto žbunje smreke. On se baci na njega - zagrli ne ono glatko telo svojih želja nego naramak zelenih iglica. Oštre, one ga izbodoše na hiljadu mesta. On pokuša da se seti sirote Linde, presečena daha i onemele, njenih ruku koje su grabile vazduh i neizrecivog užasa u njenim očima. Sirote Linde za koju se zakleo da će se sećati. Prisustvo Lenine koju je obećao da će zaboraviti. Telo mu je, čak i kroz ubode smrekovih iglica, bilo svesno nje, neizbežno stvarne. "Dušo, dušo... A ako si i ti mene želeo, zašto onda nisi..."
Kamdžija je visila na ekseru pored vrata, spremna za slučaj da se pojavi novinari. Izbezumljen, Divljak utrča u kuću, zgrabi je, zavitla. Kaiši puni čvorova zagrizoše mu u meso.
"Bludnice! Bludnice!" uzvikivao je pri svakom udarcu kao da je to Leninu (a kako je pomamno želeo, i nesvestan svoje želje, da to bude Lenina), belu, toplu, namirisanu, pokvarenu Leninu, ovako bičevao. "Bludnice!" Zatim, očjanički: "Oh, Linda, oprosti mi. Oprosti mi, bože. Ja sam rđav. Ja sam grešan. Ja sam... Ne, ne bludnice, bludnice!"
Sa svoje pažljivo sagrađene čeke u šumi, tri stotine metara odatle, Darvin Bonaparte, najveći stručnjak taktilografske korporacije za snimanje krupne divljači, posmatrao je tok događaja. Strpljenje i veština behu urodili plodom. Proveo je tri dana sedeći u duplji veštačkog hrasta, tri noći puzeći potrbuške kroz vres, sakrivajući mikrofone u žbunove štipavice, zakopavajući žice u meki sivkasti pesak. Sedamdeset dva časa krajnje neudobnosti. Ali sada je kucnuo veliki trenutak - najveći, stiže da pomisli Darvin Bonaparte, krećući se među svojim instrumentima, najveći otkako je snimio onaj čuveni sveurlajući steroskopski taktilni film o svadbi gorila. "Izvrsno!" reče on u sebi kad Divljak poče svoju zaprepašćujuću predstavu. "Izvrsno!" Teleskopske kamere su bile brižljivo nanišanjene - nisu napuštale svoju pokretnu metu; on uključi jaču struju da uhvati u groplanu besomučno i izobličeno lice (divno!); prebaci, za pola minuta, na usporeno snimanje (izvanredno komičan efekt!), slušajući u međuvremenu prasak udaraca, stenjanje, divlje mahnite reči koje je registrovala tonska traka po ivici filma; isproba efekt blagog pojačanja (da, tako je, nesumnjivo, bolje!); oduševi se se čuvši u trenutnoj pauzi prodorni ševin ćurlik; požele da se Divljak okrene da bi mogao uhvatiti groplan krvi na njegovim leđima - i gotovo istog trenutka (kakva neočekivana sreća!) predusretljivi momak se zaista i okrete i snimatelj uhvati savršeni groplan.
"Dakle, ovo je bilo veličanstveno!" reče on u sebi kad je posao bio gotov. "Zaista veličanstveno!" On otre čelo. Kad u studiju ubace taktilne efekte, film će biti izvanredan. Gotovo, pomisli Darvin Bonaparte, gotovo kao Ljubavni život glavate uljarke - a to, Forda mi, nije malo!
Dvanaest dana kasnije, Divljak iz Sarija beše pušten u distribuciju i mogao se videti, čuti i osetiti u svakom boljem taktilografu u Zapadnoj Evropi.
Dejstvo Bonapartinog filma bilo je trenutno i masovno. Sutradan po podne po njegovom prvom prikazivnju, Džonovu rustikalnu samoću odjednom naruši dolazak, vazdušnim putem, nepreglednog roja helikoptera.
On je u to vreme riljao u bašti - riljao i u glavi, tegobno prevrćući materiju svojih misli. Smrt - i on ubode ašovom jedanput, pa opet, i opet. A sve naše jučerašnjice osvetile su ludama put u prašnu smrt. Makbet,V. U rečima je odzvanjala neka grmljavina koja je ubeđivala. On podiže još jedan ašov zemlje. Zašto je Linda umrla? Zašto se dopustilo da malo-pomalo postane sve manje ljudsko biće i najzad... On uzdrhta. Bog koji ljubi strvinu. Hamlet, II, 2 (prevod Sv. Stefanovića). On stavi nogu na ašov i besno ga zari u tvrdu zemlju. Što su muve dečacima nestašnim, to bogovima mi smo; ubijaju nas zabave radi. Ponovo grmljavina; reči koje se objaviše kao istinite - čak nekako istinitije od istine. A ipak ih taj isti Gloster preblagim bogovima naziva. Kralj Lir, IV, 1. Sem toga, najbolji odmor ti je san, san koji često sam izazivaš; a ipak užas te hvata od smrti koja nije drugo. Nije drugo do spavanje. Spavanje. Mera za meru, III, 1. Spavati. Možda sanjati. Ašov zape; on se saže da ga podigne. Jer u tom spavanju smrti kakvi bi snovi...? Hamlet, II, 1.
Zuka iznad glave beše prerasla u urlanje; on se odjednom nađe u senci; nešto je bilo između sunca i njega. On se trže i diže pogled sa svog riljanja, sa svojih misli; diže pogled zbunjen i ošamućen, dok mu je svest i dalje lutala po onom svetu istinitih istina, još bila usredsređena na smrt i božanstvo; podiže pogled i vide, tik nad sobom, roj mašina koje su lebdele. Dolazili su kao skakavci, nepokretno lebdeli, spuštali se na vresovinu svuda oko njega. A iz trbuha tih džinovskih skakavaca izlazili su muškarci u belom viskoznom flanelu, žene (jer bilo je vrućina) u pižamama od acetat-šantunga ili šortsevima od pamučnog somota i majicama bez rukava, do pola razdrljenim - iz svakog po jedan par. Kroz nekoliko minuta već ih je bilo nekoliko desetina i stajali su u širokom krugu oko svetionika, buljeći, smejući se, škljocajući fotogrfskim aparatima, bacajući (kao majmunu) kikiriki, paketiće žvakaće gume na bazi polnih hormona, panglandularne dezertne biskvite. A njihov broj - jer sad je reka helikoptera neprekidno priticala preko Hogz Beka - svakog trenutka se povećavao. Kao u kakvoj mori, desetine postadoše dvadesetine, dvadesetine stotine.
Divljak se beše povukao u zakolon i sad je, u položaju pritešnjene životinje, stajao leđima uz zid svetionika i kružio pogledom od lica do lica, užasnut i onemeo, kao sumanut.
Iz ove obamrlosti vrati ga u neposrednu stvarnost udar po obrazu; udar dobro nanišanjenog paketića žvakaće gume na bazi polnih hormona. Bol od koga se on trže - i probudi, probudi i naljuti žestoko.
"Gubite se!" povika on.
Majmun je progovorio; odjeknu eksplozija smeha i pljeska. "Bravo Divljak! Alal vera!" Kroz opštu dreku on razabra krike "Kamdžiju, kamdžiju, kamdžiju!"
Poslušavši tu reč, on skide snop čvornovatih kaiševa sa eksera iza vrata i zavitla njime u pravcu mučitelja.
Odjeknu podsmešljiv pljesak.
Preteći, on zakorači ka njima. Jedna žena ciknu od straha. Stroj se zatalasa na najdirektnije ugroženom mestu, zatim se umiri, učvrsti. Svest da su znatno nadmoćniji dala je ovim znatiželjnicima hrabrost koju Divljak od njih nije očekivao.
"Ostavite me na miru!" U njegovom gnevu osećala se gotovo molbena nota.
"Uzmite malo badema s magnezijumskim solima!" povika čovek koji bi, da je Divljak krenuo napred, bio prvi napadnut. "Dobri su, da znate", dodade on uz prilično uznemiren osmeh kojim je nastojao da odobrovolji. "Magnezijumske soli produžavaju mladost."
Divljak ne obrati pažnju na ovu ponudu. "Šta hoćete vi od mene?" upita on, prelazeći pogledom s jednog nasmejanog lica na drugo. "Šta hoćete od mene?"
"Kamdžiju", odgovori mešavina stotine glasova. "Onu tačku s kamdžijom. Da vidimo tačku sa kamdžijama."
Na to jedna grupa s kraja reda zavika jednoglasno, u sporom, teškom ritmu: "Hoćemo kamdži-ju. Hoće-mo kamdžiju."
Ostali smesta prihvatiše i fraza se poče ponavljati, papagajski, ponavljati i ponavljati, sve glasnije i glasnije; i najzad, kad se ponovila sedmi ili osmi put, niko nije izgovarao ništa drugo. "Hoće-mo kamdži-ju."
Svi su vikali uglas; i, ovako opijeni bukom, jednodušnošću, osećanjem zadovoljstva zbog ritma, mogli su, kako je izgledalo, da nastave satima i satima - gotovo do u beskraj. Ali negde oko dvadeset petog puta radnja se neočekivano prekide. Preko Hogz Beka beše stigao još jedan helikopter. Zalebdeo nepomičan iznad gomile, a onda se spustio nekoliko jardi od Divljaka, u slobodan prostor između svetionika i poređanih znatiželjnika. Brujanje elisa za trenutak nadjača viku; zatim, kad je dodirnuo zemlju i kad se motori ugasiše, "Hoće-mo kamdžiju; hoće-mo kamdži-ju" se ponovo razleže sa onom istom glasnom, upornom monotonijom.
Vrata helikoptera se otvoriše; prvi iziđe plavokos mladić rumena lica, a za njim devojka u zelenom šortsu od pamučnog samota, beloj košuljni i džokejskoj kapi.
Videvši devojku, Divljak se trže, poblede.
Devojka zastade i osmehnu mu se - nesigurnim, molećivim, gotovo poniznim osmehom. Sekundi su prolazili. Usne joj se pokretoše, govorila je nešto; ali glas joj se nije čuo od glasno ponavljanog refrena radoznalica.
"Hoće-mo kamdži-ju! Hoće-mo kamdži-ju!"
Devojka se obema rukama uhvati za levu stranu grudi, a na njenom licu, sjajnom kao breskva i lutkasto lepom pojavi se, u čudnom neskladu, izraz nemira i čežnje. Njene plave oči kao da su se širile, postajale sjajnije; odjednom joj se niz obraze skotrljaše dve suze. Ona ponovo progovori nečujno; onda, brzim, nestrpljivim pokretom pruži ruke prema Divljaku, zakorači ka njemu.
"Hoće-mo kamdži-ju! Hoće-mo. . ."
I odjednom dobiše što su tražili.
"Bludnice!" Divljak jurnu na nju kao mahnit. "Tvoru!" Šibao ju je, kao ludak, svojom kamdžijom od tanikih kaiševa.
Prestravljena, ona se beše okrenula da pobegne, spotakla se i pala u vres. "Henri, Henri!" povika ona. Ali njen pratilac rumena lica se već beše strmoglavce uklonio sa opasnog mesta i sakrio iza helikoptera.
Uz vrisak oduševljenja, red se raspade; svi se dadoše u trk prema tom magnetskom centru atrakcije. Bol je opčinjavao svojim užasom.
"Peci se, pohoto, peci!" Troil i Kresida, III, 2. Izbezumljen, Divljak ponovo raspali kamdžijom.
Oko njega se žudno okupi masa, gurajući se i otimajući kao krdo svinja oko valova.
"Prekleto meso!" Divljak zaškrguta zubima. Ovog puta kamdžija se spusti na njegova ramena. "Ubij ga, ubij ga!"
Omađijani užasom i bolom; pokrenuti unutrašnjom navikom zajedničkog učestvovanja u svemu, željom za jednodušnošću i zajedničkim učešćem koje im je obrada tako neiskorenjivo usadila, oni počeše da podražavaju njegove bezumne pokrete, udarajući jedni druge kad bi Divljak raspalio po svom buntovnom mesu, ili po onom punačkom otelovljenju besramnosti koje se uvijalo u vresu pod njegovim nogama.
"Ubij ga, ubij ga, ubij ga..." nastavi da urla Divljak.
Onda neko iznenada poče da peva "Forda slavimo, orgije pravimo", i začas svi prihvatiše refren i zaigraše uz pesmu. Orgije pravimo, okolo-naokolo, okolo-naokolo, udarajući jedan po drugome u šestoosminskom taktu. Orgije pravimo...
Kad je poslednji helikopter uzleteo, već je bila prošla ponoć. Ošamućen somom, iscrpljen dugim mahnitanjem čula, Divljak je ležao u resu i spavao. Kad se probudio, sunce je već bilo visoko odskočilo. On ostade da leži još koji trenutak, trepćući na svetlosti smušeno kao sova; zatim se najednom seti - svega.
"Oh, Bože! Bože!" On pokri oči rukama.
Te večeri, roj helikoptera koji je dozujao preko Hogz Beka sačinjavao je oblak deset kilometara dug. Opis sinoćne orgije zajedničkog pričešća bio se pojavio u svim novinama.
"Divljače!" pozvaše prve pridošlice silazeći iz svojih aparata. "Gospodine Divljače!"
Odgovora nije bilo.
Vrata svetionika bila su odškrinuta. Oni ih otvoriše širom i uđoše u polutamu od spuštenih kapaka. Kroz zasvođen prolaz na suprotnom kraju sobe videlo se dno stepeništa za gornje spratove. Ispod samog venca luka klatile su se dve noge.
"Gospodine Divljače!"
Sporo, vrlo sporo, kao dve neužurbane igle na kompasu, noge se pokretoše udesno; sever, severistok, istok, jugoistok, jug, jugozapad; onda se zaustaviše i posle nekoliko sekundi okretoše, isto onako neužurbano, ulevo. Jug-jugozapad, jug, jugoistok, istok...
|