6.

     I
     Čudan, čudan, čudan, glasio je Leninin zaključak o Bernardu Marksu. Tako čudan, zaista, da se u toku sledećih sedmica ne jednom upitala da li da se predomisli što se tiče odmora u Nju Meksiku i da umesto toga ode na Severni pol sa Benitom Huverom. Nezgoda je bila, samo, u tome što je na Severnom polu već bila, koliko prošleg leta, s Džordžom Edezelom, i, štaviše, provela se vrlo loše. Nikakve zabave, a hotel beznadežno staromodan - bez televizije u sobama, bez orgulja za miris, samo neka odvratna sintetička muzika i svega dvadeset pet igrališta za eskalatoriski badminton na više od dve stotine gostiju. Ne, na Severni pol više nikako ne bi mogla. Uz to, u Americi je bila samo jednom, pa i tada nije valjalo. Bedan vikend u Njujorku sa - s kim ono beše, Žan-Žak Habibulom ili Bokanovski Džonsonom? Nije mogla da se seti. Nije ni važno. Prilika da ponovo leti na zapad i da tamo provede celu nedelju dana bila je vrlo primamljiva. Provela bi, uz to, najmanje tri dana te semice u rezervatu za divljake, a u celom Centru jedva da je pet-šest ljudi ušlo u takav rezervat. Znala je da Bernard, kao Alfa-plus psiholog, ima prava na dozvolu. Za Leninu, prilika je bila jedinstvena. Pa ipak, Bernardovo čudaštvo je takođe bilo jednistveno, i to do te mere da se dvoumila da li da iskoristi priliku, pa je čak pomišljala da ponovo reskira Severni pol sa starim dobrim smešnim Benitom. Taj je, u najmanju ruku, bio normalan. Dok Bernard...
     "Alkohol u surogatu krvi", tako je Fani objašnjavala svaku ekscentričnost. Ali Henri, s kojim je jedne večeri, kad su spavali zajedno, razgovarala, prilično zabrinuto, o svom novom ljubavniku - Henri je uporedio jadnog Bernarda s nosorogom.
     "Nosorog se ne može naučiti nikakvim veštinama", objasnio joj je on svojim sažetim i energičnim stilom. "Neki ljudi su gotovo nosorozi; ne reaguju pravilno na obradu. Jadnici! A i Bernard je jedan od takvih. Sreća što je dosta dobar na poslu, inače ga direktor ne bi više držao. Samo, ipak", dodao je utešiteljskim tonom, "mislim da je bezopasan."
     Možda bezopasan; ali zabrinjavajuće čudan. Na primer, ta njegova manija da sve radi u samoći. Što praktično znači: da ne radi ništa. Jer šta se može raditi u samoći (sem spavati, razume se; samo, ni to se ne može po ceo dan.) Da, zaista, šta? Malo šta. Ono popodne kad su prvi put izišli bilo je naročito lepo. Lenina je bila predložila jednu partiju u Torkvej klubu ljubitelja prirode, a zatim večeru u Oksfod Junionu. Ali Bernard je rekao da će tamo biti previše sveta. Dobro, onda jednu turu elektromagnetskog golfa? Bernard je i to odbio: smatrao je da je elektromagnetski golf prosto gubljenje vremena.
     "Pa za šta onda služi vreme?" Upita ga ona, malo začuđeno.
     Očigledno, za šetnju po predelu jezera Lejk Distriktu; Jezerska oblast - jedan kraj u Engleskoj; prim. prev. jer on joj je predložio upravo to. Da se spuste na vrh Skidoa i prošetaju sat-dva kroz vres. "Bićemo sami, Lenina."
     "Bernarde, pa celu noć ćemo biti sami."
     Bernard je na to pocrveno i skrenuo pogled. "Mislim, sami da razgovaramo", promrmljao je.
     "Da razgovaramo? Ali o čemu?" Šetati pa razgovarati - čudan provod.
     Najzad je uspela da ga ubedi, iako se jako protivio, da odlete do Amsterdama i vide četvrtfinala svetskog prvenstva rvanja u teškoj kategoriji za žene.
     "U gomilu", gunđao je. "Kao i obično." Celo to popodne postao je tvrdoglavo mračan; nije hteo da razgovara sa Lenininim prijateljima (kojih je bilo na desetine u bifeu gde su pili malinu sa somom u pauzama između mečeva); i uprkos tome što je bio zle volje, odbio je da popije pola grama maline sa somom koju mu je ona uporno nudila. "Radije ću ostati ono što sam", rekao je. "A ne neko drugi, ma koliko on bio veseo."
     "Gram u pravi čas - to je pravi spas", rekla je Lenina, obelodanivši još jedan biser mudrosti naučenog u snu.
     Bernard je nervozno odgurnuo ponuđenu čašu.
     "Nemoj sad da se ljutiš", rekla mu je. "Zapamti da jedan kubni centimetar rasteruje deset crnih misli."
     "Umukni već jednom, za ime Forda!" Podviknu je on.
     Lenina je slegla ramenima. "Bolje gram nego sram", zaključila je dostojanstveno i sama ispila čašu.
     Kad su u povratku nadletali Lamanš, Bernard je po svaku cenu želeo da zaustvi propeler, tako da lebde tridesetak metara iznad vode. Vreme se bilo pokvarilo; duvao je jugozapadni vetar, a nebo je bilo oblačno.
     "Gledaj", naredio joj je.
     "Strašno", rekla je Lenina, odmičući se, užasnuta, od prozorčića. Behu je poplašili navale noćne pustoši, crni zapenjeni talasi koji su se propinjali ispod njih, bledi krug meseca, onako divalj i izmučen između oblaka koji su se jurili.
     "Otvori radio. Brže!" Mašila se dugmeta na razglasnoj tabli i okrenula ga nasumce.
     "...u tebi vlada večni maj", pevalo je šesnaest falseta u tremolu, "za mene to je..."
     Onda metalni zvuk i tišina. Bernard beše isključio struju.
     "Hoću da posmatram more na miru. Čovek ne može da gleda uz ovu dreku."
     "Zašto, baš je lepa muzika. A meni se ne gleda."
     "Meni se gleda", bio je uporan on. "Od toga se osećam kao..." Zastao je, tražeći prave reči, "kao da sam u većoj meri ja, ako shvataš šta hoću da kažem. U većoj meri svoj gospodar, a ne tako potpuno deo nečega. Ne samo ćelija u telu društva. A ti?"

     Ali Lenina je plakala. "Strašno, strašno", ponavljala je.
     "Kako možeš da govoriš da nećeš da budeš ćelija u telu zajednice? Na kraju krajeva, svako od nas radi za dobro drugih. Ni bez jednog se ne može. Čak su i Epsiloni..."
     "Znam, znam", rekao je Bernard podrugljivo. "Čak su i Epsiloni korisni. Ja takođe. A baš bi voleo da nisam!"
     Leninu je ovo bogohuljenje šokiralo. "Bernarde!" protestovala je glasom zgranutim i bolnim. "Kako možeš tako?"
     On ponovi, ali drugačijim tonom, zamišljeno. "Kako mogu tako? Ne, problem je u ovome: Kako to da ne mogu, ili bolje - pošto ipak dobro znam zašto ne mogu - kako bi izgledalo kad bi bio slobodan, nesputan obradom."
     "Bernarde, ti govoriš jezive stvari."
     "A zar ti, Lenina ne želiš da budeš slobodna?"
     "Ne znam šta hoćeš da kažeš. Ja sam slobodna, slobodna da se divno provodim. Danas su svi srećni."
     On se nasmejao. "Da, danas su svi srećni. To počinjemo da ulivamo u pamet deci kad navrše pet godina. Ali zar ne bi htela da budeš srećna na neki drugi način, Lenina? Na svoj način, na primer; ne na isti način kao i svi ostali."
     "Ne znam šta hoćeš da kažeš", ponovila je ona. Onda se okrenula prema njemu. "Hajdemo nazad, Bernarde, molim te. Ovde mi je tako gadno."
     "Zar ne voliš da budeš sa mnom?"
     "Pa, naravno, Bernarde! Jedino ne volim ovo mesto."
     "Mislio sam da ćemo ovde biti više... više zajedno - samo more i mesec. Više zajedno nego u onoj gomili, ili čak u mom stanu. Zar ne svataš?"
     "Ništa ja ne svatam", odlučno je rekla ona, rešena da očuva svoje razumevanje. "Ništa, a najmanje od svega shvatam", nastavila je izmenjenim tonom, "zašto nećeš da uzmeš some kad ti dođu te tvoje užasne ideje. Onda bi sve zaboravio. I umesto da budeš ovako nesrećan, bio bi raspoložen. Tako lepo raspoložen", ponovila je i nasmešila se, uprkos zbunjenosti i strepnji u očima, na način koji je trebalo da bude mazan i pun strasti.
     On ju je posmatrao ćuteći, lica neizmenjeno i odbijajući da se prilagodi njenim osećanjima - pogledao duboko. Posle nekoliko sekundi, Lenina nije mogla da izdrži njegov pogled; nervozno se nasmejala, pokušala da nešto kaže, ali nije smislila ništa. Tišina se produžila.
     Kad je Bernard najzad progovorio, glas mu je bio tih i umoran. "Onda u redu. Hajdemo natrag." I nagazivši snažno na papučicu za gas poterao je mašinu naviše brzinom rakete. Na četiri hiljade stopa pokrenu je propeler. Minut ili dva leteli su u tišini. A onda je, odjednom, Bernard počeo da se smeje. Nekako čudno, pomislila je Lenina; ali to je ipak bio smeh.
     "Je li ti bolje?" usudila se da ga pita.
     U odgovoru na to, on je podigao jednu ruku sa kontrolne table, zagrlio je njome, i počeo je da je miluje po grudima.
     "Hvala Fordu", rekla je ona u sebi, "sad mu je dobro."
     Pola sata kasnije bili su ponovo u njegovom stanu. Bernard je jednim gutljajem popio četiri tablete some, uključio radio i televizor, i počeo da se svlači.
     "Pa", upitala ga je Lenina vragolasto kad su se sledećeg popodneva sastali na krovu, "je li ti se dopalo juče?"
     Bernard je klimnuo glavom. Popeli su se u helikopter. Jedan trzaj i već su se našli u vazduhu.
     "Svi kažu da sam strašno pneumatična", rekla je Lenina zamišljeno, tapšuči se po butinama.
     "Strašno." Ali u Bernardovim očima se videla uznemirenost. "Kao meso", mislio je.
     Ona je podigla oči, uz malo strepnje. "Ali nisam previše puna, je l' da?"
     On je odmahnuo glavom. Kao odgovarajuća količina mesa.
     "Misliš da sam dobra?" On je klimnuo glavom. "U svakom pogledu?"
     "Savršena", rekao je on naglas. A u sebi: "Ona tako i misli o sebi. Ne smeta joj da bude meso."
     Lenina se trijumfalno osmehnula. Ali zadovoljstvo joj je bilo kratkog veka.
     "Samo, ipak", nastavio je on posle kratke pauze, "ipak bi voleo da se završilo drugačije."
     "Drugačije? Zar može drugačije?"
     "Nisam hteo da se završi time što smo pošli u krevet", precizirao je on.
     Lenina je bila zgranuta.
     "Ne odmah, ne prvog dana."
     "Pa onda šta..."
     On je onda počeo da govori sve same nerazumljive i opasne gluposti. Lenina se trudila svom snagom da zapuši uši svoje svesti; ali svaki čas bi poneki deo rečenice uspeo da postane čujan. Čula ga je kako govori "...da isprobam kako bi na mene delovao kad bih zauzdao svoje impulse." Te reči kao da su joj u svesti pokrenule neku oprugu.
     "Zabavu od danas ne ostavljaj za sutra", rekla je ozbiljno.
     Njegova jedina primedba je bila: "Dvesta puta, po dvaput nedeljno od četrnaeste do šesnaeste godine." Sumanuta i opasna priča se nastavila. Čula ga je kako govori "hoću da saznam šta je strast. Hoću da me nešto duboko kosne."
     "Kad jedinka nešto oseti u duši, zgrada celog drušva počne da se ruši", navela je Lenina.
     "Pa što se tlo ispod nje ne bi malo pomerilo?"
     "Bernarde!"
     Ali Bernard nije ni malo izbačen iz sedla.
     "Odrasli smo u intelektualnom pogledu, i u toku radnog vremena", nastavio je on. "A po željama i osećanjima smo deca."
     "Ford je voleo decu."
     Bernard je nastavio, ne obraćajući pažnju na upadicu.
     "Neki dan mi je palo na pamet da se stalno može biti odrastao."
     "Ne shvatam"; Leninin ton je bio odlučan.
     "Znam da ne shvataš. Zato smo juče i pošli u krevert - kao deca - umesto da smo se poneli kao odrasli pa sačekali."
     "Ali bilo je lepo", nije popuštala Lenina. "Zar ne?"
     "Da, prekrasno", odgovorio je on, ali tako očajno, sa izrazom tolikog jada na licu, da je Lenina osetila kako njen trijumf naglo vetri. "Možda ipak misli da sam suviše punačka?"
     Kad se Lenina vratila i poverila Fani, ova joj reče samo: "Ja sam ti rekla. To je od onog alkohola što su mu stavili u surogat krvi."
     "Svejedno", bila je uporna Lenina, "on mi se zaista sviđa. Ima tako lepe ruke. I kako lepo pokreće ramena - vrlo privlačno." Udahnula je. "Samo da nije tako čudan."

     II
     Zastavši za trenutak pred vratima direktorove kancelarije, Bernard udahnu duboko i ispravi ramena, prikupljajući hrabrost za susret sa odbojnošću i neodobravanjem na koje je bio sigruran da će naići unutra. On kucnu i uđe.
     "Jedna dozvola za parafiranje, gospodine direktore", reče on što je mogao neusiljenije, i spusti hartiju na pisaći sto.
     Direktor ga pogleda kiselo. Ali na vrhu se nalazio pečat Kabineta Upravljača sveta, a na dnu potpis Mustafa Monda, crn i energičan. Sve je bilo u savršenom redu. Direktor nije imao izbora. On stavi olovkom svoj paraf - dva mala bleda slova, pokorno prostrta ispod nogu Mustafe Monda - i upravo je hteo da vrati potvdu Bernardu bez reči primedbe i bez onog srdačno "pođite s Fordom", kad mu pogled privuče nešto napisano u dozvoli.
     "Za rezervat u Nju Meksiko?" upita, a njegov glas i lice koje je podigao prema Bernardu izražavali su izvesno čuđenje i uznemirenost.
     Iznenađen njegovim iznenađenjem, Bernard klimnu glavom. Zavlada kraće ćutanje.
     Direktor se zavali u fotelju i nabra čelo. "Koliko ima od tada?" reče, govoreći više sebi nego Bernardu. "Sigurno dvadeset godina, gotovo dvadeset pet. Morao sam biti vaših godina..." On uzdahnu i zatresa glavom.
     Bernardu je bilo vrlo neprijatno. Da se direktor, čovek toliko konvencionalan, toliko skrupulozno korektan, tako grubo ogreši o lepo ponašanje! Dođe mu da zagnjuri lice u šake, da istrči iz kancelarije. Nije se radilo o tome da je automatski osuđivao ljude koji pričaju o dalekoj prošlosti; to je bila jedna od hipnopedijskih predrasuda kojih se bio (uobražavao je on) potpuno oslobodio. Njegova je nelagodnost poticala otuda što je znao da direktor to osuđuje - osuđuje, a ipak se izdaje i čini ono što je zabranjeno. Po diktatu kakvog unutrašnjeg pritiska? Iako se osećao neprijatno, Bernard je uzaludno slušao.
     "Bio sam došao na istu ideju kao i vi", govorio je direktor. "Hteo sam da vidim divljake. Dobio sam dozvolu i otišao u Nju Meksiko na odmor. S devojkom s kojim sam se u to vreme imao. Bila je Beta-minus i, čini mi se", (on zatvori oči), "čini mi se da je imala žutu kosu. U svakom slučaju, bila je pneumatična, izrazito pneumatična; toga se sećam. I tako, otišli smo u Nju Meksiko i posmatrali divljake, i jahali na konjima, i sve ostalo. A onda - to je bilo, ako se ne varam, poslednjeg dana odmora - onda... pa eto, onda je nestala. Jahali smo po tim odvratnim planinčinama, a bilo je strašno vruće i sparno pa smo posle ručka malo odspavali. Bar ja. Ona je, mora biti, otišla sama da se prošeta. Bilo kako bilo, kad sam se probudio, video sam da je nema. Uto udari i neka oluja, ne pamtim da sam video strašniju. Pljuštalo je, i grmelo, i sevalo; konji se oteše i pobegoše; hteo sam da ih zaustvim, ali sam pao i povredio koleno, jedva sam bio u stanju da hodam. Ipak sam je tražio i dalje, vikao, i ponovo tražio. Ali od nje ni traga. Onda sam pomislio da se, verovatno, sama vratila u dom, pa sam nekako dopuzao do doline, onim istim putem kojim smo došli. Koleno me je bolelo do zla Forda, a somu sam izgubio. Vukao sam se satima, u dom sam stigao tek posle ponoći. A tamo je nije bilo; tamo je nije bilo", ponovi direktor. Ćutao je jedan trenutak. "I eto", nastavi on, najzad, "sutradan smo organizovali traganje. Ali je nismo našli. Verovatno je negde pala u provaliju; ili ju je pojeo jaguar. Ford zna šta joj se desilo. U svakom slučaju, bilo je užasno.
     U ono vreme bilo me je to potpuno omelo. Više nego što je trebalo, mogu vam reći. Jer ipak, takav jedan nesrećan slučaj se ne može desiti svakome; a telo društva, naravno, živi i dalje, ma koliko se sastavne ćelije menjale." Ali ova u snu naučena uteha, nije, izgleda, mnogo pomogla. Direktor odmahnu glavom i nastavi tiho: "Zamislite, još mi se dešava da sanjam o tome. Sanjam kako me budi grmljavina, i vidim da nje nema; sanjam kako je tražim ispod drveća." On utonu u tišinu uspomena.
     "Mora biti da vas je jako potreslo", reče Bernard, gotovo sa zavišću.
     Čuvši njegov glas, direktor se trže i postiđeno shvati gde se nalazi; baci jedan brz pogled na Bernarda i, odvrativši pogled, duboko pocrvene; ponovo ga pogleda sa iznenadnom sumnjičavošću i reče razdražljivo, s naglašenim dostojanstvom: "Nemojte misliti da sam sa tom devojkom imao neke nepristojne odnose. Nije tu bilo ničeg na emotivnoj osnovi, ništa dugotrajno. Sve je bilo potpuno zdravo i normalno." On predade dozvolu Bernardu. "Ne znam ni sam zašto sam vas ugnjavio ovom banalnom pričom." Ljut na sebe što je otkrio kompromitujuću tajnu, on iskali svoj bes na Bernadu. Pogled mu postade vidljivo zloban. "Voleo bi da iskoristim ovu priliku, gospodine Marks", nastavi on, "da vam kažem kako nisma ni najmanje zadovljan izveštajima koje dobijam o vašem ponašanju van radnog mesta. Možda ćete reći da se to mene ne tiče. Ali ja vam kažem da me se tiče. Ja moram da mislim na dobar glas našeg Centra. Moji radnici moraju da budu iznad svake sumnje, naročito oni iz najviših kasta. Alfe su obrađene tako da ne budu nužno infantilne u svom emotivnom životu, ali to je upravo razlog više zbog koga se moraju posebno truditi da se prilagode društvenim normama. Njihova je dužnost da budu infantilne, makar se to i protivilo njihovim sklonostima. Ja vas, stoga, otvoreno upozoravam na to, gospodine Marks." Direktorov glas je treperio od negodovanja koje je sad već bilo postalo pravdoljubivo i bezlično - izržavalo osudu u ime same Zajednice. "Ako ponovo čujem da ste se ponašali nedolično, s nedovoljno infantilne pristojnosti, zatražiću da budete premešteni u neki potcentar - po mogućnosti na Island." I okrenuvši se u fotelji, on uze pero i poče da piše.
     "To će ga naučiti pameti", reče on sebi. Ali grešio je. Jer Bernard je izišao iz sobe razmetljivim korakom, ispunjen likovanjem, u trenutku kad je za sobom zalupio vrata, pri pomisli da potpuno sam prkosi redu i poretku; ponesen opojnom svešću o svojoj ličnoj važnosti i značaju. Čak ga ni pomisao na kaznu nije plašila; više mu je davala snage nego što ga je zabrinjavala. Osećao se dovoljno jakim da se suprostavi nevoljama i pobedi ih, dovoljno jakim da podnese Island; a samopouzdanje mu je bilo utoliko veće što ni trenutka nije stvarno verovao da će biti pozvan na ma kakvu odgovrnost. Za takve stvari se ljudi ne premeštaju. Island je bio samo pretnja. Pretnja koja uliva podstrek i energiju. Idući hodnikom, on je čak zviždao.
     Te večeri Bernard dade herojski opis svog razgovora sa D. C. "Na šta sam mu rekao", zaključi on, "da se nosi u Bezdanu Prošlost i izašao iz kancelarije. I tako se to završilo." On pogleda Helmhoca Votsona sa isčekivanjem, nadajući se dužnoj nagradi u vidu simpatije, ohrabrenja, divljenja. Ali ovaj ne reče ni reči. Sedeo je i gledao u pod.
     Bernard mu je bio drag; Bernadu je bio zahvalan što jedino s njim od svih svojih poznanike može da razgovara o stvarima koje je smatrao važnim. No i pored toga, neke Bernardove osobine nije voleo. Ovu hvalisavost, na primer. I izlive samosažaljenja s kojima se ona smenjivala. I onu kukavnu naviku da tek posle nekog događaja bude hrabar i izuzetno priseban. Te osobine je mrzeo - upravo zato što je Bernarda voleo. Sekundi su prolazili. Helmholc je i dalje gledao u pod. Bernard najednom pocrvene i okrete se.

     III
     Put je bio sasvim nezanimljiv. Plava pacifička raketa je stigla u Nju Orlijens dva i po minuta pre vremena, izgubila četiri minuta u tornadu iznad Teksasa, i srećom upala u povoljnu vazdušnu struju na 95. stepenu zapadne dužine, tako da je u Santa Fe stigla s manje od četrdeset sekundi zakašnjenja.
     "Četredeset sekundi za let od šest i po sati. Nije loše", priznala je Lenina.
     Tu noć su prenoćili u Santa Feu. Hotel je bio odličan - neuporedivo bolji od, na primer, onog jezivog hotela Aurora borealis gde se Lenina namučila prethodnog leta. U spavaćoj sobi svakog apartmana, gostima je na raspolaganju stajao tečni vazduh, televizor, apatar za vibro-vakuum masažu, radio-aparat, ključali rastvor kofeina, topla sredstva za kontracepciju i osam vrsta mirisa. Kad su ušli u hol, mašina za sintetičku muziku je radila punom parom i zadovoljavala sve potrebe. U liftu videše da hotel ima šezdeset igrališta za elektrobadminton i da se u parku mogu igrati i elektrobadminton i golf sa barijerama.
     "Pa to je više nego divno", uskliknu Lenina. "Gotovo bih želela da ovde ostanemo sve vreme. Šezdeset igrališta za elektrobadminton..."
     "U rezervatu neće biti ni jednog", upozori je Bernard.
     "Ni mirisa, ni televizije, čak ni tople vode. Ako misliš da nećeš moći da izdržiš, ostani ovde dok se ne vratim."
     Lenina se uvredi. "Mogu ja da izdržim. Samo sam rekla da je ovde divno zato što... pa eto, zato što napredak i jeste divna stvar, zar ne?"
     "Pet stotina puta, jednom nedeljno, od trinaeste do petnaeste godine", umorno reče Bernard, kao za sebe.
     "Šta kažeš?"
     "Kažem da je progres divna stvar. Zato i ne moraš u rezervat, ako nećeš."
     "Ko kaže da neću?"
     "Onda u redu", reče Bernard; to je zazvučalo kao pretnja.
     Njihovu dozvolu je morao da potpiše upravnik rezervata, u čijoj se kancelariji sutradan, po propisu, pojaviše. Portir, jedan Epsilon-plus crnac, odnese upravniku Bernardovu posetnicu i upravnik ih primi gotovo bez odlaganja.
     Uprvnik je bio plavokos, brahicefalan Alfa-minus, niskog rasta, crven, okrugla lica i širokih ramena, snažnog zvonkog glasa, vrlo dobro prilagođenog izgovaranju hipnopedijskih mudrosti. On je bio neiscrpni rudnik podataka i netraženih saveta. Kad bi jednom počeo, njegovoj tutnjavi ne bi bilo kraja.
     "...pet stotina šezdeset kvadratih kilometara, a podeljen je na četiri podrezervata; svi su okruženi žičanom ogradom kroz koju teče struja viskog napona."
     U tom trentuku, bez ikakvog vidljivog razloga, Bernard se seti da je zaboravio da zatvori slavinu za kolonjsku vodu u kupatilu.
     "...struju dobijamo iz hidrocentrale na Grand Kenjonu."
     "Dok se vratim kući, račun će biti visok do neba", Bernardu izađe pred oči igala na mirisometru kako gmiže u krug po brojačniku, marvolika, neumorna. "Smeta da telefoniram Helmholcu Votsonu."
     "...više od pet hiljada kilometara ograde pod naponom od šezdeset hiljada volti."
     "Ma nije moguće", učtivo reče Lenina, koja nije imala pojam šta je upravnik rekao, ali koja je znala da nešto treba reći kad je on napravio dramtičnu pauzu. Kad je upravnik počeo da tutnji, ona je neprimetno progutala pola grama some, tako da je sada mogla da sedi mirno i pribrano, ne sluša ništa, ne misli ni na šta, ali da joj krupne plave oči sve vreme počivaju na upravnikovom licu i daju joj izraz zanesene pažnje.
     "Ko se dotakne žice, ostane na mestu mrtav", svečano objavi upravnik. "Iz rezervata za divljaka nema bežanja."
     Reč 'bežanje' bila je sugestivna. "Mislim", reče Bernard, pridižući se sa stolice, "da bi trebalo da pođemo." Crna iglica je trčkala, pravi insekt, grickala vreme, jela mu novac.
     "Nema bežanja", ponovi upravnik i pokretom ruke mu dade znak da sedne; a pošto još nije bio potpisao dozvolu, Bernardu nije ništa drugo preostalo nego da ga posluša. "Oni koji se rode u rezervatu - a vi imajte u vidu, draga - gospođice", dodade on, skardeno joj se cereći u lice i spustviši glas do nepristojnog šapat, "imajte u vidu da se u rezervatu deca još i danas rađaju, jeste, zaista rađaju, ma koliko to odvratno bilo..." (Nadao se da će njegova priča na sramotnu temu nagnati Leninu da pocrveni; ali ona se samo nasmeši s pretvornom bistrinom: "Ma, nije moguće!" Razočaran, upravnik poče iz početka.) "Ponavljam, oni koji se rode u rezevatu osuđenu su da u njemu i umru."

     Osuđeni da umru... Decilitar kolonjske vode na svaki minut. Šest litara na sat. "Mislim", ponovo pokuša Bernard "da bi trebalo..."
     Nagnuviši se prema njima, upravnik kucnu kažiprstom po stolu. "Pitate me koliko ljudi živi u rezervatu? A ja vam odgovaram" - pobedonosno - "ja vam odgovaram da ne znamo. Možemo samo da nagađamo."
     "Ma, nije moguće."
     "Draga gospođice, moguće je."
     Šest puta dvadeset četiri - ne, tačnije će biti šest puta trideset šest. Bernard je bio bled; tresao se od nestrpljenja. Ali tutnjava se neumoljivo nastavljala.
     "...oko šezdeset hiljada Indijanaca i meleza... potpuni divljaci... naši inspekori poveremno obilaze... inače nemaju dodira sa civilizovanim svetom... još se pridržavaju svojih ogavnih navika... brak, ako znate šta je to, draga gospođice; porodica... nikakve obrade... čudovišne predradsude... hrišćanstvo, totemizam, obožavanje predaka... mrtvi jezici, kao što su sunji, španski i atapaskanski... pume, bodljikava prasad i ostale divlje zveri... zarazne bolesti... sveštenici... otrovni gmizavci..."
     "Ma, nije moguće?"
     Najzad se spasoše. Bernard se sjuri do telefona. Brže, brže; ali trebalo mu je gotovo tri minuta dok je dobio vezu sa Helmholcom Votsonom. "Mogli smo već biti među divljacima", požali se on. "Prokleti nesposobnjaci!"
     "Uzmi gram", predloži Lenina.
     On odbi; više je voleo da ostane pri svom gnevu. I najzad, hvala Fordu, dobi vezu, i, da, Helmholc na telefonu; Helmholc, kome on objasni šta se desilo i koji obeća da će smesta otići, smesta, i zatvoriti slavinu, jeste, smesta, ali koji iskoristi ovu priliku da mu kaže šta je D. C. sinoć rekao, javno...
     "Šta? Traži mi zamenu?" Bernardov glas je davao užasnu patnju. "Znači, rešeno je? Je li pominjao Island? Kažeš jeste? Forda mu! Island..." On spusti slušalicu i ponovo se okrete Lenini. Lice mu je bilo bledo, izraz kranje utučen.
     "Šta se desilo?" upita ona.
     "Šta se desilo?" On se stropošta u fotelju. "Šalju me na Island."
     U prošlosti se često pitao kako bi izgledalo biti podvrgnut (bez some, bez ikakvog oslonca sem svojih unutrašnjih snaga) kakvom velikom suđenju, kakvom bolu, kakvom proganjanju; čak je žudeo za nedaćama. Nepunu nedelju dana pre toga, u direktorovoj kancelarije, zamišljao je sebe kako se hrabro odupire, kako stoički i bez reči prihvata mučenje. Direktorove pretnje su ga čas oduševljavale, čas podsticale da se oseća većim od svoje prirodne veličine. No to je bilo zato, kako se tek sada uverio, što te pretnje nije shvatio ozbiljno; nije verovao da će D. C. u kritičnoj situaciji učiniti bilo šta. Sada kad je izgledalo da će se pretnje obistiniti, Bernard je premirao od straha. Od onog stiocizma, one teoretske hrabrosti, nije ostalo ni traga.
     Besneo je na samog sebe - budalo blesava! - na direktora - kakav podlac što mu nije pružio još jednu šansu, tu šansu koju je uvek nameravao da iskoristi. A sad Island, Island...
     Lenina zatrese glavom: "Vreme prošlo i buduće moju dušu strašno muče", navede ona hiponopedijsku izreku. "Uz gram some sve se reši: sadašnje se vreme smeši."
     Na kraju ga je nagovorila da uzme četiri tablete some. Pet minuta kasnije, korenje i plodovi behu zbrisani, cvet sadašnjice beše procvetao sav ružičast. Stiže im poruka da je, po upravnikovom naređenju, stigao čuvar rezervata i da ih čeka na krovu sa svojim helikopterom. Oni se smesta odvezoše liftom do krova. Jedan mulat u gama-zelenoj uniformi pozdravi vojnički i odrecitova jutarnji pogram obilaska.
     Pogled iz ptičje prespektive na deset-dvanaest najvećih puebla, zatim ateriranje u dolini Malpajs, na ručak. Tamošnja izletnička kuća je udoba, a gore, u pueblu, divljaci verovatno slave svoje letnje svečanosti. Biće najbolje da tu i prenoćimo.
     Oni zauzeše svoja mesta u kabini i helikopter uzlete. Deset minuta kasnije prelazili su granicu koja je delila civilizaciju od divljine. Uzbrdo i nizbrdo, preko slanih i peščanih pustinja, kroz šume, u ljubičastu dubinu kanjona, preko litica, planinskih vrhova i platoa mesG, tekla je žičana ograda, neumoljiva prava linija, geometrijski simbol pobedničke ljudske svrhe. A u njenom podnožju, tu i tamo, po koji mozaik belih kostiju, po koji još neistruleli leš, taman na crvenkastom tlu, obeležavao je mesto gde su jelen ili bivo, puma ili bodljikavo prase ili kojot, ili proždrljivi orlovi lešinari, privučeni vonjem mrše, i zgromljeni, reklo bi se, nekom pesničkom pravdom, prišli preblizu smrtonosnim žicama.
     "Ne mogu da shvate", reče pilot u zelenoj uniformi, pokazujući prstom kosture na zemlji i ispod njih. "Neće nikad ni shvatiti", dodade i nasmeja se, kao da je na neki način postigao ličnu pobedu nad životinjama koje je ubila električna struja.
     Bernard se takođe nasmeja; posle dva grama some, dosteka je zbog nečega izgledala duhovita. Nasmeja se, a onda, gotovo smesta, zaspa; i tako usnuo, bio je prenesen iznad Taosa i Tesuka; iznad Nambe, Pikurisa i Pohoakea; iznad Sija i Kočitija; iznad Lagune, Akome, Začarane Mese, iznad Sunjija, Sibole i Ohokaliente, i najzad se probudi; helikopter je stajao na zemlji, Lenina unosila kofere u malu četvrtastu kuću, a Gama-zeleni mulat razgovaro nerazumljivim jezikom s jednim mladim Indijancem.
     "Malpais", objasni pilot dok je Bernard izlazio. "Ovo je izletnička kuća. Posle podne divljaci imaju svečanost sa igranjem, gore u pueblu. Povešće vas ovaj." On pokaza prstom na mrgudnog mladog divljaka. "Biće smeha." On se iskezi. "Sve što rade smešno je." Na to se pope u helikopter i upali motore. "Vraćam se sutra. I bez brige", dodade hrabreći Leninu, "potpuno su pitomi; ništa vam neće učiniti. Imaju oni dobro iskustvo s gasnim bombama i sada znaju da ne smeju da izvode." Smejući se i dalje, on ukljiči elise, pritisnu papučicu za gas i nestade.