10.
U Njujork sam otputovao vrlo pristojno, u jeftinom službeničkom odelu, u drugoj klasi turističke rakete. Iznad mene su časni kostarikanski potrošači uzvikivali od oduševljenja gledajući kroz prizmatične prozore dok su pažljivo prebrojavali svoj sitniš pitajući se dokle će ih on odvesti u zadovoljstvima koja je prodavao kolos sa severa.
Ispod palube, mi smo bili dronjavije i prostije društvo, ali to ipak nije bio transporter radnika. Nismo imali prozora, ali zato smo imali svetla, prodavnicu-automat i kafe. Čovek iz Službe bezbednosti planteže održao je kratak govor pre nego što smo se ukrcali: "Vi, kesaroši jedni, idete na sever van kostarikanske jurisdikcije. Vi ćete dobiti bolje poslove, ali ne zaboravite da je to posao. Želim da svi zapamtite da ste pod ugovorom sa Klorelom i da Klorela ima prevashodno pravo na vas. Ako samo neko od vas misli da može da raskine ugovor, videće kojom brzinom će biti izvršena ekstradicija zbog komercijalnog prekršaja. A ako neko misli da može tek tako da nestane, neka samo pokuša. Klorela plaća Bernsovoj detektivskoj agenciji sedam biliona godišnje, a Berns isporučuje robu tačno i na vreme. Pa, sad, ako vi želite da nas malo zaposlite, samo izvolite, čekamo vas. Je li jasno?" Sve je bilo jasno. "U redu. Penjite se i srećan put. Vodite računa o svojim dokumentima. Pozdravite mi Brodvej."
Spustili smo se na Montok bez incidenta. Sedeli smo i čekali dok su potrošači sa turističke palube izišli noseći svoj prtljag. Zatim smo seli i čekali dok su se službenici prehrambene carine sa crveno-belim trakama oko ruke dramatično raspravljali sa našim stjuardima oko viška hrane - četiri čoveka iz naše grupe je umrlo na putu, a stjuardi su, naravno, zadržali njihove kotlete od Pilenceta da ih prodaju na crnoj berzi. Potom smo opet sedeli i čekali.
Najzad je došlo naređenje da izlazimo u grupama od po pedeset. Poređali smo se, a na zglavke su nam utisnuli dozvolu za ulazak; odmarširali smo po vodovima do podzemne železnice i utovarili se za put do centra. Imao sam sreće, moja grupa je dobila teretni vagon.
Na berzi rada su nas pregrupisali, ovog puta prema poslovima koje je trebalo da radimo. Među ljudima se pojavio strah kad se saznalo da je Klorela prodala ugovore za dvadeset ljudi I. G. Farbenu - niko nije želeo da radi u rudnicima uranijuma - ali ja nisam mario. Čovek koji je stajao pored mene tužno je gledao kako straža odvaja dvadesetoricu i odvodi ih. "Postupaju sa nama kao sa robovima", reče gorko, vukući me za rukav. "To je zločin, zar ne, Mek? To je kršenje osnovnog dostojanstva rada."
Ljutito sam ga pogledao. Čovek je sasvim jasno pripadao konzervacionistima. Istog trenutka sam se setio da sam privremeno i ja konzervacionista. Razmišljao sam da li da upotrebim znak za blizinu, ali sam odustao od te namere. On bi možda bio koristan, ukoliko mi bude potrebna pomoć, ali ako se prerano identifikujem, možda će se on obratiti meni.
Krenuli smo dalje ka skladištima Klorele u predgrađu Njujorka.
Ne bacaj ništa i nećeš ni u čemu oskudevati. Ispod Njujorka, kao ispod svakog grada u svetu, odvodni kanali su vodili do niza bazena i rezervoara za prikupljanje. Znao sam, kao što svi građani znaju, da se organski otpaci od dvadeset tri miliona ljudi prenose vodom kroz sprovodnike gradske kanalizacije, da se soli neutrališu razmenom jona, da se preostala tečnost pumpa i upotrebljava za navodnjavanje farmi oko zaliva Long Ajlend i da se otpaci koji ostaju tovare na tankere i upućuju na Klorelu. Sve sam to znao, ali nikad nisam video.
Imao sam zvanje izvršnog ekspeditora devete klase. Posao mi se sastojao u spajanju cevi kroz koje su tekli otpaci. Posle prvog dana potrošio sam celu nedeljnu platu da bih kupio tampone protiv čadi; sav smrad nisam uspeo da otklonim, ali je bar bilo podnošIjivo.
Trećeg dana sam posle smene krenuo odmah ka tuševima. To sam smislio unapred: posle šest sati kod rezervoara gde nije bilo automata za prodaju hrane, iz prostog razloga što u toj atmosferi nije moglo ništa da se jede, pije ili puši, ljudi bi posle posla jurnuli na popsi - koks - 'star' i prošlo bi pola sata pre no što bi se iko setio tuša. Pošto sam jakom voljom potisnuo žeIju, koja je u meni bila slabija jer sam imao manje vremena da se navikavam, uspeo sam da se istuširam gotovo sam. Kad je masa naišla, krenuo sam ka automatima. Bila je to prosta primena inteligencije, a ako to nije osnovna razlika između reklamoautora i potrošača, onda ne znam šta jeste? Naravno, kao što sam rekao, kod mene je navika bila slabija.
U odeljenju sa tuševima bio je samo još jedan čovek, ali pošto smo bili samo nas dvojica, jedva da smo se i dodirivali. Kad sam ušao, pružio mi je sapun; otvorio sam tuš i pustio da se voda sliva niz mene pod punim pritiskom recirkulatora. Umalo sam zaboravio na prisustvo onog drugog, ali kad sam mu vraćao sapun, osetio sam kako je srednjim prstom dodirnuo moj zglavak, a kažiprstom opisao krug oko mog palca.
"A", rekoh glupo, i odmah uzvratim stisak. "Jeste li i vi kon..."
"Pst!" procedi on. Nervozno je pokazao na špijunski mikrofon koji je visio sa tavanice. Okrenuo mi je leđa i ponovo počeo pažljivo da se sapuna.
Kada mi je vratio sapun, video sam na njemu parče hartije. U svlačionici sam ga iscedio i raširio. Na njemu je pisalo: 'Večeras imamo voljno. Idi u Metropolitenski umetnički muzej, u salu klasike. Budi ispred eksponata 'Devojka' tačno pet minuta pre zatvaranja.'
Stao sam u red pred nadzornikovim stolom čim sam se obukao. Za manje od pola sata dobio sam propusnicu koja mi je omogućila da budem odsutan sa večernje prozivke. Vratio sam se u spavaonicu da uzmem svoje stvari, upozorio sam novog vlasnika kreveta na čoveka koji je spavao na gornjem krevetu i pričao u snu, odneo torbu u magacin i uhvatio pneumatičku železnicu za Bronksvil. Prešao sam u lokalnu železnicu koja je išla na sever, sišao na prvoj stanici, vratio se na jug i izašao kod Šokenove zgrade. Izgleda da me niko nije pratio. U stvari, nisam ni očekivao da će me pratiti, ali ne treba rizikovati.
Imao sam blizu četiri sata do sastanka u muzeju. Stajao sam u holu dok jedan policajac, primetivši moje jeftino odelo, ne krete prema meni. Nadao sam se da će možda naići Hester ili lično Fauler Šoken, ali nisam bio te sreće. Video sam mnoga lica koja sam poznavao, ali nijedno u koje sam mogao da imam poverenja. Rešio sam da dok ne saznam šta je ležalo u pozadini događaja na Starcelijus glečeru ne otkrijem bilo kome da sam još ziv.
Policajac grmnu: "Hoceš da upoznaš Šokena, a? Možda mu nosiš veliki posao?"
"Izvinite", rekao sam i krenuo ka izlazu. Kao što sam i mislio, nije me pratio kroz gužvu u holu. Obišao sam oko sale za rekreaciju gde je grupa potrošača posmatrala na ekranu ljubavnu pričicu o preparatu 'Antibeba' i srkutala uzorke Najkafe. Uleteo sam u lift za poslugu. "Osamdeseti", rekoh u mikrofon i odmah sam shvatio da sam napravio grešku. Iz zvučnika se čuo glas rukovaoca:
"Liftovi za poslugu idu samo do sedamdesetog sprata, vi u petoj kabini, šta želite?"
"Kurir", bedno sam lagao. "Moram da odnesem nešto u kancelariju g. Šokena." Rekao sam im da me neće pustiti u kancelariju g. Šokena. Rekao sam im: "Čujte, pa on sigurno ima bar dvadeset pet sekretarica. Moram da prođem pored svih njih da bih stigao do njega."
"Soba za poruke je na četrdeset petom spratu", reče rokovalac malo manje oštro. "Stanite ispred vrata tako da mogu da vas vidim."
Pomerio sam se i stao ispred malog otvora. Nisam to želeo, ali se drukčije nije moglo. Učinilo mi se da čujem neki glas, ali nisam bio siguran. Nikada nisam bio u sobi rokovaoca liftovima gde su pritiskali drugmad i slali kabine gore-dole, a sada sam se gorko kajao što nisam.
Stajao sam oko pola minuta, a zatim se ponovo ču rukovaočev glas: "U redu, vratite se u kabinu. Četrdeset peti sprat, prva vrata levo."
Moji saputnici u kabini su me posmatrali nezainteresovanim pogledima iz očiju otežalih od alkaloida iz Najkafe sve dok nisam izišao. Stupio sam na pokretnu traku koja je vodila pored vrata na kojima je pisalo 'Pošta' i odvezao se do kraja hodnika gde je traka prestajala. Trebalo mi je prilično vremena da pronađem stepenište. Psovao sam na sva usta, ali se nisam usudio da ponovo idem liftom.
Jeste li ikada pokušali da se peške popnete sa četrdeset petog na osamdeseti sprat?
Pred kraj je penjanje išlo teško. Ne samo da me je bolelo celo telo i da sam gubio vreme koje mi je sve više bilo potrebno, već se približavalo deset časova, a potrošači koji su spavali na stepeništu počeli su da se pripremaju da provedu noć. Išao sam što sam pažljivije mogao, ali sam se ipak bezmalo potukao na sedamdeset četvrtom spratu gde je čovek koji je ležao na stepeniku imao duže noge nego što sam mogao da pretpostavim.
Srećom, iznad sedamdeset osmog sprata niko nije spavao, stigao sam u zemlju šefova.
Šunjao sam se kroz hodnike potpuno svestan činjenice da će me prva osoba koja obrati pažnju na mene ili poznati ili izbaciti napolje. U hodnicima su se kretali samo činovnici koje nisam poznavao, tako da me je sreća služila sve više.
Fortuna mi ipak nije bila dovoljno naklonjena. Kancelarija Faulera Šokena bila je zaključana.
Upao sam u kancelariju njegove sekretarice, u njoj nije bilo nikoga, pa sam na miru mogao da sredim misli. Fauler je obično posle završenog radnog vremena odigrao po nekoliko partija golfa u klubu. Bilo je prilično kasno, tako da nisam mogao da očekujem da ću ga tamo naći, ali sam ipak rešio da pokušam, jer se klub nalazio samo četiri sprata iznad mene.
Popeo sam se za tren oka. Klub je bio vrlo lep; nije ni čudo kad se pomisli kolika je samo članarina. Pored terena za golf su se nalazila teniska igrališta i drugi objekti za razne sportove, cela severna strana prostorije je bila pod šumom - više od desetinu divnih imitacija drveta - a bilo je najmanje dvadeset kabina za čitanje, gledanje filmova ili neko drugo vizuelno zadovoljstvo.
Četvoro ih je igralo golf. Prišao sam im što sam bliže mogao a da ih ne uznemirim. Bili su zauzeti brojčanicima i dugmadima pomoću kojih su upravljali svoje igrače ka dvanaestoj rupi. Pročitao sam njihove rezultate na tabli i razočarao se, svi su bili znatno iznad devedeset poena. Nespretnjakovići. Fauler Šoken je u proseku uvek imao ispod osamdeset poena. On sigurno nije bio u toj grupi i kad sam prišao bliže video sam da su mi oba muškarca nepoznata.
Oklevao sam da se povučem pokušavajući da smislim šta da radim. Nigde u klubu nisam mogao da vidim Šokena. Pretpostavljao sam da je možda u nekoj kabini, ali nisam mogao da ih sve redom otvaram da bih se uverio da li je tamo ili ne. Izbacili bi me iz mesta ako bih pogrešio ili ako me sreća ne bi toliko pomazila da naletim pravo na Šokena.
Zvuci razgovora igrača golfa zagolicali su mi uši. Jedna od devojaka je upravo uspela da ubaci lopticu u rupu sa udaljenosti od desetak centimetara; veselo se smešeći dok su joj ostali čestitali, ona se naže napred da bi povukla ručicu kojom je htela da premesti lutku-igrača do trinaeste rupe. U tom trenutku sam uspeo da joj vidim lice. Bila je to Hester, moja sekretarica.
Sad je sve bilo lakše. Nije mi bilo jasno otkud Hester u klubu, ali sam o njoj znao ono što je u tom trenutku bilo najpotrebnije. Otišao sam do jednog alkova u blizini ulaza u odeljenje za dame i čekao. Posle nepunih deset minuta ona se pojavila.
Onesvestila se. Opsovao sam i uneo je u alkov u kojem se nalazio kauč i položio je pošto sam zatvorio vrata.
Trepnula je u mom pravcu kad joj se vratila svest. "Mič", rekla je tonom koji je bio negde između šapata i vriska.
"Nisam mrtav", rekao sam joj. "Neko drugi je umro i zamenili su tela. Ne znam ko su 'oni', ali ja sam živ. Da, to sam zaista ja, Mič Kortni, vaš šef. Mogu da vam dokažem. Na primer, sećate li se Božića prošle godine, kada ste bili zabrinuti za..."
"Nije važno", reče žurno. "Pobogu, Mič, to jest g. Kortni..."
"Dobro je i Mič", rekao sam. Pustio sam joj ruku koju sam masirao, a ona se uspravi da bi me bolje pogledala. "Čujte", rekoh. "Živ sam, ali sam upao u gadan sos. Moram da se sastanem sa Faulerom Šokenom. Možete li to da mi uredite i to odmah?"
"Uh." Progutala je pljuvačku i mašila se cigarete dolazeći potpuno svesti. Automatski sam izvukao 'star'. "Uh, ne mogu, Mič. G. Šoken je na Mesecu. To je velika tajna, ali mislim da vama mogu da kažem. Nešto u vezi sa projektom za Veneru. Posle vaše smrti - znate šta mislim - posle toga kad je postavio Ransteda na vaše mesto i kad je počelo da ide naopako, on je odlučio da uzme stvar u svoje ruke. Dala sam mu sve vaše beleške. U jednoj od njih je bilo nešto o Mesecu; otišao je pre nekoliko dana."
"Do đavola", rekoh. "Pa, ko ga ovde zamenjuje? Harvi Bruner? Možete li..."
Hester odmahnu glavom. "Ne, nije g. Bruner, Mič. G. Ransted ga zamenjuje. G. Šoken je otišao tako iznenada da niko drugi nije mogao da preuzme njegov posao izuzev g. Ransteda. Njega mogu odmah da pozovem."
"Ne", rekoh. Pogledao sam na sat i uzdahnuo. Imao sam taman toliko vremena da stignem do muzeja. "Čujte", rekoh. "Moram da idem. Nemojte nikome ništa da pričate, molim vas. Smisliću nešto i pozvaću vas. Čekajte, kad vam budem telefonirao reći ću da sam - kako se zvaše lekar vaše majke - dr Galant. Urediću da se nađemo i da vam kažem šta ćemo da radimo. Mogu li da računam na vas, Hester?"
"Naravno, Mič", reče bez daha.
"Odlično", rekoh. "Sada ćete morati da me ispratite liftom do izlaza. Nemam vremena da idem peške, a sigurno bi nastala gužva ako bi čoveka obučenog kao ja uhvatili na spratu na kojem se nalazi klub." Zastao sam i pogledao je. "Kad smo već tu", rekoh, "šta vi radite ovde?"
Hester je pocrvenela. "E, znate kako je", rekla je nesrećno. "Kad ste vi nestali, nije bilo posla za sekretaricu; ostali šefovi su imali svoje sekretarice, a ja nisam ponovo mogla da postanem potrošač, Mič, nisam to nikako mogla. I, onda se pojavilo slobodno mesto ovde..."
"A", rekoh. Nadam se da mi se na licu nije videlo šta mislim, a bog mi je svedok da sam pokušao to da sakrijem. Proklet bio, Ranstede, rekoh u sebi, misleći o Hesterinoj majci i mladiću za koga je ona, možda, uskoro trebalo da se uda i o tome kako jedan podlac kakav je Ransted može da uzme zakon u svoje ruke i uništava živote izvršnih organa - moj, i živote osoblja, Hesterin, i sroza ih na nivo potrošača.
"Ne brinite, Hester", rekao sam blago. "Zadužićete me ovim i verujte da me nećete morati podsećati. Sve ću vam nadoknaditi." Znao sam kako ću to da učinim. Priličan broj devojaka pod ugovorom kategorije ZZ uspeva da izbegne automatsko obnavljanje ugovora i degradiranje. Koštalo bi me mnogo da otkupim njen ugovor pre isteka godine dana, tako da to nije dolazilo u obzir; ali neke devojke su dobro prolazile sa jednim šefom posle prve godine. Ja sam bio dovoljno važna ličnost tako da, ako kažem neku reč rokovodiocu neke filijale ili šefu kancelarije, on ne bi mogao da to zanemari ili da sa njom loše postupa.
Ja nisam za sentimentalnost kad su u pitanju poslovi, ali, kao što vidite, postao sam prava naivčina u tom pogledu kad su u pitanju lični odnosi.
Hester je uporno nastojala da mi da na zajam izvesnu sumu novca, tako da sam uspeo da stignem u muzej nešto ranije pošto sam uzeo taksi. Iako sam šoferu platio unapred, on nije mogao, kad sam izišao, da se uzdrži a da ne prokomentarišite, na svoj gadni način, život potrošača na visokoj nozi. Da nisam imao važnija posla, sigurno bih mu na licu mesta dao dobru lekciju.
Uvek sam voleo muzej. Mene religija mnogo ne uzbuđuje (delimično, pretpostavljam, zato što je to više Tontonova stvar), ali oko starih remek-dela u muzeju vlada ozbiljna, produhovljena atmosfera, koja u meni stvara osećanje smirenosti i dubokog poštovanja. Već sam rekao da sam stigao malo ranije. Čekanje sam proveo tiho stojeći pred biste Dž. Vašingtona Hila i osećao sam se opuštenije nego na južnom polu.
Tačno pet minuta pre ponoći stajao sam ispred velike figure devojke iz kasnog perioda - broj trideset pet, u katalogu zavedene kao: 'Sanjala sam da lovim ribu na ledu u svom prslučetu' - kad sam shvatio da neko zviždi u hodniku iza mene. Melodija nije bila važna, ali je kadenca odgovarala jednom od signala za raspoznavanje koje sam naučio ispod Pilenceta.
Jedna od službenica muzeja prođe. Pogledala me je preko ramena i nasmešila se.
Prema svim spoljnim znacima bio je to slučajan sastanak. Rukovali smo se i ja osetih pritiskanje prsta o moj zglavak koje je značilo:
NE GOVORITE KADA VAS OSTAVIM
IDITE U DNO SOBE SEDITE I ČEKAJTE.
Klimnuo sam glavom. Odvela me je do vrata prekrivenih plastikom, otvorila ih i pokazala unutra. I onda sam ušao.
Tamo je nekih deset ili petnaest potrošača sedelo na stolicama sa uspravnim naslonima okrenuto prema jednom starijem potrošaču sa jarećom bradicom. Našao sam slobodno mesto u dnu sobe i seo. Niko nije obraćao posebnu pažnju na mene.
Predavač je govorio o nekim važnim datumima prekomercijalnog perioda. Slušao sam ga sa pola pažnje pokušavajući da uhvatim šta je ovim na izgled tako različitim ljudima oko mene bilo zajedničko. Svi su bili konzervacionisti - u to sam bio siguran, jer zašto bih inače ja bio tu? Ali osnovnu činjenicu, spoljni znak unutrašnjeg fanatizma, koji je trebalo da je očigledan, nisam uspeo da uhvatim. Sve su to bili potrošači sa karakterističnim pogledima kakve neizbežno stvaraju kobasice od soje i kolači od kvasca, ali bih pored svakog od njih prošao na ulici, a da ga i ne primetim. Ipak, bili smo u Njujorku, a Bauen mi je govorio da su konzervacionisti koje tamo budem sreo na prilično visokim položajima.
I to je trebalo da uzmem u obzir. Kad se izvučem iz ove gužve - kad dođem do Faulera Šokena i povratim svoj status - možda ću biti u mogućnosti da raskrinkam celu ovu prljavu zaveru, ako budem odigrao na pravu kartu. Malo pažljivije sam prešao pogledom preko ljudi koji su sedeli oko mene pamteći njihova lica. Nisam želeo da mi se desi da ih ne prepoznam kada se budemo ponovo sreli.
Mora da se čuo neki signal koji je meni promakao. Predavač je prestao da govori usred rečenice, a bucmasti čovečuljak sa bradicom ustade iz prvog reda. "U redu", reče običnim glasom, "svi smo se okupili i nema razloga da više gubimo vreme. Mi smo uopšte protiv uzaludnog trošenja; zato smo se i skupili." Popeo se na malo postolje. "Bez buke", upozorio je, "i ne pominjite imena. Na ovom sastanku ćemo upotrebljavati brojeve; mene možete da oslovljavate sa 'jedan', vas 'dva' - pokazao je na čoveka do sebe - i tako dalje redom sve do kraja sobe. Jasno? U redu, a sad pažljivo slušajte. Okupili smo vas zato što ste svi novajlije. Sada ste u najvišim sferama saveza. Ovo je svetski operativni štab, upravo ovde u Njujorku, odavde se ne može više napredovati. Svi ste vi izabrani zbog svojih posebnih kvaliteta - vi znate kojih. Svi ćete dobiti zadatke, sada odmah, ali pre nego što vam ih dam, želeo bih nešto da istaknem. Vi me ne poznajete i ja vas ne poznajem; vi imate odlične karakteristike koje ste dobili u ćelijama, ali ljudi na terenu se katkad i suviše oduševljavaju. Ako su pogrešili u vezi sa vama... No, vi razumete ove stvari, zar ne?"
Svi su klimali glavom. Ja takođe, ali sam posebnu pažnju obratio na to da zapamtim tog bucmastog bradonju. Brojevi su prozivani redom, i jedan po jedan, novajlije su ustajale, razgovarale sa bradonjom i odlazile u parovima ili trojkama u nepoznatom pravcu. Mene su prozvali bezmalo na kraju; pored mene u sobi je bila još samo jedna vrlo mlada devojka sa narandžastom kosom i malo razrokim očima.
"Još vas dvoje", reče čovek sa bradicom. "Vas dvoje ćete raditi zajedno, pa možete i da se upoznate. Grobi, upoznajte se sa Korvinovom. Grobi je neka vrsta reklamoautora, Silija je umetnica."
"U redu", reče ona paleći 'star' na opušak koji je htela da baci. Bila je tip savršenog potrošača samo da je nisu korumpirali ovi zanesenjaci; primetio sam da neprekidno žvaće gumu, iako je stalno pušila.
"Dobro ćemo se slagati", rekoh sa odobravanjem.
"Naravno da ćete se slagati", reče čovek sa bradicom. "Moraćete. Vi znate kako stoje stvari, Grobi. Da bismo vam dali priliku da pokažete šta znate, moraćemo da vas obavestimo o mnogo stvari koje ne želimo da se razglase na sve strane. Ako ne izvršite zadatak, Grobi", rekao je ljubazno, "bićemo primorani da za vas pravimo druge aranžmane." Kucnuo je po poklopcu neke bočice sa bezbojnom tečnošću. Gotovo nečujni zveket aluminijumskog zatvarača nije bio ništa slabiji od mog glasa kada sam rekao: "Da, gospodine", jer sam pretpostavljao šta može da sadrži bočica sa bezbojnom tečnošću.
Međutim, ispalo je da to nije toliko veliki problem. Proveo sam tri mukotrpna sata u toj maloj sobi, a onda sam rekao da ako se ne vratim na vreme u kasarnu, propustiću jutarnju prozivku, a to bi značilo da treba da platim ogromnu kaznu. Pustili su me da idem.
Ipak sam propustio jutarnju prozivku. Iz muzeja sam izišao u pravu prolećnu zoru, osećajući se, sve u svemu, prilično zadovoljan životom. Jedna silueta se pomoli iz magle i unese mi se u lice. Poznao sam iskeženo lice taksiste koji me je dovezao do muzeja. On oštro reče: "Zdravo, g. Kortni", a zatim me obelisk koji je stajao ispred muzeja ili nešto što je strašno ličilo na njega tresnu iz sve snage u potiljak.
|
