8.

     Napolju, po prašini i među gomilama đubreta (sada su bila četiri psa), Bernard i Džon su polako hodali gore-dole.
     "Teško mi je da shvatim", govorio je Bernard, "da rekonstruišem. Kao da živimo na različitim planetama, u različitim stolećima. Majka, sva ova prljavština, bogovi, starost, bolest..." On zatrese glavom. "Skoro nezamislivo. Neću nikako moći da shvatim ako mi ne objasnite."
     "Šta da objasnim?"
     "Ovo." On pokaza rukom pueblo. "Ono." Kućicu izvan sela. "Sve. Ceo vaš život."
     "Ali šta se tu može reći?"
     "Sve od početka. Otkad znate za sebe."
     "Otkad znam za sebe." Džon se namršti. Zavlada dugo ćutanje.

     Bilo je vrlo toplo. Pojeli su mnogo tortilja i slatkog kukuruza. Linda reče: "Hodi, dušo, hodi da legneš." Legoše zajedno u veliki krevet. "Pevaj", i Linda zapeva. Zapeva: "Pre i posle jela treba ruke prati" i "Buji-paji, malo luče, ubrzo će da te izruče." Glas joj je bio sve tiši i tiši...
     Ču se glasna buka; on se trže i probudi. Pored kreveta je stajao čovek, ogroman, strašan. Nešto je govorio Lindi, a Linda se smejala. Bila je povukla ćebe do brade, ali ga je on ponovo svukao. Kosa mu je bila nalik na dva crna užeta, a oko ruke je nosio lepu srebrnu grivnu s plavim kamenčićima. Grivna mu se dopala, ali ga je ipak bilo strah; on sakri lice uz Lindino telo. Linda stavi ruku na njega i on se oseti sigurnijim. Onim drugim rečima koje nije razumevao tako dobro, ona reče čoveku: "Ne možemo od Džona." Čovek baci pogled na njega, zatim ponovo na Lindu, i tiho reče nekoliko reči. Linda reče: "Ne." Ali čovek se saže preko kreveta prema njemu, a lice mu je bilo ogromno, strašno; crna užad kose dodirivala je ćebe. "Ne", ponovo reče Linda, i on oseti kako ga njena ruka steže jače. "Ne, ne!" Ali čovek ga dohvati za ruku; to ga zabole. On vrisnu. Čovek ispruži drugu ruku i podiže ga. Linda ga je i dalje držala, i dalje govorila "Ne, ne." Čovek reče nešto kratko i ljutito, i njenih ruku najednom nestade. "Linda, Linda." Bacakao se i izvijao; ali čovek ga odnese do vrata, otvori ih, stavi ga na pod usred druge sobe, i ode zatvorivši vrata za sobom. On ustade, potrča do vrata. Kad se podigao na vrhove prstiju taman je uspeo da dohvati veliku drvenu rezu. On je podiže i poče da gura; ali vrata se nisu otvarala. "Linda", povika on. Ona nije odgovarala.

     Sećao se velike odaje, prilično mračne; bila je puna velikih drvenih predmeta za koje su bili pričvršćeni kanapi, i oko kojih je stajalo puno žena - tkale ćebad, kako mu reče Linda. Linda mu reče da sedi u uglu sa ostalom decom dok ona bude pomagala ženama. On se dugo igrao s dečacima. Odjedom žene počeše da govore glasno, počeše da guraju Lindu, a Linda je plakala. Ona izađe na vrata, a on potrča za njom. Upita je zašto su žene ljute. "Zato što sam polomila nešto", reče ona. A onda se i ona razljuti. "Otkud ja mogu da znam kako se tka?" reče ona. "Divljaci jedni." On je upita šta su to divljaci. Kad su stigli kući, Pope je čekao na vratima; on uđe zajedno s njima. Imao je mešinu punu tečnosti koja je izgledala kao voda; samo što to nije bila voda nego nešto što miriše gadno, od čega izgore usta i što tera na kašalj. Linda otpi malo, Pope otpi malo, a onda Linda poče da se smeje i da govori vrlo glasno; a onda ona i Pope odoše u drugu sobu. Kad je Pope otišao, on ode u tu sobu. Linda je bila u krevetu i spavala tako čvrsto da nije mogao da je probudi.
     Pope je dolazio često. Rekao je da se ono u mešini zove meskal: ali Linda je rekla da bi trebalo da se zove soma; jedino što je posle meskala teško. Mrzeo je Popea. Mrzeo ih je sve - sve te ljude koji su dolazili Lindi u goste. Jedno popodne, kad se igrao s drugom decom - sećao se da je bilo hladno i da je na planinama bilo snega - on se vrati kući i ču ljutite glasove u spavaćoj sobi. Odjednom tras! Nešto se preturi; on ču kako se unutra hitro kreću ljudi, onda se ču još jedan tresak i zvuk kao kad se udari mazga, samo ne tako koščata; onda Linda vrisnu. "Jao; nemojte, nemojte, nemojte!" On utrča. U sobi su bile tri žene umotane u tamnu ćebad. Linda je ležala na krevetu. Jedna žena joj je držala zglobove na rukama. Druga joj je ležala preko nogu da ne bi mogla da se rita. Treća ju je udarala bičem. Jedanput, dvaput, triput; i svaki put bi Linda vrisnula. Plačući, on povuče ženu za rese od ćebeta. "Molim vas, molim vas." Ona ga je gurala slobodnom rukom. Bič ponovo puče, i Linda ponovo vrisnu. On dohvati ženinu ogromnu ruku obema svojim i ugrize je iz sve snage. Ona dreknu, otrže ruku, i odgurnu ga tako jako da je pao. Dok je ležao na zemlji, ona ga tri puta udari bičem. Bič ponovo fijuknu, udari. Ali ovog puta vrisnu Linda.
     "Ali zašto su te tukli, Linda?" upitao ju je te noći. Plakao je zato što su ga crveni tragovi biča po leđima još strašno boleli. Ali plakao je i zato što su ljudi tako odvratni i zli i zato što je samo dečkić pa im ne može ništa. Linda je takođe plakala. Ona je bila odrasla, ali nije bila toliko velika da se bije s tri žene. Ni prema njoj svet nije bio pravedan. "Zašto su te tukli, Linda?"
     "Ne znam. Otkud bih znala?" Jedva je čuo šta je govorila zato što je ležala potrbuške, lica zagnjurenog u jastuk. "Kažu da su ovi muškarci njihovi", nastavi ona, a izgledalo je kao da uopšte ne govori njemu, kao da govori nekome u sebi. Govorila je dugo, a on nije ništa shvatio; i najzad ona zaplaka još jače.
     "Nemoj da plačeš, Linda. Nemoj da plačeš."
     On se pribi uz nju. Zagrli je oko vrata. Linda uzviknu: "Jao, pazi! Rame mi je povređeno! Jao!" i odgurnu ga, snažno. Glava mu tresnu o zid. "Idiote mali!" povika ona; a onda, iznenada, poče da ga šamara. Pljus, pljus...
     "Linda", povika on. "Jao, mama, nemoj!"
     "Nisam ja tvoja majka. Neću da budem tvoja majka."
     "Pa, Linda... Jao!" Ona ga ošamari i po obrazu.
     "Postala sam i sama divljak", vikala je ona. "Donosim mladunčad na svet kao životinja... Da nije tebe, mogla sam da odem do inspektora, mogla sam da se spasem odavde. Ali kako ću s detetom? Tu sramotu ne bih mogla da podnesem."
     On vide da se ona sprema da ga ponovo udari i podiže ruku da zaštiti lice. "Nemoj, Linda, molim te nemoj!"
     "Životinjo jedna mala!" Ona skloni njegovu ruku; lice mu ostade nezaštićeno.
     "Nemoj, Linda." On zatvori oči, očekujući udarac.
     Ali ga ona ne udari. Malo kasnije on otvori oči i vide da ga ona posmatra. On pokuša da joj se osmehne. Ona ga odjednom zagrli i poče ljubiti.

     Linda ponekad nije ustajala po nekoliko dana. Ležala je u krevetu i tugovala. Ili je pila onu tečnost koju je donosio Pope, smešila se dugo i padala u san. Ponekad joj je bilo muka. Često je zaboravljala da ga okupa, a za jelo nije bilo ničega sem hladnih tortilja. Sećao se kako je vrištala i vrištala kad mu je prvi put našla one životinjice u kosi.

     Najlepše mu je bilo kad je pričala o Onoj Strani.
     "I stvarno može da se leti, kad god zaželiš?"
     "Kad god zaželiš." I ona bi mu pričala o divnoj muzici koja se čuje iz kutija, i svim onim lepim igrama kojih se može igrati, i svim onim ukusnim stvarima za jelo i piće, i o svetlosti koja se pali kad se pritisne jedna stvarčica na zidu, i slikama koje se čuju, pipaju i mirišu, pored toga što se vide, i drugim kutijama koje prave fine mirise, i kućama - ružičastim, zelenim, plavim, srebrnastim - visokim kao planine; i kako su svi srećni, i niko nikad tužan ili ljut, i kako svako pripada svima; i o kutijama u kojima se vidi i čuje sve što se dešava na drugom kraju sveta, i malim bebama u lepim čistim bocama - sve čisto, i nigde smrada, nigde ni trunke prljavštine - i kako ljudi nisu nikad usamljeni, nego žive zajedno srećni i veseli kao na letnjim svečanostima ovde u Malpaisu, samo još mnogo srećniji, a sreća je tu svaki dan, svaki dan... Slušao ju je satima. A ponekad, kad bi se ostala deca i on umorili od igre, jedan od staraca iz puebla bi im pričao, onim drugim rečima, o velikom Preobrazitelju sveta, i o dugoj borbi između Leve i Desne ruke, između Suše i Vlage; o Avonaviloni koji je napravio veliku maglu razmišljajući jedne noći, a zatim od magle stvorio ceo svet; o Majci Zemlji i Ocu Nebu; o Ahaijuti i Marsailemi, blizancima, Ratu i slučaju; o Isusu i Pukongu; o Mariji i Etsanatlehi, ženi koja se podmlađuje kad ostari; o Crnom kamenu kod Lagune, o velikom Orlu i Bogorodici akomskoj. Čudne priče, za njega još čudesnije zato što su bile ispričane onim drugim rečima, pa ih stoga nije potpuno shvatio. Ležeći u krevetu, razmišljao bi o raju, Londonu, Bogorodici akomskoj, bezbrojnim nizovima beba u čistim bocama, Isusu kako uzleće, Lindi kako uzleće, velikom direktoru Svetskog centra za inkubatorsku proizvodnju i Avonaviloni.

     Lindi je dolazilo u goste mnogo ljudi. Dečaci počeše da pokazuju prstom na njega. Onim čudnim drugim rečima govorili su da je Linda pokvarena; nazivali su je imenima koja nije razumeo, ali je znao da su ružna. Jednog dana su sastavili pesmu o njoj i pevali je bez prestanka. On ih je gađao kamenicama. Oni su mu uzvraćali; jedan oštar kamen ga je posekao po obrazu. Krv nije htela da stane; bio je sav obliven krvlju.

     Linda ga je naučila da čita. Komadićem ugljena je crtala slike na zidu - životinju kako pase, bebu u boci; onda je pisala slova. KRAVA PASE TRAVU, BEBA SEDI U BOCI. Učio je brzo i lako. Kad je naučio da čita sve reči koje je ona pisala po zidu, Linda je otvorila svoj veliki drveni sanduk i ispod onih čudnih crvenih pantalonica koje nikad nije nosila izvukla tanku knjigu. Tu knjigu je često viđao. "Kad porasteš", govorila mu je, "moći ćeš da je čitaš." E pa, eto, sad je dovoljno porastao. Bio je ponosan. "Neće ti biti mnogo zabavana", reče ona. "Ali nemam ništa drugo." Ona uzdahnu. "Da samo vidiš one divne mašine za čitanje koje smo imali u Londonu!" On poče da čita. Hemijska i bakteriološka obrada embriona. Praktičan priručnik za Beta-radnike u skladištu embriona. Trebalo mu je četvrt sata samo da pročita naslov. On baci knjigu na pod. "Odvratna, odvratna knjiga!" reče i rasplaka se.

     Dečaci su i dalje pevali onu gadnu pesmu o Lindi. Ponekad bi mu se još i rugali što je tako dronjav. Kad bi mu se odelo iscepalo, Linda nije umela da ga zakrpi. Na Onoj Strani, kako mu je govorila, pocepano odelo se baca i kupuje se novo. "Dronjavi, dronjavi!" vikali su dečaci za njim. "Ali ja znam da čitam", govorio je on u sebi, "a oni ne znaju. Oni čak i ne znaju šta je čitanje." Kad bi uporno razmišljao o čitanju, bilo mu je relativno lako da mu ne smeta njihovo ruganje. Zamolio je Lindu da mu ponovo da knjigu.
     Što su dečaci više pokazivali prstom na njega i pevali onu pesmu, on je sve upornije čitao. Ubrzo je sve reči mogao da pročita vrlo tačno. Čak i najduže. Ali šta one znače? pitao je Lindu; no čak i kad je umela da mu odgovori, njemu nije bilo jasnije. A najčešće nije ni umela da mu odgovori.
     "Šta su to hemikalije?" pitao bi on.
     "Pa tako, to su magnezijumske soli, alkohol za Delte i Epsilone (to im se daje da ostanu mali i zaostali), kalcijum karbonat za kosti, i takve stvari."
     "Ali kako se prave hemikalije, Linda? Kako se dobijaju?"
     "Ne znam. Dobijaju se iz boca. Kad se boce isprazne, šalju se u skladište hemikalija na punjenje. Valjda ih prave u skladištu hemikalija. Ili ih traže od fabrike. Ne znam. Nisam se nikad bavila hemijom. Moj je posao uvek bio samo da se staram o embrionima."
     Tako je bilo sa svim ostalim pitanjima. Linda nikad nije znala. Starci puebla pružali su mnogo preciznije odgovore.
     "Seme ljudi i svih stvorenja, seme zemlje, seme sunca i seme neba - sve je to napravio Avonavilona od Magle porasta. Svet ima četiri utrobe; on je stavio seme u najnižu utrobu. I seme je polako počelo da klija..."

     Jednog dana (Džon je kasnije izračunao da je to moralo biti ubrzo po njegovom dvanaestom rođendanu) on dođe kući i na podu spavaće sobe zateče knjigu koju nikad ranije nije video. Bila je debela i izgledala vrlo stara. Korice su bili izgrizli miševi; neke strane su bile odvojene i izgužvane. On je podiže i pogleda: knjiga se zvala Celokupna dela Vilijema Šekspira.
     Linda je ležala na krevetu i srkala onaj strašni smrdljivi meskal iz šolje. "Doneo ju je Pope", reče ona. Glas joj je bio promukao i hrapav i zvučao je kao tuđ. "Bila je u jednom sanduku u Kivi antilope. Indijanci plemena Sunji dele se u nekoliko sekti (Kiva), od kojih svaka uzima ime životinje zaštitnice i poseduje zajedničko sastajalište (podzemnu prostoriju, koja se takođe zove Kiva); prim. prev. Kažu da je tamo ležala stotinama godina. Verovatno i jeste: malo sam je prelistala i vidim da je sva u nekim besmislicama. Potiče iz vremena pre civilizacije. Ipak će ti dobro doći da vežbaš čitanje." Ona dovrši svoje piće, spusti šolju na pod pored kreveta, okrete se na bok, štucnu jednom-dvaput i zaspa.
     On otvori knjigu nasumce.

     U smrdljivome znoju živeti
     Postelje masne, sladiti se tu
     I pariti u svinjcu poganom.
     Hamlet, III, 4 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića).

     Neobične reči su mu se kotrljale po glavi, tutnjale kao grmljavina koja govori; kao bubnjevi na letnjim svečanostima, kad bi bubnjevi mogli da progovore; kao muškarci kad pevaju Pesmu kukuruzu, tako lepu, tako lepu, da su suze navirale na oči; kao stari Mitsima kad izgovara basme nad svojim perjem, izrezbarenim štapovima i komadima kamena i kosti - kaithla tsilu silokwe silokwe silokwe. Kiai silu silu tsithl - ali bolje nego Mitsimino bajanje, jer su sadržavale više smisla, jer su govorile pravo njemu; govorile divno i samo polurazumljivo; strašna i divna basma o Lindi koja leži i hrče, s praznom šoljom pored kreveta; o Lindi i Popeu.
     Sve je više mrzeo Popea. Čovek se može smešiti, a opet biti nitkov. "Bezdušni, podli, razvratni, nemilosrdni nitkov." Šta znače te reči? To mu je samo upola bilo jasno. Ali njihova mađija je bila jaka; i dalje mu je tutnjala u glavi, i nekako je izgledalo da pre toga uopšte nije mrzeo Popea; nije stvarno mrzeo, jer nije bio u stanju da iskaže koliko ga mrzi. Ali sad je imao te rečite reči slične bubnjevima, pesmi i basmi. Te reči, i čudnu, čudnu priču iz koje su izvađene (nije mogao da se snađe u njoj, ali bila je divna, divna uprkos tome) - te reči su mu pružile razlog da mrzi Popea; učinile su njegovu mržnju mnogo stvarnijom; čak su i Popea učinile stvarnijim.
     Jednog dana, kad se vratio u kuću posle igre, vrata druge sobe bila su otvorena, i on ih vide kako zajedno leže u krevetu, usnuli - bela Linda, i Pope gotovo crn pored nje, s jednom rukom ispod njenih ramena, a drugom crnom na njenoj dojci; jedna vitica njegove duge kose ležala joj je preko grla, kao crna zmija koja pokušava da je zadavi. Popeova mešina i šolja ležale su pored kreveta. Linda je hrkala.
     Njemu se učini da mu je srce nestalo i za sobom ostavilo rupu. On oseti u sebi prazninu. Prazninu, hladnoću, neku mučninu i vrtoglavicu. Nasloni se na zid da ne bi pao. "Bezdušnik, podlac, razvratnik"... Reči su mu se neprestano vraćale, kao bubnjevi, kao muškarci kad pevaju pesmu kukuruzu, kao basma. Posle hladnoće on najednom oseti vrelinu. Obrzi mu planuše od navale krvi, soba mu se zaljulja i smrači pred očima. On škripnu zubima. "Ubiću ga, ubiću ga, ubiću ga." I odjednom se pojaviše nove reči.

     Kad bude pijan, zasp'o u gnevu,
     U rodoskvrnoj slasti postelje.
     Hemlet, III, 3 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića).

     Basma je bila na njegovoj strani, basma je objašnjavala stvari i izdavala naređenja. On se vrati u veliku sobu. "Kad bude pijan, zaspao..." Nož za meso je ležao na podu pored ognjišta. On ga podiže i prišunja se na prstima do vrata. "Kad bude pijan, zaspao pijan, zaspao..." On pretrča preko sobe i ubode - jao, krv! ubode još jednom, dok se Pope teško izvlačio iz sna, podiže ruku da ubode još jednom, ali oseti da mu je zglob uhvaćen, stegnut i - jao, jao! - uvrnut. Nije se mogao pomaći, bio je uhvaćen u zamku, a Popeove male crne oči, sasvim blizu, buljile su u njegove. On skrete pogled. Na Popeovom levom ramenu videle su se dve posekotine. "Jao, vidi koliko je krvi!" zapomagala je Linda. "Vidi koliko je!" Nije podnosila da vidi krv. Pope podiže drugu ruku. On se ukruti da primi udarac. Ali ruka ga samo uhvati ispod brade i okrete mu lice, tako da je ponovo morao da pogleda Popeu u oči. Dugo, satima i satima. I odjednom - nije mogao da se uzdrži - on zaplaka. Pope prsnu u smeh. "Idi", reče on onim drugim, indijanskim rečima. "Idi, moj mali Ahaijuta." On pobeže da sakrije suze.
     "Sad ti je petnaest godina", reče stari Mitsima, indijanskim rečima. "Sad mogu da te učim kako se obrađuje glina."
     Čučeći pored reke, oni se zajedno dadoše na posao.
     "Pre svega", reče Mitsima uzevši grudvu nakvašene gline, "napravićemo mali mesec." Starac spljošti grudvu u okruglu ploču, zatim savi ivice; mesec postade plitka zdela.
     Polako i nevešto, on poče da podržava starčeve vešte pokrete.
     "Mesec, zdelu, a sad ćemo zmiju." Mitsima uvalja drugu grudvu gline u dug savitljiv valjak, savi ga u krug i pritisnu na ivicu zdele. "Sad još jednu zmiju. I još jednu. I još jednu." Krug po krug, Mitsima napravi strane ćupa; ćup je bio uzan, zatim se širio, i ponovo sužavao pri grliću. Mitsima je stezao i tapkao, gladio i strugao dlanom; i najzad je pred njim stajao ćup, poznatog oblika ćupa za vodu kakav se upotrebljavao u Malpaisu, samo što je bio beo, a ne crn, i još mekan. Do tog ćupa je stajao njegov, iskrivljena parodija Mitsiminog. Gledajući oba ćupa, morao je da se nasmeje.
     "Ali sledeći će biti bolji", reče on, i poče da kvasi nov komad gline.
     Modelirati, dati oblik, osećati kako mu prsti dobijaju veštinu i snagu - to mu je pružalo neobično zadovoljstvo. "A, B, C, vitamin D", pevušio je za sebe, radeći, "riblje ulje na medveda." Radili su ceo dan, i celog dana ga je ispunjavala duboka zanesena sreća.
     "Kad dođe zima", reče Mitsima, "naučiću te kako se pravi luk."

     Dugo je stajao ispred kuće; i najzad se obred završi. Vrata se otvoriše; oni iziđoše. Kotlu je išao prvi, ispružene desne ruke i čvrsto stisnute šake, kao da u njoj drži kakav skupi dragulj. Kiakime ga je sledila, isto tako ispružene ruke sa stegnutom šakom. Hodali su bez reči; bez reči su za njima išli braća i sestre, rodbina i cela povorka staraca.
     Oni iziđoše iz puebla, preko mese. Na ivici litice zastadoše, okrenuti ranojutarnjem suncu. Kotlu otvori šaku. Na dlanu mu se belela gomilica kukuruznog brašna; on dahnu na nju, promrmlja nekoliko reči, a onda je baci, šaku belog praha, prema suncu. Kiakime učini to isto. Uto iskorači Kiakimin otac i, držeći molitveni štap okićen perjem, očita dugu molitvu i baci štap za kukuruznim brašnom.
     "Gotovo je", glasno reče stari Mitsima. "Sad su venčani."
     "Pa", reče Linda dok su kretali natrag, "mogu samo da kažem da su od stinice napravili gužvu. U civilizovanim zemljama, kad mladić hoće da ima devojku, on prosto... Kuda si krenuo, Džone?"
     On se ne osvrte na njen poziv; trčao je sve dalje, dalje, bilo kuda, samo da bude sam.
     "Gotovo je." Reči starog Mitsime odjekivale su mu u glavi. Gotovo, gotovo... Ćutke i vrlo izdaleka, ali strasno, očajnički, beznadežno, on je voleo Kiakime. A sad je bilo gotovo. Imao je šesnaest godina.

     U noći punog meseca, u Kivi antilope, saopštiće se tajne, obaviće se i otrpeti tajne radnje. Sići će u kivi kao dečaci, a izići iz nje kao muškarci. Svi dečaci su se bojali, i u isto vreme bili nestrpljivi. Najzad dođe i taj dan. Sunce zađe, rodi se mesec. On pođe sa ostalima. Na ulazu u kivu, mračni, stajali su ljudi; u crveno osvetljene dubine vodile su lestvice. Prvi dečaci su već silazili. Iznenada jedan čovek iskorači, dohvati ga za mišicu i izvuče ga iz reda. On se otrže i ponovo se uvuče na svoje mesto između ostlih. Ovog puta čovek ga udari, povuče za kožu. "Nije ovo za tebe belokosi!" "Nije ovo za kujinog sina", reče drugi. Dečaci se nasmejaše. "Odlazi!" Dok se on još vrzmao na ivici rupe, ljudi ponovo povikaše: "Odlazi!" Jedan od njih se saže, dohvati kamen, baci ga. "Odlazi, odlazi, odlazi." Obasu ga kiša kamenica. Krvaveći, on pobeže u mrak. Iz crveno osvetljene kive čula se pesma. I poslednji dečaci behu sišli niz lestvice. Bio je sasvim sam.
     Sasvim sam, izvan puebla, na goloj ravnici mese. Stena je na mesečini ličila na pobelelu kost. Ispred stene, u ravnici, kojoti su zavijali na Mesec. Masnice su ga još bolele, posekotine i dalje krvavile; jecao je, ali ne od bola, nego zato što je bio sasvim sam, zato što su ga isterali, samog, u ovaj kosturni svet stena i mesečine. Na ivici provalije on sede. Mesec je bio iza njega; on zagnjuri pogled u crnu senku mese, u crnu senku smrti. Samo jedan korak, jedan mali skok... On ispruži desnu ruku na mesečini. Iz posekotine jedna kap, tamna, gotovo bezbojna u mrtvoj svetlosti. Kap, kap, kap. Sutra, i sutra, i sutra... Makbet, V.
     Bio je otkrio vreme, boga i smrt.

     "Usamljen, večino usamljen", govorio je mladić.
     Te reči izazvaše tužan odjek u Bernardovoj glavi. Usamljen, usamljen... "I ja", reče on, u izlivu poverenja. "Strašno usamljen."
     "Zar?" Džon je izgledao iznenađen. "Mislio sam da na Onoj Strani... hoću da kažem, Linda je uvek govorila da tamo niko nije sam."
     Bernard se zbuni i pocrvene. "Vidite", promrmlja on odvraćajući pogled, "ja se, čini mi se, malo razlikujem od većine ljudi. Kad se čovek izruči drukčiji..."
     "Da, to i jeste ono." Mladić klimnu glavom. "Kad je čovek drukčiji, suđeno mu je da živi usamljen. Kako su odvratni. Znate li vi da su me isključili iz svega. Kad su ostale dečake poslali da prespavaju u planini - znate, kad u snu treba da se prikaže koja će biti vaša sveta životinja - nisu me putili sa ostalima; nisu hteli da mi saopšte ni jednu tajnu. Ali ja sam to ipak uradio sam", dodade on. "Pet dana nisam ništa jeo, a onda sam jedne noći pošao sam gore u planinu." On pokaza prstom.
     Bernard se osmehnu pokroviteljski. "I jeste li šta usnuli?" upita on.
     Ovaj klimnu glavom. "Ali ne smem da vam kažem šta." Neko vreme je ćutao; onda nastavi tihim glasom:
     "Jednom sam uradio nešto što niko drugi nije: stajao sam naslonjen na stenu u podne, u leto, raširenih ruku, kao Isus na krstu."
     "Zašto, za ime sveta?"
     "Želeo sam da saznam kako to izgleda biti razapet na krst. Visiti na suncu..."
     "Ali zašto"
     "Zašto? Pa eto..." Oklevao je malo. "Zato što sam osećao da tako treba. Ako je Isus mogao... Uz to, ako je čovek nešto zgrešio... I još: bio sam tužan; to je drugi razlog."
     "Čudan neki lek protiv tuge", reče Bernard. Ali, razmislivši malo, on zaključi da u tome ipak ima nekog smisla. Bolje nego uzimati somu...
     "Posle nekog vremena pao sam u nesvest", reče mladić. "Pao sam na lice. Vidite li trag od posekotine?" On podiže gustu žutu kosu sa čela. Na desnoj slepoočnici, bleda i zbrčkana, pojavi se brazgotina.
     Bernard pogleda, a onda hitro, malo uzdrhtavši, skrete oči u stranu. Obrada ga je učinila ne toliko sažaljivim koliko grožljivim. Sama pomisao na bolest ili rane bila mu je ne samo stravična nego čak odvratna. Kao prljavština, ili nagrđenost, ili starost. On žurno promeni temu.
     "Biste li voleli da pođete s nama u London?" upita on, povlačeći prvi potez u ofanzivi čiju je strategiju potajno razrađivao još otkako je u onoj kućici shvatio ko bi to mogao biti "otac" mladog divljaka. "Bi li vam se to dopalo?"

     Mladićevo lice se ozari. "Mislite li vi to ozbiljno?"
     "Svakako; to jest ako dobijem dozvolu."
     "I Linda?"
     "Pa..." On zaćuta, obuzet sumnjom. Ta odvratna spodoba! Ne, nemogućno. Sem ako, sem ako... Bernardu iznenada sinu da bi upravo njen odvratni izgled mogao predstavljati ogromno preimućstvo. "Pa naravno!" uzviknu on, nadoknađujući svoje prvobitno oklevanje preterano glasnom srdačnošću.
     Mladić duboko uzdahnu. "Kad samo pomislim da će se ostvariti - ostvariti ono o čemu sam sanjao celog života. Sećate li se Mirandinih reči?"
     "Ko je to Miranda?"
     Ali mladić, očigledno, nije čuo pitanje.
     "O divote!" govorio je on; a oči su mu blistale, lice sijalo žarkim rumenilom.
     "Koliko su krasna ta stvorenja! Kako je lep ljudski rod!" Rumenilo, najednom, još jače planu; mislio je o Lenini, anđelu u boca-zelenoj viskozi, sjajnoj od mladosti i kremova za kožu, blagoklonog osmeha. Glas mu zadrhta.
     "O vrli novi svete", Bura, V, 1. poče on, pa iznenada stade; krv mu se beše povukla iz obraza; bio je bled kao list hartije.
     "Jeste li vi venčani s njom?" upita on.
     "Jesam li šta?"
     "Venčani. Pa znate - zauvek. Indijanskim rečima se to kaže zauvek; i ne može se raskinuti."
     Bernard nije mogao da se uzdrži od smeha. "Forde, kakvo pitanje! Nisam."
     Džon se takođe nasmeja, ali iz drugog razloga - on se smejao iz nepomućene radosti.
     "O, divni novi svete", ponovi on. "O vrli novi svete koji u sebi imaš takve ljude. Pođimo smesta."
     "Ponekad se izražavate vrlo neobično", reče Bernard, posmatrajući mladića u čudu. "U svakom slučaju, zar ne bi bilo bolje da sačekate dok sami ne vidite novi svet?"