12.
Moja mala Hester je slegla ramenima i otišla da stvara čuda.
Deset sati kasnije stajali smo jedno pored drugog ispod rampe za lansiranje broda David Rikardo na Mesec. Ona se hladnokrvno predstavila kao Šokenova službenica koja ide na Mesec po specijalnom zadatku, a mene je upisala kao Grobija, analizatora prodaje šeste klase. Prirodno da pretraživanje grada u potrazi za Grobijem ekspeditorom devete klase nije obuhvatalo kosmodrom Astoriju. Naravno, radnici sa kanala koji beže od policije zbog kršenja ugovora i ubistva nemaju novaca za putovanje raketom.
Uzeli smo kabinu i sledovanje prve klase. David Rikardo je bio tako konstruisan da su putnici uglavnom imali kabine i sledovanja prve klase. To nije bio brod za dokone radoznalce iz redova potlačenih petnaest šesnaestina stanovništva. Na Mesec se išlo samo poslom: rudarstvo - i malo razgledanja. Naši saputnici koje smo uspeli da vidimo na rampi bili su prezaposleni inženjeri, nekoliko radnika i glupavi bogataši sa ženama koji su putovali samo zato da bi mogli da kažu da su bili na Mesecu.
Posle uzletanja, Hester je bila histerično vesela, a potom se smirila. Jecala je na mom ramenu uplašena svim onim što je uradila. Bila je odgajena u duboko moralnoj, reklamobojažljivoj kući i od nje se nije moglo očekivati da počini veliki komercijalni zločin kakav je kršenje ugovora i da ostane potpuno spokojna.
Jecala je: "G. Kortni, Mič, kad bih samo bila sigurna da je to dobro! Znam da ste uvek bili dobri prema meni i da ne biste činili nepravdu, ali sam tako jadna i uplašena!"
Obrisao sam joj oči i odlučio.
"Reći ću vam sve, Hester", kazao sam. "Vi presudite. Tonton je otkrio nešto užasno. Pronašao je ljude koji se ne povlače pod pretnjom cerebrina kao kaznom za neizazvano komercijalno ubistvo. On misli da mu je g. Šoken oteo Veneru na nemoralan način i neće prezati ni od čega da je se ponovo dokopa. Pokušao je bar dva puta da me ubije. Mislio sam da je g. Ransted jedan od njegovih agenata koji je dobio zadatak da omete Šokenov rad na projektu Venera. Sad, ne znam. G. Ransted me je napao kad sam krenuo za njim na Južni pol, prebacio me na transporter radnika pod lažnim imenom i ostavio tuđe telo umesto mog. A", rekao sam, "u to su umešani i konzervacionisti."
Ona iznenađeno uzviknu.
"Ne znam kako su se oni uvukli", rekao sam. "Ali ja sam bio u konzervacionističkoj ćeliji..."
"Gospodine Kortni!"
"To mi je služilo kao maska", žurno sam objasnio. "Bio sam zarobljen na Kloreli u Kostariki i jedini put u slobodu izgleda da je vodio kroz mrežu konzervacionista. Imali su ćeliju u fabrici. Prišao sam im, pokazao im svoj talent i oni su me prebacili u Njujork. Ostalo znate."
Dugo je ćutala, a zatim reče: "Jeste li sigurni da je ovo dobro?"
Očajnički želeći da bude tako, rekoh odlučno: "Naravno, Hester!"
Ona mi se nasmeši. "Doneću hranu", reče, oraspoloživši se. "Vi bolje ostanite tu."
Posle nekog vremena rakao sam Hesteri: "Prokleti crnoberzijanac stjuard je doterao daleko! Pogledajte ovo!" podigao sam posudu sa vodom i kutiju sa hranom. Pečat je očigledno bio skidan sa obe stvari i isto tako je bilo očigledno da nedostaje vode. "Sledovanje hrane prve klase", nastavio sam govornički, "treba da bude osigurano protiv nasilnog otvaranja, ali jasno je da je ovde reč upravo o tome. Kako izgleda vaše?"
"Isto", rekla je nestrpljivo. "Tu se ništa ne može. Hajde da jedemo malo kasnije, g. Kortni." Trudila se da bude vesela. "Hoćemo li malo tenisa?"
"Možemo", progunđao sam i postavio teren koji smo pozajmili iz odeljka za rekreaciju na brodu. Ona je igrala tenis bolje od mene, ali sad sam je pobeđivao bez muke. Koordinacija pokreta joj je bila vrlo slaba. Pogrešno je pritiskivala dugmad, tako da joj je lopta letela van igrališta i kad nije trebalo, ako ne bi sasvim promašila dugme ili ako ne bi propustila da levom rukom doda više snage lopti tako da je završavala u mreži. Pola sata vežbe nam je dobro činilo. Ona se razveselila i mi smo pojeli naša sledovanja.
Tenis pre obeda je postao tradicija. Ionako je u našoj skučenoj kabini bilo malo šta da se radi. Svakih osam sati ona bi otišla po naše sledovanje. Ja bih gunđao zbog nasilnog otvaranja kutija, igrali bismo tenis i onda jeli. Ostatak vremena smo provodili posmatrajući oglase (naravno Šokenove) na zidovima. Odlično, mislio sam. Šoken je na Mesecu i tamo ću ga sigurno naći. Misli su mi letele. Mesec, Šoken, Keti. Mogao sam kao slučajno da pitam Hester o Džek O'Šiju, ali nisam. Plašio sam se da mi se možda neće svideti ono što je ona čula o tom heroju-kepecu i njegovom trijumfalnom putu od grada do grada, od žene do žene.
Monton glas prekide niz oglasa: SVI KUVARI U BRODSKU KUHINJU ZA POSLEDNJI TEČNI OBROK. OVO JE H-8 I NE SME SE UZIMATI VIŠE NIKAKVA ČVRSTA ILI TEČNA HRANA DO SPUŠTANJA.
Hester se nasmešila i izišla sa poslužavnikom.
Kao i obično, vratila se posle desetak minuta. Mesečeva gravitacija je počela da dejstvuje tek toliko da mi se uznemirio stomak. Povraćao sam dok sam je čekao.
Vratila se sa dve posude Najkafe i veselo me ukorila "Hej, Mič, niste postavili igralište za tenis."
"Ne igra mi se. Hajde da jedemo." Pružio sam ruku da uzmem svoje sledovanje. "Dakle?"
"Samo jedan set?" molila je.
"Do đavola, devojko, zar me nisi čula", odsekao sam. "Ne treba da zaboravite ko je ko ovde." Verovatno da to ne bih rekao da nije u pitanju bila Najkafa. Posuda crvene Starcelijusove boje me je potpuno pomela - delirijum tremens maltene. Već dugo je nisam pio, ali je teško da se čovek oslobodi Najkafe.
Ona se uozbilji. "lzvinite, g. Kortni." A onda se iznenada uhvati za stomak iskrivljena lica. Iznenađeno sam je zgrabio. Bila je samrtnički bleda i mlitava; stenjala je od bolova.
"Hester", rekoh. "Šta se desilo? Šta je..."
"Ne pijte", promuklo reče dok je rukom pritiskivala stomak. "Najkafa. Otrov. Vaše sledovanje. Ja sam ga probala." Noktima je prvo pocepala svoj najlonski veš, a zatim ih je zabila u kožu na stomaku gde je osećala najjači bol.
"Zovite lekara!" vikao sam u mikrofon koji se nalazio u kabini. "Žena umire!"
Glavni stjuard mi odgovori preko zvučnika: "Odmah, gospodine. Brodski lekar će odmah doći."
Hesterino napregnuto lice poče da se opušta i ja se strašno uplaših. Ona nežno reče: "Keti je fufa. Ostavila te na cedilu. Mič sa fufom. Smešno. Ti si i suviše dobar za nju. Ona ne bi. Moj život. Tvoj." Lice joj se još jednom zgrči. "Žena protiv sekretarice. Smejurija. Uvek je i bila. Nikad me niste ni poljubili..."
Nisam stigao da je poljubim. Umrla je dok je brodski lekar žurio prema našoj kabini. Lice mu se smrači. Odneli smo je u ambulantu i on je stavi u aparat za masažu srca.
Srce je ponovo počelo da joj radi, grudi su joj se dizale i spuštale i ona otvori oči.
"Gde... se... nalazite?" upita lekar razgovetno i glasno. Ona malo pomeri glavu i u meni se probudi nada.
"Reaguje?" šapano sam lekaru.
"Automatski", reče sa profesionalnom hladnoćom. Bio je u pravu. Pomerila je glavu još nekoliko puta, a očni kapci su joj nervozno zadrhtali. Međutim, sve su to bili refleksni pokreti. Uporno je nastavljao da postavlja pitanja: "Ko... ste... vi?" Čelo joj se nabra i usna zadrhta, ali to je bilo sve. Posle jednog trenutka uzaludne nade, ponovo je umrla.
Lekar poče blago da mi objašnjava: "Sad ću da isključim. Ne smete više da se nadate. Očigledno je da je nastupila nepovratna klinička smrt. Često je vrlo teško da osoba koja ima emocionalne veze poveruje..."
Posmatrao sam kako joj drhte kapci, jedan u dvočetvrtinskom, a drugi u tročetvrtinskom taktu. "Isključite je", rekoh promuklo. Kad sam rekao "je" mislio sam na Hester, a ne na mašinu. On isključi struju i izvuče iglu.
"Je li joj bilo muka?" upitao je. Klimnuo sam glavom. "Prvi put leti u svemir?" klimnuo sam glavom. "Bol u stomaku?" Opet sam klimnuo. "Ranije se nije ni na šta žalila?" Odmahnuo sam glavom. "Da li je nekad imala vrtoglavicu?" Klimnuo sam glavom, mada nisam znao. On je na nešto ciljao. Postavljao je pitanja, a odgovori su bili očigledni kao kad mađioničar vadi karte iz rukava. Alergije, laka krvavljenja, glavobolje, bolne menstruacije, popodnevni zamor - najzad odlučno reče: "Mislim da je to Flajšmanova bolest. O tom oboljenju znamo samo toliko da, možda, potiče od nekag poremećaja funkcije u adenokortikotropskim telima prilikom slobodnog leta. Time se prekida lančana reakcija rada tkiva koja podstiče fluid kičmene moždine..."
Pogledao me je i rekao promenjenim glasom: "Imam pića u kabini, možda biste hteli..."
Krenuo sam da uzmem flašu, a onda sam se setio: "Posle vas", rekao sam.
On klimnu glavom i bez ustručavanja povuče iz jednog od grlića na flaši iz koje su mogla da piju dvojica. Video sam kako mu se pomera Adamova jabučica. "Nemojte mnogo", upozorio me je. "Ubrzo se spuštamo."
Nekoliko trenutaka sam ćutao posmatrajaći ga, a onda popih naiskap bar četvrt litre pedesetpostotnog alkohola. Jedva sam se odvukao u svoju kabinu.
Bilo mi je muka od mamurluka, tuge, straha i odvratnih formalnosti pri iskrcavanju na Mesec. Mora da sam izgledao prilično glupo jer sam nekoliko puta čuo kako članovi posade dovikuju ljudima sa kosmodroma: "Ne gnjavite momka. Izgubio je devojku za vreme leta."
U kancelariji za prijem prepunoj beskrajnih upitnika ispostavilo se da ne znam ništa o svojoj misiji. Ja sam Grobi, analizator prodaje šeste klase i najbolje što su mogli da urade bilo je da me pošalju Fauleru Šokenu. Shvatio sam da je trebalo njemu da se javimo. Oni su samo zviznuli na tu mogućnost i poslali me da čekam na klupi dok oni pošalju upitnike Šokenovoj filijali u Luna Sitiju.
Čekao sam, posmatrao i pokušavao da mislim. Nije mi bilo lako. Zaposlena gomila u kancelariji za prijem sastojala se od ljudi koji su išli sa jednog mesta na drugo i obavljali pojedine poslove. Ja sam bio suvišan, kao posečeni palac sa kojim ne znate šta da počnete. Sad će me raskrinkati...
Na nekoliko metara od mene iznad pisaćeg stola počeše da se pale slova. Čitao sam poluzatvorenih očiju:
ŠOKEN PRIJEMNOG ODGOVOR NA UPITNIK NE OČEKUJEM MISIJU OVIM BRODOM KOD NAS NIJE ZAPOSLEN NIKAKAV GROBI FAULER ŠOKEN NIJE PITAN ALI JE NEMOGUĆE DA POSTOJI NEKO TAKAV U ŠESTOJ KLASI PRIJAVITE GA RADITE PO SVOME NAHOĐENJU OČIGLEDNO NIJE NAŠ KRAJ.
Zaista je bio kraj. Kod pisaćeg stola su tiho razgovarali i bacili poglede u mom pravcu. Svakog trenutka su mogli da pozovu nekog od Bernsovih detektiva koji su stajali po sobi.
Ustao sam sa klupe i umešao se u gužvu sa samo jednom preostalom mogućnošću. Napravio sam pokret rukom, konzervacionistički Znak velike opasnosti.
Jedan Bemsov detektiv se probio kroz gužvu i stavi mi ruku na rame. "Hoćeš li da praviš gužvu?" upitao je.
"Ne", rekoh. "Vodi me."
On poverljivo mahnu u pravcu stola i oni mu odgovoriše mahanjem i osmesima. Terao me je kroz iznenađenu gužvu ljudi kuckajući me palicom po donjem delu leđa. Ukočeno sam ga pustio da me sprovede iz kupole za prijem niz ulicu sa radnjama koja je ličila na tunel.
SUVENIRI SA MESECA, NAJJEfTINIJI U GRADU OPROBAJTE DOBRU TRGOVINU NA MESECU NOVINE IZ VAšEG GRADA
ODELA ZA MESEC U NAJAM
50 godina garantije
KOMPANIJA ZA IZNAJMLJIVANJE SIGURNIH ODELA ZA MESEC
73 godine garantije
MODA SA MESECA
Divni komadi odeće kojima ćete dokazati da ste bili ovde
VOREN ASTRON
Predskazivanje budućnosti iz zvezda samo uz zakazane sastanke
treptalo je i namigivalo na mene iz radnji dak su se novodošli turisti zijajući gurali uz i niz ulicu.
"Stoj", promumla detektiv. Stali smo ispod firme Voren Astron. On mi šapnu: "Otmi mi palicu i udari me po glavi. Ispali iz njene drške na ulično svetlo. Uskoči u ovu radnju i pokaži im znak. Srećno - i nemoj da mi slomiš kost."
"Ti si - ti si -", mucao sam.
"Da", rekao je nevoljno. "Bolje bi mi bilo da nisam video tvoj znak. To će me koštati čina i povišice. Hajde, kreći."
Oteo sam mu palicu i pokušao sam da ga ne udarim ni mnogo jako ni mnogo slabo. Metak koji izlete iz palice razbi sijalicu i ta buka izazva vrisku i komešanje na ulici. Pucanj odjeknuo kao grom u zasvođenoj ulici.
Jurnuo sam kroz bela Astronova vrata i stvorio se pred visokim, mršavim čovekom sa kozjom bradicom.
"Šta znači ova gužva?" upitao me je. "Ja proričem samo ako je zakazano..." Zgrabio sam mu ruku. "Begunac?" upita odmah odbacujući hladni profesionalizam.
"Da, brzo."
Proveo me je kroz sobu do male i visoke opservatorije sa providnom kupolom u kojoj se nalazio teleskop, induske mape rasporeda zvezda, satovi i stolovi. Pomerio je jedan od stolova i on se okrete na šarkama oslobađajući otvor koji je vodio u podrum. "Silazi", rekao je.
Sišao sam u mrak.
Podrum je bio dubok oko dva metra, a zahvatao je površinu od oko šest kvadratnih metara. Na zid su bili naslonjeni budak i lopata, a pored njih je stajalo nekoliko kofa punih mesečevog kamenja. Tu se očigledno radilo.
Prevrnuo sam jednu kofu i seo na nju. Pošto sam odbrojao pet stotina sedamdeset šest udaraca pulsa, seo sam na pod i prestao da brojim. Pokušao sam da uklonim mesečevo kamenje i da legnem. Dok sam to radio, čuo sam glasove tačno iznad sebe. Jedan je pripadao Astronu, a drugi, moglo se pogoditi, nekoj debeloj ženi. Izgleda da su sedeli za stolom koji je zatvarao moje sklonište.
"...zaista izgleda neobično, dragi doktore."
"Kako gospoda želi. Ako biste dozvolili jedan trenutak, vratio bih se na svoje astronomske tablice..."
"Ali, g. Astrone, ja nisam mislilac..."
"Gospođa će me izviniti što sam prebrzo stvorio zaključak da gospođa ne želi da mi da moj uobičajeni honorar... to je u redu. Sad, datum i čas rođenja."
Ona ih promuca, a ja se upitah kakve li probleme ima Astron sa ženama koje kriju godine.
"Dakle... Venera u kući Marsa... Merkur se povoljno uzdiže..."
"Šta je to?" upita ona sumnjičavo! "Ja prilično poznajem Veliku umetnost, ali tako nešto nikad nisam čula."
A onda hladan glas: "Gospođa mora da shvati da opservatorija na Mesecu stvara mogućnosti za koje gospođa ranije nije čula. Mesečeva opservatorija omogućava usavršavanje Velike umetnosti do stepena koji nije mogao ranije da se postigne kada se posmatralo kroz gusti i debeli sloj vazduha oko zemlje."
"A...a, naravno. To sam, naravno, čula. Molim vas, nastavite, g. Astrone. Hoćete li mi dopustiti da pogledam kroz vaš teleskop da vidim svoje planete?"
"Kasnije, gospođo. Dakle... Merkur se povoljno uzdiže, planeta borbi i smicalica ukrštena sa Jupiterom, koji nosi sreću, dakle..."
"Čitanje", posle kojeg su došla još dva slična, trajalo je oko pola sata, a zatim zavlada tišina.
Malo sam spavao, a onda me probudi jedan glas. Sto je bio podignut, a Astronova glava se ocrtavala u svetlu otvora. "Iziđi", rekao je. "Sledećih dvanaest sati nemamo čega da se bojimo."
Uspentrao sam se i primetio da je kupola opservatorije zamračena.
"Ti si Grobi", rekao je.
"Da", odgovorio sam prestrašen.
"Dobili smo izveštaj o tebi od kurira sa Rikarda. Bog će ga znati šta smeraš, to je za mene i suviše." Primetio sam da mu ruka stoji u stražnjem džepu. "Stvorio si se na Kloreli, ti si rođeni reklamoautor, prebacili su te u Njujork, kidnapovan si ispred muzeja - slučajno ili prema prethodnom dogovoru - ubio si devojku i nestao i - sad si na Mesecu. Bog će znati šta smeraš. To je za mene i suviše. Uskoro će doći član Centralaog komiteta da te ispita i vidi šta će s tobom. Hoćeš li nešto da kažeš? Možda da priznaš da si provokator? Ili da si predmet manijačke psihoze?"
Ćutao sam.
"U redu", rekao je. Negde se čulo otvaranje i zatvaranje vrata. "To je, verovatno, ona", rekao mi je.
U sledećem trenutku u opservatoriju uđe moja žena Keti.
|
