5.

     I
     Oko osam sati dnevna svetlost poče da slabi. Zvučnici na kuli klupske zgrade u Stouk Podžizu počeše, glasom više nego ljudskim, da nagoveštavaju zatvaranje terena za golf. Lenina i Henri prekidoše igru i pođoše prema klubu. S livada Trusta za unutrašnje i spoljašnje lučenje čulo se mukanje onih hiljada grla stoke čiji su hormoni i mleko bili sirovine za veliku fabriku u Farmen Rojalu.
     Neprestana buka helikoptera ispunjavala je sumrak. Svaka dva i po minuta udar zvona i pisak pištaljki objavljivali su polazak jednog od lakih jednošinskih vozova koji su pripadnike nižih kasta, s njihovih posebnih terena za golf, odvozili u prestonicu.
     Lenina i Henri se popeše u svoju mašinu i kretoše. Na osam stotina stopa visine Henri uspori obrtaje elisa i helikopter je minut ili dva visio u vazduhu iznad predela koji je tonuo u mrak. Bernemska šuma se protezala kao velika bara tame prema bleštećoj obali zapadnog neba. Grimizan na horizontu, poslednji odsjaj sunčevog zalaska je bledeo, idući naviše, od narandžastog u žuto i bledozeleno. Severno odatle, iza drveća i iznad njega, fabrika spoljnih i unutrašnjih lučevina blistala je u jakom električnom sjaju svakim prozorom svojih dvadeset spratova. Ispod njih su ležale zgrade golf kluba - ogromne kasarne za niže kaste, a s druge strane zida, manje kuće određene za članove društva Alfe i Bete. Prilazi stanicama jednošinskog voza crneli su se od mravljeg gamizanja pripadnika nižih kasta. Ispod staklenog luka, jedan osvetljeni voz izlete na otvoren prostor. Dok su pratile njegov put ka jugoistoku, njihove oči privuče gospodstvena zgrada krematorijuma u Slou. Radi bezbednosti aviona koji su leteli noću, četiri visoka krematorijumska dimnjaka bila su jarko osvetljena i načičkana crvenim svetlima signala za opasnost.
     To je bio orijentir.
     "Šta je ono oko dimnjaka, ono što liči na balkone?" raspita se Lenina.
     "Kaptiranje fosfora", telegrafski objasni Henri. "Izlazeći kroz dimnjak, gasovi prolaze kroz četiri postupka. Nekad se P2O5 gubio svaki put kad bi nekoga spalili. Sada se kaptira više od devedeset osam odsto. Više od kilogram i po iz prosečnog odraslog leša. Dakle, samo u Engleskoj, gotovo četiri stotine tona fosfora godišnje." Henri je govorio s radosnim ponosom, od srca se veseleći dostignuću, kao da je zasluga pripadala njemu. "Lepo je pomisliti da smo društveno korisni i posle smrti. Đubrimo biljke."
     Lenina beše u međuvremenu skrenula pogled na drugu stranu i gledala vertikalno naniže, u stanicu jednošinske železnice. "Ali čudno je kad čovek pomisli da Alfe i Bete ne mogu da nađubre više biljaka nego ovi dole, ovi gadni mali Game, Delte i Epsiloni."
     "Svi ljudi su fizičko-hemijski jednaki", poučno reče Henri. "Sem toga, čak i Epsiloni obavljaju korisne poslove."
     "Čak i Epsiloni..." Lenina se odjednom priseti kako se jednom prilikom, dok je još bila u školi, probudila usred noći i shvatila, prvi put, odakle onaj šapat koji joj se provlačio kroz sve snove. Ponovo joj iziđe pred oči mesečev zrak, red belih krevetića; ponovo joj se javi onaj tihi, tihi glas koji je govorio (reči su još bile žive, nezaboravljene, nezaboravne posle toliko ponavljanja koja su trajala po celu noć): "Svako od nas radi za dobro drugih. Ni bez koga se ne može. Čak su i Epsiloni korisni. Bez Epsilona se ne može. Ni bez koga se ne može..." Lenina se seti prvog šoka od straha i iznenađenja; svojih prvih razmišljanja u toku pola sata bdenja; a zatim, pod dejstvom tih beskonačnih ponavljanja, postepenog smirivanja, stišavanja, blagog primicanja sna...
     "Epsilonima, verovatno, u osnovi i ne smeta što su Epsiloni", glasno reče ona.
     "Razume se da im ne smeta. Kako bi i moglo? Oni i ne znaju kako izgleda biti nešto drugo. Nama bi, naravno, smetalo. Ali mi smo drukčije obrađeni. Sem toga, daje nam se i drukčije nasleđe."
     "Volim što nisam Epsilon", reče Lenina s dubokim ubeđenjem.
     "A kad bi bila Epsilon", reče Henri, "bila bi tako obrađena da ti ne bi bilo ništa manje milo što nisi Beta ili Alfa." On uključi prednji propeler i okrete mašinu u pravcu Londona. Iza njih, na zapadu, grimizna i narandžasta boja beše gotovo sasvim izbledela; u zenit se beše dovukla tamna gomila oblaka. Dok su preletali krematorijum, helikopter odskoči na struji vrelog vazduha koji se dizao iz dimnjaka da bi zatim propao, isto tako naglo, kad je prešao u hladniji vazduh na drugoj strani.
     "Kakav divan skok!" oduševljeno se nasmeja Lenina.
     Ali Henrijev glas je, za trenutak, bio gotovo melanholičan. "Znaš od čega je bio taj skok?" reče on. "Od nekog ljudskog bića koje konačno i definitivno nestaje. Koje uzleće u mlazu vrelog gasa. Bilo bi zanimljivo znati ko je to bio - muškarac ili žena, Alfa ili Epsilon..." On uzdahnu. Zatim, odlučno i vedro, zaključi: "U svakom slučaju, jedno je sigurno: bio ko bio, za života je bio srećan. Sad su svi srećni."
     "Da, sad su svi srećni", odazva se Lenina. Te reči su im dvanaest godina bile ponavljane po sto pedeset puta svake noći.
     Spustivši se na krov četrdesetospratne stambene zgrade u Vestminsteru gde je Foster stanovao, oni siđoše pravo u trperzariju, i tamo, u bučnom veselom društvu, pojedoše odličan obrok. Uz kafu se služila soma. Lenina uze dve tablete od pola grama, a Foster tri. U devet i dvadeset pređoše preko ulice, u novootvoreni kabare Vestminsterske opatije. Noć je bila gotovo bez oblaka, bez meseca i puna zvezda; ali ove, sve u svemu tužne činjenice, Lenina i Foster nisu, srećom, bili svesni. KALVIN STOPS I NJEGOVIH ŠESNAEST SEKSOFONISTA, bleštale su primamljivo slova sa fasade nove opatije. NAJBOLJE ORGULJE ZA MIRIS I BOJU U LONDONU. NAJNOVIJI HITOVI SINTETIČKE MUZIKE.
     Oni uđoše. Vazduh je izgledao vreo i gotovo zagušljiv od mirisa ambre i sandalovog drveta. Na tavanici u vidu kupole orgulje za boju behu tog trenutka sastavile sliku zalaska sunca u tropima. Šesnaest seksofonista je sviralo staru omiljenu melodiju: "Najbolja boca na svetu si ti." Četiri stotine parova je igralo fokstrot C-8 na uglačanom podijumu za igru. Lenina i Henri ubrzo postadoše četiri stotine i prvi. Seksofoni su zavijali kao blagozvučne mačke na mesečini, ječali u alt i tenor registrima kao da ih je kosila mala smrt. Nabujao od mnoštva harmonskih linija, njihov drhtavi zvuk je rasto od zvonkog vrhunca, sve zvonkijeg - sve dok, najzad, pokretom ruke dirigent ne oslobodi poslednju gromoglasnu notu eter-muzike i razveja u ništavilo šesnaest duvača koji su bili samo ljudi. Grmljavina u as-duru. A onda, u gotovo potpunoj tobožnjoj tišini, u gotovo tobožnjem potpunom mraku, usledi postepeno splašnjavanje, diminuendo koji je klizio naniže, kroz četvrttonove, sve niže, niže do blago prošaptanog dominantnog akorda koji potraja neko vreme (dok je u pozadini i dalje pulsirao petočetvrtinski ritam), nabijajući zatamnjene sekunde napetim iščekivanjem. I najzad iščekivanje urodi plodom. Najednom se prikaza slika Sunčevog izlaska i Šesnaestorica istovremeno grunuše:

     Boco, ja te volim više nego sebe!
     O, zašto me, zašto izručiše iz tebe?
     U tebi vlada večni maj,
     I plavog neba topli sjaj;
     Stog
     Sad tebi pevam, nek znaju svi:
     Najbolja boca na svetu si ti.

     Igrajući fokstrot C-8 sa ostalih četiri stotine parova u Vestminsterskoj opatiji, Lenina i Henri su istovremeno igrali i u jednom drugom svetu - toplom, šarolikom, beskrajno prijateljskom svetu soma-praznika. Kako su svi bili dobri, lepi, zabavni! O, zašto me, zašto, izručiše iz tebe... Ali Lenina i Henri su se osećali kao da još nisu izručeni. Nalazili su se unutra, u boci - bezbedni u njenom večnom maju, bleštavom plavom nebu. A kad Šesnaestorica, zamoreni, odložiše svoje seksofone i aparat za sintetičku muziku zasvira najnoviji Maltus bluz, bilo im je kao da su embrioni-bliznaci koji se zajedno blago njišu na talasima okeana od surogata krvi u svojoj boci.
     "Laku noć, dragi prijatelji. Laku noć, dragi prijatelji." Zvučnici su svoje naređenje uvijali u dobroćudnu i muzikalnu učtivost. "Laku noć, dragi prijatelji..."
     Poslušno, zajedno sa svima ostalima, Lenina i Henri iziđoše iz kabarea. Tužne zvezde behu prošle dobar deo puta preko neba. No, iako je paravan od električnih natpisa bio uveliko izbledeo, dvoje mladih ljudi je i dalje bilo srećno i nesvesno noći.
     Progutana pola sata pre zatvaranja kabarea, druga doza some beše podigla potpuno neprobojan zid između stvarnog sveta i njihove svest. Ulicu su prešli u boci; u boci su se odvezli liftom do Henrijeve sobe na dvadeset osmom spratu. Pa ipak, iako se nalazila u boci, iako je bila pod dejstvom onog drugog grama some, Lenina ne zaboravi da obavi sve mere kontracepcije određene propisima. Godine intenzivne hipnopedije, i, od dvanaeste do sedamnaeste godine, Maltusove vežbe tri puta nedeljno, činile su primenu sredstava kontracepcije radnjom automatskom i neizbežnom kao treptanje očnih kapaka.
     "Da, ovo me je podsetilo", reče ona vraćajući se iz kupatila. "Fani Kraun pita gde si nabavio onaj divni Maltusov pojas od surogata safijana."

     II
     Po rasporedu službe, Bernard je odlazio na Misu solidarnosti svakog drugog četvrtka. Večeravši rano u Afroditeumu (u koji je Helmholc nedavno bio izabran po članu 2), on napusti svog prijatelja, dozva taksi na krov i naredi vozaču da ga odveze do Fordsonovog pojališta. Mašina se podiže nekoliko stotina metara, a onda okrete prema istoku; u tom trenutku se pred Bernardovim očima, gigantski lepa, ukaza zgrada pojališta. Osvetljeni reflektorima, njenih tri stotine dvadeset metara iznad Ladgejt Hila; na sva četiri ugla platforme za helikoptere blistalo je ogromno grimizno T na pozadini mračnog neba, a iz otvora dvadeset i četiri zlatne trube grmela je svečana sintetička muzika.
     "Bestraga mu glava, opet sam zakasnio", reče Bernard u sebi kad mu pogled pade na Big Henri, Čuveni londonski sat Big Ben (Veliki Ben). U Fordovoj eri, iz razumljivih razloga, prekršten u Big Henri, po imenu Henri Forda; prim. prev. sat na tornju pojališta. I doista, dok je on plaćao taksisti, s Big Henrija poče da izbija devet sati. "Ford", odjekivao je neljudski bas iz svih zlatnih truba. "Ford, Ford, Ford..." Devet puta. Bernard jurnu prema liftu.
     Velika dvorana za proslave Fordovdana i ostala kolektivna pojanja nalazila se u prizemlju. Iznad nje, po sto na spratu, bile su sale koje su služile Grupama solidarnosti za mise koje su se održavale svake druge nedelje. Bernard slete liftom na trideset treći sprat, pohita niz hodnik, zaustavi se za trenutak, oklevajući, pred vratima sale 3210; zatim, skupivši hrabrost, otvori vrata i uđe.
     Hvala Fordu! nije bio poslednji. Od dvanaest stolica razmeštenih oko okruglog stola, još tri su bile prazne. On skliznu u najbližu, što je neprimetnije mogao, i pripremi se da sa strogim izrazom lica dočeka one koji budu zakasnili još više.
     "Šta si igrao danas?" upita devojka sleva, okrenuvši se prema njemu. "S barijerama, ili elektromagnetski?"
     Bernard je pogleda (gospode Forde! Morgana Rotšild) i, pocrvenevši, priznade da nije igrao ni jedno ni drugo. Morgana ga pogleda zaprepašćeno. Zavlada neprijatna tišina.
     Onda se ona upadljivo okrete od njega i obrati se boljem sportisti koji joj je sedeo s leve strane.
     "Lep početak Mise solidarnosti", utučeno pomisli Bernard; imao je predosećanje da će mu se opet izjaloviti pokušaj da ostvari pričešće misli. Da je samo malo bolje pogledao gde ko sedi, umesto što se zaleteo na prvu stolicu! A mogao je da sedne između Fili Bredlo i Džoane Dizel. Umesto toga on se posadio, kao poslednji slepac, pored Morgane. Pored Morgane! Da Ford sačuva! One njene crne obrve - tačnije, ona obrava, pošto su se spajale iznad nosa. Da Ford sačuva! A s desne strane Klara Deterding. Doduše, njene obrve se nisu spajale. Ali je zato previše pneumatična. Dok su Fili i Džoana bile sasvim kako treba. Punačke, plave, ne previše krupne...
     A u ovom trenutku između njih sede onaj grmalj Tom Kavaguči.
     Poslednja stiže Sarodžini Engels.
     "Zakasnila si", strogo reče vođ grupe. "Nemoj da ti se to ponovo desi."
     Sarodžini zamoli za izvinjenje i sede između Džima Bokanovskog i Herberta Bakunjina. Sad je grupa bila kompletna, krug solidarnosti potpun i bez greške. Muškarac, žena, muškarac, u beskrajnom smenjivanju oko stola. Dvanaestoro njih, spremnih da se spoje u jedno, da se sastave, da se sliju, da izgube svoje posebne ličnosti u jednom većem biću.
     Vođ grupe ustade, načini znak T, i uključivši sintetičku muziku, pusti tiho neumorno udaranje bubnjeva u hor instrumenata - kvazi-duvačkih i supergudačkih - koji su žalobno ponavljali, bezbroj puta, kratku, upornu i neumoljivu melodiju Prve himne solidarnosti. Još jednom, i još jednom - i sad se dobovanje ritma nije više čulo uhom nego pleksusom; jecanje i razleganje melodije koja se ponavljala, nisu više opsedali svest, nego utrobu, i budili su snažnu želju za saosećanjem.
     Vođ načini još jednom znak T i sede. Misa beše počela. Posvećene tablete some stajale su na sredini pričesnog stola. Putir prijateljstva sa somom u sladoledu od maline pođe od ruke do ruke i, uz obredne reči "pijem za svoje uništenje", svih dvanaest vrenika otpi po gutljaj. Zatim zapevaše Prvu himnu solidarnosti, uz pratnju sintetičkog orkestra.

     Forde, nas dvanaest sastavi u jedno
     Društvena reka da budemo trajna;
     Daj da svi sliveni potečemo vredno,
     Brzo kao tvoja Limuzina sjajna.

     Dvanaest srceparajućih strofa. Zatim putir prijateljstva obredi još jednom. Sada su obredne reči glasile "pijem za Najviše Biće." Svi otpiše po gutljaj. Muzika je neumorno svirala. Bubnjevi su udarali. Plač i tresak harmonija opsedali su uznemirenu utrobu. Dođe red na Drugu himnu solidarnosti.

     O, Najviše Biće, Prijatelju ljudi,
     Dvanaest slivenih čeka uništenje;
     Jer tek posle smrti nov život se budi,
     Jer tek posle smrti čeka nas rođenje.

     Ponovo dvanaest strofa. Sada se već osećalo dejstvo some. Oči su blistale, obrazi se rumenili, unutrašnje ozarenje sveopšteg blaženstva se odražavalo na svakom licu, u osmehu sreće i prijateljstva. Čak je i Bernard osećao da je malo raznežen. Kad se Morgana Rotšild okrenula i ljubazno mu se osmehnula, on se potrudio što je bolje mogao da joj uzvrati takvim osmehom. Ali ona obrva, one dve slivene obrve - avaj, one su još bile tu; nije ih mogao zanemariti, nije mogao, uprkos svim naporima. Nije se bio dovoljno raznežio. Da je sedeo između Fifi i Džoane, možda bi sve bilo... Putir ljubavi pođe u krug i po treći put. "Pijem za Njegov skori i neizbežni dolazak", reče Morgana Rotšild, na koju je bio red da otpočne kružni obred. Glas joj je bio prodoran, ushićen. Ona otpi i predade putir Bernardu. "Pijem za Njegov skori i neizbežni dolazak", ponovi on, iskreno pokušavajući da oseti blizinu Njegovog dolaska; ali obrva ga je i dalje proganjala, a do dolaska je, što se njega ticalo, bilo stravično daleko. On otpi gutljaj i predade putir Klari Deterding. "Opet mi neće poći za rukom", reče u sebi. "Znam sigurno da neće." Ali se, ipak, trudio da sačuva svoj blaženi osmeh.
     Putir ljubavi beše obišao ceo krug. Podigavši ruku, vođ grupe dade znak; svi zapevaše Treću himnu solidarnosti.

     Najviše Biće već nam širi ruke!
     Veselimo se i umrimo sliveni!

     Istopimo se uz bubnjeva zvuke,
     Jer ja sam u tebi, a ti si u meni.

     Dok su se stihovi nizali, glasovi su podrhtavali od sve jačeg uzbuđenja. Osećanje da Dolazak neposredno predstoji ispunjavalo je vazduh električnim nabojem. Vođ grupe isključi muziku i nakon završne note u poslednjoj strofi zavlada potpuna tišina - tišina napregnutog iščekivanja koja je galvanski drhtala i treperila. Vođ ispruži ruku; i odjednom neki Glas, dubok snažan glas, blagozvučniji od ljubavi, žudnje, saosećanja; čudesan, tajanstven, natprirodan Glas progovori iznad njihovih glava. "O, Forde, Forde, Forde", govorio je glas, polagano, sve tiše i tiše. Osećanje toplote i novog uzbuđenja poče da se širi iz solarnog pleksusa do poslednjeg kutka tela onih koji su slušali; u očima im se pojaviše suze; učini im se da se srce i utroba pokreću, kao da žive svojim sopstvenim, nezavisnim životom. "Forde!" topili su se "Forde!" rastapali, rastapali. Onda, naglo, iznenada, Glas zatrubi drugim tonom: "Slušajte! Slušajte!" Oni oslušnuše. Glas ućuta za trenutak, zatim se javi šapatom, ali šapatom koji je na neki način bio prodorniji od najglasnijeg krika. "Koraci Najvišeg Bića", prošapta Glas i ponovi: "Koraci Najvišeg Bića." Šapat je zvučao gotovo kao izdisanje. "Koraci Najvišeg Bića čuju se na stepenicama." Ponovo zavlada tišina; i iščekivanje, koje za trenutak beše popustilo, ponovo se napregnu, sve jače, jače, gotovo do kidanja. Koraci Najvišeg Bića - o, čuli su ih, čuli su ih, čuju se tiho na stepenicama, sve bliže i bliže na nevidljivim stepenicama. Koraci Najvišeg Bića. I, odjednom, granica kidanja beše dostignuta. Iskolačenih očiju, rastavljenih usana, Morgana Rotšild skoči na noge.
     "Čujem ga", kriknu ona. "Čujem ga."
     "Dolazi", povika Sarodžini Engels.
     "Jeste, dolazi, čujem ga." Fifi Bredlo i Tom Kavaguči ustadoše u istom trenutku.
     "O, o, o!" neartikulisano posvedoči Džoana.
     "Dolazi!" dreknu Džim Bokanovski.
     Vođ se naže prema njima i jednim dodirom na dugme dade maha delirijumu cimbala i truba, groznici tam-tama.
     "Evo ga, dolazi!" vrisnu Klara Deterding. "Aiiii!" i to je zazvučalo kao da je kolju.
     Osećajući da je došlo vreme da i on nešto učini, Bernard takođe skoči i povika: "Čujem ga; dolazi."
     Ali to nije bila istina. On nije čuo ništa, i, za njega, niko nije dolazio. Niko - uprkos muzici, uprkos sve jačem uzbuđenju. No ipak je mahao rukama i uralo s najgrlatijima; a kad ostali počeše da se drmusaju, pocupkuju i topću nogama, i on takođe poče da se drmusa i pocupkuje.
     Stadoše u krug; svako uhvati igrača ispred sebe za kukove, i pođoše u krug, okolo-naokolo uzvikujući uglas, topćući nogama po ritmu muzike, pljeskajući, pljeskajući rukama po zadnjici igrača pred sobom; dvanaest pari ruku pljeskalo je kao jedan, dvanaest je tupo odjekivalo kao jedno. Dvanaestoro kao jedan, dvanaestoro kao jedan. "Čujem ga, čujem kako dolazi." Muzika ubrza tempo; noge zatoptaše još brže, ruke počeše da udaraju u sve bržem ritmu. Iznenada, snažan sintetički bas gromko izgovori reči koje su nagoveštavale blisko iskupljenje i konačno postizanje solidarnosti, dolazak Dvanaest u jednom, otelovljenje Najvišeg Bića. "Forda slavimo", zapeva bas, dok su bubnjevi i dalje grozničavo dobavali:

     Forda slavimo,
     Orgije pravimo;
     Puno some, puno seksa,
     Parimo se bez kompleksa.

     "Forda slavimo", prihvatiše igrači liturgijski refren, "Forda slavimo, orgije pravimo, puno some..." I dok su oni pevali, svetla polako počeše da se gase - da se gase i u isto vreme postaju toplija, bogatija, crvenija, dok se na kraju igrači ne nađoše u grimiznom sumraku depoa za embrione. "Forda slavimo..." U svojoj embrionalnoj tami boje krvi igrači su još neko vreme kružili, pljeskali i pljeskali po neumornom ritmu. "Forda slavimo..." Onda se krug zatalasa, razbi, raspade delimično po krugu kauča koji su okruživali - krug oko kruga - sto i njegove planetarne stolice. "Forda slavimo", nežno je preo i gukao glas; u crvenom sumraku to je bilo kao da neki ogromni crni golub blagonaklono lebdi iznad igrača, koji su sada ležali, jedani potrbuške, a drugi poleđuške.
     Stajali su na krovu. Big Henri beše upravo otpevao jedanaest. Noć je bila tiha i topla.
     "Zar nije bilo divno?" reče Fifi Bredlo. "Zar nije bilo prosto divno?" Ona pogleda Bernarda sa izrazom zanosa, ali zanosa u kome nije bilo traga ni uzbuđenja ni preterane razdraženosti - jer biti preterano razdražen znači biti još nezadovljen. Njena ekstaza je bila ekstaza postignutog cilja, mira; ne obične sitosti i ništavila, nego usklađenog življenja, uravnoteženih i smirenih sila. Mir bogat i pun života. Jer Misa solidarnosti nije samo uzela, nego i dala, delimično je otočila samo zato da bi dolila. Fifi je bila ispunjena do vrha, dovedena do savršenstva; bila je veća od same sebe. "Je l' da je bilo divno?" navaljivala je uprivši u Bernarda svoje oči ispunjene natprirodnim sjajem.
     "Jeste, bilo je divno", slaga Bernard i skrete pogled: njeno preobraženo lice ga je istovremeno optuživalo i ironično podsećalo na ono što ga odvaja od drugih. U tom trenutku je bio isto tako jadno usamljen kao i na početku Mise - usamljeniji čak zbog svoje neispunjene praznine, svoje umrtvljene zasićenosti. Izdvojen i neiskupljen dok su se ostali slivali u Najviše biće; usamljen i u Organinom zagrljaju - mnogo usamljeniji, u stvari, mnogo beznadežnije zazidan u sebe nego što je ikad bio u životu. Iz onog grimiznog sumraka izronio je u prostački električni blesak sa stidom koji se graničio sa mučenjem. Osećao se kranje jadno, a za to je, verovatno (optužiše ga njene sjajne oči), verovatno sam bio kriv. "Zaista divno", ponovi on; ali u pamet mu je dolazila Morganina obrva.