14.

     "Molim te, Fauleru", rekao sam. "Nemoj danas, sutra." Oštro me je pogledao. "U redu, Mič", rekao je. "Do sada nikad nisam sedeo na zadnjem sedištu u kolima." Pokazao je jednu od svojih sposobnosti koje su učinile da bude gazda. Začas je iz glave izbacio radoznalost koja ga je pekla da sazna gde sam bio i šta sam radio. "Ovo ti je dobar članak", rekao je, udarivši rukom po tekstu koji sam napisao prethodne noći. "Razgovaraj sa O'Šijem. On jedini može da ti dG pravi utisak po sistemu vidi-oseti-pomiriši-oslušni-okusi. I spakuj se za povratak brodom Vilfredo Puerto. Umalo sam zaboravio, pa ti i nemaš šta da pakuješ. Evo ti nešto novca i kad stigneš kupi šta ti treba. Povedi sa sobom nekoliko momaka. 'Uravnilovka' - ne zaboravi." Namignuo mi je.
     Otišao sam u susednu sobicu i našao O'Šija sklupčanog u krevetu kao mačka. Kada se okrenuo i prazno me pogledao, mali čovek je izgledao bolesno. "Mič", rekao je zbunjeno. "Opet strašni snovi."
     "Džek", rekao sam ubedljivo. "Probudi se, Džek."
     Odskočio je i uspravio se u krevetu gledajući me. "Kakav je sad ovo trik?... Zdravo, Mič. Sećam se. Rekli su mi nešto o tebi kad sam jutros stigao." Držao je glavu obema rakama. "Umirem", rekao je izgubljeno. "Nađi mi neki lek, hoćeš li? Poslednji savet koji ću ti dati kad budem umirao jeste: nikad ne budi heroj. Ti si i suviše dobar momak..."
     Čovečuljka obuze obamrlost dok se polako njihao pri svakom otkucaju srca. Otišao sam u kuhinju i uzeo Najkafu, Maksčaj i parče hleba. Kad sam već bio pošao natrag, vratio sam se do bara i uzeo dupli viski.
     O'Ši je pogledao u poslužavnik i štucnuo. "Šta je, do đavola, ovo?" upitao je slabašno gledajući u Najkafu, Maksčaj i hleb. Iskapio je viski, stresao se i pogledao me.
     "Dugo te nisam video, Džek", rekao sam.
     "O", uzdahnuo je. "Pomoglo mi je. Zašto mešanje pića otežava mamurluk?" Pokušao je da se uspravi do svoje pune visine od devedeset centimetara, ali se ponovo sruši u krevet dok su mu noge drhtale. "Mislim da mi je još ostalo da se zakaluđerim. Živim onako kako to moj ugled zahteva, a to me polako, ali sigurno ubija. O, ta divna turistkinja iz Nove Škotske! Sad je proleće, zar ne! Šta misliš da li to nešto objašnjava? Možda u njoj ima eskimske krvi."
     "Sad je kasna jesen", rekao sam.
     "Uf. Možda ona nema kalendar... Dodaj mi tu Najkafu." Bez "molim", bez "hvala." Uobrazio čovek da je svet njegov i da svi moraju da rade ono što on želi. Promenio se.
     "Hoćeš li moći danas da radiš?" upitao sam ga pomalo hladno.
     "Možda", reče nezainteresovano. "Ovo je Šokenovo delo u svakom slučaju. Čuj, šta se to događalo sa tobom?"
     "Istraživao sam", rekoh.
     "Jesi li video Keti?" pitao je. "Divnu devojku imaš, Mič." Osmeh mu je možda poticao od prijatnih uspomena. U svakom slučaju, nije mi se uopšte dopao.
     "Milo mi je što si uživao u njoj", rekoh drsko. "Svrati kad god zaželiš."
     Dunuo je u Najkafu i rekao, pažljivo spuštajući šolju: "Kakav si to posao mislio da treba da se radi?"
     Pokazao sam mu članak. Srkao je Maksčaj i počeo je da se sređuje dok je čitao.
     "Sve si pomešao", rekao je najzad prezrivo. "Ne znam da su Lirojd, Holden i Mek Gil toliko poznati, ali sam siguran da su beznačajni istraživači. Čoveka Venera ne vuče, njega guraju tamo." Sedeo je prekrštenih nogu i razmišljao.
     "Mi pretpostavljamo da vuče", rekao sam. "Ako hoćeš, mi pokušavamo da ubedimo ljude da ih Venera vuče. Od tebe jedino tražimo da u članak ubaciš nekoliko čulnih utisaka. Samo nekoliko stvari, onako kako ti misliš o tome?"
     "Sa gađenjem", rekao je dosađujući se. "Hoćeš li da mi zauzmeš tuš, Mič? Deset minuta sveže vode, vruće. Nije važno koliko će da košta. I ti ćeš biti slavan. Samo treba da imaš sreće kao ja." Prebacio je svoje kratke noge preko ivice kreveta i posmatrao prste koji su se klatili desetak centimetara iznad poda. "Pa", uzdahnu, "ja uzimam dok vredi uzimati."
     "Šta će biti sa člankom?" upitao sam.
     "Potraži moje izveštaje", rekao je. "Šta je bilo sa tuširanjem?"
     "Potraži svoga slugu", rekao sam i besan izišao napolje. U svojoj sobici sam se nekoliko sati znojio dok sam ubacivao čulne utiske u članak. Uzeo sam vod pratilaca i krenuo u kupovinu. Nije bilo čarki sa patrolama. Primetio sam da se u izlogu Astronove radnje nalazi objava:

     Dr Astron žali što je po
     hitnom poslu morao da ode na
     izvesno vreme na Zemlju.

     Upitah jednog od momaka: "Je li Rikardo odleteo?"
     "Pre nekoliko sati, g. Kortni. Sledeći brod je Puerto, sutra."
     Znači mogao sam da govorim.

     Ispričao sam Fauleru Šokenu celu priču.
     Fauler Šoken nije verovao ni jednu jedinu reč.
     Bio je ljubazan i nije hteo da povredi moja osećanja. "Niko ne baca krivicu na tebe, Mič", rekao je ljubazno. "Pretrpeo si mnoge nevolje. To nam se svima događa u borbi sa realnošću. Nisi ostavljen sam sebi, momče. Razmotrićemo celu stvar. Svakome je potrebna pomoć s vremena na vreme. Moj analitičar..."
     Čini mi se da sam dreknuo na njega.
     "De, de", reče još uvek ljubazan i pun razumevanja. "Tek tako - laici ne smeju da se mešaju u ove stvari, ali mislim da znam ponešto o tome i mogu da govorim objektivno - dozvoli mi bar jednom da pokušam da ti objasnim..."
     "Objasni ovo!" viknuo sam na njega i poturio mu svoj promenjeni tetovirani broj službe bezbednosti.
     "Ako hoćeš", rekao je mirno. "To je deo cele slike tvog kratkog, da ga tako nazovemo, izleta iz realnosti. Bio si na psihološkoj probi. Pobegao si od sebe samog. Prihvatio si novi identitet, što je moguće udaljeniji od tvog normalnog, radnog i beskrajno sposobnog identiteta. Odabrao si lenji, laki život skramera, opuštenog na tropskom suncu..."
     Sad sam znao ko nije imao veze sa realnošću.
     "Tvoje jezive klevete protiv Tontona su kristalno jasne, ovaj, osobi koja donekle razume porive naše podsvesti. Milo mi je što si ih izrekao. To je značilo da si krenuo natrag ka realnosti. Šta je naš glavni problem - glavni problem pravog Miča Kortnija, reklamoautora? Onemogućiti opoziciju! Slomiti konkurenciju! Uništiti je! Tvoja fantazija o Tontonu ukazuje, ovaj, obaveštenoj osobi da se vraćaš pravom Mičelu Kortniju, reklamoautoru. Zavijena u simbole, pomračena protivrečnim stavovima, fantazija o Tontonu je ipak jasna. Tvoj zamišljeni susret sa devojkom 'Hedi' pravi je primer iz udžbenika!"
     "Do đavola s tim", dreknuo sam. "Pogledaj mi vilicu! Vidiš li rupu? Još me boli!"
     On se samo nasmešio i rekao: "Budimo zadovoljni što nisi sebi učinio ništa gore, Mič. Vidiš..."
     "A, Keti?" upitah promuklo. "A podaci o konzervacionistima koje sam ti dao? Hvatanja, znaci raspoznavanja, lozinke, sastajališta?"
     "Mič", reče iskreno, "kao što sam rekao, ne bi trebalo da se mešam, ali to sve nije stvarno. Seksualna odvratnost stvorena pretvaranjem tvoje ličnosti u 'Grobija'-Kortnija poistovetila je tvoju ženu sa predmetom mržnje i straha, konzervacionistima. 'Grobi' je pažljivo uredio sve tako da tvoji podaci o konzervacionistima ne mogu da se provere, dakle, ni da se dokažu. 'Grobi' je za tebe uredio - za pravog tebe, mislim - da dobiješ imaginarne 'podatke' i da ih znaš sve dok konzervacionisti ne iskoriste priliku da ih promene. 'Grobi' je delao u samoodbrani. Kortni se vraćao i on je to znao; 'Grobi' je osećao da gubi tlo pod nogama. Vrlo dobro; on je dobro upotrebio vreme. On je sve podesio tako da može da se vrati..."
     "Ja nisam lud!"
     "Moj analitičar..."
     "Moraš da mi veruješ!"
     "Ovi nesvesni sukobi..."
     "Kažem ti da Tonton ima ubice!"
     "Znaš li šta me je uverilo, Mič?"
     "Šta?" upitah gorko.
     "Fantazija o ćeliji konzervacionista u Pilencetu. Simbolizam..." zastao je za trenutak. "Da, tu nema greške."
     Digao sam ruke od svega sem od jedne stvari: "Da li ljudi još povlađuju ludacima, g. Šokene?"
     "Ti nisi lud, momče. Tebi je samo potrebna pomoć kao mnogim..."
     "Biću određeniji. Hoćeš li mi povlađivati samo u jednom pogledu?"
     "Naravno", nasmejao se povlađujući mi.
     "Uzmi čuvare za sebe i mene. Tonton ima ubice - sigurno; ja ili Grobi ili neko drugi misli da Tonton ima ubice. Ako mi budeš učinio da uzmeš čuvare za sebe i mene, obećavam da neću više da pravim gluposti i pričam koješta. Čak ću otići i do tvog analitičara."
     "U redu", nasmešio se povlađujući mi.
     Jadni Fauler. Ko bi mogao da mu zameri? Svaka reč koju sam izgovorio kosila se sa njegovim svetom iz snova. Moja priča je bila huljenje na Boga Reklame. On nije mogao da veruje da ja - pravi ja - verujem u nju. Kako je mogao Mičel Kortni, reklamoautor, da mu kaže tako strašne stvari kao što su:
     Interesi proizvođača i potrošača nisu isti.
     Većina ljudi na svetu je nesrećna.
     Radnici ne nalaze odmah posao koji im najviše odgovara.
     Preduzimači ne igraju fer i po pravilima.
     Konzervacionisti su mentalno zdravi, inteligentni i dobro organizovani.
     Za njega su to bili udarci maljem, ali Fauler Šoken je bio elastičan. Malj je odskakao i tragovi koje je ostavljao bili su prolazni. Za sve je postojalo objašnjenje, a Reklama nije mogla da pogreši. Prema tome, Mičel Kortni, reklamoautor, nije sedeo tu i pričao mu te strašne stvari. To je bio zli, neukrotivi deo Mičela Kortnija ili đavolski "Džordž Grobi" ili neko drugi - bilo ko sem Kortnija.
     Na rastrojen način koji bi oduševio Faulera Šokena i njegovog analitičara rekoh sebi: "Znaš, Mič, to govoriš kao konzervacionista."
     Odgovorio sam: "Pa, i jesam. To je strašno."
     "Pa", odvratio sam. "Nisam znao za to. Možda..."
     "Da", rekoh zamišljeno. "Možda..."
     Aksiom našeg zanata jeste da su stvari nevidljive, sem ako se ne nalaze na osnovi različite boje. Kao, na primer, mišljenja i stavovi Faulera Šokena.
     Povlađuj mi, Fauleru, mislio sam. Čuvaj me. Ne želim ponovo da uletim u fantaziju sa Hedi. Simbolizam je možda očigledan, ali ona me je stvarno ubola svojom simboličnom iglicom.