16.

     "Zrrrn, zrrrn, g. Kortni", čuo sam glas svoje sekretarice. Pritisnuo sam dugme telefona.
     "Konzervacionista uhapšen u Olbeniju, na susedovu dostavu. Da vam dam vezu?"
     "Do đavola!" eksplodirao sam. "Koliko puta treba da vam izdam naređenje koje stalno važi? Naravno, da mi date vezu. Zašto ste mislili da mi ne date?"
     Mucala je: "Izvinite, g. Kortni - mislila sam da je možda i suviše daleko..."
     "Onda više nemojte da mislite. Uredite sve za prevoz." Možda nije trebalo da budem tako grub prema njoj - ali hteo sam da nađem Keti, pa makar morao da prevrnem svaku konzervacionističku ćeliju. Oterao sam Keti u ilegalnost - iz straha da je ne uhvate - a sad sam hteo da je vratim.
     Jedan sat kasnije bio sam u prostorijama Službe uzajamne državne bezbednosti. To je bila lokalna ustanova koja je imala dosta poslova u pokrajini u kojoj se nalazi Olbeni. Predsednik njihovog Odbora sačekao je mene i moju pratnju kod lifta. "Čast mi je", pričao je. "Velika čast, g. Kortni, šta mogu da učinim za vas?"
     "Moja sekretarica vas je zamolila da ne počnete obradu osumnjičenog konzervacioniste dok ja ne dođem. Jeste li počeli?"
     "Naravno da nismo, g. Kortni! Neki službenici su se malo pozabavili njime, ali je još u dobrom stanju."
     "Hoću da ga vidim."
     Poveo nas je sa puno pažnje. Nadao se da će možda uspeti da postane klijent Kompanije Fauler Šoken.
     Osumnjičeni je sedeo na stolici bez naslona osvetljen jakom sijalicom. Bio je to potrošač boljeg imovnog stanja od oko trideset godina. Na licu je imao nekoliko ogrebotina.
     "Ugasite to", rekao sam.
     Jedan od nižih rukovodilaca poče: "Ali mi uvek..." Jedan iz moje pratnje, ne trošeći reči, odgurnu ga i ugasi sijalicu.
     "U redu je, Lombardo", žurno reče predsednik Odbora. "Treba da sarađujete sa ovom gospodom."
     "Stolicu", izustio sam i seo nasuprot osumnjičenog. Rekao sam mu: "Zovem se Kortni, a ti?"
     Pogledao me je raširenih zenica. "Filmor", odgovorio je precizno. "Avgust Filmor. Hoćete li mi reći šta sve ovo znači?"
     "Osumnjičeni ste da ste konzervacionista."
     Svi domaći u sobi uzdahnuše iznenađeno. Kršio sam osnovni princip ispitivanja time što sam osumnjičenom rekao vrstu zločina zbog kojega je doveden. Sve sam ja to znao, ali me nije bilo briga.
     "Smešno", izbaci Filmor. "Ja sam ozbiljan, oženjen čovek sa osmoro dece i jednim na putu. Ko je mogao da vam kaže takvu besmislicu?"
     "Kažite mu ko?" rekao sam predsedniku.
     Buljio je u mene razrogačenih očiju ne verujući u ono što je čuo. "G. Kortni", najzad reče, "kako god okrenete, ne smem da primim odgovornost za tako nešto! To je nečuveno. Celokupno zakonodavstvo koje poštuje prava dostavljača..."
     "Ja preuzimam odgovornost. Hoćete li da vam dam napismeno?"
     "Ne, ne, ne, ne! Nije potrebno! Molim vas, g. Kortni, kako bi bilo da vama kažem ime dostavljača kao osobi koja poznaje zakon i koja je svesna odgovornosti i da onda izađem iz sobe?"
     "Slazem se. Kako god hoćete."
     Široko se nasmejao i šapnuo mi na uvo: "Izvesna gospoda Vorli. Obe porodice žive u istoj sobi. Budite pažljivi, g. Kortni..."
     "Hvala", rekao sam. Oborio je oči kao seljačka mlada i sa svojim ljudima izašao iz sobe.
     "Pa, Filmore", rekoh osumnjičenom. "On kaže da je to učinila gospođa Vorli."
     Počeo je da psuje, ali ga prekidoh. "Ja sam zauzet čovek", rekao sam. "Znate da ste upali u sos, znate šta Vogt kaže o pitanju konzervacije."
     Ime mu očigledno nije govorilo ništa. "Ko je to?" upitao je zainteresovano.
     "Nije važno. Da promenimo temu. Ja imam mnogo novaca. Mogu vašoj porodici da obezbedim lepo izdržavanje dok ste vi odsutni ako pristanete da sarađujete i priznate da ste konzervacionista."
     Razmišljao je nekoliko trenutaka, a zatim rekao: "Jesam konzervacionista. Pa šta? Kriv ili ne. Uhvatili ste me pa što da ne kažem?"
     "Kad ste tako zagriženi konzervacionista, citirajte mi nekoliko odlomaka iz Osborna."
     Nikad nije čuo za Osborna, ali je počeo da se pretvara:
     "Pa, na primer, odlomak koji počinje: 'Prva dužnost konzervacioniste je, ovaj, da se priprema za opšti ustanak...' Ne sećam se kako ide dalje, ali tako počinje."
     "Dosta dobro", rekao sam. "A, sad mi recite nešto o sastancima u ćeliji? Ko je u vašoj ćeliji?"
     "Ne znam ih po imenu", rekao je bez razmišljanja. "Imamo brojeve. Tamnokosi momak, on je šef i, mislim, ovaj..."
     Bila je to divna predstava, ali sigurno nije imala nikakve veze sa polumitskim konzervacionističkim herojima Vogtom i Osbornom, čije su se knjige morale čitati u ćeliji kad se dođe do njih. Izašli smo.
     Rekao sam predsedniku koji se zabrinuto šetao po hodniku: "Mislim da nije konzervacionista."
     Ja sam bio predsednik Kompanije Fauler Šoken, a on samo predsednik Odbora jedne bedne policijske ustanove, ali to je bilo i suviše. Uspravio se i dostojanstveno rekao: "Mi čuvamo pravdu, g. Kortni, a osnovna deviza pravde je: 'Bolje je da hiljade nevinih ispašta nego da se jedan krivac izvuče'."
     "Poznata mi je ta parola", rekao sam. "Do viđenja."
     Moj kaplar sa instrumentima mi dade slušalicu kad mu u ušima odjeknu signal za prioritet. Bila je to moja sekretarica iz Šokenove zgrade koja me je obaveštavala o još jednom hapšenju, ovog puta u Plovećem Gradu broj tri, blizu Kejp Koda.
     Odleteli smo do Plovećeg Grada broj tri, koji se ljuljuškao na moru. Mrzim takve gradove - kao što sam vam već rekao, patim od morske bolesti.
     Ovaj osumnjičeni konzervacionista je, u stvari, bio profesionalni kriminalac. Pokušao je da provali u radnju sa nakitom, sa namerom da ukrade hrastove i mahagoni igle i da za sobom ostavi belešku o osveti konzervacionista i pretnju da će nastati haos kada konzervacionisti preuzmu vlast i pobiju sve bogataše. Time je nameravao da zametne trag.
     Bio je vrlo glup.
     Grad se nalazio pod Bernsovom zaštitom, pa sam malo proćaskao sa direktorom. Prvo je rekao da je većina konzervacionističkih hapšenja tokom prošlog meseca bila slična ovom, a zatim je priznao da su sva konzervacionistička hapšenja takva. Ranije su uspevali da provaljuju prave konzervacionističke ćelije po jednu nedeljno, što je on smatrao pravim rekordom.
     Vratili smo se u Njujork, gde je bio uhvaćen još jedan konzervacionista. Video sam ga i slušao njegovo blebetanje nekoliko minuta. Dobro je poznavao istoriju konzervacionista i mogao je da citira Vogta i Osborna naizust.
     Rekao je i to da je njega bog izabrao da zbriše raspikuće sa lica Majke Zemlje. Rekao je da pripada konzervacionističkoj organizaciji, ali bi pre umro nego što bi izdao njihove tajne. Znao sam da bi pre umro jer tajne nije ni znao. Konzervacionisti ne bi ni primili tako nesigurnog čoveka koji bi brzo provalio ćeliju.
     U sumrak smo se vratili u Šokenovu zgradu gde je moja pratnja dobila smenu. Bio je to težak dan. Što se tiče rezultata koje smo postigli, taj dan je bio slika i prilika svih ostalih dana koje sam proveo otkako sam nasledio agenciju.
     Na programu je bio sastanak. Nije mi se išlo, ali me je grizla savest kada sam pomislio kakav je ponos i poverenje Fauler Šoken osećao prema meni kad me je imenoveo za svog naslednika. Pre nego što sam se odvukao do sale za sednice, razgovarao sam sa ljudima iz specijalnog Odseka za poslovnu špijunažu koji sam sam osnovao.
     "Ništa gospodine", reče moj čovek. "Nikakvih tragova od vaše - od dr Nevina. Tragač koga smo imali među personalom na Kloreli više ne šaIje izveštaje. Pa, hoćemo li da nastavimo...?"
     "Nastavite", rekao sam. "Ako vam treba više novaca ili više ljudi, samo recite. Obavite mi taj posao kao što treba."
     Zakleo se na vernost i prekinuo vezu verovatno misleći da je gazda poludeo pošto juri ženu - sa kojom nije ni u stalnom braku - koja je odlučila da se izgubi. Šta je saznao o ostalima koje je trebalo da traži, nisam znao. Jedino mi je bilo jasno da su nestali, ono nekoliko mojih veza sa konzervacionistima koje sam stekao u Kostariki, Njujorku i na Mesecu nisam mogao ponovo da uhvatim. Keti se više nije vraćala ni u stan ni u bolnicu, Voren Astron se nije pojavljivao na Mesecu, moji drugovi iz ćelije na Kloreli su nestali u džungli - eto kakva je bila situacija.
     Sastanak Odbora.
     "Izvinite što sam zakasnio, gospodo. Izostaviću uvodni govor. Čarli, kako napreduje Odeljenje za ispitivanje i razvoj na projektu Venera?"
     Ustao je. "G. Kortni, mogu skromno da vam kažem da Odeljenje za ispitivanje i razvoj radi odlično i da moji momci mogu da služe na čast Kompaniji Fauler Šoken. Tačnije, na rešavanju problema staklene bašte prevazišli smo sva očekivanja. Kvantitativno. Eksperimenti in vitro su potvrdili predviđanja naših stručnjaka iz Odeljenja za fizičku hemiju i termodinamiku koja su se bazirala na teoriji i matematici. Omotač ugljen-dioksida oko Venere na visini od oko trinaest hiljada metara, debeo oko petnaest centimetara, stajaće i regulisaće se sam, a što je najvažnije, ublažavaće temperaturu za pet stepeni godišnje, tako da će se na kraju držati na oko dvadeset pet do trideset stepeni. Trenutno radimo na pitanju kako da nabavimo ovoliku količinu gasa i prebacimo je na Veneru i rasporedimo je po njenoj stratosferi. Uopšte uzevši, ugljen-dioksid možemo ili da nađemo ili da proizvedemo, ili i jedno i drugo. Moje mišljenje je da treba da ga nađemo. Imamo aktivne vulkane, ali na Veneri oni izbacuju tečni NH4 koji je gravitacijom potisnut u pećine, odakle u slabijem obliku curi kroz procepe i porozno stenje sve dok ne dođe do erupcije. Međutim, sugurni smo da bušenjem u dubinu možemo da dobijemo ogroman rezervoar tečnog ugljen-dioksida..."
     "Do koje mere ste u to sigurni?" pitao sam.
     "Sasvim smo sigurni, g. Kortni", rekao je, jedva uspevajući da potisne malo ironični osmeh sa kakvim vam se stručnjaci obično obraćaju. "Fazne analize O'Šijevih izveštaja..."
     Ponovo sam ga prekinuo. "Da li biste išli na Veneru samo na osnovu te činjenice, pod uslovom da je sve ostalo onako kako jeste?"
     "Naravno", rekao je malo uvređen. "Hoćete li da vam iznesem tehničke detalje?"
     Nisam ih želeo:
     "Ne, hvala, Čarli, nastav izlaganje."
     "Hm. Da - sada razvijamo fazu uticaja staklenih bašti u dva pravca. Pripremamo karte maksimalnih mogućnosti za nalaženje mesta za bušenje i konstruišemo standardnu mašinu za automatsko bušenje. Težimo da postignemo što jeftiniju proizvodnju i da stvorimo mašinu koja će imati sopstveno napajanje i kojom će moći da se upravlja na daljinu. Verujem da ste ovim zadovoljni?"
     "Vrlo zadovoljan. Hvala, Čarli, samo jedno pitanje. Ako je ugljen-dioksid tamo i ako ga ima u velikim količinama, možda ćemo imati teškoća. Ako ga ima u veoma velikim količinama, i ako se može lako do njega doći, onda bi, možda, bilo moguće da Venera izvozi tečni ugljen-dioksid na Zemlju, a to mi, naravno, ne želimo. Treba uvek da imamo na umu da Venera mora da snabdeva Zemlju sirovinama kojih ovde nema, a ne da se takmiči u cenama sa našom planetom. Gvožđe, u redu. Nitrati, na svaki način. Plaćaćemo im dobro za te sirovine da bi mogli da kupuju proizvode sa Zemlje i da bi mogli da omoguće našim bankarima i osiguravajućim društvima da rade i napreduju. Nikad ne smemo da zaboravimo da Venera treba da služi našoj eksploataciji i da drukčije ne sme biti. Čarli, želim da ispitate da li će održavanje podzemnih bazena ugljen-dioksida ikada omogućiti Veneri da ga isporučuje Njujorku po ceni koja može da nam konkuriše. Ako je to moguće, onda vaši sadašnji planovi padaju u vodu. Moraćete da udesite da vaš omotač od ugljen-dioksida koji će od planete stvoriti staklenu baštu bude proizveden što je moguće skuplje."
     "U redu, g Kortni", reče Čarli zaposlen hvatanjem beležaka.
     "U redu. Da li još neko ima nešto posebno u vezi sa projektom Venera pre nego što pređemo na drugu tačku?"
     Bernard, naš računovođa, podiže ruku i ja mu klimnuh glavom.
     "Hteo bih da pitam nešto o Džeku O'Šiju", promucao je. "On je naš konsultant sa strahovito visokom platom. Raspitivao sam se - mislim da sam na to imao pravo, g. Kortni, to mi je posao - i saznao da nam vrlo malo koristi. Isto tako bih rekao da je poslednjih nedelja podigao mnogo novaca na ime poslova koje još nije obavio. Ako bismo ga pritisli - ako bismo pooštrili odnose sa njim, videli bismo da nam prilično duguje. Isto tako - to je sitnica, ali ipak ne možemo tek tako da je zanemarimo - devojke iz mog odeljenja se žale da ih on napada."
     Obrve su mi se same podigle. "Mislim da ćemo morati da ga zadržimo zbog očuvanja prestiža, Ben, mada izgleda da mu slava tamni. Raspravite sa njim o uzimanju akontacija. A, što se tiče devojaka, moram da kažem da sam iznenađen. Mislio sam da se one ne žale kad im se on udvara."
     "Jeste li ga videli ovih dana?" progunđao je Bernard.
     "Ne." Setio sam se da ga dugo nisam video.
     Sastanak je brzo prošao.

     Kad sam se vratio u kancelariju, zatražio sam od svoje sekretarice iz noćne smene da vidi da li je O'Ši u zgradi, pa ako jeste, da ga odmah pozove.
     Ušao je strašno zaudarajući na alkohol sa glasnim protestima. "Do đavola, Mič, što je mnogo, mnogo je! Samo što sam ušao da odaberem bebicu za noć, a ti me zoveš. Mislim da ove konsultacije shvataš i suviše ozbiljno. Možeš da koristiš moje ime, i šta bi još hteo?"
     Užasno je izgledao. Ličio je na minijaturu debelog, mrzovoljnog i otrcanog Napoleona I na Elbi. Ipak, onog trenutka kad je ušao zaboravio sam sve, a Keti mi se pojavila pred očima. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se sredim.
     "Dakle?" pitao je. "Šta buljiš? Da mi nije ruž razmazan po ustima?"
     Od smrada alkohola jedva se osećao miris parfema, ali je bilo sigurno: Menage a Deux, koji sam stvorio za Keti i samo za Keti kad smo bili u Parizu, parfem koji je mnogo volela i često upotrebljavala. Činilo mi se kako čujem da govori: "Šta mogu, dragi, mnogo lepše mirise od formalina, a ja obično tako mirišem kad izađem iz bolnice..."
     "Izvini, Džek", rekoh bez uzbuđivanja. "Nisam znao da noćas juriš za zabavom. Lepo se provedi."
     Napravio je grimasu i izišao gegajući se na kratkim nogama.
     Zgrabio sam telefon i okrenuo broj specijalne veze koju sam imao sa Odsekom za poslovnu špijunažu. "Pratite Džeka O'Šija", viknuo sam. "Uskoro će izaći iz zgrade. Pratite i njega i sve koji se sastanu sa njim. I danju i noću. Ako sad uspemo, vi i vaši ljudi ćete biti unapređeni i dobićete povišicu. Ali neka vas bog čuva ako ga ispustite."