2.

     Fostera ostaviše u sali za izručivanje. D. C. i njegovi studenti uđoše u najbliži lift i popeše se do petog sprata.
     Tabla je objavljivala: DEČJE ODELJENJE. SALE ZA NEOPAVLOVSKE USLOVLJENJE REFLEKSE.
     Direktor otvori vrata. Nađoše se u veliko goloj sali, vrlo svetloj i sunčanoj; ceo južni zid bio je od stakla. Nekoliko sestara, u propisnoj uniformi - bele bluze i pantalone od viskoznog platna - kose aseptično skrivene pod belim kapama, postavljalo je vaze s ružama od jednog kraja prostorije do drugog. Velike vaze krcate cvećem. Hiljade kruničnih listića, zrelih, razvijenih i svilenkasto glatkih, nalik na obraze bezbroj malih heruvima, ali heruvima, u toj blistavoj svetlosti, ne smo ružićastih i arijevske krvi nego i sjajnih Kineza, i Meksikanaca, i apoplektičnih od previše duvanja u nebeske trube, i bledih kao smrt, bledih kao posmrtna belina mermera.
     Sestre se ukočiše u stavu mirno kad direktor uđe.
     "Namestite knjige", reče on kratko.
     Sestre bez reči poslušaše naređenje. Između vaza s ružama pojaviše se knjige - red kvarto-tabaka dečjih slikovnica zavodljivo otvorenih na stranama gde je bila naslikana šarenim bojama neka životinja, ptica ili riba.
     "A sad donesite decu."
     One žurno iziđoše iz sobe i vratiše se kroz minut-dva, svaka je gurala po jedna kolica na četiri sprata, ograđena žičanom mrežom i natovarena osmomesečnim bebama koje su sve bile potpuno jednake (jedna ista grupa Bokanovski, očigledno) i sve (pošto je njigova kasta bila Delta) odevene u sivomaslinasto.
     "Stavite ih na pod."
     Decu istovariše.
     "Sad ih okrenite da vide cveće i knjige."
     Okrenute, bebe smesta ućutaše, a onda počeše da puze prema površinama jarkih boja, prema tim šarenim i vedrim oblicima koji su ih gledali s belih stranica. Dok su se primicale, iz trenutnog zamračenja iza jednog oblaka, pojavi se sunce. Ruže planuše kao da ih je iznenadna strast odjednom osvetlila iznutra; sjajne stranice slikovnica kao da ispuni neko novo i duboko značenje. Iz redova beba koje su puzale začu se uzbuđeno pijukanje, gugutanje i cvrkut zadovoljstva.
     Direktor protrlja ruke. "Odlično!" reče. "Ovo je kao poručeno."
     Najokretniji puzavci već behu stigli na cilj. Ručice su se nesigruno pružale, doticale, grabile, krunile listiće preobraženih ruža, gužvale ilustrovane stranice slikovnica. Direktor sačeka da se sve bebe zanesu u svoj radosni posao. Onda reče: "Pazite dobro" i, podigavši ruku, dade signal.
     Glavna negovateljica, koja je stajala pored razvodne table na suprotnom kraju sale, pritisnu jednu polužicu.
     Začu se žestoka eksplozija. Poče da zavija sirena, sve prodornije i prodornije. Ludo zazvoniše zvona na uzbunu.
     Deca se trgoše, zavrištaše; lica su im bila izobličena od straha.
     "A sada", zaurla direktor (buka je bila zagušena), "sada im ovo tuvimo u glavu putem blagog elekričnog udara."
     On ponovo mahnu rukom, a glavna negovateljica pritisnu drugu polužicu. Vrištanje beba najednom dobi novi ton. U oštrim grčevitim kricima koje sad počeše da ispuštaju bilo je nečeg očajničkog, gotovo sumanutog. Mala tela su im se grčila i kočila; udovi se cimali kao da ih povlače nevidljive žice.
     "Možemo da pustimo struju u ceo taj pojas poda", dreknu direktor objašnjavajuči. "No, dosta je i ovoliko", i on dade znak bolničarki.
     Eksplozije umuknuše, zvona prestadoše da zvone, urlik sirena zamuče, ton po ton. Tela koja su se kočila i trzala opustiše se, a malopređašnja piska i cik malih manijaka naraste još jednom u normalnu dreku običnog užasa.
     "Sad im ponovo ponudite cveće i knjige."
     Negovateljice poslušaše; ali čim im se ruže prinesoše, čim im pogled pade na vedre slike cica-mica, vau-vau i u šumici zeke, bebe se prestrašeno povukoše; dreka najednom postade glasnija.
     "Posmatrajte", trijumfovao je direktor, "posmatrajte."
     Knjige i prodorna buke, cveće i električni udari - ovi parovi su u detinjoj svesti već bili povezani; a posle dve stotine ponovljenih lekcija, istih ili sličnih, biće neraskidivo spojeni. Što čovek sjedini, priroda je nemoćna da rastavi.
     "Rašće sa 'instinktivnom' - kako su to psiholozi nekad zvali - mržnjom prema knjigama i cveću. S neizmenljivo uslovljenim refleksima. Celog će života biti bezbedni od knjiga i botanike." Direktor se okrete sestrama. "Odnesite ih."
     One natovariše na kolica decu u sivomaslinastim pelenama, koja su i dalje plakala, i odvežoše ih; za njima ostade miris prokislog mleka i tišina, više nego dobrodošla.
     Jedan student podiže dva prsta; on je sasvim lepo shvatao zašto se nižim kastama ne sem dopustiti da vreme koje pripada Zajednici traće na knjige i da bi uvek postojala opasnost da pročitaju nešto što bi im nepoželjno moglo poremetiti neke reflekse, ali ipak... pa eto, nije mogao da shvati zašto cveće. Zašto nastojati na tome da se Deltama psihološki onemogući da vole cveće?
     D. C. strpljivo objasni stvar. To što se deca teraju da vrište čim vide ružu, ima svoje raloge u višoj privrednoj politici. Ne tako davno (pre jednog veka ili tako nešto), Game, Delte, čak i Epsiloni, bili su obrađivni tako da zavole cveće - cveće posebno, a prirodu uopšte. Svrha koja se time želela postići je bila: navesti ih da idu u prirodu kad god im se pruži prilika i tako ih nagnati da koriste saobraćajne usluge.
     "A zar ih nisu koristili?" upita student.
     "I te kako", odgovori D. C. "Ali ništa sem toga."
     Jaglike i pejzaži, istače on, imaju jedan veliki nedostatak: besplatni su. Ljubav prema prirodi ne daje posla nijednoj fabrici. Stoga je bilo rešeno da se ljubav prema prirodi ukine, makar u najnižim kastama, ali da se zadrži tendencija ka korišćenju saobraćajnih usluga. Jer, naravno, bilo je neophodno potrebno da oni i dalje odlaze u prirodnu, makar je i mrzeli. Problem je, dakle, bio u tome da se iznađe povod za korišćenje saobraćajnih usluga koji bi bio ekonomski zdraviji od gole ljubavi prema jaglikama i pejzažima.I pronađen je.
     "Obrađujemo mase da mrze prirodu", zaključi direktor. "Ali paralelno s tim, obrađujemo ih da vole sve sportove pod vedrim nebom. U isto vreme, udesili smo da bavljenje svakim od tih sportova povlači upotrebu komplikovanih sprava. I tako sad oni postaju potrošači kako industrijske robe, tako i saobraćajnih usluga. Otuda ovi električni udari."
     "Sad mi je jasno", reče student i ućuta, van sebe od divljenja.
     Kratka pauza; zatim se direktor nakašlja i poče: "Jednom davno, dok je gospod Ford još hodao po zemlji, živeo je jedan dečak koji se zvao Ruben Rabinovič. Maternji jezik njegovih roditelja bio je poljski." Direktor se sam prekide. "Vi znate šta je to poljski jezik, je li tako?"
     "Mrtav jezik."
     "Kao francuski i nemački", dodade drugi student, revnosno ističući svoje znanje.
     "A roditelj?" ispitivao je D. C.
     Zavlada nelagodna tišina. Nekoliko momčića pocrvene. Još nisu bili naučili da povuku značajnu, ali često tanku, graničnu crtu između nepristojnih izraza i čiste nauke. Najzad se jedan ohrabri i diže dva prsta.
     "Ljudska bića su nekad bila..." i prekide se; krv mu jurnu u obraze. "Pa eto, bila su živorodna."
     "Tačno." Direktor klimnu u znak odobravanja.
     "I kad se deca izruče..."
     "Rode", ču se ispravka.
     "Tako su nastajali roditelji... hoću da kažem, ne deca, naravno; nego oni prvi." Siromašak se bio potpuno spleo od zbunjenosti.
     "Ukratko", razmrsi stvar direktor, "roditelji su se zvali majka i otac." Nepristojni izrazi koji su u stvari bili naučni termini, kao prasak odjeknuše u tišini u kojoj su momčići krili poglede. "Majka", ponovi on glasno, tuveći im nauku u glavu; zatim se zavali u stolicu i reče ozbiljno: "Znam, to su neprijatne činjenice. Ali većina istorijskih činjenica i jeste neprijatna."
     On se vrati na malog Rubena - malog Rubena u čijoj su sobi njegov otac i majka (tras! tras!) jedne večeri, nepažnjom, ostavili radio uključen.
     "Morate, naime, imati u vidu da su u ta vremena primitivnog živorodnog razmnožavanja decu podizali roditelji a ne Državni centri za obradu."
     Dok je mališan spavao, radio je odjednom počeo da prenosi neku emisiju iz Londona; i sutradan, na zaprepašćenje svog... tras, i svoje... tras (hrabriji momčići se usudiše da se iskeze jedan na drugog), mali Ruben se probudio i ponovio od reči do reči dugo predavanje onog čudnog starinskog pisca ("jednog od rekih čija su dela odobrena i za nas") Džordža Bernarda Šoa, koji je, pridržavajući se čvrsto zasnovane tradicije, govorio o svojoj sopstveno genijalnosti. ... (namigivanje) i ... (cerenje) malog Rubena, nisu, naravno, shvatili ni jednu jedinu reč ovog predavanja, pa su pozvali doktora, plašeći se da im je dete iznenada poludelo. On je, srećom, znao engleski; prepoznao je Šoovo predavanje koje je bilo emitovano prethodne večeri, shvatio značaj onog šta se detetu desilo i o tome pismom izvestio medicinsku štampu.
     "I tako je otkriven princip učenja u snu, ili hipnopedije." D. C. načini značajnu pauzu.
     Princip je bio pronađen; ali trebalo je da prođe mnogo i mnogo godina pre nego što je bilo mogućno primeniti ga u praksi.
     "Slučaj malog Rubena se dogodio samo dvadeset tri godine posle izbacivanja na tržište prvog modela T Jedan od prvih modela automobila marke ford; prim. prev. gospoda Forda." (Direktor sastavi palac s kažiprsotom i srednjim prstom i ocrta slova T na trbuhu, a svi studenti pobožno učiniše to isto).
     "Pa ipak..."
     Studenti su besomučno žvrljali. "Hipnopedija, prvi put zvanično upotrebljena 214. g. F. E. Zašto ne ranije? Dva razloga: a)..."
     "Ti prvi eksperimentatori", reče D. C. "bili su na pogrešnom putu. Oni su smatrali da se hipnopedija može koristiti kao instrument intelektualnog obrazovanja..."
     (Mališan spava na desnoj strani, desna ruka mu je ispružena, a desna šaka opuštena preko ivice kreveta. Kroz rešetke na okruglom otvoru jednog sprata čuje se tihi glas.
     "Reka Nil je prva po dužini u Africi, a druga na svetu. Ona je kraća od Misisipija s Misurijem, ali je na prvom mestu u svetu po dužini svog bazena, koji se prostire od 35. stepena širine..."
     Sutradan, za doručkom, neko kaže: "Tomi, znaš li ti koja je najduža reka u Africi?" Tomi odmahuje glavom. "Ali zar se ne sećaš da si čuo nešto što počinje: Reka Nil je..."
     "Reka-Nil-je-prva-po-dužini-u-Africi-a-druga-na-svetu..." Reči šikljaju i sustižu jedna drugu. "Ona-je-kraća-od..."
     "Fino. E, pa koja je onda najduža reka u Africi?"
     Oči gledaju ne trepćući.
     "Ne znam."
     "Pa Nil, Tomi."
     "Reka-Nil-je-prva-po-dužini-u-Africi-a-druga..."
     "Pa koja je onda reka najduža, Tomi?"
     Tomi grune u plač. "Ne znam", dreči on.
     Ta dreka, razjasni direktor, obeshrabrila je prve istraživače. Prestalo se eksperimentisati. Više se nije pokušavalo da se deca u snu nauče koliko je dugačak Nil. Sasvim ispravno. Prirodne nauke se ne mogu naučiti ako se ne zna tačno šta je na stvari.
     "Međutim, da su samo počeli s moralnim vaspitanjem", reče direktor, polazeći prema vratima. Studenti pođoše za njim, očajnički hvatajući beleške u hodu i celim putem u liftu. "S moralnim vaspitanje, koje nikad, ni u kom slučaju, ne sme da bude racionalno."
     "Tišina, tišina", ču se šapat iz zvučnika dok su izlazili iz lifta na četrnaestom spratu; "tišina, tišina", počeše neumorno da ponavljaju metalna usta u pravilnim razmacima duž hodnika. Čitav četrnaesti sprat je šišao od kategoričnog imperativa.
     Posle pedeset metara pređenih na prstima, stigoše do vrata koja direktor oprezno otvori. Prekoračiše prag i uđoše u sumrak spuštenih roletni spavaonice. Poreda zida je stajalo osamdeset krevetaca u jednom redu. Čuo se šum lakog ravnomernog disanja i neki neprekidni mrmor, kao udaljeni šapat vrlo tihih glasova.
     Negovateljica ustade kad su ušli i stade mirno pred direktorom.
     "Koji je danas čas?" upita on.
     "Prvih četrdeset minuta imali smo početni krus seksualnog vaspitanja", odgovori ona. "Sad smo prešli na početni kurs kastne svesti."
     Direktor pođe laganim korakom niz dugi red krevetaca. Ružičasto i opuštneo u snu, osamdesetoro muškarčića i devojčica ležalo je tiho dišući. Ispod svakog jastuka se čuo šapat. D. C. se zaustavi, saže se iznad jednog kreveca i poče pažljivo slušati.
     "Kažete, početni kurs kastne svesti? Da ga čujemo malo jače preko žvučnika."
     Na drugom kraju sobe štrčao je zvučnik. Direktor mu priđe i pritisnu prekidač.
     "...sva nose zeleno", reče tih ali vrlo jasan glas uhvaćen usred rečenice, "a Delta deca nose sivomaslinasto. Ja neću da se igram s Delta decom. A Epsiloni su još gori. Što su oni glupi! Ne znaju ni da čitaju ni da pišu. I još nose crno, a to je toliko ružna boja. Ja baš volim što sam Beta."
     "Alfa deca nose grao. Oni rade mnogo više nego mi zato što su tako strašno pametna. Ja baš volim što sam Beta, stvarno volim, zato što ne radim toliko mnogo. I još smo mi mnogo bolji nego Game i Delte. Gama deca su mnogo glupa. Ona sva nose zeleno, a Delta deca nose sivomaslinasto. Baš neću da se igram s Delta decom. A Epsiloni su još gori. Što su oni glupi! Ne znaju ni..."
     Direktor ponovo pritisnu prekidač. Glas ućuta. Samo je njegov tanušni duh i dalje mrmorio ispod osamdeset jastučića.
     "Ovo će im se ponovitit još trideset-četrdeset puta pre nego što se probude; pa onda ponovo u četvrtak i u subotu. Sto dvadeset puta dnevno po tri puta nedeljno; i tako trideset meseci. Posle toga prelaze na teže gradivo."
     Ruže i električni udari, sivomaslinasta boja Delta i miris smrdljevka - neraskidivo spojeni pre nego što dete nauči da govori. Ali obrada bez reči je gruba i suviše uopštena; njome se ne mogu uliti u svest finije razlike, ne mogu usaditi kompleksniji sistemi ponašanja. Za tako šta potrebne su reči, ali reči lišene smisla. Ukratko, hipnopedija.
     "Najveća moralizatorska i socijalizatorska sila svih vremena."
     Studenti zapisaše ovo u svoje sveske. Iz prve ruke.
     Direktor još jednom pritisnu prekidač.
     "...tako strašno pametni", govorio je tihi, ubedljivi, neumorni glas. "Ja baš volim što sam Beta, stvarno volim, zato što..."
     Ne sasvim kao kapi vode, iako voda može da provrti rupu u najtvrđem granitu; više nalik na kapi pečatnog voska, kapi koje prianjaju i stapaju se sa onim na šta padaju, dok najzad cela stena ne postane samo jedna skerletna masa.
     "Sve dok se, na kraju, detinja svest ne poistoveti sa onim čemu ih učimo, a zbir naučenog ne postane detinja svest. I ne samo detinja. U odraslih takođe - i to doživotno. Svest koja rasuđuje, želi, odlučuje - sazdana od ovih ideja!" Ali te ideje su naše ideje! Direktor je gotovo vikao u svom likovanju. "Ideje koje određuje Država." On udari pesnicom po najbližem stolu. "Iz čega proizilazi..."
     Glasovi ga nateraše da se okrene.
     "Forde gospode!" reče on izmenjenim tonom, "eto probudio sam decu."