1.

     Toga jutra, dok sam se oblačio, razmišljao sam o statistikama, izvrdavanjima i preterivanjima koje su oni očekivali u mom izveštaju. U mom odeljenju - Proizvodnji - mnogo ljudi je bilo na bolovanju, mnogi su podneli otkaz, a bez ljudi čovek ne može da obavi posao. A nije bilo nade da će mi Odbor zbog toga oprostiti.
     Utrljao sam depilator-sapun u bradu i sprao ga pod tankim mlazom koji je curkao iz slavine za svežu vodu. To je, naravno, rasipništvo, ali ja plaćam porez, a lice me uvek svrbi od slane vode. Pre nego što sam sprao i poslednje ostatke sapunice, curkanje je prestalo. Opsovao sam tiho i završio umivanje slanom vodom. U poslednje vreme to se često događalo; mnogi su bacali krivicu na sabotere iz grupe konzervacionista. Lojalisti su sprovodili racije po celoj Njujorškoj kompaniji za snabdevanje vodom, ali još uvek nisu ništa uradili.
     Jutarnje vesti sa ekrana iznad ogledala za brijanje za trenutak su mi odvratile pažnju... Sinoćni predsednikov govor; kratak srebrnasti blesak rakete za Veneru na pesku Arizone; pobuna u Panami... Ugasio sam aparat kad je odjeknuo znak tačnog vremena koji se čuje svakih petnaest minuta.
     Izgledalo je da ću opet zakasniti. I to sad kad mi je naklonost Odbora toliko potrebna.
     Pošto nisam uzeo čistu košulju i pošto sam rešio da ne popijem voćni sok, uštedeo sam oko pet minuta. Pokušavajući da telefoniram Keti, izgubio sam tih pet munuta. Nisam je našao, a zakasnio sam.
     Na svu sreću, kao nikada do tada, i Fauler Šoken je zakasnio.
     U našoj kancelariji Fauler je obično održavao nedeljne sastanke Odbora petnaest munuta pre redovnog početka radnog vremena. To je za sve nas bilo pravo mučenje, ali za Faulera je to bilo nešto normalno. On i tako svako jutro provodi u kancelariji, a po njemu 'jutro' počinje svitanjem.
     Tako sam danas imao vremena da sa stola uzmem beleške koje mi je pripremila sekretarica i da opet stignem na sastanak. Kada je Fauler Šoken ušao sa učtivim izvinjenjem zbog svog zakašnjenja, ja sam već sedeo na svom mestu u dnu stola, potpuno opušten i uveren u sebe, kao što, uostalom, službenik Kompanije Fauler Šoken uvek treba da izgleda.
     "Dobro jutro", reče Fauler, a nas jedanaest nešto promrmlja na uobičajeni idiotski način. Nije seo, stajao je i roditeljski nas posmatrao oko minut i po. Zatim, sa izgledom izletnika u Kanadu, pažljivo i zadovoljno pogleda po sobi.
     "Razmišljao sam o našoj sali za sastanke", rekao je, a mi smo svi pogledali unaokolo. Sala nije ni mala ni velika, recimo četiri sa pet, ali je prijatna, dobro osvetljena i vrlo impozantno nameštena. Ventilatori su vešto smešteni iza zanimljivih frizova, a tepisi su meki i debeli. Svaki deo nameštaja je napravljen isključivo od autentičnog, ispitanog, pravog šumskog drveta.
     Fauler Šoken reče: "Momci, imamo lepu salu za sastanke. Baš kako valja, jer Kompanija Fauler Šoken je najveća reklamna agencija u gradu. Mi godišnje zarađujemo mnogo više nego iko drugi. I..." on nas sve pogleda, "mislim da se slažete da vam se rad ovde isplati. Mislim da niko među vama nema manji stan od dvosobnog." Namignuo je na mene. "Čak ni neženje. Što se mene tiče, sasvim mi je dobro. Moj letnjikovac gleda na jedan od najvećih parkova na Long Ajlendu. Već godinama u sebe nisam uneo druge proteine osim svežeg mesa, a kad krenem u šetnju, vozam se u kadilaku. Nemam nikakvih neprilika. Mislim da svi možete sa mnom da se složite, zar ne?" Ruka našeg direktora za ispitivanje tržišta polete u vazdah i Fauler mu klimnu:
     "Molim, Metju?"
     Met Ransted zna kako treba da se postavi kad razgovara sa čovekom koji ga hlebom hrani. Ratoborno je kružio pogledom oko stola. "Samo želim da se složim sa g. Šokenom, sto posto, od početka do kraja!"
     Fauler Šoken je klimnuo. "Hvala, Metju." Tako je i mislio. Trebalo mu je nekoliko trenutaka pre nego što je nastavio. "Mi svi znamo", rekao je, "šta nas je dovelo na mesto na kojem se nalazimo. Sećamo se i podahvata Starcelijusa Verilija i kako smo Indijastriju ucrtali na mapu. Prvi trust začaranog kruga. Pretvaranje celog potkontinenta u jedinstveni proizvodni kompleks. Kompanija Šoken je započela oba projekta. Niko ne može da kaže da nas plima nosi. Ali to sve već pripada prošlosti.
     Ljudi! Hteo bih nešto da znam; a vi mi možete reći istinu - da li slabimo?" Polako nam je ispitivački posmatrao lica, ne obraćajuci pažnju na šumu podignutih ruku. Bože mi oprosti, i moja je bila među njima. Onda je mahnuo čoveku sa svoje desne strane. "Prvo ti, Ben", rekao je.
     Ben Vinston je ustao i počeo svojim baritonom: "Što se tiče industrijske antropologije, ne! Slušajte današnji izveštaj o radu u podnevnom biltenu, ali dozvolite da vas prethodno ukratko obavestim o čemu je reč: prema ponoćnim pokazateljima sve osnovne škole istočno od Misisipija upotrebljavaju pakovanje preporučeno programom školskih ručkova. Kobasice od soje i regenerisane šnicle" - svi oko stola su se zgrozili pri pomisli na kobasice od soje i regenerisane šnicle - "upakovane su u kutije obojene istom zelenom bojom kao i proizvodi Kompanije Univerzal. Ali slatkiši, sladoled i cigarete od žvakaće gume su upakovani u crveni papir kao i proizvodi Kompanije Starcelijus. Kad ta deca odrastu...", likujući je podigao pogled sa svojih beležaka. "Prema našim ispitivanjima, u roku od petnaest godina Univerzalovi proizvodi će propasti, bankrotirati i biti potpuno istisnuti sa tržišta!"
     Seo je uz zaglušno pljeskanje. I Šoken je pljeskao i veselo posmatrao ostale. Nagnuo sam se napred sa izrazom br. 1 - spremnost, inteligencija, kompetentnost - na licu.
     Ali nije trebalo da se uzbuđujem jer je Fauler pokazao na mršavog čoveka, koji je sedeo pored Vinstona. Na redu je bio Harvi Bruner.
     "Nije potrebno da vam kažem da Centar za prodaju ima svoje posebne probleme", rekao je Harvi, naduvavši svoje mršave obraze. "Kunem vam se da je cela prokleta Vlada u zaveri sa konzervacionistima! Znate li šta su učinili? Stavili su van zakona kompulzivne podzvnčne efekte za naše oralne oglase - ali mi smo reagovali nizom semantičkih ključnih reči koje se nadovezuju na sve osnovne traume i neuroze u savremenom američkom životu. Oni su nas lovili na sigurnosne propuste i zabranili nam da projektujemo naše poruke na prozore vazdušnih automobila - ali i tu smo im doskočili. Iz laboratorije saznajem", klimnuo je našem direktoru za ispitivanja, "da ćemo uskoro da isprobamo sistem koji projektuje naše poruke pravo na mrežnjaču oka.
     I ne samo to, već idemo i dalje. Kao primer pomenuo bih Najkafu..." Naglo je prekinuo. "Izvinite, g. Šokene", prošaputao je, "da li je Odeljenje bezbednosti proverilo ovu sobu?"
     Fauler Šoken potvrdi klimanjem. "Potpuno provereno. Ničeg nema osim špijunskih mikrofona Ministarstva unutrašnjih poslova i Predstavničkog doma, a njima, naravno, stalno puštamo stare magnetofonske trake."
     Harvi odahnu. "Da, što se tiče Najkafe", rekao je, "poslali smo uzorke u petnaest ključnih gradova. Uobičajena ponuda, snabdevanje Najkafom tri meseca, hiljadu dolara u gotovom i vikend na Ligurskoj rivijeri za svakoga ko prihvati. Ali - a zbog toga je, prema mojim procenama, naša kompanija zaista velika - svaki uzorak Najkafe sadrži tri miligrama blagog alkaloida. To nije škodljivo, ali stvara naviku. Posle deset nedelja upotrebe potrošač je doživotno upecan. Koštalo bi ga bar pet hiljada dolara da se izleči i zato mu je mnogo bolje da jednostavoo nastavi da pije Najkafu - tri šolje na dan uz jelo i jedna pred spavanje, baš kao što piše na tegli."
     Fauler Šoken je sijao, a ja se ponovo prebacih na izraz br. 1. Pored Harvija je sedela Tildi Metis, šef personala, koju je Šoken lično pronašao. On obično nije tražio od žena da govore na sastancima Odbora, a pored Tildi sam sedeo ja.
     Upravo sam pripremao uvodnu reč kad me Šoken poklopi osmehom. Rekao je: "Pošto nemamo dovoljno vremena, neću tražiti izveštaj od svakag odeljenja. Ipak, gospodo, dobio sam odgovor, i to odgovor koji mi se dopada. Do sada ste sve uspešno rešili i zato sada hoću da vam postavim novi zadatak."
     Pritisnuo je dugme na ploči monitora i okrenuo stolicu. Svetla u sobi su se ugasila; projektovani Pikaso koji je stajao iza Šokenove stolice je izbledeo i pokazala se šarena površina ekrana na kojem je počela da se stvara nova slika.

     Ovu sliku sam već video toga jutra na ekranu iznad ogledala za brijanje.
     Bila je to raketa za Veneru, čudoviste od trista metara, ugojeno dete vitkih Fau-2 i zdepastih raketa za Mesec koje su pripadale prošlosti. Oko rakete su se nalazile skele od čelika i aluminijuma pretrpane sićušnim figurama koje su radile sa plavo-belim plamičcima lampi za zavarivanje. Slika je očigledno bila stara jer je prikazivala raketu kako je izgledala pre nekoliko nedelja ili meseci u ranijem stadijumu izgradnje, a ne spremna za uzletanje, kao što sam je video tog jutra.
     Glas sa ekrana trijumfalno i netačno izjavi: "Ovo je brod koji povezuje zvezde!" Poznao sam glas koji je pripadao jednom od grlatih komentatora iz Odeljenja za fluidne efakte, a tekst je sigurno napisala neka od Tildinih devojaka. Venera je bila zamenjena zvezdom, a to je bila aljkavost karakteristična samo za Tildino osoblje.
     "Ovo je brod koji će moderni Kolumbo voditi kroz vasionu", nastavi glas. "Šest i po miliona zauzdanih munja i čelika - brod za hiljadu osamsto ljudi i žena, sa stvarima potrebnim da novi svet postane njihov dom. Ko će putovati u njemu? Koji će srećni pioniri stvoriti imperiju na bogatom, novom tlu drugog sveta? Dozvolite mi da vas upoznam sa njima - čovek i žena, dva neustrašiva..."
     Glas se čuo i dalje. Na ekranu se slika pretvorila u prostranu sobu u predgrađu u rano jutro. Na ekranu je muž sklapao krevet u zid i rasklapao delove dečjeg kutka; žena je pripremala doručak i iz poda izvlačila sto. Uz voćni sok i papicu za decu (pored svakog se, naravno, pušila šolja puna Najkafe) razgovarali su o tome kako je bilo mudro i hrabro da se prijave za putovanje raketom za Veneru. A poslednje pitanje njihovog najmlađeg brbljivca ("Mamice, kad polastem da li cu moci da povedem moju decu na tako lepo mesto kao što je Venela?") zaključilo je imaginarnu seriju snimaka Venere kakva će izgledati kada dete poraste - zelene doline, kristalna jezera, divni izgled planina.
     Komentator nije ni pominjao decenije hidroponika i života u hermetički zatvorenim kabinama koje će pioniri morati da izdrže radeći na Veneri bez atmosfere i vode.
     Instinktivno sam pritisnuo dugme na svojoj štoperici kad je počeo film. Kada se završio, sat je pokazivao devet minuta! Tri puta duže od dozvoljenog vremena za jednu reklamu. Minut duže nego što smo mi obično dobijali.
     Tek pošto su se svetla upalila, cigarete se zadimile, a Fauler Šoken počeo svoj govor za taj dan, počeo sam da shvatam kako je to bilo moguće.
     Fauler je počeo na svoj opširni i zaobilazni način koji je postao odlika našeg posla. Ukazao nam je na istoriju reklame - od prostog zadatka prodavanja već proizvedene robe do sadašnje uloge reklame u stvaranju industrije i preinačavanju ljudi tako da mogu da odgovore potrebama reklame i prodaje. Još jednom se dotakao onoga što smo mi, Kompanija Fauler Šoken, postigli u svojoj ekspanzivnoj karijeri. Zatim je rekao:
     "Ljudi, stara poslovica glasi: 'Svet je naša ostriga.' Mi smo tu poslovicu sproveli u delo; ali smo ostrigu pojeli." Pažljivo je ugasio cigaretu. "Pojeli smo je", ponovio je. "Mi smo stvarno i bukvalno osvojili ceo svet. Kao Aleksandar, mi težimo za novim svetovima koje treba osvajati a tamo..." mahnuo je prema ekranu iza sebe "...tamo ste videli prvi od tih svetova."
     Kao što ste verovatno već primetili, Met Ransted mi se nikad nije dopadao. On je taj u koga sam sumnjao da špijunira čak i u samoj kompaniji. Mora biti da je on još mnogo ranije išpijunirao projekt za Veneru, jer ni čovek sa najboljim refleksima ne bi mogao da sastavi govor kakav je on održao. Dok smo svi razmišljali o rečima Faulera Šokena, Ransted je skočio na noge.
     "Gospodo", počeo je sa zanosom, "pa to je genijalno. Ne Indija, ne roba, već cela planeta na prodaju. Pozdravljam te, Šokenu, Klive, Bolivaru, Džon Džekob Astoru novoga sveta!"
     Kao što rekoh, Met je bio prvi, ali smo svi redom ustajali i govorili o istoj stvari, čak i ja. Bilo je lako, jer sam to već godinama radio. Keti to nikako nije mogla da shvati, a ja sam pokušavao da joj površno objasnim da je to verski ritual - kao razbijanje boce šampanjca o pramac novog broda, ili žrtvovanje device za rodnu godinu. Čak i u toj površnosti nisam otišao predaleko sa analogijom. Mislim da niko, izuzev, možda, Meta Ransteda, nije opijao svet derivatima opijuma samo za novac. Ali govor Faulera Šokena nas je potpuno hipnotisao i davao nam snagu da uradimo bilo kakvo delo koje bi poslužilo našem bogu Reklame.
     Ne mislim da kažem da smo bili kriminalci, jer su alkaloidi u Najkafi, kao što je rekao Harvi, ipak bili neškodljivi.
     Kada smo svi završili, Fauler Šoken je pritisnuo dugme i pokazao nam veliki grafikon. Opisao nam ga je pažljivo, stavku po stavku; pokazivao nam je tabele, grafikone i dijagrame celog novog odeljenja Kompanije Fauler Šoken koje je trebalo da se bavi razvojem i eksploatacijom planete Venere. Govorio nam je o zamornim kuloarskim razgovorima i sklapanju prijateljstva u Kongresu, što nam je omogućilo isključivo pravo da razrezujemo porez i da ga sakupljamo sa planete - i ja sam počeo da shvatam kako je mogao da upotrebi devet minuta za našu reklamu. Objasnio nam je kako Vlada - čudno je kako mi još mislimo i govorimo o toj berzi kao da je ona ustanova koja sprovodi svoju volju - kako Vlada želi da Venera bude američka planeta i kako je odabrala specifični američki talent za reklamu da to ostvari. Dok je govorio, svi smo se polako zagrevali. Zavideo sam čoveku koji će voditi Odsek za Veneru, svaki od nas bi sa ponosom pohvatio taj posao.
     Govorio je o teškoćama sa senatorom iz Diponove hemijske industrije sa njegovih 45 glasova i o lakoj pobedi nad senatorom iz Kompanije Neš-Kelvinejtor sa njegovih šest glasova. Ponosno je govorio o propalim demonstracijama konzervacionista protiv Faulera Šokena, koje je smirio antikonzervacionistički nastrojeni sekretar unutrašnjih poslova. Vizuelna pomagala su prilično skratila informacije, ali smo, ipak, proveli sat posmatrajući grafikone i slušajući o Faulerovim dostignućima i planovima.
     Najzad je Fauler Šoken isključio projektor i rekao: "Sada sve znate. To je naša nova kampanja koja počinje da radi odmah. Još samo nešto da vam kažem, i onda svi na posao."
     Fauler Šoken je odličan pozer. Trebalo mu je prilično vremena dok je pronašao parče hartije i dok je pročitao rečenicu koju bi i najniži od naših službenika bez razmišljanja mogao da izbaci kao iz rukava. "Predsednik Odseka za Veneru", čitao je, "biće Mičel Kortni."
     To je bilo najveće iznenađenje, jer Mičel Kortni sam ja.