4.

     I
     Lift je bio prepun muškaraca koji tek što su bili izišli iz Alfa svlačionice; Leninu dočeka mnoštvo prijateljskih naklona i osmeha. Ona je bila omiljena u svom krugu i gotovo sa svakim od njih je već provela jednu noć u ovoj ili onoj prilici.
     Divni su to mladići, mislila je uzvraćujući im pozdrave. Divni mladići! Šteta, samo, što su Džordžu Edzelu uši toliko velike (možda su mu dali koju kapljicu ekstrakta paratiroidne žlezde više na 328. metru). A kad je bacila pogled na Benita Huvera, nije mogla a da se ne seti koliko je on ipak previše dlakav kad se skine.
     Okrenuvši se na drugu stranu, malo oneraspoložena sećanjem na Benitove crni i kovrdžave dlake, ona spazi u uglu sitno mršavo telo i setno lice Bernarda Marksa.
     "Bernarde!" priđe mu ona. "Tebe sam tražila. " Glas joj je jasno odzvanjao, nadjačavajući zvuk lifta u pokretu. Ostali se radoznalo osvrnuše. "Htela sam da porazgovaram s tobom o našem planu za Nju Meksiko." Krajičkom oka vide Benita Huvera koji beše zinuo od zaprepašćenja. To ju je nerviralo. "Čudi se što ga ne molim da me ponovo ima!" reče ona u sebi. Onda, naglas, toplije nego ikad, nastavi: "Toliko bih volela da odem tamo s tobom na nedelju dana u julu." (Bilo kako bilo, ovim je javno pokazala da nije verna Henriju. Fani je trebalo da bude zadovoljna, iako je samo Bernard u pitnju.) "To jest", i ona mu se nasmeši što je mogla dražesnije i značajnije, "ako još želiš da me imaš."
     Bernadovo bledo lice obli rumenilo. "Šta mu je?" začudi se ona, ipak dirnuta tim čudnim priznanjem svoje moći.
     "Zar ne bi bilo bolje da porazgovaramo negde drugde?" promuca on; videlo se da mu je bilo nezgodno.
     "Kao da sam mu rekla nešto ružno", pomisli Lenina. "Ne bi se više zgranuo ni da sam rekla nešto nepristojno - da sam ga upitala ko mu je majka, ili tako nešto."
     "Mislim, ovde je puno sveta..." zbunjenost ga je gušila.
     Lenin smeh je bio iskren i savršeno nezlobiv. "Baš si smešan!" reče ona. Najiskrenije je mislila da je smešan. "Reći ćeš mi nedelju dana unaped, hoćeš?" nastavi ona promenivši ton. "Idemo Plavom pacifičkom raketom, zar ne? Ona kreće s kule na Čering-T1, je li tako? Ili sa Hempsteda?"
     Pre nego što je Bernard stigao da odgovori, lift se zaustavi.
     "Krov!" ču se piskav glas.
     Lift-boj je bilo jedno sitno majmunoliko stvorenje odeveno u crnu bluzu Epsilon-minus poluimbecila.
     "Krov!"
     On otvori vrata lifta. Topli dah sunčanog popodneva natera ga da se strese i zatrepće. "Ooo, krov!" ponovi on ushićeno. Izgledalo je kao da se naglo i radosno probudio iz mračne i uništavajuće obamrlosti. "Krov!"
     On podiže glavu prema licima svojih putnika i nasmeši im se s nekim psećim divljenjem i iščekivanjem. Razgovarajući i smejući se među sobom, oni iziđiše na svetlost. Lift-boj pogleda za njima.
     "Krov?" reče još jednom, upitno.
     Uto zazvoni zvono, a zvučnik na tavanici lifta poče, vrlo blagim ali i vrlo zapovedničkim tonom, da izdaje svoja naređenja.
     "Dole", reče zvučnik, "dole. Osamnaesti sprat. Dole, dole. Osamnaesti sprat. Dole, do..."
     Lift-boj zalupi vrata lifta, pritisnu dugme i smesta propade u zujavi sumrak bunara, sumrak svoje uobičajene obamrlosti.
     Na krovu je bilo toplo i sunčano. Brujanje helikoptera u prolazu uspavljivalo je letnje popodne; a dublji ton raketnih aviona koji su, nevidljivi, preletali sjajnim nebom na visini od pet-šest milja u mlakom vazduhu je ličilo na milovanje. Bernard Marks udahnu duboko. Pogleda u nebo, pređe očima po horizontu i najzad spusti pogled na Leninino lice.
     "Divan dan!" Glas mu je malo podrhtavao.
     Ona mu se osmehnu sa izrazom najdubljeg razumevanja. "Savršen za golf s barijerama", odgovori oduševljeno. "Sad moram na helikopter, Bernarde. Henri se ljuti ako ga ostavim da čeka. A za ono mi javi na vreme." Mahnuvši rukom, ona otrča širokim ravnim krovom do hangara. Bernard je stajao i posmatrao sevanje belih čarapa koje se sve više udaljavalo, pocrnela kolena kako se elastično savijaju i ispravljaju, savijaju i ispravljaju, savijaju i ispravljaju, i blaže njihanje tesno pripijenog rebrastog somotskog šortsa ispod tamnozelene bluze. Na licu mu se video izraz bola.
     "Stvarno zgodna", reče snažan i vedar glas iza njega.
     Bernard se trže i osvrte. Prema njemu je zračilo bucmasto crveno lice Benita Huvera - zračilo očiglednom srdačnošću. Benito je bio nepromenljivo dobrodušan. Za njega se govorilo da bi mogao proživeti ceo život a da i ne pogleda somu. Zloba i loše raspoloženje od kojih su drugi morali da se spasavaju uzimajući somu njega nisu nikad obuzimali. Za Benita je stvarnost uvek bila ispunjena radošću. "I pneumatična, i te kako pneumatična!" Zatim, promenivši ton: "Ama, šta je to s tobom? Zbilja si nešto neveseo! Dobro bi ti došao jedan gram some." Benito zavuče ruku u desni džep pantalona i izvuče jednu bočicu. "Jedan kubni centimetar leči deset crnih... E, šta je?"
     Bernard se beše naglo okrenuo i otrčao.
     Benito je buljio za njim. "Šta li mu je?" začudi se on i, mašući glavom, zakljiči da priča o alkoholu pogrešno dolivenom u siromaškov surogat krvi nije izmišljena. "Udarilo mu na mozak, po svemu sudeći."
     On vrati bočicu some u džep, izvadi paketić žvakaće gume s polnim hormonima, grunu jedan komad u usta i, preživajući, uputi se polagano prema hangarima.
     Kad je Lenina stigla, Henri Foster je već bio izvezao svoj helikopter iz boksa i sedeo je na pilotskom sedištu, čekajući.
     "Kasniš četiri minuta", beše njegova jedina primedba dok se ona pela do sedišta kraj njegovog. On stavi u pokret motore i ubaci u brzinu. Mašina vertikalno uzlete u vazduh. Henri poveća brzinu; brujanje propelera postade oštrije, od stršljena do ose, od ose do komarca, brzinomer pokaza da su se dizali brzinom od gotovo dva kilometra u minutu. London ispod njih se smanjivao. Ogromne zgrade, krovova ravnih kao stolovi, za nekoliko sekundi se pretvoriše u leju geometrijskih pečurki iznikilih iz zelenila parkova i vrtova. U sredini, kula na Čering-T, viša, vitkija gljiva tanke drške, uzdizala je ka nebu okruglu ploču bleštavog betona.
     Kao nejasno ocrtana torza slavnih atleta, ogromni mesnati oblaci su leno lebdeli u plavom vazduhu iznad njihovih glava. Iz jednog od njih odjednom ispade mala tamnocrvena buba koja je padajući zujala.
     "Crevena raketa", reče Henri. "Upravo stiže iz Njujorka." Pogledavši na sat, reče: "Kasni sedam minuta", i zatrese glavom. "Dakle, ove prekookeanske linije su skandalozno neuredne."
     On podiže nogu s papučice za gas. Brujanje iznad njih spusti se za oktavu i po, u obrnutom smeru, preko ose i stršljena do bubamare, do gundelja, do jelenka. Ulazna brzina mašine se uspori; trenutak kasnije visili su nepomično u vazduhu. Henri pritisnu jednu polugu: nešto škljocnu. Iz početka polako, a zatim sve brže i brže, sve dok se nije pretvorio u kružnu maglu pred njihovim očima, propeler ispred njih poče da se okreće. Vetar horizontalne brzine zviždao je još oštrije u metalnoj užadi. Henri nije skidao oka s brojača obrtaja; kad igla dođe do hiljadu dvesta, on isključi elisu. Mašina je sada imala dovoljan zalet da dalje leti po inerciji, održavajući se samo na krilima.
     Lenina pogleda kroz prozorčić na podu između svojih nogu. Leteli su iznad zelenog pojasa šest kilometara širokog koji je odvajao London od prvog kruga satelitskih predgrađa. Zelenilo je vrvelo od ljudi skraćenih perspektivom. Šume kula za centrifugalnu loru presjavale su se među drvećem. U blizini Šeperds Buša dve hiljade Beta-minus mešovitih parova igralo je tenis na Rimanovim površinama. Dvored igrališta za eskalatorski rukomet oivičavao je glavni put od Noting Hila do Vilzdena. Na stadionu u Ilingu u toku su bile gimnastičke vežbe i kolektivno pojanje Deltovaca.
     "Što je odvratna ova sivomaslinasta boja", primeti Lenina izražavajući hiponopedijske predrasude svoje kaste.
     Zgrade taktilo-filmskog ateljea u Haunslou pokrivale su sedam i po hektara. U njigovoj blizini, vojska radnika odevenih u crno i sivomaslinasto obnavljala je sloj stakla na površini Centralnog zapadnog auto-puta. U trenutku kad su nadletali auto-put, jedan radnik je upravo otvarao vrata na jednom od pokretnih kazana. Istopljeni kamen se izlivao u zaslepljujući bleštavom potoku; azbestni valjci su dolazili i odlazili, na repu termički izolovane cisterne za zalivanje dizala se para u belim oblacima.
     Fabrika TV kompanije u Berntfordu izgledala je kao mali grad.
     "Mora biti da se sad smenjuju", reče Lenina.
     Nalik na biljne vaši i mrave, Gama-devojke odevene u lisnozeleno i poluimbecili odeveni u crno vrveli su oko ulaza ili stajali u redovima za tramvaj jednošinac. Krov glavne zgrade beše oživeo od helikoptera koji su sletali i uzletali.
     "Forda mi", reče Lenina, "baš volim što nisam Gama."
     Deset minuta kasnije bili su u Stouk Podžizu i igrali prvu turu golfa s barijerama.

     II
     Oborenih očiju koje je smesta skretao u stranu kad god bi nekog spazile, Bernard je žurio preko krova. Bio je nalik na čoveka koga proganjaju, i to proganjaju neprijatelji koje on ne želi da vidi da ne bi ispali još gori nego što mu se čini i da se on sam ne bi osećao još krivljim i još beznadežnije usamljenim.
     "Onaj odvratni Benito Huver!" Pa ipak, Huver je onako postupio u najboljoj nameri. Što je, na neki način, znatno pogoršavalo stvar. Dobronamerni su se ponašali isto kao i zlonamerni. Čak je i zbog Lenine patio. On se seti onih sedmica stidljive neodlučnosti, u toku kojih ju je posmatrao, i želeo, i očajavao pri samoj pomisli da joj se približi. Da li bi se usudio da rizikuje poniženje u koje bi ga bacilo njeno prezrivo odbijanje? Ali kad bi kazala da, kakva bi o sreća bila! E, pa sad je rekla da, a on se još osećao bedno - bedno zato što je, po njenom shvatanju, popodne bilo kao poručeno za golf s barijerama, što je otkaskala da se sastane sa Henrijem Fosterom, što ga je smatrala smešnim jer ne želi da pred svetom govori o svojim najličnijim stvarima. Jednom reči, bedno zato što se ponela kao što svaka zdrava i čestita Engleskinja treba da se ponaša, a ne drukčije, nenormalno, neuobičajeno.
     On otvori vrata svog boksa i pozva dvojicu besposlenih Delta-minus poslužitelja da mu izguraju helikopter na krov. Ceo personal hangara bila je jedna ista grupa Bokanovski; sve su bili bliznaci, podjednako niskog rasta, crni i odvratni. Bernard im izdade naređenja oštrim, prilično nabusitim i čak uvredljivim tonom čoveka koji se ne oseća sasvim siguran u svojoj superiornosti. Bernard je uvek bio uznemiren kad je imao posla s pripadnicima nižih kasta. Zato što je, iz bilo kojih uzroka (a govorkanja o alkoholu u njegovom surogatu krvi su lako mogla - jer uprkos svemu, greške nisu nikad isključene - biti istinita), Bernard bio građen jedva nešto bolje nego posečan Gama. Bio je osam centimetara niži od standardne alfa mere i mršav srazmerno tome. Dodiri s pripadnicima nižih kasta uvek su ga bolno podsećali na sopstvenu fizičku slabost. "Ja sam ja, a voleo bih da nisam"; stid od samog sebe bio je kod njega snažan i bolan. Osećao se poniženim svaki put kad bi pogledao nekog Dletu pravo u lice umesto da ga gleda odozgo. Hoće li ta kreatura postupiti s njim uz poštovanje koje duguje njegovoj kasti? To pitanje ga je proganjalo. I ne bez razloga. Jer Game, Delte i Epsiloni su do izvesne mere bili tako obrađeni da društvenu superiornost povezuju s telesnom masom. U stvari, sve kaste su imale blagu hipnopedijsku predrasudu u korist fizičkog rasta. Otuda smeh žena kojima je prilazio s predlozima što je stranac; osećajući se strancem, on se tako i ponašao, što je uvećavalo predrasude protiv njega i pojačalo prezir i neprijateljstvo prouzrokovano njegovim fizičkim nedostacima. A to je sa svoje strane povećavalo njegovo osećanje otuđenosti i usamljenosti. Stalni strah od prezira navodio ga je da izbegava sebi jednake, navodio ga da neprestano ističe, kad su u pitanju bili niži po kasti, svoje dostojanstvo. S koliko je gorčine zavideo ljudima kao što su Henri Foster i Benito Huver! Ljudima koji nikad nisu morali da podižu glas na kakvog Epsilona da bi se njihovo naređenje izvršilo; ljudima koji su svoj položaj primali kao nešto samo po sebi razumljivo; ljudima koji su se u sistemu kasta osećali kao riba u vodi - s takvom spontanošću da su bili nesvesni i samih sebe i blagotvornog i udobnog elementa u kome je proticalo njihovo bitisanje.
     Mlitavo - kako mu se činilo - i preko volje, blizanci-poslužitelji izguraše njegov avion na krov.
     "Brže!" nervozno uzviknu Bernard. Jedan od njih ga pogleda. To što mu se videlo u bezizraznim sivim očima - je li to bio životinjski podsmeh? "Brže!" povika on još jače, a u glasu mu se oseti neprijatna rapavost.
     On se pope u avion i minut kasnije je već leteo na jug, prema reci.
     Razni propagandni biroi i Viša škola za emocionalnu tehnologiju bili su smešteni u istoj zgradi u Flit Stritu. U podrumu i na nižim spratovima nalazile su se štamparije i redakcije tri velika londonska lista - Radio-novosti, novine za više kaste koje su izlazile svakog sata, Gama glasnika, koji se štampao na bledozelenoj hartiji, i Delta dnevnika, na sivomaslinastoj hartiji, čiji su tekstovi sadržali samo jednosložne reči. Ovde treba imati u vidu da je broj jednosložnih reči u engleskom znatno veći nego u, recimo, srpskom. U Miltonovom Izgubljenom raju, na primer, često se nailazi na pasuse od nekoliko desetina reči koje su sve jednosložne; prim. prev. Sledeli su Biroi za propagandu putem televizije, putem taktilnog filma (u govornom jeziku zvanog 'taktil'), putem sintetičkog glasa i sintetičke muzike - dvadeset dva sprata, sve u svemu. Poslednjih osamnaest spratova zauzimala je Viša škola za emocionalnu tehnologiju.
     Bernard se spusti na krov Doma propagande i iziđe iz aviona.
     "Pozovite gospodina Helmholca Votsona", naredi on Gama-plus portiru, "i recite da ga Bernad Marks čeka na krovu."
     On sede i zapali cigaretu.
     Helmholc Votson je pisao kad telefon zazvoni.
     "Recite mu da odmah dolazim", reče on i spusti slušalicu. Zatim se okrete svojoj sekretarici, nastavi istim bezličnim i službenim tonom: "Postarajte se da sklonite moje stvari", i, ne obraćajući pažnju na njen blistavi osmeh, ustade i uputi se brzim korakom prema vratima.
     On je bio masivno građen, razvijenog grudnog koša i širokih ramena, krupan, a ipak živih pokreta, elastičan i hitar. Snažni okrugli stub njegovog vrata podupirao je lepo uobličenu glavu. Kosa mu je bila crna i kovrdžava, a crte lica izrazite. Bio je muževno, energično lep, i izgledao, kako je njegova sekretarica neumorno ponavljala u svakoj prilici, Alfa-plus od glave do pete. Radio je kao predavač na Višoj školi za emocionalnu tehnologiju (odsek za pisanje tekstova), a u prekidima između pedagoških aktivnosti bavio se svojim normalnim poslom (bio je inženjer emocionalne tehnologije). Redovno je sarađivao u Radio-novostima, pisao scenarija za taktilne filmove i imao izvanredan dar za sastavljanje parola i hipnopedijskih rima.
     "Sposoban", glasila je presuda njegovih pretpostavljenih. "Možda", (i na to bi zatresli glavom i značajno spustili glas), "čak i malo previše sposoban."
     "Da, malo previše sposoban; bili su u pravu." Višak duhovnih sposobnosti imao je kod Helmholca Votsona posledice vrlo slične onima koje je kod Bernarda Maksa izazivala fizička inferiornost. Nerazvijenost kostiju i mišića odvojila je Bernada od njegovih bližnjih, a osećanje izuzetnosti, koje je po svim merilima rezultat prejakog duha, postalo je sa svoje strane uzrok još jače izolovanosti. Helmholca je, međutim, činila tako nelagodno svesnim samog sebe i tako potpuno usamljenim upravo njegova prevelika sposobnost. Zajednička im je bila svest da obojica imaju izraženu individualnost. No, dok je fizički nerazvijeni Bernard celog života patio zbog svoje izdvojenosti, Helmholc Votson beše tek nedavno, postavši svestan svoje duhovne superiornosti, shvatio, takođe, razliku između sebe i svoje sredine. Taj šampion u eskalatorskom badmitonu, taj neumorni ljubavnik (govorilo se da je za manje od četiri godine imao šest stotina četrdeset devojaka), taj divljenja dostojni član raznih odbora i izuzetno društven čovek, sasvim je iznenada shvatio da su sport, žene i društvena aktivnost, što se njega tiče - stvari od drugorazrednog značaja. Istinski, i u dubini duše, njega je privlačilo nešto drugo. Ali šta? Šta? To je bio problem o kome je Bernard došao da razgovara - ili, tačnije, pošto je govorio samo Helmholc, da još jednom sasluša monolog svoga prijatelja.
     Tri ljupke devojke iz Biroa za propagandu putem sintetičkog glasa saleteše ga kad je izlazio iz lifta.
     "Helmholce, medeni, hajde s nama u Eksmur na piknik." Molećivo su se privijale uz njega.
     On odmahnu glavom, progura se između njih. "Ne mogu."
     "Ne zovemo nijednog drugog muškarca."
     Ali se Helmholc nije dao pokolebati čak ni ovakvim uzbudljivim obećanjima. "Ne mogu", ponovi on, "zauzet sam." I odlučno nastavi svojim putem. Devojke su ga uporno sledile. Tek kad se popeo u Bernardov avion i zalupio vrata kabine, one prestadoše da ga gone. I to ne bez prekora.
     "Te žene!" reče on dok se mašina dizala u vazduh. "Te žene!" I, odmahujući glavom, namršti se. "Strašno." Bernard se dvolično složi, poželevši, dok je izgovarao te konvencionalne reči, da može imati isto onoliko devojaka koliko je imao i Helmholc i sa isto onoliko malo truda. Odjednom ga obuze neizdržljiva želja da se pohvali. "Vodim Leninu Kraun u Nju Meksiko", reče što je ravnodušnije mogao.
     "Je li?" reče Helmholc, potpuno nezainteresovano. Zatim nastavi, posle kratke pauze. "Ovih poslednjih nedelju-dve izbegavam i odbore i devojke. Nemaš pojam koliku su buku digli u školi. Ali mislim da je ipak vredelo. Posledice su..."
     Fizička nerazvijenost može da dovede do neke vrste duhovnog suviška. Izgledalo je da je mogućno i obratno. Suvišak duhovnih kvaliteta može da dovede, radi postizanja svojih ciljeva, do dobrovoljnog slepila i gluvila namerno odabrane usamljenosti, do veštačke impotencije askeze.
     Ostatak kratog leta proteče u ćutanju. Kad su stigli i udobno se ispružili na pneumatičnim kaučima u Bernardovoj sobi, Helmholc ponovo poče.
     Govoreći polako, on reče: "Jesi li ikad imao osećanje kao da imaš nešto u sebi što jedva čeka na priliku da se obelodani? Neki suvišak moći koji ne koristiš - znaš, kao voda koja pada vodopadom umesto da odlazi u turbine?" On upitno pogleda Bernarda.
     "Misliš, sve one emocije koje bi čovek mogao da ima kad bi stvari stajale drukčije?"
     Helmholc odmahnu glavom. "Ne baš sasvim to. Mislim na jedno čudno osećanje koje me ponekad obuzima, osećanje da imam nešto važno da kažem i snagu da ga iskažem - ali ne znam šta je to, pa ne mogu da iskoristim tu moć. Kad bi se, samo, moglo pisati nekako drukčije... Ili o nečem drugom..." On ućuta; zatim: "Vidiš, meni lako pada da izmišljam fraze - znaš, rečenice od kojih najednom poskočiš kao da si seo na iglu, tako ti se čine nove i uzbudljive iako se tiču stvari koje su hipnopedijski očigledne. Ali to nije dosta. Nije dovoljno da fraze budu dobre; treba da bude dobro i ono što pomoću njih želiš da postigneš."
     "Ali tvoje stvari su dobre."
     "Jesu, u svojim granicama." Helmholc sleže ramenima. "Ali one su toliko skučene. Ono što radim nije, ako tako mogu da kažem, dovoljno važno. Osećam da bih mogao da radim nešto značajnije. Ali šta? Šta je to značanije što treba kazati? Reči mogu da deluju kao rendgenski zraci ako se koriste kako treba - prodreće kroz bilo šta. Pročitaš, i one prodru kroz tebe. Tome, između ostalog, učim kakva je korist pisati prodorno o kolektivnom pojanju, ili o najnovijem usavršenom modelu mirisnih orgulja? Uostalom, mogu li reči učiniti zaista prodornim - znaš, kao najjači rendgenski zraci - kad se piše o tako nečem? Može li se ni o čemu nešto reći? Na to se sve svodi. Ja se trudim..."
     "Pst!" odjednom reče Bernard i podiže prst; oni načuljiše uši. "Čini mi se da je neko na vratima."
     Helmholc ustade, pređe na prstima preko sobe i naglim pokretom otvori vrata širom. Naravno, nije bilo nikog.
     "Izvini", reče Bernard s neprijatnim osećanjem da se poneo glupo. "Živci. Kad te ljudi sumnjiče, počinješ i ti njih da sumnjičiš."
     On pređe rukom preko očiju, uzdahnu, glas mu postade žaloban. Pravdao se. "Da znaš samo šta sam sve morao da podnesem u poslednje vreme", reče on gotovo plačnim glasom - i nalet samosažaljenja ličio je na vodoskok koji su odjednom pustili da šikne. "Kad bi samo znao."
     Helmholc Votson ga je slušao sa izvesnom nelagodnošću. "Siroti Bernard!" reče on u sebi. No u isto vreme ga je bilo sramota zbog svog prijatelja. Želeo je da Bernard pokaže malo više samoljublja.