11.

     "...probuditi za nekoliko minuta", čuo sam kako je neko rekao.
     "Je li spreman za Hedi?"
     "Sačuvaj bože?"
     "Samo sam pitao."
     "Trebalo bi bolje da znaš. Prvo im se da amfetamin, plazma i možda konjska doza nijacina. Tek onda su spremni za Hedi. Ona ne voli da joj padaju u nesvest i ljuti se zbog toga." Čuo se nervozan hladan smeh.
     Otvorio sam oči i rekao: "Hvala bogu!" jer nad sobom sam video tavanicu sivkaste boje mozga, a takvu boju možete da nađete samo u sobi reklamne agencije. Bio sam sigurno u rukama Faulera Šokena - ali da li je baš tako bilo? Nisam poznao lice koje se nagnulo nada mnom.
     "Zašto si toliko zadovoljan, Kortni?" upita lice. "Zar ne znaš gde se nalaziš?"
     Posle ovoga nije bilo teško da se pogodi. "Kod Tontona", procedio sam.
     "Tako je."
     Pokušao sam da pomerim ruke i noge, ali nisam uspeo. Nisam sigurno znao da li je to od droga ili sam se nalazio u plastičnoj čauri. "Čujte", rekoh mirno. "Ne znam šta nameravate da uradite, ali bolje da prestanete. Ovo je očigledno kidnapovanje iz poslovnih razloga. Vi ćete me sigurno pustiti ili ubiti. Ako me ubijete, a to niste prethodno najavili, dobićete cerebrin; zato me sigurno nećete ubiti. Znači, pustićete me, pa je bolje da to učinite odmah."
     "Da te ubijemo, Kortni?" upita lice glumeći iznenađenje. "Kako bismo mogli da te ubijemo? Ti si već mrtav. Svi to znaju. Umro si na Starcelijusovom glečeru, zar se ne sećaš?"
     Pokušao sam da se dalje borim, ali uzalud. "Uništiće vam mozak", rekao sam. "Jeste li poludeli? Ko želi da mu unište mozak?"
     Lice mi nonšalantno reče: "Iznenadićeš se", a nekome koji je stajao kraj mene dobaci: "Reci Hedi da će uskoro biti spreman." Video sam da nešto rade oko mene, čuo se neki zvuk; pomogli su mi da sednem. Pritegnutost zglobova mi je pokazala da se nalazim u plastičnoj čauri i da bi trebalo da čuvam snagu. Nije vredelo da se borim.
     Zvonce je zazvonilo i oni mi oštro rekoše: "Pazi šta i kako govoriš, Kortni, dolazi g. Tonton."
     B. Dž. Tonton upade, pijan. Izgledao je upravo onako kao što sam ga već viđao izdaleka dak je sedeo za govorničkim stolom na stotinama banketa: crven, debeo, natrontan i - pijan.
     Gledao me je stojeći raskrečenih nogu sa rukama na kukovima, malo se ljuljajući. "Kortni", reče. "Loše ti se piše. Od tebe je moglo da ispadne nešto da se nisi povezao sa onim razbojnikom Šokenom."
     Bio je pijan, sramotio je našu profesiju i bio je odgovoran za mnoge zločine, ali za trenutak nisam mogao a da mu ne kažem sa poštovanjem: "Gospodine, mora biti da je došlo do nesporazuma. Kompanija Tonton nije izazvana toliko da izvrši komercijalno ubistvo, zar ne?"
     "Ne", reče stisnutih usana, i dalje se ljuljajući. "Nije bila izazvana, ako se gleda sa pravne strane. Samo taj smrdljivi Šoken mi je ukrao poslove, preuzeo moje senatore, poništio iskaze mojih svedaka i ukrao mi Veneru!" Kreštao je. A onda je normalnim glasom nastavio: "Ne, nije bilo izazivanja. Uvek je pazio da ne ubija moje ljude. Lukavi Šoken, etičar Šoken, budala Šoken!" siktao je.
     Očima punim sarkazma buljio je u mene. "Svinjo!" reče. "Od svih niskih, pišljivih, neetičkih, jeftinih majstorija koje ste mi priredili, tvoja je bila najpokvarenija. Ja..." on se lupi po grudima i gotovo izgubi ravnotežu, "ja sam smislio način da izvedem savršeno komercijalno ubistvo, a ti si se pritajio kao uplašeni pacov. Bežao si kao zec. Ti, pseto."
     "Gospodine", rekoh, očajno, "ne znam na šta ciljate." Godine koje je proveo uživajući alkohol počele su da ga sustižu. Reči koje je izgovarao mogle su da se rode samo u mozgu natopljenom alkoholom.
     Zaljuljao se i hteo da sedne: jedan od njegovih ljudi jurnu za stolicom i podmetnu je pod njegovu ogromnu zadnjicu u poslednjem trenutku. Sa širokim pokretom B. Dž. Tonton mi reče: "Kortni, ja sam u suštini umetnik."
     Reči mi same izleteše: "Naravno, gospodine..." Umalo ne rekoh "Šokene." Bio je to dobro istreniran refleks. "Naravno, g. Tontone", izustih.
     "U suštini", ponavljao je, "u suštini umetnik. Sanjalica, vizionar." Stvorila mi se nejasna dvostruka slika. Učinilo mi se da vidim Faulera Šokena kako sedi na mestu svog suparnika, čoveka koji je bio protiv svega što je zastupao Fauler Šoken. "Želeo sam Veneru, Kortni, i imaću je. Šoken mi je ukrao, ali ću je vratiti. Šokenov projekt Venera će otići do đavola. Nijedna Šokenova raketa neće nikad uzleteti pa makar morao da podmitim ili pobijem sve njegove šefove. Jer, u osnovi, ja sam umetnik."
     "G. Tontone", rekoh mirno, "ne možete da pobijete sve šefove tek tako. Uništiće vam mozak. Daće vam cerebrin. Niko neće preuzeti na sebe vaš rizik. Niko ne želi da provede dvadeset godina u paklu."
     On sanjalački reče: "Potplatio sam mehaničara da ispusti gepek helikoptera, zar ne? Potplatio sam jednu nezaposlenu skitnicu da puca na tebe kroz prozor, zar ne? Na žalost, obojica su promašila, a onda si nas prevario kukavičkim bekstvom sa glečera."
     Ćutao sam. Bekstvo sa glečera nije bila moja zamisao. Ko zna čija je to zamisao bila da me Ransted onako udari, ošamuti i stavi tuđi leš na moje mesto.
     "I pobegao bi", nastavljao je Tonton, "da nije bilo nekoliko poniznih vernih slugu - taksiste i nekoliko drugih - i nikad te ne bismo uhvatili. Ali ja imam svoje instrumente, Kortni.
     Možda bi mogli da budu bolji ili gori, ali moja sudbina je da sanjam i realizujem vizije. Veličina umetnika je u njegovoj jednostavnosti, Kortni. Kažeš mi: "Niko ne želi da mu unište mozak." To je zato što si mediokritet. Ja kažem: 'Nađi nekog ko želi da mu unište mozak i upotrebi ga.' Tako govore veliki ljudi, a ja sam veliki čovek."
     "Želi da mu unište mozak", ponavljao sam glupo. "Želi da mu unište mozak."
     "Objasni", reče Tonton jednom od svojih pomoćnika. "Hoću da bude potpuno uveren da smo mi u pravu."
     Jedan od njih mi reče suvo: "To je pitanje broja stanovnika, Kortni. Jesi li čuo za Alberta Fiša?"
     "Ne."
     "On je bio fenomen prvih dana, prvih dana Ere razuma - 1920. godine, ili tu negde. Albert Fiš je zabadao igle u sebe, pekao se vatom natopljenom alkoholom, šibao se - on je to voleo. Kladim se da bi se njemu dopalo i uništavanje mozga. To bi za njega predstavljalo dvadeset divnih godina dranja kože, davljenja, gušenja i mučenja. Bilo bi to ostvarenje sna Alberta Fiša.
     U to vreme je postojao samo jedan Albert Fiš. Vrlo veliki pritisak i naprezanje je potrebno da se stvori jedan Albert Fiš. Bilo bi nerazumno očekivati da se stvori više od jednog u malobrojnom i prostorno raštrkanom stanovništvu toga doba - koje je bilo manje od tri milijarde. Danas kad se stanovništvo toliko množi, ima mnogo Alberta Fiša oko nas. Treba ih samo naći. Naše neprevaziđene istraživačke mogućnosti ovde kod Tontona omogućile su nam da otkrijemo nekoliko. Oni dolaze u bolnice, katkad groteskno unakaženi. Oni su dobrovoljne ubice; oni žele zadovoljstvo kazne. Ti kažeš da ne možemo da nađemo ubice jer se ljudi plaše kazne, ali g. Tonton sad kaže da možemo da najmimo ubicu ako nađemo čoveka koji voli da bude kažnjen. A najgore od svega je to što oni koji vole da budu mučeni u isto vreme vole da muče druge. Da muče, recimo, tebe."
     To je zvučalo potpuno tačno. Naša generacija mora da se navikava na čuda. Istorije fantastičnog heroizma i nečuvene pokvarenosti plave naše novine - znao sam iz izvestača da ljudi ranije nisu bili ni toliko hrabri ni toliko pokvareni. To me je zbunjivalo. Mi imamo takve ljude kao što je Melon koji je kopao tunel šest godina da bi u jedno nedeljno jutro digao u vazduh Red Benk u Nju Džersiju. Brinkov saobraćajni policajac ga je uhvatio svog u ranama. Nasuprot tome, imamo Džemsa Revera, heroja nesreće Belog oblaka. Taj stidljivi, žgoljavi stjuard iz turističke klase na svojim leđima je izvukao sedamdeset šest putnika stalno ulazeći u plamen dok mu je sprženo meso otpadalo sa kostiju, krčeći put pod sobom patrljcima koji su nekada bili ruke. To je istina. Kad ima dovoljno ljudi, uvek se nađe neko ko može i hoće da uradi ono što se od njega traži. Tonton je zaista umetnik. On je shvatio tu prostu istinu i iskoristio je. To je značilo da sam već mrtav. Keti, pomislio sam. Moja Keti.

     Tontonov duboki glas me prekide u razmišljanju.
     "Shvataš li shemu?" upitao je. "Veliku sliku? Temu? Poruku? A osnovna stvar je u tome što ću povratiti Veneru. Dakle, da počnemo iz početka, pričaj nam o Kompaniji Šoken. Sve tajne, sve slabosti, sve što prima i izdaje, o službenicima koji mogu da se podmite, o njenoj imovini, o vezama u Vašingtonu - sve što znaš."
     Ja sam mrtvac koji nema šta da izgubi, mislio sam. "Ne", rekao sam.
     Jedan od Tontonovih ljudi odjednom reče: "Spreman je za Hedi", ustade i izađe.
     Tonton je rekao: "Ti si učio praistoriju, Kortni. Možda ti je poznato ime Žil de Rec." Bilo mi je poznato i osetih kako mi se glava steže kao da je čelični šlem polako pritiska. "Sve generacije od praistorije do današnjih pet milijardi ljudi", pričao je Tonton, "sve generacije dale su samo jednog Žil de Reca, koga ti možda znaš pod imenom Plavobradi. Danas ih imamo nekoliko. Od svih ljudi koje sam mogao da odaberem da za mene obavljaju specijalne zadatke, ja sam uzeo Hedi. Videćeš zašto."
     Vrata su se otvorila i na njima se ukaza bleda, ljigava devojka opuštene plave kose. Lice joj je bilo razvučeno u čudan osmeh, a usne tanke i bez krvi. U jednoj ruci je držala iglu dugu oko petnaest centimetara koja je bila uglavljena u ručicu od plastike.
     Pogledao sam je u oči i počeo da vrištim. Nisam mogao da prestanem sve dok je nisu odveli i zatvorili vrata. Bio sam slomljen.
     "Tontone", najzad sam prošaputao. "Molim..."
     On se udobno zavali u stolicu i reče: "Propevaj onda."
     Pokušao sam, ali nisam mogao. Nisam imao glasa, a glava mi je toliko bučala da se ničega nisam sećao. Nisam mogao da se setim ni da li mi se preduzeće zove Fauler Šoken ili Šoken Fauler.
     Najzad, Tonton ustade i reče: "Stavićemo te malo na led, Kortni, da bi se povratio. Moram nešto da popijem." Neka drhtavica mu prođe telom, a zatim se ponovo smiri. "Ne mogu da spavam bez pića", reče i nesigurno izađe.
     Dva njegova čoveka me na kolicima izguraše iz sobe, provozaše duž hodnika i uguraše u praznu kabinu sa jakim vratima. Izgleda da se u reklamnom preduzeću nije radilo. Ni u jednoj kancelariji pored kojih smo prošli ništa se nije događalo, svetla su bila prigušena, a stražar u hodniku je zevao za svojim stolom.
     Upitao sam uznemireno: "Hoćete li da mi skinete ovu čauru? Užasno ću izgledati ako ne izađem iz nje."
     "Ništa nije naređeno", reče kratko jedan od njih. Zalupili su i zaključali vrata.
     Valjao sam se po podu pokušavajući da pronađem nešto oštro čime bih pocepao plastiku i oslobodio se čaure, ali kabina je bila potpuno prazna. Posle neverovatnih muka, trzaja i padova uverio sam se da ne mogu da stanem na noge. Kvaka na vratima mi je bila još jedina nada, ali se činila milion milja daleko.
     Mičel Kortni, reklamoautor. Mičel Kortni, šef projekta Venere. Mičel Kortni, potencijalni uništitelj konzervacionista. Mičel Kortni koji se premetao po podu ćelije u zgradi najgore i najpokvarenije agencije na svetu, bez ikakve nade izuzev izdaje i - ako ga sreća posluži - blage smrti. Bar Keti nikad neće saznati. Ona će misliti da sam umro kao budala na glečeru nespretno baratajaći baterijom...
     Čuo se ključ u bravi. Dolazili su po mene.
     Međutim, kada su se vrata otvorila, nisam video mnoštvo nogu u pantalonama, već samo jedan par tankih gležnjeva u najlonkama.
     "Volim te", reče čudni mrtvački glas neke žene. "Rekli su mi da moram da čekam, ali nisam mogla." Bila je to Hedi sa svojom iglom u ruci.
     Pokušao sam da dozivam u pomoć, ali sam bio potpuno paralizovan kad je zacakljenih očiju klekla pored mene. Izgledalo je kao da je temperatura u sobi pala za deset stepeni. Priljubila je svoje beskrvne usne na moje, osećao sam ih kao vrelo gvožde, a onda mi se učinilo kao da mi je cela leva strana glave odsečena. To osećanje je trajalo nekoliko sekundi i mešalo se sa crvenim kolutovima i nesvesticom.
     "Probudi se", čuo sam mrtvački glas. "Želim te. Probudi se." Munja me udari u desni lakat i ja trgoh ruku. Ruka mi se pomerila.
     Pomerila se.
     Beskrvne usne se ponovo spustiše na moje, a igla mi se ponovo zabode u vilicu pogađajući tačno u nerv trigeminus. Borio sam se sa crvenim kolutovima koji su me obuhvatali. Ruka mi se pomerila. Probušila je membranu čaure i sad je mogla da se rascepi. Igla me ponovo ubode, ali je bol ovog puta otišao u desnu ruku. U jednom trzaju uspeo sam da je oslobodim.
     Mislim da sam je zgrabio za vrat i stegao. Ne znam tačno i ne želim da znam. Ali posle pet minuta ni ona ni njena ljubav više nisu bili važni. Cepao sam i skidao plastiku sa sebe oslobađajući se i stenjući od ukočenosti.
     Stražar u hodniku više nije predstavljao prepreku. Kad nije došao na moje krike, nikad neće ni doći. Izišao sam iz sobe i video stražara kako spava licem naslonjenim na sto. Kad sam prišao, video sam kako mu se između žila na mršavom vratu stvorila lokvica krvi i seruma. Jedan ubod pravo u kičmenu moždinu i Hedi je obavila posao. Mogu da potvrdim da je savršeno poznavala topografiju nervnog sistema.
     Stražar je imao revolver, koji sam hteo da uzmem, ali nisam. U njegovim džepovima sam našao nekoliko dolara koji će mi koristiti više nego revolver. Požurio sam prema stepeništu. Sat na stražarevom stolu je pokazivao 6.05.
     Već sam iskusio penjanje uza stepenice, a sad sam savlađivao silaženje. Ako vam je srce zdravo, onda je gotovo sasvim svejedno da li se penjete ili silazite niza stepenice. Trebalo mi je oko trideset minuta da siđem iz zemlje šefova do naseljenog dela stepeništa. Zaposleni potrošači su već počinjali da se bude. U prolazu sam se potukao bar šest puta i dobio sam ranu na licu. Spavači u Tontonovoj zgradi su bili prljava, bedna gomila koju nikad ne bi pustili u Šokenovu zgradu, ali to je bilo dobro. Moje prljavo odelo i rana na licu nisu privlačili ničiju pažnju. Čak su neke devojke zviždale za mnom, ali to je bilo sve. Ljudi koji spavaju u prastarim zgradama kao sto su RCA i Empajer Stejt rastrgli bi me da sam im samo uzvratio pogled.
     Sa vremenom sam dobro stajao. Napustio sam zgradu usred mase koja je vrila na vratima žureći na pneumatičku železnicu koja će ih odvesti na njihova bedna radna mesta. Učinilo mi se da vidim detektive u civilnim odelima kako sa prozora na drugom spratu pretražuju masu, ali nisam gledao gore i ušao sam u stanicu pneumatičke železnice.
     Na automatu sam promenio sav novac u sitninu i ušao u kupatilo. "Hoćemo li zajedno pod tuš, prijatelju?" upita me neko. Tuš mi je bio neophodno potreban, i to da budem sam, ali nisam smeo da odbijem. Ubacili smo novčiće za po pet minuta slane vode i trideset sekundi slatke sa sapunom. Primetio sam da stalno trljam desnu ruku. Kad mi je voda zahvatila levi obraz, gotovo sam se zaneo od bola.
     Posle tuširanja probio sam se do pneumatičke železnice i proveo dva sata vozeći se po gradu pokušavajući da zametnem trag. Poslednja stanica mi je bila Tajms skver, u centru velikih pijaca. Dok su potrošači psujući teglili gajbe proteina u razne delove grada, pokušao sam da telefoniram Keti, ali je nisam našao.
     Telefonirao sam Hesteri u Šokenovoj zgradi. Rekao sam joj: "Podignite sav novac koji imate u banci; uzajmite odelo Starcelijusove proizvodnje i dođite što brže možete na mesto gde je vaša majka pre dve godine slomila nogu. Tačno tamo, zapamtite!"
     "Mič", rekla je. "Da, zapamtiću. Ali moj ugovor..."
     "Ne terajte me da vas molim, Hester", molio sam.
     "Verujte mi. Pobrinuću se za vas. Požurite, zaboga. I, ako vidite da su me uhvatili, pravite se da me ne poznajete. Sad, napred."
     Prekinuo sam vezu i ostao u govornici sve dok ljudi koji su stajali napolju nisu počeli nervezno da lupaju na vrata. Polako sam obišao oko stanice, popio Najkafu, pojeo sendvič sa sirom i kupio jutarnje novine. Priča o meni je bio običan člančić na trećoj strani, a novine su imale svega četiri:

     TRAŽI SE ZBOG KRŠENJA UGOVORA I UBISTVA.
     Džordž Grobi se nije vratio na posao kod Klorele posle isteka važnosti propusnice i u međuvremenu je provalio u Tontonovu zgradu u prostorije šefava. Ubio je sekretaricu koja je slučajno naišla i pobegao.

     Pola sata kasnije našao sam se sa Hesterom kod iste dizalice iz koje je pre dve godine izletela gajbica i slomila nogu njenoj majci. Izgledala je uplašeno. Po zakonu, i ona bi odgovarala za kršenje ugovora kao i 'Džordž Grobi'.
     Uzeo sam paket sa odelom i upitao je: "Imate li hiljadu pet stotina dolara?"
     "Otprilike toliko. Majka je izbezumljena..."
     "Rezervišite mesta na prvom brodu za Mesec, ako je moguće još za danas. Naći ćemo se ovde, biću u novom odelu."
     "Za nas? Mesec?" jauknula je.
     "Da, za nas. Moram da bežim sa Zemlje pre nego što me ubiju. A ovog puta će stvarno uspeti."