15.

     Ransted nije bio tamo kad se naša mala procesija pojavila u oblasti šefava u Šokenovoj zgradi. Procesiju smo sačinjavali Fauler, ja, Džek O'Ši, sekretarice i naoružani vod koji sam tražio.
     Ranstedova sekretarica nas je obavestila da će se on odmah vratiti i mi smo čekali... i čekali... i čekali. Jedan sat kasnije primetio sam da se verovatno neće vratiti. Dva sata kasnije obavestili su nas da je pronađeno smrskano telo na ispustu zgrade, nekih trideset metara niže. Identifikovanje je bilo vrlo, vrlo teško.
     Sekretarica je histerično plakala i otvorila nam Ranstedov sto i sef. Tamo smo pronašli dnevnik koji se odnosio na nekoliko poslednjih meseci Ranstedovog života. Izmešano sa detaljima o poslu, ljubavnim avanturama, beleškama o budućim kampanjama, zapisima o dobrim restoranima u zabačenim delovima grada i sličnim stvarima bilo je uneseno i sledeće: "Sinoć je ponovo bio ovde. Rekao mi je da se više založim u vezi sa zaštitnim odelom. Plaši me... Kaže da u Starcelijusovoj kampanji treba imati više hrabrosti. Strahovito me plaši. Mislim da je plašio sve oko sebe kad je bio živ... Dž. V. H. ponovo sinoć... Prvi put sam ga video po danu. Skočio sam i viknuo, ali niko nije obratio pažnju. Poželeo sam da ode... Zubi Dž. V. H. danas izgledaju veći i oštriji. Treba neko da mi pomogne... Rekao je da ne valjam, da sramotim profesiju..."
     Posle izvesnog vremena smo shvatili da je "on" - duh Džordža Vašingtona Hila, tvorca naše profesije, osnivača reklamnih pesmica, pronalazača vrednosti šoka i bog te pita čega još.
     "Jadnik", reče Šoken, bled u licu. "Jadni, jadni čovek. Da sam samo znao. Da je samo na vreme došao do mene."
     Poslednji pasus je glasio: "Rekao mi je da ne valjam. Znam da ne valjam. Nisam dostojan profesije. Svi to znaju. Vidim im na licima. Svi to znaju. On im je rekao. Proklet. Proklet bio i on i njegovi zubi. Proklet..."
     "Jadnik", reče Šoken, gotovo jecajući. Okrenuo se meni i rekao. "Vidiš! Napori naše profesije..."
     Naravno da sam video. Namešten dnevnik i gomila protoplazme koja nije mogla da se identifikuje. Možda je to bilo samo devedeset kilograma Pilenceta dole na ispustu zgrade. Ali nije vredelo da pričam. Klimnuo sam ozbiljno glavom, povlađujući mu.
     Vratio sam se na svoj posao na čelu projekta Venera. Svakodnevno sam išao kod Faulerovog analitičara i držao se svoje naoružane pratnje. Na tugaljivim sastancima stari bi mi govorio: "Moraš da se oslobodiš tog simbola, Mič. To je jedino što stoji između tebe i stvarnosti, Mič. Dr Loler mi je rekao..."
     Dr Loler je rekao Fauleru ono što sam ja rekao dru Loleru - da moja 'integracija' sporo napreduje. Najmio sam studenta medicine da mi razradi sve traume pod pretpostavkom da je vreme koje sam proveo kao potrošač bilo fuga psihoze i on mi je doneo neke rezultate. Neke sam morao da odbacim jer nisu bili u skladu sa mojim dostojanstvom, ali je ipak ostalo dovoljno da dr Loler svaki čas ispušta olovku. Jednog dana smo radili na njihovom uklanjanju i ja sam se dosađivao kao nikad.
     Jedino čega nisam mogao da se odreknem bilo je moje uporno tvrđenje da su moj i Faulerov život u opasnosti.
     Fauler i ja smo se sve više zbližavali - kao i pre. Mislio je da me je preobratio. Bilo me je stid što se zamlaćujem sa njim. Bio je dobar prema meni, ali u pitanju su bili život ili smrt. Sve ostalo nije bilo važno.
     Jednog dana, Fauler Šoken mi blago reče: "Mič, na redu je primena herojskih mera. Ne tražim od tebe da se lišiš svoje ograde od realnosti, ali ja ću da raspustim svoju pratnju."
     "Ubiće te, Fauleru!" puklo je iz mene.
     Blago je njihao glavom. "Videćeš, ja se ne bojim." Nije vredelo raspravljati se. Posle kraćeg razgovora, vođenog na zdravim psihološkim principima, on reče poručniku kancelarijskog voda: "Više mi nećete biti potrebni. Molim vas, javite se sa svojim ljudima u Centar za bezbednost da vas rasporede na drugo mesto. Velika vam hvala na odanosti i pažnji koju ste mi ukazali tokom ovih nekoliko nedelja."
     Poručnik je otpozdravio, ali se na njegovom licu, kao i na licima njegovih ljudi, videlo da su nezadovoljni. Napuštali su lak posao u oblasti šefova i kretali na teže zadatke u patroli ili noćnoj smeni, ili na zaštitu pošte i kurira, a sve to u nemoguće radno vreme. Izišli su, a ja sam znao da su časovi Faulera Šokena odbrojani.
     Te noći, na povratku kući, zadavio ga je neki čovek koji je prethodno pretukao šofera i umesto njega seo za volan Faulerovog kadilaka. Ubica, poluidiot, suprotstavljao se hapšenju i smejao se dok su ga prebijali. Tetovirani broj je bio uklonjen tako da nije mogao da bude identifikovan.

     Lako možete pretpostaviti kako se sutradan radilo u kancelariji. Održan je komemorativan sastanak Odbora i donet zaključak o tome koliko je to veliki gubitak i da to Velika profesija nikada neće preboleti i tako dalje. Izjave saučešća stizale su sa svih strana, pa čak i od Tontona. Gledali su me čudno kad sam Tontonov telegram zgužvao u šaci i rekao nešto što nije za štampu. Na kraju krajeva, trgovačko suparništvo ima svoje granice. Svi smo mi džentlmeni. Oštra, čista borba, i neka pobedi najbolja agencija.
     Međutim, niko iz Odbora nije obraćao pažnju na to. Svi su mislili samo na jednu stvar: na akcije Šokenovog bloka.
     Kompanija Fauler Šoken raspolagala je kapitalom od 7 x 1012 megadolara, paritet glasanih akcija je bio M$2 0,1, što je iznosilo 7 x 1013 akcija. Od ovih, samo 3,5 x 1013 + 1 akcija mogli su da kupe samo službenici koji su imali ugovor AAAA kategorije ili, tačnije, globalno uzevši, prva A klasa. Ostale akcije po redu kategorije ugovora prodavane su na otvorenoj berzi da bi javnost bila zainteresovana za Kompaniju Fauler Šoken. Po svom običaju, Fauler Šoken je preko svojih ljudi kupovao ove akcije na opskurnim berzanskim mestima, gde su se i prodavale.
     Na svoje ime on je imao skromnih 0,75 x 1013 akcija, a ostatak je delio široke ruke. Ja sam, iako relativno mlad, uprkos činjenici da sam bio na drugom mestu u našoj kancelariji, sakupio putem bonova i stimulativoog dela plate samo oko 0,857 x 1012 akcija. Najbogatiji čovek za akcionarskim stolom bio je Harvi Bruner. On je bio najstariji saradnik Faulera Šokena i tokom godina je uspeo da naslaže 0,83 x 1013 akcija. (Normalno, on je imao većinu u odnosu na Faulera, ali je, naravno, znao da ako bi došlo do glasanja, onaj ostatak od 3,5 x 1013 + 1 akcija misteriozno bi prešao na Faulerovu stranu. Međutim, on je bio lojalan.) Izgleda da je mislio da će biti naslednik i neki naivni ljudi iz Odejenja za ispitivanje i razvoj već su mu se ulizivali. On je bio strahovito nekreativan, ali zato neverovatno pošten radnik. Pod njegovom tromom rukom delikatna Kompanija Fauler Šoken bi se raspala za godinu dana.
     Kad bih se kladio, stavio bih novac na Silerija, šefa Sredstava masovne komunikacije, kao na ličnost koja će doći na vrh Šokenovog bloka, pa onda naniže do sebe, na koga bih morao da uložim mnogo, mnogo više. Bilo je očigledno da većina ima isto mišljenje, izuzimajući Brunera i nekoliko budala. Moglo se reći da je Sileri bio okružen malom svitom koju je trebalo poštovati, a koja se sigurno sećala Faulerovih primedbi: "Sredstva su, gospodo, alfa i omega!" i "Sredstva su za mozgove, reklamoautori za talent!" Ja sam, praktično, predstavljao gubavca na kraju stola čija je pratnja ćutke pratila sve što se događa. Sileri ju je jednom odmerio pogledom, a ja sam ga pročitao kao knjigu: "To traje već prilično; prvo što ćemo učiniti jeste da stanemo na put takvoj ekscentričnosti."
     Najzad dođe ono što smo toliko željno očekivali. "Stigla su gospoda iz Odseka za zaostavštine Udruženja američke arbitraže."
     Po tradiciji, izgledali su kao na pogrebu. Oveštalost ili nedostatak smisla za humor sprečili su ih da se nasmeju kad im je Sileri uputio kratku dobrodošlicu u kojoj se osvrnuo na njihovu tužnu dužnost i na to kako bismo mi više voleli da smo ih sreli u srećnijem trenutku.
     Pročitali su testament mrmljajući i razdelili nam po jedan primerak. Deo koji sam ja dobio glasio je: 'Svom dragom prijatetu i saradniku Mičelu Kortniju poveravam i ostavljam svoj prsten od orahovine sa slonovačom (broj proizvodnje 56.987) i mojih sedamdeset pet akcija u Institutu za difuziju psihoanalitičkih saznanja, njujorškoj organizaciji koja radi bez profita, sa preporukom da svoje slobodno vreme posveti aktivnom učešću u ovoj organizaciji i pomaganju njenog plemenitog rada.' "Pa, Mič", rekoh sebi. "S tobom je gotovo." Bacio sam tekst na sto i zavalio se u stolicu da brzo ispitam okolinu.
     "Loše vesti, g. Kortni", reče mi neki saosećajni čovek iz Odeljenja za ispitivanje koga sam jedva poznavao. "G. Sileri izgleda da je zadovoljan sobom."
     Bacio sam pogled na Silerijevo nasleđe - prvi pasus. Naravno, dobio je Faulerove lične akcije i veliki broj akcija u Sindikatu za upravne investicije, Korporaciji potpisnih akcionara i mnogim drugim.
     Čovek iz Odeljenja za ispitivanje je pregledao moj primerak testamenta. "Ako dozvolite, da tako kažem, g. Kortni", rekao mi je, "stari je trebalo da vam ostavi više. Nikad nisam čuo za to preduzeće, mada sam prilično upoznat sa problemom psihoanalize."
     Učinilo mi se kao da čujem Faulera kako se smeje, uspravih se kao strela: "E, stari..." procedio sam. Tako nešto je sasvim ličilo na njega, kao što ključ pristaje bravi, da sa svojim bizarnim smislom za humor baci ulje na vatru.
     Sileri se iskašljavao, a trenutno ćutanje zavlada u sobi.
     Veliki čovek progovori. "Mislim, gospodo, da nas je ovde suviše. Molio bih da neko utvrdi i zamoli sve one koji nisu članovi Odbora da napuste salu."
     Ustao sam i rekao: "Nemoj da se deranžiraš, Sileri. Hajdemo, momci. Sileri, možda ću se vratiti." Sa pratnjom sam napustio salu.

     Pokazalo se da je Institut za difuziju psihoanalitičkih saznanja, njujorška organizacija koja radi bez profita, otrcani trosobni apartman u centru Jonkersa. U prednjoj sobi je sedela jedna zlovoljna stara žena i kuckala po mašini. Ličila je na ličnost iz Dikensovih romana. Na rasklimatanoj polici ležale su razne brošure upljuvane od muva.
     "Ja sam iz Kompanije Fauler Šoken", rekao sam joj
     Ona skoči. "Izvinite, gospodine! Nisam vas primetila. Kako je g. Šoken?"
     Rekao sam joj kako je i ona poče da cmizdri. Bio je tako dobar čovek, davao je tako velikodušno za našu stvar. Šta će sad ona i njen jadni brat da rade? Jadni g. Šoken! Jadna ona! Jadni brat!
     "Možda nije sve izgubljeno", rekao sam joj. "Ko rukovodi ovde?" Šmrkćući reče mi da joj je brat u zadnjoj kancelariji. "Molim vas, recite mu to pažljivo, g. Kortni. On je tako nežan i osetljiv..."
     Rekoh da ću biti pažljiv i uđoh. Brat je hrkao, pijano presamićen preko stola. Prodrmao sam ga i on me pogleda mutnim, ciničkim pogledom: "Šta 'oćeš?"
     "Ja sam iz Kompanije Fauler Šoken. Hoću da pregledam vaše knjige."
     Značajno je odmahnuo glavom. "Ne, gospodine. Samo stari može da pregleda knjige."
     "On je mrtav", rekao sam mu. "Evo testamenta." Pokazao sam na svoj pasus i time mu se predstavio.
     "Dakle", rekao je, "gotovo je sa uživanjem. Ili ćete možda vi nastaviti? Vidite šta kaže tu, g. Kortni? On vas obavezuje..."
     "Vidim", rekao sam. "Dajte mi knjige, molim vas."
     Izvadio ih je iz jedne rupe na kojoj su se nalazila obična vrata.
     Posle tri časa mukotrpnog rada otkrio sam da Institut postoji samo zato da bi držao pedeset šest procenata akcija i glasova preduzeća koje se zvalo Korporacija za opštu redukciju fosfata iz Njuarka, koje se upravljalo prema volji Faulera Šokena.
     Izašao sam u hodnik i rekao svojim pratiocima: "Hajde, momci. Sad u Njujork."
     Neću da vas zamaram detaljima. Trag je bio jedinstven do izvesnog stepena, a onda se granao. Jedna grana se završila dva stepena kasnije kod Frankfurtske kompanije za stari i polomljeni mašinski alat, koja je držala trideset dva procenta akcija za 'javnu prodaju' Kompanije Fauler Šoken. Drugi trag se ponovo račvao na sledećem stepenu i završavao kod Kompanije za sjedinjene koncesije i Vokeganovog koledža za zubarstvo i bolesti usta, koji su držali ostatak.
     Dve nedelje kasnije došao sam na sastanak Odbora sa svojom pratnjom.
     Sileri je predsedavao. Izgledao je umoran i iscrpen, kao da nije spavao već nekoliko nedelja pokušavajući nešto da sazna.
     "Kortni!" lanuo je. "Mislio sam da ti je jasno da svoj puk treba da ostaviš napolju!"
     Klimnuo sam glavom starom, ćutljivom Harviju Bruneru koga sam već bio upoznao sa pravim stanjem stvari. Lojalan Šokenu, lojalan meni, on progovori drhtavim glasom: "G. predsedniče, tvrdim da je članovima Odbora dozvoljeno da imaju onoliko zaštitnika koliko smatraju da im je potrebno za ličnu bezbednost."
     "Podržite tvrdnju, g. predsedniče", rekao sam. "Unosite, momci, hajde!" Moji pratioci sa smehom počeše da unose knjige koje su mi obezbeđivale većinu.
     Dok je gomila rasla, oči su se sve više kolačile, a usta otvarala. Trebalo je dosta vremena da se sve obračuna i potvrdi. Krajnji rezaltat je bio: za - 5,73 x 1013; protiv - 1,27 x 1013. Svi negativni glasovi su bili Silerijevi, i samo Silerijevi. Niko se nije uzdržao. Svi su skočili na moju stranu kao mačke na vruću slaninu.
     Lojalni Harvi je tražio da se predsedavanje sastanku preda meni, što je bilo prihvaćeno aklamacijom. Zatim je zahtevao da se Sileri penzioniše, a da firma kupi njegove akcije po nominalnoj vrednosti i deponuje ih u fondove. Prihvaćeno aklamacijom. Zatim, fijuk biča, tek toliko da ne zaborave ko je gazda u kući - tražio je da se neki Tomas Heterbi, mladi umetnik koji je bio uz Silerija, isključi iz odbora i da mu se oduzmu akcije bez ikakve naknade. Prihvaćeno aklamacijom. Heterbi se nije usudio ni da zucne. Pola hleba je bolje nego ništa, mogao je sebi da kaže prigušujući ljutinu.
     Sve je bilo gotovo. Postao sam gospodar Kompanije Fauler Šoken, a naučio sam da prezirem sve što je ona zastupala.