7.

     Mesa je bila nalik na brod zaustavljen bonacom u tesnacu prašine boje lavljeg krzna. Kanal je vijugao između strmih obala, a od jednog do drugog zida, preko doline se ukoso pružala traka zelenila - reka i njena polja. Na pramcu tog kamenog broda u sredini moreuza, naizgled kao njegov deo, stajali su geometrijski uobličeni izdanici gole stene - pueblo Malpais. Blok iznad bloka, u spratovima od kojih je svaki bio manji od prethodnog, visoke kuće su se uzdizale u plavo nebo kao stepenaste i zarubljene piramide. U njihovom podnožju je ležala gomila niskih zgrada, lavirint zidova, s tri strane su se u dolinu rušili strmi zidovi provalija. Nekoliko stubova dima se pelo uspravno u mirni vazduh i tamo se gubilo.
     "Čudno", reče Lenina. "Vrlo čudno." To je bila uobičajena reč osude. "Ne dopada mi se. Ne dopada mi se ni ovaj." Ona pokaza prstom na Indijanca koji je bio određen da ih odvede u pueblo. Na njeno mišljenje je, očigledno, bilo odgovoreno ravnom merom; i sama leđa Indijančeva, dok je hodao ispred njih, bila su neprijateljski raspoložena, mrgodno prezirna.
     "Pored toga", spusti ona glas, "on smrdi."
     Bernard nije ni pokušao da porekne. Produžiše stazom.
     Odjednom se učini da je ceo vazduh oživeo i počeo da pulsira, da pulsira neumornim ritmom krvotoka. Gore, u Malpaisu, bubnjali su bubnjevi. Njihove noge prihvatiše ritam tog tajanstvenog srca; korak im se ubza. Staza ih dovede do podnožja strmine. Ivice velikog broda - mese nadnosile su se, u svojoj visini, nad njima, tri stotine stopa do gornjeg naslona lađe.
     "Volela bih da smo mogli da pođemo helikopterom", reče Lenina, s mržnjom podigaviši pogled na ravno čelo stene. "Mrzim da idem peške. Čovek se, uz to, oseća tako mali kad je u podnožju brda."
     Jedan deo puta pređoše u senci mese, obiđoše izbočinu, i tamo odjednom se, u izlokanoj udolini, pojavi put koji je vodio uz lestvice za palubu. Oni počeše da se penju. Staza je bila vrlo strma i išla u cikcak od jedne do druge strane jaruge. Udaranje bubnjeva se ponekad jedva čulo, a ponekad kao da je dolazilo odmah iza prvog ugla.
     Kad su stigli do polovne puta, jedan orao prolete toliko blizu da im vetar koji su digla njegova krila dunu hladnoću u lice. U pukotni stene ležala je gomila kostiju. Sve je bilo čudno do mučnine, a Indijanac je sve jače smrdeo. Najzad izroniše iz jaruge na sunce. Vrh mese je bio glatka kamena paluba.
     "Kao kula na Čering-T", primeti Lenina... Ali nije joj se dalo da dugo uživa u svom otkriću ove utešne sličnosti. Bat mekih koraka natera ih da se okrenu. Goli od grla do pupka, mrkih tela izbrazdanih belom bojom ("kao igrališta za tenis na asfaltu", objašnjavala je kasnije Lenina), lica neljudskih od skereletnih, crnih i oker šara, dva Indijanca dotrčaše stazom. U crnu kosu bili su im upleteni komadi lisičjeg krzna i trake crvenog flanela. Ogrtači od ćuranovog perja lepršali su im na ramenima; oko glava su im u svim bojama bleštale ogromne perjane dijademe. Pri svakom njigovom koraku čulo se brenčanje i zvekt njihovih srebrnih narukvica, njihovih teških ogrlica od kostiju i tirkiznih bobica. Približavali su se bez reči, trčeći nečujno u mokasnima od jelene kože. Jedan je držao perjanicu; drugi je u svakoj ruci nosio nešto što je, ovako izdaleka, ličilo na tri ili četiri komada debelog užeta. Jedno uže se uvi na zastrašujući način i Lenina odjednom vide da su to zmije.
     Sve su se više približavali; njihove tamne oči su je gledale; ali ničim nisu odavali da su je primetili, ni najmanje znaka da su je videli ili da su sveni njenog postojanja. Zmija koja se uvijala opusti se i nastavi mlitavo da visi zajedno sa ostalim. Dva čoveka prođeše.
     "Ništa mi se ovo ne dopada", reče Lenina. "Ništa."
     Još joj se manje dopalo ono što ju je čekalo u ulazu u pueblu gde ih njihov vodič ostavi i pođe unutra po dalja upustva. Prljavština, pre svega, gomila đubreta, prašina, psi, muve. Lice joj se zgrči u grimasu gađenja. Ona stavi maramicu pod nos.
     "Ali kako mogu ovako da žive?" izbaci ona glasom punim srdžbe i neverice. (To je bilo nešto nemogućno.)
     Bernard filozofski sleže ramenima. "Bilo kako bilo", reče on, "oni tako žive već pet ili šest hiljada godina. Verovatno su se dosad već navikli."
     "Ali Fordu je čistoća najdraža", navaljivala je ona.
     "Jeste, ali civilizacija je sterilizacija", nasavi Bernard, završavajući ironičnim tonom drugu hipnopedijsku lekciju iz osnova higijene. "Ali ovi ljudi ne znaju za Forda; nisu civilizovani. Što znači da nema svrhe..."
     "Oo!" Ona ga zgrabi za ruku.
     "Gledaj."
     Jedan Indijanac, gotovo go, silazio je vrlo sporo lestvicama s terase na prvom spratu obližnje kuće - prečagu po prečagu, s drhtavom smotrenošću duboke starosti. Lice mu je bilo crno i duboko izborano, kao maska od opsidijana. Bezuba usta behu odavno upala. U uglovima usana sa obe strane brade nekoliko dugih sedih čekinja blistalo je na pozadini od tamne kože. Duga neupletena kosa visila mu je oko lica u sedim čupercima. Telo mu je bilo povijeno i izmršalo do kostiju, gotovo bezmesno. Silazio je vrlo sporo, zaustavljajući se na svakoj prečagi pre nego što bi se usudio da učini novi korak.
     "Šta mu je?" prošapta Lenina. Oči su joj bile razrogačene od užasa i zaprepašćenja.
     "Star je, eto šta mu je", odgovori Bernard što je bezbrižnije mogao. On je takođe bio potresen; ali trudio se da ostane miran.
     "Star!" ponovi ona. "Pa i direktor je star; mnogo ljudi je staro; ipak nisu ovakvi."
     "To je zato što im ne dopuštamo da budu takvi. Čuvamo ih od bolesti. Veštački im održavamo unutrašnja lučenja u ravnoteži koju su imali u mladosti. Ne dopuštamo da im odnos između kalcijuma i magnezijuma padne ispod nivoa koji su imali u tridesetoj godini. Dajemo im transfuzije mlade krvi. Stalno im podstičemo metabolizam. Pa, razume se, ne izgledaju ovako. Delom", dodade on, "zato što ni većina ni izdaleka ne doživi starost ove spodobe. Do šezdesete godine neoštećena mladost; ona krc! i gotovo."
     Ali Lenina nije slušala. Posmatrala je starca. On je silazio sporo, sporo. Noge mu dodirnuše zemlju. On se okrete. Duboko utonule ispod lukova obrava, oči su mu još bile neobično sjajne. Zatim on polako, pogrbljen, othrama pored njih i izgubi se.
     "Pa ovo je strašno", prošapta Lenina. "Jezivo. Nije trebalo da dolazimo ovamo." Ona potraži somu u džepu - ali samo da bi primetila da je, mimo svakog običaja, zaboravila bočicu u izletničkom domu. Bernardovi džepovi su takođe bili prazni.
     Lenini nije preostalo ništa drugo nego da se užasima Malpaisa suprostavi goloruka. A on je skoliše brzo i u gomilama. Prizor dveju mladih žena koje su dovele svoju decu nagne je da pocrveni i okrene glavu. Nikad u životu nije videla ništa do te mere nepristojno. Da stvar bude još gora, Bernard je, umesto da taktično oćuti, počeo da otvoreno komentariše tu odvratnu živorodnu scenu. Stideći se, sad kad je dejstvo some bilo prošlo, slabosti koju je pokazao tog jutra u hotelu, trudio se više nego obično da se pokaže jakim i nekonformistom.
     "Kako divno prisan odnos", reče on, smelo prekoračujući sve granice. "Koliku tek jačinu osećanja mora da izaziva! Često mislim da nam nešto nedostaje zato što nismo imali majku. A i ti si, Lenina, verovatno mnogo propustila što nisi majka. Zamisli sebe kako sediš tamo preko sa svojim detencetom..."
     "Bernarde! Kako možeš tako?" Prolazak jedne žene koja je patila od trahome i neke kožne bolesti skrete njeno zgražanje u drugom pravcu.
     "Hajdemo odavde", zamoli ona. "Ništa mi se ovo ne dopada."
     Ali u tom trenutku se njihov vodič vrati, mahnu im da ga slede, i povede ih uzanom ulicom između kuća. Skrenuše iza jednog ugla. Na gomili đubreta ležao je crknut pas; jedna gušava žena trebila je vaši iz kose svoje ćerčice. Vodič se zaustavi kraj jednih lestvica, podiže ruku i oštro je vodoravno spusti. Oni poslušaše njegovu nemu zapovest - popeše se lestvicama, prođoše kroz vrata do kojih su one vodile, u dugačku i uzanu sobu prilično mračnu, koja je smrdela na dim, izgorelu mast i dugo nošenu, a neopranu odeću. Na suprtonom kraju sobe nalazila su se još jedna vrata, kroz koju je dopirao zrak Sunčeve svetlosti i buka bubnjeva, vrlo glasna i bliska.
     Oni prekoračiše prag i nađoše se na širokoj terasi. Ispod njih, stešnjen visokim kućama, nalazio se visok seoski trg, prepun Indijanaca. Šarena ćebad. Perje u crnoj kosi, odblesak tirkiza i crne kože sjajne od vrućine. Lenina ponovo stavi maramicu pod nos. Na otvorenom prostoru u sredini trga bile su dve kružne platforme od cigala i utabane gline - očigledno krovovi podzemnih odaja; jer se u središtu svake pladforme nalazila badža kroz koju je kraj lestvica izvirivao iz tame. Podzemni zvuci frule peli su se odozdo i gotovo se sasvim gubili u nemilosrdnom, upornom bubnjanju.
     Lenini se bubnjanje dopadalo. Zatvorivši oči ona se prepusti prigušenoj grmljavini koja se ponavljala, pusti je da joj sve više plavi svest dok, najzad, na svetu ne ostade ništa sem dubokog pulsiranja zvuka. To ju je ohrabrujuće podsećalo na sintetičke zvuke koji se proizvode na kolektivnim pojanjima prilikom proslava Fordovdana. "Forda slavimo, orgije pravimo", prošapta ona u sebi. Ovi bubnjevi su udarali u tom istom ritmu.
     Iznenada grunu pesma od koje ona podskoči, od stotine muških glasova koji su divlje drečali u oštrom jednozvučju. Nekoliko dugih nota, zatim tišina, tišina koja je grmela od bubnjeva; onda cičavi odgovor prodornog ženskog glasa nalik na njisak. Ponovo bubnjevi; i još jedanom muškarci u divljoj dubokoglasnoj potvrdi svoje muškosti.
     Neobično - to da. Mesto je bilo neobično, neobična je bila i muzika, i odeća, i guše, i bolesti kože, i starci i starice. Ali sama predstava - u njoj nije bilo ničeg naročito neobičnog.
     "Podseća me na kolektivno pojanje nižih kasta", reče ona Bernardu.
     Ali nešto kasnije, predstava ju je već mnogo manje podsećala na to nevino slavlje. Jer iz onih okruglih podzemnih odaja odjednom povrve grozomorna povorka čudovišta. Stravično maskirani ili premazani bojama, tako da više ni po čemu nisu podsećali na ljude, oni su trupakali u nekoj čudnoj hromoj igri oko trga; okolo, naokolo, naokolo, prevajući u hodu, okolo-naokolo - svaki put malo brže; bubnjevi behu izmenili i ubrzali svoj ritam, koji je postao sličan bubnjanju groznice u ušima; gomila beše počela da peva zajedno sa igračima, sve glasnije i glasnije; prvo je dreknula jedna žena, zatim još jedna, i još jedna, kao da ih ubijaju; a onda se vođ igrača najednom istrže iz reda, otrča do velikog drvenog sanduka koji je stajao na jednom kraju trga, podiže poklopac i izvuče dve crne zmije. Gomila glasno zaurla, a svi ostali igrači potrčaše prema njemu, ispuženih ruku. On baci zmije najbližima, zatim ponovo gurnu ruke u sanduk da bi izvadio još. Još i još, crne zmije, mrke i šarene - sve ih je vadio i bacao. I igra poče ponovo, ali u drugom ritmu. Svi pođoše u krug sa svojim zmijama, zmijasto, uz meko talasanje u kolenima i kukovima. Okolo-naokolo. Zatim vođ dade znak, i igrači, jedan po jedan, pobacaše zmije na sredinu trga; iz podzemlja se pope jedan starac i posu ih kukuruznim brašnom, a iz druge badže izađe jedna žena i poprska ih vodom iz crnog ćupa. Tada starac podiže ruku i, odjednom, iznenada i gotovo zastrašujuće, zavlada putpuna tišina. Bubnjevi prestadoše da grme, život kao da se beše ugasio, starac upre prstom u dve badže kroz koje se ulazilo u donji svet. Na to se odozdo, polako dizane nevidljim rukama, po jedna na svakom otvoru, pojaviše slike: jedna je predstavljala orla, a druga čoveka, golog, prikovanog za krst. One ostadoše uspravljene u vazduhu, naizgled oslobođenje ljudske pomoći kao da posmatraju. Starac pljesnu rukama. Go, ako se izuzme prečaga od belog platna, jedan momčić od svojih osamnaest godina istupi iz gomile i stade pred njega, ruku skrštenih na grudima, pognute glave. Starac načini znak krsta nad njim i udalji se. Laganim korakom, momčić poče da obilazi oko gomile zmija koja se grčila i izvijala. Beše obišao prvi i stigao do polovine drugog, kad iz kola igrača prema njemu pođe visoki čovek s maskom kojota na licu i kamdžijom od upletene opute u ruci. Momčić je hodao i dalje kao da ovaj drugi za njega i ne postoji. Čovek-kojot podiže bič; usledi dug trenutak iščekivanja, zatim brz pokret, fijuk kamdžije i njen jasan i suv prasak kad je udarila po mesu. Momčićevo telo zadrhta; ali on ne pusti ni glasa, nastavi da hoda, onim istim laganim, odmerenim korakom. Kojot ga udari još jednom, pa još jednom; pri svakom udarcu iz gomile se najpre čuo uzdah, a zatim muklo stenjanje. Momčić je hodao dalje. Dva, tri, četiri kruga. Krv je curila. Pet, šest krugova. Odjednom Lenina pokri lice rukama i zajeca. "Dosta, dosta!" preklinjala je. Ali bič je neumoljivo udarao i udarao. Sedam krugova. Onda momčić iznenada posrnu i, još uvek bez glasa, pade ničice. Prignuvši se k njemu, starac mu dotače leđa dugim belim perom, podiže ga za trenutak, grimizno, da svi vide, zatim ga protrese triput iznad zmija. Kanu nekoliko kapljica i najednom bubnjevi ponovo grunuše u paniku zahuktalih nota; odjeknu strašan urlik. Igrači poleteše, pokupiše zmije i otrčaše s trga. Ljudi, žene, deca, cela gomila potrča za njima. Minut kasnije trg je bio prazan; ostao je jedino momčić, ležeći ničice onde gde je pao, nepokretan. Tri starice iziđoše iz jedne kuće i podigoše ga, ne bez napora, i unesoše unutra. Orao i čovek na krstu stražarili su još malo nad opustelim pueblom; zatim, kao da su se nagledali svega, polako potunuše kroz svoje badže, u donji svet.
     Lenina je i dalje jecala. "Strašno", ponavljala je, i sve Bernardovo tešenje beše uzaludno. "Strašno! Ona krv!" Ona uzdrhta. "Da sam samo ponela some."
     Iz sobe se začu bat koraka.
     Lenina se ne pokrete; sedela je lica zagnjurenog u šake ne videći ništa, daleko od svega. Okrete se samo Bernard.
     Odelo mladića koji je izišao na terasu bilo je indijansko; ali njegova upletena kosa bila je boje slame, oči bledoplave, a bela koža opaljena suncem.
     "Dobar vam dan", reče nepoznati, čistim, ali čudnovatim engleskim jezikom. "Vi ste civilizovani, zar ne? Dolazite s One Strane, van rezervata?"
     "Ali ko ste...?" zgranuto poče Bernard.
     Mladić uzadhnu i zatrese glavom. "Ljuti nesrećnik." I, pokazaviši na mrlje krvi u sredini trga, dodade: "Vidite li ovu prokletu mrlju?" Makbet, V, 1 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića). glasom koji je drhtao od uzbuđenja.
     "Bolje gram nego sram", mehanički reče Lenina ispod svojih dlanova. "Da sam samo ponela some."
     "Trebalo je da ja budem tamo", nastavi mladić. "Zašto su odbili da ja budem žrtva? Ja bih obišao deset krugova - dvanaest, petnaest. Palautiva nije stigao dalje od sedmog. Od mene bi izvukli dva puta više krvi. Da oboje mora mnogobrojna." Makbet, II, 2 (prevod Ž. Simić i S. Pandurović). On ispruži ruke torženstvenih pokretom; zatim ih, u očajanju, pusti da padnu. "Ali nisu hteli. Mrze me zarad moje boje. Mletački trgovac, II, 1 (prevod dr M. Bogadnovića). Oduvek je tako bilo. Oduvek." U mladićevim očima pojaviše se suze; on se postidi i okrete.
     Lenina zaprepašćeno zaboravi na nestašicu some. Ona otkri lice i, prvi put, pogleda nepoznatog mladića. "Hoćete da kažete da ste želeli da vas udaraju tim bičem?"
     Pogleda još uvek odvraćena od nje, mladić potvrdi gestom. "Za dobro puebla - da dođe kiša i da kukuruz poraste. I da se umilostive Pukong i Isus. I, sem toga, da im pokažem kako mogu da podnesem bol bez jauka. Da", i njegov glas odjednom drukčije zazvuča, on se okrete ponosito isprešen, izazovom isturene brade, "da pokažem da sam čovek... O!" Dah mu se preseće od uzbuđenja i on ućuta i iskolači oči. Prvi put u životu ugledao je lice devojke čiji obrazi nisu bili boje čokolade ili pseće kože, čija je kosa bila svetlosmeđa, s trajnom ondulacijom, i na čijem je licu (zapanjujuća novina!) bio izraz blagonaklone zainteresovanosti. Lenina mu se osmehivala; tako zgodan momak, mislila je, tako divnog tela. Krv jurnu i opet vide kako mu se smeši i uzbuđenje ga toliko preplavi da je morao da se okrene i da se pravi da vrlo napregnuto posmatra nešto na suprotnoj strani trga.
     Bernardova pitanja skrenuše mu malo pažnju. Ko? Kako? Kada? Odakle? Ne skidajući oči s Bernardova lica (jer je toliko strasno žudeo da vidi Leninin osmeh da se prosto nije usuđivao da je pogleda), mladić pokuša da objasni. Linda i on - Linda je njegova majka (na ovu reč Lenina se zbuni) - bili su stranci u rezervatu. Linda je pre mnogo vremena došla s One Strane, odavno, još pre nego što se on rodio, sa čovekom koji mu je otac. (Bernard načulji uši.) Bila je pošla sama u šetnju po onim planinama tamo na severu, pala niza stranu i povredila glavu. ("Nastavite, nastavite", uzbuđeno reče Bernard.) Neki lovci iz Malpaisa su je našli i doveli u pueblo. Što se tiče čoveka koji mu je bio otac, Linda ga više nije videla. On se zvao Tomi (tako je, D. C. ime je bilo Tomas). Mora biti da je odleteo natrag na Onu Stranu, bez nje - odvratan, zao, neprirodan čovek.
     "I tako sam se ja rodio u Malpaisu", zaključi on. "U Malpaisu." I zatrese glavom.

     Kako je bila prljava i bedna ta kuća na ivici puebla!
     Međuprostor od prašine i đubreta razdvajao ju je od sela. Dva izgladnela psa njuškala su po otpacima ispred vrata. Unutra je, kad uđoše, sumrak smrdeo, i odjekivao od zuke muva.
     "Linda!" pozva mladić.
     Iz druge sobe začu se ohrapaveli ženski glas: "Evo me."
     Čekali su. U sudovima koji su ležali na podu stajali su ostaci jednog, ako ne i više obeda.
     Vrata se otvoriše. Jedna vrlo gojazna plavokosa skvo prekorači prag i stade posmatrajući neznance, fiksirajući ih s nevericom, otvorenih usta. Lenina s gađenjem primeti da ženi nedostaju dva prednja zuba. A ostali su imali takvu boju... Ona se strese. Gore od onog starca. Tako debela. I još ove bore na licu, mlitavost, nabori. I opušteni obrazi, s tamnocrvenkastim mrljama. I crvene žilice na nosu, podlivene oči. I taj vrat - taj vrat; i ćebe koje je nosila preko glave - pocepano i prljavo. I, ispod smeđe vrećaste haljine, te ogromne grudi, izbočen trbuh, kukovi. Mnogo gore od onog starca, još mnogo gore. Najednom spodoba izbaci bujicu reči, pritrča joj raširenih ruku i - Forde! Forde! pa to je ogavno preko svake mere, njoj umalo nije pripala muka - steže je na izbočinu, na grudi, i poče da je ljubi. Forde! da je ljubi, balaveći, a smrdela je užasno, sigruno se nikad i ne kupa, i prosto bazdila za onu odvratnu tečnost što se stavlja Deltama i Epsilonima u boce (nije, nije ono istina za Bernarda), prosto je zaudarala na alkohol. Lenina se otrže što je duže mogla.
     Sučeli se s rascmizdrenim licem; spodoba je plakala.
     "Kuku meni, slatka moja." Bujica reči je potekla uz jecaje. "Ti nemaš pojam koliko sam - posle toliko godina! Civilizovano lice. Jeste, i civilizovana odeća. Zato što sam mislila da više nikad neću videti pravu acetatnu svilu." Ona pipnu rukav Leninine košulje. Nokti su bili crni. "I ovaj divan šorts od viskoznog somota! Znaš, slatka, ja još čuvam moj stari kostim, onaj u kome sam došla, tu mi je u sanduku. Pokazaću ti ga posle. Doduše, acetat je sad sav u rupama. Ali fišeklije; divne, bele - samo ove tvoje od zelenog safijana su ipak lepše. E, slabu sam ja vajdu videla od mojih fišeklija." Suze joj ponovo potekoše. "Verovatno ti je Džon već rekao koliko sam propatila - a nigde some, ni za lek. Samo ponekad gutljaj meskala, kad ga je donosio Pope. Pope je, to je jedan mladić koga sam nekad poznavala. Ali posle je tako teško, od tog meskala, a od pejotla pripada muka; pored toga od pejotla se sutradan čovek užasno stidi. A ja sam se toliko stidela. Pomisli samo: ja Beta - da se porodim: stavi se na moje mesto." (Lenina uzdrhta pri samoj pomisli.) "Iako greška nije do mene, kunem ti se; ja još ni danas ne znam kako se to desilo: uvek sam radila Maltusove vežbe - znaš, na brojanje, jedan, dva, tri, četiri, uvek, kunem ti se; ali opet nije pomoglo; a, naravno, ovde nema Centra za prekid trudnoće. Uzgred, je li Centar još dole u Čelsiju?" Lenina klimnu glavom. "I još osvetljen reflektorima utorkom i petkom?" Lenina ponovo klimnu. "Ona divna kula od roze stakla!" Sirota Linda podiže lice i, zatvorenih očiju, u ekstazi, zagleda se u sjajnu zapamćenu sliku. "A reka noću", prošapta ona. Krupne suze joj polako izbiše ispod čvrsto stisnutih kapaka. "O, a onda, uveče, povratak iz Stouk Podžiza helikopterom. Pa kupanje u toploj vodi, pa vibro-vakuum masaža... Ali eto." Ona uzdahnu duboko, odmahnu glavom, ponovo otvori oči, šmrknu jednom-dvaput, useknu se u prste i obrisa o suknju. "Jao, izvini, molim te", reče ona kao odgovor na Lenininu nehotičnu grimasu gađenja. "Nije trebalo to da uradim. Izvini. Ali šta da radim kad nema maramica? Sećam se kako mi je teško padalo, sva ona prljavština, a ništa aseptično. Imala sam strašnu posekotnu na glavi kad su me doneli ovamo. Ne bi ti nikad palo na pamet šta su mi privili. Đubre, golo đubre. A ja sam im govorila: 'Civilizacija je sterilizacija.' I recitovala ono: 'Pre i posle jela treba ruke prati, deterdženta jakog svako će ti dati', kao da su deca. Ali, naravno, nisu me razumeli. Kako bi i mogli? Na kraju sam oguglala. Najzad, kako može da se održava čistoća kad nema instalacija za toplu vodu? A tek ova haljina. Ova odvratna vuna - ni prineti acetatu. Traje sto godina. A ako se pocepa, treba da se krpi. Ali ja sam Beta; radila sam u odeljenju za oplođenje; niko me nije učio tako nečemu. To nije ni bio moj posao. Uostalom, kod nas se nikad i ne krpi. Kad se odelo pocepa, baci se i kupi se novo. 'Bolje novo nabavljati nego staro prepravljati.' Zar nije tako? Ona se osvrte; vide da su ih Džon i Bernard bili napustili i da šetaju gore-dole po prašini i đubretu isped kuće; i pored toga se naže prema Lenini, koja se ukoči i skupi, naže se toliko blizu da je izdahnuti smrad otrova za embrione zagolicao malje na Leninom obrazu, i promuklo prošapta: "Evo, na primer, evo kako se oni ovde imaju. Ludi, velim ti, potpuno ludi. Svako pripada svima - zar ne? Zar ne?" ponovi ona, vukući Leninu za rukav. Lenina klimnu glavom okrentom u stranu, ispusti dah koji beše zadržala i nekako uspe da udahne drugi, relativno neokužen. "E, a ovde", nastavi Linda, "ovde se pripada samo jednoj osobi. A ako hoćeš da se imaš s ljudima kao što je normalno, ostali misle da si pokvarena i antisocijalna. Onda te mrze i preziru jer su im muževi dolazili kod mene. Što da ne dolaze? A onda su jurnule na mene... Ne, bilo je užasno. Ne mogu da ti pričam." Linda pokri lice rukama i uzdrhta. "Ove žene ovde su toliko zle. Lude. Lude i svirepe. I, naravno, nemaju pojma o Maltusovim vežbama, ni o bocama, ni o izručivanju, ni o čemu. Te tako se stalno porađaju - kao kučke. Odvratno. A kad samo pomislim da sam ja... O, Forde, Forde, Forde! Ipak mi je Džon bio velika uteha. Ne znam šta bih bez njega. Iako se toliko sekirao kad god bi mi neki čovek... Čak i kad je bio mali. Jedanput je pokušao (ali tada je bio malo veći) da ubije sirotog Vaihusivu - ili će to biti Pope? - samo zato što sam se ponekad imala s njima. Zato što nikako nisam mogla da mu utuvim u glavu da se tako radi u civilizovanom svetu. Ali ludilo je zarazno, verovatno. U svakom slučaju, izgleda da je to na Džona prešlo od Indijanaca. Jer, naravno, stalno je bio s njima. Čak i kad su bili tako odvratni prema njemu i nisu ga puštali da radi sve što je drugim dečacima bilo dozvoljeno. Što i nije bilo loše, na neki način, jer mi je tako bilo lakše da ga malo obradim. Ali nemaš pojma koliko je to teško. Toliko stvari čovek ne zna; nije bio moj posao da znam. Mislim, kad te dete pita kako funkcioniše helikopter, ili ko je stvorio svet - šta da mu odgovoriš ako si Beta i ako si radila u odeljenju za oplođivanje? Šta da mu odgovoriš?"