AGENCIJA ZA REŠAVANJE NEREŠIVIH DRUŠTVENIH PROBLEMA

"Svi pričaju o tome za koga će da glasaju. Niko više ne priča o slobodi"
- Marlene Dietrich (1901-1992)

"Najbolji način da sprečimo da na vlast dodju oni najgori, i tako izbegnemo ponižavajuću logiku manjeg zla, je da sprečimo da na vlast dodje bilo ko."
- Ideja vodilja naše NEPREKIDNE ANTI-IZBORNE KAMPANJE

UVOD

"Ne veruj demokratama, ni kad prava donose." - Bob Black

Najmanji problem sa demokratijom je onaj najočigledniji: to što prosto ne funkcioniše. Sve odluke od kojih zavise naši životi donose se van demokratskih institucija. One najvažnije se čak ni ne donose u zemlji. Osnovna pravila demokratskog ponašanja prvi ne poštuju naši izabrani predstavnici. Izbacuju jedni drugi iz skupština, ne poštuju zakone, donose odluke za koje ih niko nije ovlastio ili to pravo dodeljuju onima koje niko nije izabrao. Ukratko, rade šta hoće, jer tako i tumače izbornu volju gradjana. Za sve što urade ili nameravaju da urade, tu je uvek isti izgovor: volja većine gradjana iskazana na poslednjim izborima. Izgovor, sam po sebi, krajnje sumnjiv, kako zbog veličine te 'većine', tako i zbog očigledno boljševičke (većinske) logike, koju inače slede sve pristalice demokratije.

U ovom trenutku, ta praksa za sobom ima spisak tako teških proceduralnih i pravnih prestupa, da prethodna vlast može samo da žali što svoj tadašnji položaj nije iskoristila još bezobzirnije. Ne verujem da je iko od njih očekivao da će prave lekcije iz političke samovolje dobiti od svojih najljućih protivnika, ubedjenih demokrata. Kao što vidimo, u toj disciplini, kao i u džiu-džici, uvek ima nešto novo da se nauči. (Učenici stalno nadmašuju učitelje. To je suština progresa.)

Još nešto bode oči: ćutanje apsolutno svih 'nevladinih organizacija', registrovanih i specijalizovanih upravo za pitanje demokratije, uvodjenje demokratije, zaštitu i razvoj demokratije, demokratiju radi demokratije, itd. Tu ubrajam i nekoliko vodećih kolumnista i saradnika dnevnih novina i mesečnika, bliskih ovim krugovima. Možda grešim, ali pokušajte da setite bilo kakve ozbiljne reakcije sa te strane. Ili sa one gde se nalaze najvatreniji sledbenici ovog kulta, partije gradjanske levice i centra, GSS, Socijaldemokratija, vojvodjanske stranke. Po svemu, oni bi prvi trebalo da dižu uzbunu. Umesto toga, ćutanje ili samo mrmljanje u bradu. Šta je razlog tome? Zašto se prave ludi? Odgovor nije teško pronaći, znamo ga svi: to su, pre svega, Reforme. To su i sadašnji položaj i privilegije nekadašnje ljute opozicije, ali samo su reforme ono sa čime svi oni da pred javnošću mogu da pravdaju svoje ponašanje. To je taj viši cilj zbog kojeg će svaki demokrata otrpeti sva blaćenja i sprdnju na račun svoje boginje i sam je okretati na glavu, ali i gaziti po svakome ko se usudi da 'koči'.

Doduše, one koji su bili u prilici da čuju neke članove i bliske simpatizere upravo ovih stranaka kako pričaju izmedju sebe, sigurno ništa ne čudi. Njima je dobro poznato koliko ove demokrate malo veruju u demokratski potencijal 'stoke', tj. svih nas koji još nismo dostigli njihov 'nivo političke svesti', i sa kakvim bi olakšanjem dočekali pojavu jednog Pinočea, samo ako bi pružio garancije da će i ovde uspostaviti 'čileanski model' (omiljeni primer svih zagovornika reformi po receptu MMF-a). Da nisu tako gadljivi na krv i mozak u rasutom stanju, najradije bi sami pucali u potiljak svima koji pokazuju i najmanju rezervu, kao što su to nekada radili i Staljinovi čistači, u ime svog - ovog istog - višeg cilja: Svetle Budućnosti. Ali, ako su oni gadljivi, ima ko nije. I tu su već uspostavljeni sve potrebne veze i razvijene odgovarajuće procedure.

Kritku demokratije mogli bi da nastavimo navodjenjem agrumenata samih demokrata ili barem onih koji iskreno veruju u ideal 'prave' demokratije. Ozbiljne zamerke stižu i od zagovornike 'direktne demokratije', 'duboke demokratije', 'racionale demokratije', anarhije koja je u stvari 'prava demokratija', itd.

Tu su zatim mnogi drugi anti-demokratski argumenti ili možda samo ilustracije. Često jeftine, ali efektne: i Hitler je izabran na demokratskim izborima. Sve zaraćene republičke elite izabrane su na isti način, bez većih narušavanja same procedure, osim što je svako koristio prednosti pozicije iz koje je krenuo u 'izbornu utakmicu'. Svi američki predsednici, bez izuzetka masovne ubice i ratni zločinici (po oceni nekih njihovih zemljaka, a ne Dragoša Kalajića) izabrani su demokratski, beskrajno ponosni što dolaze iz zemlje koja je iznedrila modernu demokratiju…i ukoliko se demokratskom može nazvati procedura u kojoj učestvuje ubedljiva manjina ukupne populacije. Mnogi drugi demokratski režimi, oblikovani po istom modelu i sa sličnim ambicijama, imaju isti zločinački dosije, posebno izvan granica svojih izbornih rezervata. Ovo je opšte poznato, toliko da smo se već navikli, tako da se ove primedbe, iz ovog jezivo čudnog razloga, danas smatraju deplasiranim.

Ali, i to je samo delić priče. Kako braniti mehanizam koji nas lišava svake kontrole nad našim izabranim predstavnicima istog sekunda kada dodju na vlast? Pozivanjem na fantomske istitucije 'javne rasprave' i 'demokratske kontrole'? Zna li neko šta je to uopšte, kako bi to trebalo da funkcioniše? Možda ta mašina i postoji, samo mi ne znamo da je uključimo? Kakav želudac tek treba imati za ono što sledi posle?

Ali, sve to nas ovde ne zanima.

Tema ove zbirke nisu 'propusti' ili 'slabosti' demokratskog mehanizma. Ono što treba gledati je čemu taj mehanizam služi, šta on to treba da obezbedi.

Da li je to sloboda svakog pojedinca? Blagostanje za sve? Neko naše dobro? Makar neki pomak u tom pravcu? Ili nešto sasvim drugo?

Biće da je ovo poslednje. Možda bi mislili drugačije, da sve nije tako očigledno.

Iako se u javnom, demagoškom diskursu demokratija stalno navodi kao cilj, kao vrhunsko dobro koje samo po sebi garantuje i sva ostale blagodeti života, jasno je da se radi o sredstvu za postizanje nekih drugih ciljeva, za održavanje odredjenih odnosa.

Ono što nas ovde zanima je da vidimo šta znači to ZA onih koji kažu da su ZA demokratiju? Šta oni na taj način podržavaju: kakvu situaciju, kakve odnose, kakve ideje, kakvu perpspektivu?

Ima indicija da to je to ZA u stvari pristanak na situaciju u kojoj ciljevi kojima služi demokratija - Vlast, Profit, neprekidni ekonomsko-tehnološki razvoj - ubrzano zatvaraju pred nama svaku perpspektivu.

Ima indicija da to ZA znači DA stalno generisanom siromaštvu, oskudici, strepnji, diskriminaciji, ratu, totalnoj društvenoj, ekološkoj i ljudskoj degradaciji.

Sve govori da demokratija nije samo farsa u koju više neko ne veruje, iako i dalje učestvuje u njoj, već najvažniji politički mehanizam koji održava uslove opšte patnje i koji nas sve gura ka provaliji koja se već sada otvara pred nama, tamo gde se nekima i dalje prividja Svetla Budućnost.

Još jednom, samo podjite od toga - ne šta je ili kakva bi trebalo da bude - već čemu služi demokratija? Šta je to što ona treba da obezbedi? Koji su to ciljevi? I sve će početi da se otvara, kao mozak ajkule, samo ako je zagolicate sa prave strane.

p r o t i v

DEMOKRATIJE

Autori:

AGENCIJA ZA REŠAVANJE NEREŠIVIH DRUŠTVENIH PROBLEMA
AFAQ kolektiv (grupa autora koja priredjuje Anarchist Frequently Asked Questions)
BRIAN MARTIN: Democracy without Elections, deo I: The Case Against Elections

Sadržaj:

I: DRŽAVNI APARAT NIJE NEUTRALAN
II: UTICAJ EKONOMIJE
III: … I DRUGE ILUZIJE
IV: POSLEDICE
ZAKLJUČAK

I: DRŽAVNI APARAT NIJE NEUTRALAN

Državni aparat nije neutralan. On je sam po sebi, bez obzira na to ko njime trenutno upravlja, zapravo ideologija. On saopštava: izmedju ljudi mora da postoji odnos vlasti i potčinjavanja. Ova ideja stvara iluziju da je sve samo stvar dobre uprave, dovodjenja pravih ljudi na prava mesta. Demagogija koja ide uz to je obično ona o 'državi kao servisu gradjana'. Odnos vlasti se ničim ne dovodi u pitanje; sve je samo stvar srećnih rešenja unutar tog odnosa. Radi se o jednom od najdublje ukorenjenih i pažljivo održavanih društvenih snova: jednog dana, teško je reći kad, izabraćemo one prave; na presto će zasesti pravedni i mudri Kralj. Republikanci i monarhisti, demokrate i autokrate, kojima je veoma stalo da ih neko slučajno ne strpa u isti koš, žive u istoj bajci.

Državni aparat ima svoje ciljeve, drugačije od interesa ljudi. Tu vlada jedna čudna, ali moćna magija: i najdobronamerniji predstavnici naroda postaju njene mušterije. Ne radi se samo o tome da 'vlast kvari', već o kompletnom razdvajanju ljudi od njihovih predstavnika, o razlazu na planu ciljeva i interesa. Borba za vlast i ostvarenje proizvoljno odredjenih viših ciljeva - nacionalnog interesa, opšteg dobra, itd. - podrazumeva aktivnosti i prioritete koji interese i težnje pojedinaca neminovno bacaju u drugi plan ili ih potpuno ignorišu.

Izabrani predstavnici sa pravom odlučivanja, praktično svo vreme svog mandata provode sa drugim izabranim predstavnicima, a ne sa onima koji su ih izabrali. Nije teško zamisliti kuda to vodi, čak i kada se radi o najdobronamernijim ljudima. Oni vremenom uspostavljaju i razvijaju neke druge odnose, počinju da se bave posebnim temama, potpuno odvojenim od interesa svojih birača. Ovo utoliko pre što se zapravo i ne zna šta je taj interes. Ni birači se, u tako postavljenom odnosu, ne trude preterano da svom kanditatu, još za vreme izborne utakmice, prenesu svoje stvarne probleme i težnje. Sve se odvija, manje-više, mehanički, ritualno. Sav odnos svodi se na ubedjivanje, najčešće u formi nastupa gde uglavnom presudjuje 'umetnički dojam', a zatim na glasanje. I to je sve. Ljudi se ne opredeljuju izmedju kandidata koji im se obraćaju u vezi njihovih stvarnih potreba i težnji, već na teme koje su prethodno svima nametnute kao prioritet. Taj deo posla, osim konkretnih 'istorijskih okolnosti' (koje opet stvaramo mi sami, upravo kroz ovakve odnose), obavljaju mediji, i to svi, bez obzira na stranu koju podržavaju, jer održavaju tenziju oko istog seta pitanja.

Izmedju ljudi i njihovih predstavnika postoji stalan jaz, koji se dolaskom na vlast ili u parlament proširuje posredovanjem čitave državne aparature i hijerarhije. Ali, skoro isto toliko širok jaz održava se i izmedju ljudi i njihovih sopstevnih težnji. Više niko ne zna šta je to. Otudjenje je potpuno. Dramatične okolnosti koje su presudile ishod izbora 2000., ovde kod nas, ne menjaju bitno ovu sliku koja više održava tok izbora u 'normalnim' okolnostima. U oba slučaja, u svemu tome nema ničeg normalnog: ljudi koji vole da sebe zamišljaju kao slobodne sami biraju svoje gospodare. Neki drugi odnos je prosto nezamisliv. Bez vlasti svet bi utonuo u haos.

Tezu o neutralnosti državne aparature podržavaju i mnoge radikalne grupe; posebno marksisti, feministkinje, zeleni. Ako je državni aparat neutralan, to znači da se taj aparat može iskoristiti za postizanje korisnih ciljeva, u najboljem interesu onih koje ove grupe predstavljaju. Ako se feministikinje i zeleni više drže drugih oblika institucionalnog delovanja (iako primer zelenih iz nekih zemalja, posebno Nemačke, govori drugačije), marksisti su od države napravili pravi kult. To je jedini medij/ sredstvo za delotvornu intervenciju nad stvarnošću. Učinak tih intervencija nam je svima dobro poznat. Vrlo slična ovoj je i iluzija o tehničkoj neutralnosti drugih 'institucija sistema', medija, tehnologije, itd., koje takodje treba samo iskoristiti za postizanje 'pravih ciljeva'. Od ove boljke, kao što znamo, pate danas praktično svi borci za 'drugačiji svet'.

Kada bi aparat vlasti bio neutralan, kada bi to zaista bio samo 'servis gradjana', to bi značilo da se Čudo već dogodilo: da su dobro ljudi i svih drugih oblika života na ovoj planeti postali prioritet, cilj koji nadmašuje, tačnije, isključuje sve druge. To bi značilo da su dobre namere konačno pobedile one loše i sebične. Možda se to čudo i dogodilo; možda smo već izabrali one prave. Ali ako se dogodilo, ne znači i da funkcioniše. Niti da bi na taj način došlo do neke stvarne promene: jedni nešto diktiraju, drugi prihvataju ili odbacuju sam diktat, ali ne i samu tu podelu uloga u društvenoj hijerarhiji. Opet isti odnos, isto pasivno iščekivanje odluka kojima će neko drugi odrediti tok, sadržaje i ciljeve naših života.

Državni aparat nije neutralan jer samim svojim postojanjem nameće ovu podelu uloga kao prirodan odnos izmedju ljudi. Forma odredjuje sadržaj. U ovom slučaju, odnose izmedju ljudi.

II: UTICAJ EKONOMIJE

Različiti reaguju isto

AFAQ: "Prosto rečeno, iluzorno je očekivati da će neka druga politička garnitura reagovati drugačije na iste ekonomske i političke pritiske i uticaje. Glasanje tu ne može ništa da promeni. Političari su samo lutke. Stvarnu moć nemaju političari već državna mašinerija i veliki biznis. Već smo videli kako pod uticajem ovih sila levičarske vlade, od Španije do Novog Zelanda, sprovode desničarku politiku. I neke radikalnije partije bile bi nemoćne da sa pozicija nominalne vlasti, izložene pritisku istih kapitalističkih imperativa, sprovedu neke značajnije promene. Političari dolaze i odlaze, ali državna mašinerija i veliki biznis ostaju.

"Ako zamislimo da na vlast dodje neka reformistički orijentisana vlada, zaista rešena da te reforme i sprovede, ona bi se uskoro našla pred velikim iskušenjima. Kapital bi počeo da se odliva iz zemlje, što bi vladu, suočenu sa ekonomskim kolapsom, nateralo na uzmak. U drugom slučaju, ukoliko bi vlada zaista bila rešena da preuzme kontrolu nad kapitalom, time bi presekla dotok novih investicaja. Zemlja bi se našla u izolaciji, a njena valuta bi postala bezvredna. U oba slučaja, ekonomija bi pretrpela teške gubitke, a obećavane reforme ostale bi samo mrtvo slovo na papiru.

"Zvuči preterano? Ne baš. U januaru 1974. FT indeks na Londonskoj Berzi iznosio je 500 poena. Štrajk rudara koji počeo u februaru iste godine, primorao je torijevskog premijera Heata da raspiše - i izgubi - opšte izbore. Nova laburistička vlada, u kojoj je bilo mnogo pripadnika levog krila partije, najavljivala je nacionalizaciju banaka i najvećeg dela teške industrije. Tony Benn je u avgustu objavio i planove za nacionalizaciju brodogradnje. Krajem iste godine FT indeks je pao na 150 poena. Tokom 1976. godine Britanski Trezor je trošio 100 miliona dolara dnevno da bi otkupio vlastiti novac i tako podržao funtu. Ekonomski pritisak delovao je sa neumoljivom preciznošću.

"Suočena sa snagom medjunarodnog kapitala laburistička vlada je morala da zatraži pomoć Medjunarodnog Monetarnog Fonda (MMF). To je podrauzmevalo sprovodjenje paketa restriktivnih mera, na koje je vlada reagovala više nego rečito: 'Uradićemo sve što kažete', barem po svedočnju ekonomiste Petera Donaldsona (A Question of Economics, p. 89). Posledice sprovodjenja ovih mera po društvo bile su ogromne. Vlada je bila primorana da brutalno uguši štrajkove i počne sa ukidanjem najslabijih industrijskih sektora - pri čemu su 'budetske troškove smanjili duplo više nego što je to tražio MMF' (Peter Donaldson, ibid.) Krajnji ishod bio je poraz laburista na sledećim izborima, a nova desničarska vlada Margaret Tačer samo je nastavila da sprovodi započete mere.

Brian Martin: "Sve istorijske činjenice ukazuju na to da su partije samo smetnja, a ne podsticaj za radikalne promene. Jedan očigledan problem je taj što pratije mogu da bude izabrane i tako dodju na vlast. Sve ono što ih je dovelo na vlast, kasnije može da bude odbačeno.

"Još važniji fenomen je pacifikacija radikalne partije. Radikalne partije su često dolazile na vlast tokom masovnih protesta. Uvek iznova, te iste partije pokazivale su se kao glavni mehanizam za blokiranje radikalnih promena."

AFAQ: "Ovo je čest slučaj u istoriji levičarskih partija. Ralph Miliband naglašava da su radničke ili socijalističke partije, izabrane u periodima velikih društvenih previranja, često nastojale da uvere vladajuću ekonomsku elitu da će učiniti sve da masovno nezadovoljstvo ničim ne ugrozi interese kapitala. (The State in Capitalist Society, 1969.)

"Na primer, prvi zadatak vlade Narodnog Fronta, koja je pobedila na izborima u Francuskoj 1936., bio je da okonča štrajkove i okupaciju fabrika i smanji pritisak najmilitantnijih struja unutra Fronta, koje su bile njen glavni saveznik u borbi za vlast. Laburistička vlada izabrana 1945. izvela nekoliko manjih reformi, odbijajući svaku ozbiljniju promenu bazične društvene strukture. Umesto toga, već u prvoj nedelji vladavine poslala je vojsku da uguši štrajk lučkih radnika. Laburisti su koristili vojsku u ove svrhe mnogo češće nego konzervativci.

Reforme

AFAQ: "Naravno, postoje primeri značajnih reformi od kojih je radnička klasa u nekim velikim zemljama imala koristi. Primeri koji se obično navode su politika New Deal-a u Sjedinjenim Državam tokom 30-ih i laburistička vlada iz perioda 1945-51. Da li to demantuje sve prethodno rečeno? Ni najmanje. Reforme mogu biti sprovedene svaki put kada vlada proceni da može da podnese rizik njihovog sprovodjenja. Reforme tako služe očuvanju kapitalističkog sistema i države i mogu čak da ojačaju njihove pozicije (tu je, naravno, i diskreciono pravo vlasti da reforme gurnu u stranu, čim se pokaže da više ne služe svrsi).

"Na primer, i vlada Sjedinjenih Država iz 30-ih i laburistička vlada u Britaniji 40-ih, bile su izložene velikom pritisku odzodo, koji lako mogao da dovede do zahteva mnogo radikalnijih od reformskih. Talas 'sedećih' štrajkova u SAD tokom 30-ih doveo je do usvajanja pro-sindikalnih zakona koju su omogućili radnicima da se organizuju bez straha od otpuštanja. Ove mere su takodje dovele do uključivanja sindikata u upravljanje kapitalističko-državnom mašinerijom, tako što su na sebe preuzeli kontrolu nad svim 'neovlašćenim' protestima radnika. Nacionalizacija 20% britanske industrije tokom laburističke vladavine 40-ih (radilo se uglavnom o najneprofitabilnijim sektorima) takodje je bila posledica straha vladajuće klase. Kako je to dobro primetio jedan torijevac iz tog vremena, Quintin Hogg, "ako ljudima ne date društvene reforme, oni će vas častiti revolucijom". Sećanje na revolucije širom Evrope, koju su buknule odmah posle I svetskog rata, još uvek je bilo živo na obe strane Atlantika. Niko se nije bojao da bi nacionalizacija mogla da vodi u 'socijalizam'. Naprotiv, zvanična agrumentacija je bila da je to najbolji način za unapredjenje britanske ekonomije.

"Pravo mišljenje kapitalista vidi se na Berzi, a ne iz torijevskih istupa u Parlamentu. Iz toga zaključujemo da posednička klasa nije ni malo razočarana učinkom i stremljenjima Laburista." (Vernon Richards, Neither Nationalisation nor Privatisation: Selections from Freedom 1945-1950)

AGENCIJA: Nivelacija tradicionalnih političkih podela, kojom su platforme levice i desnice praktično usaglašene, nešto je toliko očigledno da barem ovde ne zahteva širi osvrt. Samo još jedan dokaz da demokratija nije cilj (pa tako ni cilj vredan borbe), već sredstvo za ostvarivanje uvek istih ekonomskih i autoritarnih ambicija.

"Svrha svakog političkog sistema, u bilo kojoj zemlji, je da reguliše, ali ne i da radikalno izmeni postojeće ekonomske strukture i na njima zasnovane odnose moći. Velika iluzije politike je da političari imaju moć da izvedu sve promene koje im padnu na pamet…Ali, kakvu kontrolu imaju političari nad medjunarodnim monetarnim sistemom, tokovima svetske trgovine ili delovanjem multi-nacionalnih kompanija? Ove institucije i mehanizam koji njima upravlja - profit kao jedini motiv i jedino merilo uspeha - suštinski su van kontrole i ponašaju se poput automatskog pilota." (Clive Ponting, navedeno u Alternatives #5)

Zemlja Srbija i drugi primeri

AFAQ: "Činjenica da kapital ne investira u zemlje koje mu postavljaju bilo kakve prepreke predstavlja efikasno sredstvo za kontrolu demokratski izabaranih vlada. Sa sve većom globalizicjom kapitala tokom poslednjih 30 godina, ovo oružje pokazuje se sve moćnijim."

Uz sve što nas čini endemskim slučajem, skoro u svemu o čemu je ovde reč možemo da poslužimo kao tipičan primer, barem kada je reč o 'zemljama u tranziciji'.

U svom drugom saopštenju, od 07. jula 2002., ukazali smo na dokumente koje su predstavnci savezne i obe republičke vlade potpisali sa MMF-om i Svetskom Bankom (SB). Radi se o merama ekonomske i socijalne politike za period 2001-2005., potpisanim sa MMF-om u poslednjih godinu dana, odnosno pregledu programa za koje je SB do sada odobrila kredite. Sve ono što naši eksperti iz vlasti predstavljaju kao svoje originalno dostignuće, tu je prosto izdiktirano, sa precizno navedenim rokovima izvršenja. Dokumenti nisu nikakva tajna i nalaze na zvaničnim sajtovima MMF-a i SB, u delu posvećenom Jugoslaviji. Nećemo se vraćati na ono što smo tada rekli, osim u nekoliko slučajeva zanimljivih za ovu temu.

Jedan od razloga zbog čega ovi dokumenti nisu nikakva tajna je i činjenica da je po pitanju reformi i tranzicije ovde uspostavljen konsenzus kakav nikada ranije postignut po bilo kojem pitanju. Ovde su svi ZA, čak i kada kažu da su protiv. Boja partisjke knjižice, domaće vaspitanje i muzički ukus mogu da variraju, ali na život svi gledaju isto. I Veran Matić i Željko Mitrović pod dobrim životom podrazumevaju život apstraktnog 'prosečnog gradjanina' bilo koje 'normalne', zapadne zemlje, s tim što su sebi, kao i mnogi drugi promoteri tog modela, već uspeli da obezbede uslove nešto bolje od prosečnih. Radi se o jednoj istoj ideji života. Da bi se to postiglo, neophodne su reforme u pravcu potpunog konformiranja sa tako postavljenim standardom. Tu nema i ne sme da bude nikakvih dilema.

Svi dokumenti potpisani sa MMF-om sadrže mere koje se moraju sprovesti ukoliko se žele investicije, a ne izolacija i sankcije. Ucena je potpuno otvorena, ali i to prolazi, iz istog razloga. Ta ekonomska fatamorgana je tako jak motiv da čitava demokratska procedura, koja se zvanično proglašava za apsolutni društveni prioritet i najveće dostignuće, jednostavno nikoga ne zanima. Sve odluke prepuštene su predsedništvu DOS-a, izvršnoj vlasti i ekspertima, od kojih su neki bivši, možda i sadašnji, službenici upravo MMF-a i Svetske Banke, ali i nekih velikih korporacija (Enron, bivši ministar energetike Novaković). Ništa ne sme da koči. Čak ni demokratija.

Sve što je do sada potpisano ide u nasledje svakoj novoj vlasti. Njeni sadašnji kritičari preuzili bi iste obaveze, ali to za njih ne bi bio nikakav problem. Većina tih kritičara sebe u stvari preporučuje samo kao bolji garant za ostvarenje istih ciljeva. Oni drugi, koji su u svojoj kritici otišli malo dalje, služeći se skoro anti-globalističkom retorikom, našli bi se pred izvesnim teškoćama, ali opet samo prolaznim. Sprovodjenje manje-više iste ekonomske i socijalne politike odmah bi bilo predstavljeno kao znak 'političkog realizma' i odgovornosti, što su temini u kojima svaka nova vlast objašnjava odstupanje od predizborne retorike. Ovo važi i za predstavnike starog režima. Zar oni vide život nekako drugačije? I njihov program je bio 'švedski standard i uključivanje u svetske tokove'. Ali, od trenutka kada su bili izolovani i javno prezreni, nije im preostalo ništa drugo nego da predju na krstašku retoriku i objave sveti rat protiv Novog Svetskog Poretka. Sada su opet tu negde. Nešto gundjaju, ali ne bi imali ništa protiv da se ponovo nadju u poziciji glavnih pregovarača sa svetom. Svejedno što bi i njima ostalo da samo potpisuju ponudjeno; važno je učestvovati. Ali, to nije samo naš specijalitet. Slično je bilo nedavno u Austriji i Francuskoj, a slično je i u drugim zemljama, posebno iz nekadašnjeg komunističkog bloka.

I levica i desnica, kada su opoziciji, umeju da se predstave kao ljuti antiglobalisti. Ovaj eufimizam, kojim se zapravo izbegava direktna konfrontacija sa kapitalizmom, danas je geslo aktivista najrazličitijih političkuh ubedjenja, pa tako i mnogih razvlašćenih partija levice i desnice. Kritika iz ovog pravca obično se formuliše u terminima 'izdaje nacionalnih interesa', 'kapitulacije' pred zahtevima MMF-a i SB, 'pljačke i rasprodaje nacionalnih resursa', itd. Ali, nikog od njih to ne čini automatski i anti-kapitalistima. Pogubne posledice ove politike osećaju se i na zapadu, a ne samo u zemljama tranzicije. To nezadovoljstvo pokušavaju da iskoriste i jedni i drugi, kako znaju i umeju. Možda se neko još seća delova iz Le Penovih govora tokom kampanje pred lokalne izbore u Francuskoj. I on je govorio o 'pogubnim posledicama globalizacije', a obavezni deo repertoara bila je i pro-radnička retorika: u jednom od tih govora, sa posebnim žarom i simpatijama Le Pen se obratio svojim 'drugovima iz čeličana', obećavajući im okretanje lista, punu zaštitu, bolju budućnost za njih i njihove porodice. Starac, a tako živahan, kao mladi Musolini (u početku vaterni socijalista i sindikalista). Nije prošao, ali da li je zaista tolika misterija kako bi on reagovao na iste ekonomske imperative? Čisto sumnjam da bi od Francuske pokušao da napravi bastion anti-globalizma.

U tom drugom krugu izbora, socijalisti i komunisti, koju su listom glasali za Širaka, organizovali su simbolično pranje ruku i nogu posle izlaska sa glasačkih mesta. Taj mali obred bio je ogledalo njihovog velikog poraza, ali i pravog lica čitavog predstavničkog sistema. Uvek isto ograničavanje na nametnuti izbor, uvek isto potčinjavanje logici manjeg zla, iz čega ni vrhunski alhemičari ne bi mogli da izvuku nešto dobro.

Tako je bilo i kod nas, septembra 2000. Da, to je bio jedini način ili barem najbolji mogući način da se, u datim okolnostima, otarasimo jednog režima. I gde smo sada? I kako smo uopšte dospeli u onu prethodnu situaciju? Ima ih koji i danas ne mogu da prežale ishod onih prvih izbora, 1990-e. Da se tada nije glasalo za A, nego za B, kažu oni, sve bi bilo drugačije. Naravno. Ne zna se kako, ali sve bi sigurno išlo nekako drugačije. Ali, koliko bi sve tek bilo drugačije da nam nikada nije palo na pamet da pravo odlučivanja prenosimo na bilo koga? Na nešto do te mere nepojmiljivo i nerazumljivo ne pomišljamo ni sada.

Zanimljiv detalj je bila i jedna reakcija na ishod lokalnih izbora u Francuskoj: Nebojša Popov, jedan od gurua naše gradjanske levice, ushićen masovnim odzivom birača u drugom krugu i njihovom rešenošću da zajedno, bez obzira na razlike u političkim ubedjenjima, poraze Le Pena, zaključio je da su demokratija i gradjanska svest ostvarile veliku pobedu 'sprečivši da na vlast dodje desnica' (okrugli sto na TV, ne sećam se više kojoj). Bez 'ekstremna'. Možda mu se omaklo ili je to podrazumevao, ali činjenica da je to dovelo do ubedljive pobede jednog od najrigidnijih desničara u francuskoj istoriji, Žaka Širaka, nije ga ni najmanje potresla. Eto šta je levičar. I to onaj moderni, evropski, gradjanski, ne bilo kakav.

Demokratija znači pravo da svi pričaju različito, u uslovima koji svima nameću obavezu da reaguju isto. Odatle ono rašireno i prilično tačno uverenje koje se obično sažima u par reči: 'Svi su oni isti.' Nisu, ali i jesu. U ovoj tački, svako insistiranje na nijansama je najobičnije cepidlačenje.

III: … I DRUGE ILUZIJE

Ne možeš mi ništa

Brian Martin: "Jedina veza koju većina glasača ima sa svojim gospodarima je glasačka kutija."

AFAQ: "Izbori ne mogu ni na koji način da izmene postojeće strukture vlasti. Pre svega, izabrani predstavnici nisu pod mandatom, što znači da nisu strogo vezani za odredjen politički program, bez obzira na data obećanja ili na težnje svojih glasača. Uticaj javnosti na političare je najveći u vreme izbora, ali odmah posle izbora političari mogu da rade šta hoće, jer procedura trenutnog opoziva jednostavno ne postoji. U praksi je nemoguće opozvati nekog političara, ma koliko odstupao od obećavane politike, sve do narednih izbora. U medjuvremenu, izabrani predstavnici nalaze se pod snažnim uticajem moćnih interesnih grupa: korporacija, državne birokratije i drugih centara političke moći.

"To su uslovi u kojima je sklonost poltičara da krše izborna obećanja postala legendarna. Ovo su najčešće tumači lošim karakterom odredjenih političara, što povremeno dovodi do masovnih zahteva za smenom i 'ostavkama', da bi se malo kasnije, kada budu izabrani novi predstavnci, pokazalo da ni oni nisu ništa bolji. U stvarnosti, sistem je taj koji stvara 'barabe', prodane duše i smutljivce, sa čime smo već navikli da poistovećujemo političare. Kao što je Alex Comfort pokazao, politika privlači beskrupulozne ljude, željne moći ili uspeva da u ljudima koji dospevaju na političke funkcije probudi takve osobine i težnje (videti njegov klasičan tekst, Authority and Deliquency in the Modern State: A Criminological Approach to the Problem of Power)

Brian Martin: "Svi znamo za primere političara koju su se 'prodali', odrekli svojih ideala i prekršili svoja najvažnija izborna obećanja. Ovo važi i za desničare i za levičare. Tako je i čak i Ronald Regan bio veliko razočarenje radikalne desnice.

NAŠ SLUČAJ: Ne želimo da vredjamo bilo čiju inteligenciju nabrajanjem dobro poznatih primera i njihovim tumačenjem. Samo ćemo još jednom povući crtu: svaki od tih primera govori do koje je mere čitav predstavnički sistem besmislen, iracionalan i opasan, ali i do koje mere vredja svakog od nas. Taj sistem je nemoguće reformisati. Predstavnički sistem služi pre svega održanju i jačanju vlasti. Njeni ciljevi nisu i naši. Ili barem ne moji. Dominacija i neprestana ekonomska ekspanzija sigurno nisu nešto zbog čega bih udruživao snage sa prijateljima ili agitovao po komšiluku.

Ipak, sve su šanse da će ovo stanje potrajati. Mi činimo sve da ne bude tako. Ali, to će biti tako sve dok neko drugi bude odlučivao o našim životima ili, što je isto, sve dok nam odnos u kojem niko neće imati pravo kolektivnog odlučivanja bude nepojmljiv, kao što je sada.

Opšte pravo glasa

Brian Martin: "Formiranje modernih nacionalnih država, koje je počelo pre svega par vekova, odvijalo se uz velike teškoće: ljudi su odbijali da plaćaju poreze i da se povinuju zakonima koje je donosila centralna vlast. Uvodjenje izbornog sistema i proširivanje prava glasa značajno su ojačali pozicije države. Umesto da na sistem gledaju kao na neprihvatljivu podelu na gospodare i podanike, ljudi su se vezali za iluziju da na taj sistem mogu da utiču u svoju korist. Sa sve većom izbornom participacijom, otpor prema oporezivanju, vojnoj službi i bezbrojnim zakonima koji su regulisali ponašanje i odnose izmedju ljudi, praktično je eliminisan.

"Ironija ove situacije, kako napominje Ginsberg, je u tome što je ekspanzija državne vlasti, potvrdjene glasanjem, potpuno izmakla svakoj kontroli putem participacije gradjana, koja je i omogućila tu ekspanziju. Državni aparat je danas tako masivan i složen da svaka pomisao na efikasnu javnu kontrolu deluje beznadežno nerealno. Ipak, kaže Ginsberg, 'ideja da izborna participacija znači i javnu kontrolu vlasti je tako duboko usadjena u psihu većine Amerikanaca, da nje ne mogu da se oslobode čak ni najveći skeptici.' Ovo, naravno, ne važi samo za Sjedinjene Države, već i za mnoge druge zemlje.

Pacifikacija, kontrola, kriminalizacija i novi posrednici: NVO

Brian Martin: "O uvodjenju opšteg prava glasa obično se govori kao o velikoj pobedi neprivilegovanih društvenih slojeva. Radnici su osvojili pravo glasa uprkos interesima posedničke klase; žene su se izborile za isto pravo uprkos volji do tada isključivo muške vlasti i izbornog tela. Ginsberg je doveo u pitanje i ovu sliku. Pre svega, kaže on, opšte pravo glasa je u mnogim zemljama uvedeno upravo onda kada pritisak odozdo u tom pravcu nije bio toliko jak.

"Glasanje u osnovi predstavlja podršku vlasti. Da bi se njen legitimitet ojačao, pravo glasa može da bude prošireno. Ovo je posebno važno u kritičnim situacijama, kao što je ratno stanje. Ali, prava svrha ovog mehanizma vidi se i u drugim slučajevima: zadatak predstavnika radnika, koji održavaju kontakt sa upravom korporacija, je da radničko nezadovoljstvo drže pod kontrolom; isti slučaj je i sa studentskim predstavnicima unutar univerzitetskih veća.

"Ginsberg je je pokazao da izbori služe tome da se masovna politička aktivnost usmeri ka oblicima koje je moguće kontrolisati: ka izbornim kampanjama i glasanju. Ljudi vide da mogu da učestvuju; nije više kao nekad; oni više nisu potpuno isključeni. Takodje uče i gde su granice takve participacije. Glasanje se odvija samo povremeno, u dinamici koju odredjuje vlast. Glasanje služi tome da bi se izabrale vodje, a ne da bi ostvarilo direktno učešće u odlučivanju. Najzad, glasanje ne uzima u obzir emocije i motivaciju: glas nekog ravnodušnog ili slabo obaveštenog glasača, vredi isti koliko i glas nekog ko je motivisan i bolje obavešten. Na taj način glasanje ukroćuje političku participaciju, pretvara je u rutinski proces, čime se smanjuje rizik od masovnih protesta. Uvodjenje opšteg prava glasa pomoglo je da se pobune potlačenih i isključnih grupa više ne smatraju za opravdane. Sada je tu još jedna opcija: glasanje. Pre nego krajnja sredstva, treba koristiti 'uobičajene kanale'."

Sada su tu i novi posrednici: nevladine organizacije. Orgoman značaj i pomoć koju ovaj sektor dobija od mnogih zainteresovanih sponzora (proveriti kako se u materijalima Svetske Banke, MMF-a i Evropske Komisije govori o ovom sektoru), velikim delom je vezan upravo za pitanje praticipacije gradjana. Puno ljudi je razočarano u političke stranke, demokratiju i parlamentarizam, ali i dalje želi da utiče na stvarnost. Umesto za magiju ili za Agenciju za rešavanje nerešivih društvenih problema, opredeljuju se za NVO. U nešto širem smislu, ovaj sektor obuhvata ne samo one NVO koje su direktno sponzorisane od vladinih agencija i korporacija, i koje to i ne kriju, već čitav 'front' aktivista i boraca za ljudska prava, reforme, 'drugačiji svet', odbranu demokratije, zaštitu životne sredine, itd. Ovde slobodno možemo da ubrojimo i mnoge koji sebe smatraju radikalnim protivnicima sistema, zbog jedne vrlo važne sličnosti sa ostatkom ovog fronta: svi oni deluju na uobičajene, predvidljive načine. Ovo drugo je ključni problem. Na taj način, pošto ih je lako držati na oku, svi oni participiraju. Najdirektniju podršku ovoj ideji, koja, kao što vidimo, ničim ne dovodi u pitanje celinu postojećih odnosa, već samo održava iluziju da su suštinske promene moguće i unutar njih, pružaju NVO koje tvrde da se bore upravo protiv gradjanske pasivnosti (CESID). Još malo pa isto kao i Agencija! Ali, kako? Na koji način ovi aktivisti pokušavaju da gradjane prevedu iz pasivnog u aktivan stav? Njihov odgovor je sve samo ne nov: to je masovno učešće na izborima. Samo tako, kažu oni (i kad ne kažu), ljudi mogu da utiču na svoju sudbinu. Tako se nezadovoljne ovčice, nad kojima je vlast u jednom trenutku izgubila direktnu kontrolu, ponovo sateruju u stari obor.

Najstrašnija posledica ovakvog stanja je totalni teror nad svima koji odbijaju sve ove oblike posredovanja. Imate partije, sindikate, društvenu kritiku, NVO, pri čemu su ova dva poslednja oblika delovanja toliko široka da mogu da obuhvate skoro sve što vam padne na pamet. Ako tu ne pronadjete sebe, onda sa vama nešto nije u redu. Ili ste ludak ili potencijlani bombaš, u oba slučaja opasnost po društvo. U takvoj situaciji, sistemu, kojem masovna izborna participacija obezbedjuje sav legitimitet, je mnogo lakše da sve ovakve elemente kriminalizuje ili izoluje kao neki drugi oblik socijalne patologije.

AFAQ: "Umesto da direktno rešavamo svoje probleme naše delovanje postaje indirektno, usmereno na vlast. U ovu zamku lako upadamo jer smo prethodno uslovljeni čitavim ustrojstvom hijerarhijskog društva, koje ljude navikava na pasivnost i potčinjavanje. Odatle naša duboko ukorenjena navika da rešavanje svih važnih pitanja prepuštamo 'ekspertima' i 'autoritetima'.

"Glasanje za bilo koju partiju ili pojedinca samo ojačava aparat vlasti. Svoj glas možete da tumačite kako god hoćete, ali to će uvek biti izraz vaše podrške sistemu kao celini. Kada bi se pokazalo da aparat vlasti može da na suštinski način izmeni celinu postojećeg sistema, bio bi istog časa demontiran." - James Kelman, Some Recent Attacks, p. 87

"Kada bi glasanje moglo nešto da promeni bilo bi zabranjeno." - poznati anti-izborni slogan

IV: POSLEDICE

Stalno jačanje vlasti. Potpuna sloboda tumačenja 'izborne volje gradjana'. Odrešene ruke.

Pasivnost, apatija, cinizam. Nikada i istinski prezir prema vlasti, ali i prema onima koji se toj vlasti potčinjavaju. Prezir je moćno oružje. Kada je masovan, prezir potpuno obeshrabruje takve odnose i oblike ponašanja. U svim egalitarnim društvima (medju 'divljacima') ovaj mehanizam se pokazao kao izuzetno efikasno sredstvo za izolaciju i demotivisanje onih koji pomisle na vlast ili pokažu sklonost ka potčinjavanju. Takvi jednostavno ne mogu da opstanu (videti kod Clastresa i u drugim antropološkim izveštajima). Potpuno obrnuta definicija društveno nepoželjnih i patoloških oblika ponašanja.

Ali, naš prezir nije takav. Mi smo samo cinični. A cinizam nije znak superiorne inteligencije, kao što tvrdi popularna izreka, već znak impotencije.

Ipak, ona krajnja i najopasnija posledica je vera u magijsku moć vlasti.

Ta magija nam govori: samo onaj ko ima Vlast ima Moć da menja stvari.

Pošto većina nas ne samo da nema vlast, nego to i ne pokušava, to znači da smo nemoćni da promenimo bilo šta. Na primer, svoje živote, svoje odnose, sve ono što čini naš svet. Jer, ovaj svet to smo mi. To su naši svakodnevni odnosi, a ne velika politika, makroekonomska gibanja ili neumitni zakoni istorijskog razvoja. Bez nas, od svega toga nema ništa. Ono zbog čega ipak učestvujemo je svakodnevna ekonomska ucena kojoj smo neprestano izloženi i koja nam ne ostavlja skoro nikakav manevarski prostor. Ili čista prinuda: ogromna većina ljudi i dalje živi u uslovima koji njihovim gopodarima ostavljaju svu slobodu. 'Stare, dobre metode' se još uvek dobro drže, a po potrebi se primenju i tamo gde inače deluju suptilniji mehanizmi.

Da li je potrebno da imam vlast ili da se borim za učešće u vlasti da bih odgovorio na tu ucenu, koja moj život podredjuje prioritetima koje nisam sam odredio? Da li je tebi potrebna vlast za to isto? Šta to tako jebeno dobro, ti i ja, možemo da postignemo kroz takav odnos? Treba li nam on uopšte?

"Samo onaj ko ima Vlast ima Moć da menja stvari…"

Šta vi mislite o tome?

*

"Da zaključimo: ja baš i nisam za demokratiju." - Džoli Džiber, potparol Agencije (zadužen za miniranje odnosa sa javnošću)

"Svako ko je dovoljno kompetentan da izabere svoje gospodare, samim tim je dovoljno kompetentan da može i bez njih." - Luigi Galleani, The End of Anarchism?/ La fine dell'anarchismo? (1907)

"Kada pogledamo šta se sve radi, prosto je neverovatno da ovaj sistem neko još uvek uzima za ozbiljno." - AFAQ

*

Bez autorskih prava.

AGENCIJA ZA REŠAVANJE NEREŠIVIH DRUŠTVENIH PROBLEMA

cunami@net.yu

Beograd, 2002.

š a l j i d a l j e