6.

     Izjurio sam iz mlaznjaka u Njujorku; Hester me je tamo čekala. "Bravo, devojčice", rekao sam joj. "Kad polazi raketa za Pol?"
     "Za dvanaest minuta sa uzletišta br. 6, g. Kortni. Tu su karte i rezervacija i nešto da pojedete u slučaju da..."
     "Sjajno! Zaboravio sam da ručam." Dok sam žvakao sendvič od regenerisanog sira, išli smo ka uzletištu br. 6. "Šta ima novo u kancelariji?" upitao sam rasejano.
     "Digla se buka što ste pootpuštali ljude iz San Dijega. Personalno je uložilo protest kod g. Šokena, ali vas je on podržao, otprilike formulom četiri."
     Nisam bio zadovoljan. Formula dvanaest - uragan - bi bila eksplozija iz njegove kancelarije: "Kako se usuđujete vi, sudopere, da protestujete protiv odluka jednog člana Odbora koji radi na svom sopstvenom projektu? Nikad mi više ne izlazite na oči..." i tako dalje. Formula četiri - vetar se pojačava, manji brodovi pravac luka - izgledala je kao: "Gospodo, uveren sam da je g. Kortni imao puno razloga da učini ono što je učinio. Često se događa da se velika stvar pokvari zbog nemarnosti rutinskih radnika u našoj organizaciji..."
     Upitao sam Hester: "Da li je Ranstedova sekretarica običan službenik ili jedna od njegovih..." hteo sam da kažem "doušnika", ali sam se predomislio pa rekoh "poverljivih osoba?"
     "Ona mu je prilično bliska, g. Kortni", reče Hester oprezno.
     "Kako je ona reagovala na događaj u San Dijegu?"
     "Rekoše mi da se previjala od smeha, g. Kortni."
     Nisam dalje insistirao. Bilo je sasvim u redu što sam se raspitao o reakciji šefova, ali da se raspitujem o njihovim pomoćnicima značilo bi da od nje tražim da ih špijunira. Ne kažem da toga nije bilo. "Nadam se da ću se odmah vratiti", rekao sam joj. "Samo želim da raščistim neke stvari sa Ranstedom."
     "Vaša žena ide sa vama?" upitala je.
     "Ne. Ona je lekar. Ransteda ću iseckati na komade; kad bi dr Nevin bila tamo, ona bi možda pokušala da te delove ponovo sastavi."
     Ona se učtivo nasmeja i reče: "Srećan put, g. Kortni." Bili smo na ulazu za uzletište br. 6.
     Putovanje nije bilo nimalo prijatno; bilo je jadno i neudobno na i suviše maloj turističkoj raketi. Leteli smo nisko, a pored svakog sedišta se nalazio prizmatični prozor od kojih uvek dobijam morsku bolest. Okrenete glavu da pogledate napolje i gledate pravo nadole. Što je još gore, sve reklame su bile Tontonove. Pogledate kroz prozor i tek što ste uverili stomak da je sve u redu i sebe da je okolina veoma zanimljiva, kad: sladunjavi, seksom preopterećeni tontonovski oglas zamrači prozor i njegova gnjavaža počne da vam probada uši.
     Kad smo nadletali dolinu Amazona, leteli smo iznad vrlo zanimljivih predela i ja sam očekivao da vidim Elektranu tri, najveću branu za hidrocentrale na svetu, kad se ču:

     Prsluci halteri,
     To već svako zna,
     Univerzal daje oblik
     Vašim grudima.

     Slike koje su prikazivale stanje pre i posle upotrebe bile su tako rđavog ukusa da sam morao još jednom da zahvalim bogu što radim za Faulera Šokena.
     Slično se dogodilo i kad smo leteli iznad Ognjene Zemlje. Leteli smo malo izvan uobičajenog kursa da bismo videli velika lovišta kitova, ogromna prostranstva mora koja su ograđena tako da plankton može da uđe, a kitovi ne mogu da izađu. Sa oduševljenjem sam posmatrao kako ženka kita doji svoje mladunče - ličilo je na avion koji uzima gorivo u vazduhu - kada se prozor ponovo zamrači da bi se prikazala još jedna Tontonova masaža:

     Ako tako znoj ti smrdi
     Tvoj će dasa da te grdi.

     Mirisni efekti počeše. Morao sam da upotrebim kesu i mučio sam se nad njom dok je jedan od onih božanskih dueta mjaukao po taktu valcera:

     Sva sam mokra, znoj mi curi,
     Al' se dasa moj ne duri.

     A zatim je hladan lekarski glas najavio u prozi:

     NE POKUŠAVAJTE DA SPREČITE ZNOJENJE. TO JE SAMOUBISTVO. LEKARI SAVETUJU DA NE UPOTREBLJAVATE PREPARATE ZA SPREČAVANJE ZNOJENJA VEĆ DEZODORANSE!

     A onda Jovo - nanovo. Samo, ovog puta nisam imao šta da povratim.
     Tontonova specijalnost je bio hladan lekarski glas; mislio bi čovek da je to on izmislio.
     Moj sused na sedištu, bezlična faca u Univerzalovom odelu, posmatrao je sa zadovoljstvom kako mi je muka. "Ne možete da izdržite, prijatelju?" upita pokazujući strahovitu superiornost koju ljudi koji pate od morske bolesti savršeno dobro poznaju.
     "Uh", rekoh.
     "Od nekih oglasa može svakome da se smuči", reče ohrabren mojim sjajnim pariranjem.
     Pa, nisam mogao to tek tako da propustim. "Šta ste, u stvari, hteli da kažete tom svojom primedbom?" upitao sam ga.
     Uplašio sam ga. "Samo sam hteo da kažem da malo mnogo zaudara", reče žurno. "Ovaj oglas, nisam mislio na sve oglase uopšte. Što se mene tiče, sve je u redu, prijatelju!"
     "Bravo", rekoh i okretoh se na drugu stranu.
     Još se nelagodno osećao i rekao mi je: "Ja sam sasvim lojalan, prijatelju. Iz dobre sam porodice, išao sam u dobru školu. Ja radim u proizvodnji - pravim boju u Filadelfiji - i znam da roba mora da se prodaje. Kanali raspodele. Stvaranje tržišta. Vertikalna integracija. Shvatate? Potpuno sam svestan."
     "U redu", progunđao sam. "Ali pazite šta govorite."
     Šćućurio se u svom delu sedišta. Nisam uživao u tome što ga gazim, ali sam morao, iz principa. Trebalo je bolje da pazi.
     Iznad Male Amerike morali smo malo da čekamo dok se nekoliko drugih turističkih letelica spuštalo. Jedna od njih je bila iz Indije i rastopio sam se od zadovoljstva kad sam je video. Ceo brod bio je Indijastrijine proizvodnje. Posadu su sačinjavali ljudi koji su bili obučeni u Indijastriji i zaposleni kod Indijastrije. Putnici su i budni i u snu plaćali danak Indijastriji, a Indijastrija je plaćala danak Kompaniji Fauler Šoken.
     Vučni traktor nas je odvukao u veliku kupolu sa dvostrukim zidovima koja je predstavljala Malu Ameriku. Mala Amerika je nevidljivi izvoz - mamipara za turiste iz celog sveta i nije imala vojno-strategijski značaj. (Na Polu postoje vojne baze, ali one su male, retke i duboko pod ledom.) Mali torijumski reaktor snabdeva kupolu toplotom i pogonskom snagom. Čak i kad bi neka nacija, kojoj bi neophodno bio potreban materijal za cepanje atoma, pokušala da ga dobije i dobila ga, ne bi imala nikakve vojne koristi. Vetrenjače dopunjavaju torijumski reaktor, a tu je i neki, meni nerazumljivi, uređaj koji zovu "pumpe za zagrevanje", a koji dopunjava vetrenjače.
     Na mestu za proveru pitao sam za Meta Ransteda. Službenik ga je potražio u knjizi i rekao: "On je došao na dvodnevni odmor iz Njujorka preko agencije Tomas Kuk i sin. Stan mu je u III-C-2205." Izvukao je mapu i pokazao mi da to znači treći koncentrični krug, treći sprat, peti sektor, soba 22. "Sigurno ćete naći. Mogu da vam dam sobu u blizini, g. Kortni."
     "Hvala. Kasnije." Uronio sam u gužvu i laktovima se probijao kroz gomilu ljudi koji su govorili raznim jezicima u pravcu III-C-2205. Pritisnuo sam na zvono, ali se niko nije pojavio.
     Prijatan mlad čovek mi se obrati: "Ja sam Kameron, vođa grupe. Mogu li vam pomoći?"
     "Gde je g. Ransted? Želim da ga vidim u vezi sa nekim poslom."
     "Pobogu, pa mi želimo da pobegnemo od toga - pogledaću u registar ako se strpite samo nekoliko trenutaka."
     Odveo me je u svoju sobu koja je u isto vreme bila i kancelarija i spavaća soba i kupatilo i počeo da prevrće registar. "Otišao je da planinari po Starcelijusovom glečeru. Pobogu, otišao je sam. Krenuo je tačno u 7 časova obučen u električno odelo sa sledovanjem hrane i RZ-prijemnikom. Trebalo bi da se vrati kroz pet časova. Jeste li već našli stan, gospodine..."
     "Još ne. Moram da krenem za Ranstedom. Hitno je." I zaista je bilo hitno. Mislio sam da ću dobiti izliv krvi u mozak ako ga odmah ne ščepam.
     Slatkorečivi vođa grupe ubeđivao me je oko pet minuta da je najbolje da se priključim njegovoj grupi, a on će sve ostalo da uredi. U protivnom, imao bih da šetam od Pontija do Pilata kupujući i iznajmljujući potrebnu opremu od poverenika, a onda bi me kontrolna komisija vratila zbog neispravne opreme, morao bih da se potucam iznova dok na kraju ne bih zaključio da je vreme za povratak u Njujork. Pristao sam i on je zasijao od sreće. Dobio sam sobu u istom sektoru koja je predstavljala pravi luksuz. Da nije bila malo klinastog oblika, veličina bi joj bila oko četiri sa šest metara.
     Posle pet minuta on mi je već našao potrebnu opremu. "Baterija sa energijom - pričvrstite je tako. Jedino to može da se pokvari; ako nestane energije, uzmite pilulu za spavanje i ništa ne brinite. Smrznućete se, ali ćemo vas pronaći pre nego što tkivo počne da vam se raspada. Čizme. Navucite ih ovako. Rukavice. Ogrtač. Kapuljača. Naočari za sneg, prijemnik za radio-znak. Dovoljno je da kontroloru kažete 'Starcelijusov glečer' i on će vam ga podesiti. Dva obična prekidača obeležena sa 'Gore' i 'Dole'. Kad odlazite, on zvuči, 'bip-bip' - ton se povišava, a kad se vraćate 'bip-bip' - ton se spušta. Neka vas podseti to što kad se penjete na glečer ton se uzdiže, kad silazite ton se spušta. Signal u slučaju nesreće - velika crvena ručica. Čim je povučete, počinje da emituje. Avioni će krenuti da vas traže u roku od petnaest minuta. Troškove traženja i spasavanja snosite sami, zato ja ne bih vukao ručicu da se provozam nazad. Kad god hoćete, možete da se odmorite i srknete Najkafu i nastavite put. Mapa sa ucrtanim putem. Cipele za sneg. Žiro-kompas i sledovanje hrane. G. Kortni, sad imate kompletnu opremu."
     Odelo nije izgledalo tako loše kako se moglo pretpostaviti. Mnogo težu opremu sam imao kad sam bio u Čikagu da bih se zaštitio od vetrova sa jezera u zimu. Oprema u futrolama, kao što su baterija, RZ-prijemnik i sledovanje hrane bili su dobro raspoređeni. Krplje, kad se sklope, pretvarale su se u par štapova sa čeličnim vrhovima pogodnim za penjanje po ledu, a bile su spakovane u tobolac koji sam nosio na leđima.
     Provera je bila detaljna. Počeli su pregled od srca i završili sa pregledom opreme sa posebnom pažnjom na ispravnost baterije. Prošao sam kontrolu, pokazivač pravca mi je bio tempiran na Starcelijusov glečer i dobio sam mnogo saveta da ne preterujem.
     U odelu mi nije bilo hladno. Samo za trenutak sam otvorio prekrivač za lice. Odmah sam ga zatvorio. Četrdeset ispod nule, rekli su mi. Smešna brojka, izgledalo mi je sve dok je nisam osetio na nosu samo jednu desetinku sekunde. Na početku uspona nisu mi bile potrebne cipele za sneg; svuda je bila samo ledena kora u koju su se moje čizme sa šiljcima lako zabadale. Orijentisao sam mapu pomoću žiro-kompasa i zakoračio u ogromnu belinu koja se pružala svuda unaokolo. S vremena na vreme sam pritiskao drugme RZ-prijemnika i u unutrašnjosti kapuljače slušao veseli zvuk "bip-bip, bip-bip. bip-bip."
     Prestigao sam grupu od nekoliko desetina ljudi koji su se zabavljali i šalili i veselo im mahnuo u prolazu. Izgledali su kao Kinezi ili Indusi. Za njih to mora da je bila prava avantura. Ali, kao slabi plivači koji se drže u blizini splava, oni su se zabavljali gotovo u samoj senci Male Amerike. Malo dalje, jedna druga grupa ljudi igrala je neku igru koju nisam znao. Na obe strane obeleženog igrališta nalazili su se stubovi sa korpama bez dna, a cilj igre je bio da se lopta od silikona protera kroz protivničku korpu. Još dalje su se videli učenici skijanja sa instruktorima u crvenim odelima.
     Posle nekog vremena okrenuo sam se, ali se crvena odela više nisu videla. Nisam mogao da vidim detalje Male Amerike, već samo jednoličnu, sivobelu senku. "Bip-bip" čuo se moj RZ-prijemnik i ja sam nastavljao pešačenje. Uskoro ću stići Ransteda.
     Usamljenost je bila jeziva, ali ne i neprijatna. Više iza sebe nisam mogao da vidim Malu Ameriku, čak ni kao sivobelu senku. Nije me bilo briga. Da li je takvo osećanje imao i Džek O'Ši? Da li se zbog toga mučio da nađe reči da opiše Veneru i nije bio zadovoljan rečima koje je pronašao?
     Upao sam u dubok sneg, otkačio i rasklopio krplje. One su mi se čvrsto pripile uza stopala i posle nekoliko teturavih koraka prešao sam na lak klizajući korak koji je predstavljao najprijatniji način savlađivanja ovakvog terena. To nije bilo ni lebdenje ni čvrsto pritiskanje cipela prilikom hoda po čvrstoj podlozi koju sam poznavao već trideset i više godina.
     Proverio sam pravac pomoću kompasa orijentišući se prema okolnim predmetima: čudno iskrivljenom ledenom brežuljku i plavoj senci na nanosu snega. RZ-prijemnik je stalno potvrđivao da sam na pravom putu. Bio sam pun ponosa što sam se tako snašao u divljini, ali odjednom sam osetio divljačku glad.
     Trebalo je samo da otvorim zvono od silikonske tkanine u koju sam taman mogao da stanem. Promaljajući oprezno nos, ocenio sam da se ispod njega dovoljno ugrejalo posle pet minuta. Sa apetitom sam gutao gulaš i čaj koji su se sami ugrejali i pokušao sam da popušim cigaretu. Kad sam povukao drugi dim, moj mali šator je bio pun dima, a ja zaslepljen do suza. Sa tugom sam ugasio cigaretu o đon cipele, zatvorio masku za lice, sklopio šator i zadovoljno se protegao.

     Posle kraćeg vremena ponovo sam krenuo. Do đavola, govorio sam sebi. Ovo neslaganje sa Ranstedom je bilo samo pitanje različitih temperamenata. On nema tako široke vidike kao ja. Tu nema nikakvih zlih namera. On smatra da je to propala stvar jer ne shvata da ima ljudi koji hoće da je sprovedu u delo. Sve to treba da mu se objasni.
     Ovaj argument, koji je bio zasnovan na dobroj volji, srušio se pri najmanjem dodiru sa razumom. Ransted je takođe bio na glečeru. Sasvim je sigurno da je imao široke vidike, ako je od svih mesta na svetu odabrao baš Starcelijusov glečer. Bilo kako bilo, uskoro će doći do raspleta. "Bip-bip."
     Vizirao sam kroz kompas i pronašao neki crni predmet koji je bio tačno na mom putu. Nisam mogao tačno da odredim šta je, ali se videlo i nije se kretalo. Pokušao sam da trčim, ali sam se zadihao, pa sam usporio. Bio je to čovek.
     Kad sam bio na udaljenosti od oko dvadeset metara, čovek je nestrpljivo pogledao u sat, a ja sam ponovo nezgrapno potrčao.
     "Met!" rekao sam. "Met Ransted!"
     "Tako je, Mič", rekao je neljubazno. "Danas si tačan." Polako i pažljivo sam ga posmatrao razmišljajući kako da počnem. Sklopljene skije su ležale pored njega u snegu.
     "Šta - šta", promucao sam.
     "Ja imam puno vremena", rekao je, "ali si ti protraćio dobar deo svog vremena. Zbogom, Mič." Dok sam glupo stajao, on je podigao svoje sklopljene skije, zamahnuo njima i tresnuo me. Pao sam od bola, zbunjenosti i besa od kojih mi je pucala glava. Osetio sam kako mi pretura po grudima, a zatim više nisam osećao ništa.
     Probudio sam se misleći da mi je spao pokrivač i da je i suviše hladno za ranu jesen. Onda mi je ledeno, plavo nebo Antarktika zaslepilo oči, a pod sobom sam osetio sneg. Znači, dogodilo se. Glava me je strašno bolela i bilo mi je hladno. Užasno hladno. Pipanjem sam otkrio da mi nema baterije. Odelo, rukavice i čizme su bile ledene. Nije bilo energije za RZ-prijemnik. Alarmni uređaj takođe nije radio.
     Teturajući se uspeo sam da se uspravim, a hladnoća me je stezala kao kandžama. U snegu su bili utisnuti tragovi stopala koji su vodili u daljinu, ali kuda? Na drugoj strani su se videli tragovi mojih krplji. Krenuo sam korak po korak po tragu.
     Konzerve hrane. Mogao sam da ih ubacim u odelo, slomim pečat koji je čuvao toplotu i malo se ugrejem. Napredujući korak po korak razmišljao sam: da li da stanem i odmorim se dok prikupim toplotu iz konzerve ili da nastavim? Potreban ti je odmor, govorio sam sebi. Dogodilo se nešto stvarno čudno, glava te boli. Biće ti bolje ako malo sedneš, otvoriš jednu ili dve konzerve i onda nastaviš.
     Nisam seo. Znao sam šta bi to značilo. Bolno sam koračao i iščeprkao konzervu Najkafe iz futrole drvenastim prstima i ubacio je u odelo. Palac mi je bio i suviše slab da bih mogao da slomim pečat, te rekoh sebi: sedi malo i prikupi snagu. Ne moraš da legneš, biće ti prijatno i ako... palac mi provali pečat i toplota koja iziđe izazva bol.
     Zamaglilo mi se. Otvorio sam još nekoliko konzervi, a onda više nisam mogao da ih vadim iz futrole. Seo sam i odmah ustao. Zatim sam seo osećajući se krivim i posramljenim što sam popustio i sebi sam govorio da ću ustati za jednu sekundu, zbog Keti, za dve sekunde, zbog Keti, za tri sekunde, zbog Keti.
     Ali, nisam ustao.