7.
Zaspao sam na ledenoj planini. Probudio sam se; u ušima mi je dobovalo i zujalo, a crveni kolutovi pred očima slili su se u crvenu vatru oko koje sam video prave đavole. Bolji pakao nisam mogao da izmislim za Tontonove reklamoautore. Zbunjivala me je činjenica da se ja u njemu nalazim.
Zbunjenost nije dugo trajala. Jedan od đavola me grubo prodrma i reče: "Dig' se, čmavalo, i pomozi da razapnem hengemit." U glavi mi se razbistrilo i bilo mi je jasno da je to neki potrošač niže klase - verovatno bolničar?
"Gde se nalazimo?" upitao sam ga. "Jesmo li se vratili u Malu Ameriku?"
"Ne lupaj", odbrusi. "Hajde, pomozi mi."
"Šta ti pada na pamet", rekao sam mu. "Ja sam reklamoautor prve A klase."
Pogledao me je sažaljivo, rekao "brljivko" i izgubio se u treptavo crvenoj tami.
Ustao sam klateći se na nogama i zgrabio jedan lakat koji je zurio iz jedne tame u drugu.
"Izvinite", rekao sam. "Gde sam? Je li ovo bolnica?"
Čovek je opet bio potrošač, još gore raspoložen od prvog. "Skini mi se!" zarežao je. Pustio sam ga. "Za lekara ima da se ubrišeš dok ne ateriramo", rekao je.
"Ateriramo?"
"Da, ateriramo. Zar ti, trubo jedna, ne znaš šta si potpisao?"
"Potpisao? Ne, ne znam. Ali ti sebi i suviše dozvoljavaš. Ja sam reklamoautor prve A klase..."
Izraz na licu mu se promeni. "A-a", reče značajno. "Ja ću tebe već da sredim. Sedi tu, onu stvar ćeš odma' da dobiješ."
I vratio se 'odma'. 'Ona stvar' bila je mala zelena kapsula. "Samo pet stotki", zagugutao je. "Možda je poslednja na brodu. Hoćeš li da iziđeš sa tom drhtavicom? Ne! Ovo će ti dati snagu za ateriranje."
"Ateriranje, gde?" dreknuo sam. "Šta je sve ovo? Ne poznajem te i ne želim tvoju drogu. Samo mi reci gde sam i šta sam to potpisao i izvući ću se odavde!"
Pogledao me je izbliza i rekao: "Tebi je loše. Možda te neko kvrcnuo po tintari. E pa, dragi moj Brljivko, nalaziš se na Tomasu R. Maltusu, transporteru radnika, pregrada broj šest. Vetar i vreme nisu važni. Kurs - 273. stepena. Brzina - 300. Cilj - Kostarika, teret - trube kao što smo ti i ja, za Klorela plantaže."
"Ti si..." oklevao sam.
"Z... do koske", gorko je završio i gledao u zelenu kapsulu koja mu je ležala na dlanu. Iznenada je proguta i nastavi: "Ali, ipak ću se vratiti." Oči su mu se iskrile, "Ima da uvedem nove i efikasne metode na plantaži. Da postanem brigadir za nedelju dana. Nadzornik za mesec dana, direktor za godinu. A onda, onda ću da kupim Kunardovu linijsku plovidbu i sve njihove rakete ću da pozlatim. Samo prvoklasan smeštaj. Napraviću ti pozlaćeni apartman na mom komandnom brodu, Brljivko. Moj pajtaš, Brljivko, ima da dobije sve tip-top. Ako ne voliš zlato, dobićeš platinu. Ako ne voliš..."
Malčice sam ustuknuo, ali on to nije primetio. Nastavio je da mitinguje. Bilo mi je milo što nisam uzeo 'onu stvar'. Došao sam do pregradnog zida, seo i naslonio se na njega izgubivši svaku nadu. Neko je seo pored mene i rekao "zdravo", mekanim glasom.
"Zdravo", rekao sam. "Čuj, da li mi zaista idemo u Kostariku? Kako mogu da dođem do kapetana broda? Ovo sa mnom je greška."
"O", reče covek, "ne lupaj glavu zbog toga. Živi i pusti druge da žive. Jedi, pij i budi veseo - to je moja deviza."
"Prestani da me pipaš", opomenuo sam ga.
Počeo je da se brani piskavim glasom, a ja sam ustao i krenuo saplićući se o noge i tela.
Palo mi je na pamet da, u stvari, nikada nisam dolazio u dodir sa potrošačima sem sa nekoliko slugu. Palo mi je na pamet da sam bez razmišljanja bio prihvatio njihovu homoseksualnost i koristio je u propagandi, a da nisam shvatio na šta se ona svodi u stvarnosti. Strašno sam želeo da se izvučem iz pregrade broj šest. Želeo sam da se vratim u Njujork da vidim šta je Ransted napravio i zašto, da se vratim Keti i mom prijateljstvu sa Džekom O'Šijem i mom velikom poslu kod Faulera Šokena.
Na jednoj tablici iznad malih vrata je pisalo: 'Izlaz u slučaju opasnosti'. Pomislio sam o stotinama ljudi zatvorenim u ovom odeljku kako se guraju da prođu kroz ta mala vrata i zgrozio sam se.
"Izvini, lafe", neko mi grubo reče. "Bolje se malo pomeri." Počeo je da povraća. Na ovom transporteru očigledno nisu delili kese za ovakve slučajeve. Otvorio sam izlaz za slučaj opasnosti i izašao.
"Dakle?" grmnu ogromni stražar iz detektivske agencije.
"Hoću da razgovaram sa kapetanom broda", rekao sam "Ja sam ovde greškom. Zovem se Mičel Kortni. Ja sam reklamoautor u Kompaniji Fauler Šoken."
"Broj", odsekao je.
"16-156-187", rekao sam i moram priznati da mi se u glasu osećao ponos. Možete izgubiti i novac i zdravlje i prijatelje, ali vam ne mogu oduzeti nizak broj službe bezbednosti...
Zavrnuo mi je rukav, ali ne grubo. Sledećeg trenutka odleteo sam na pregradni zid, a lice mi je gorelo od strašnog šamara. "Natrag pod palubu, Brljivko!" zagrme stražar. "Nisi na izletu i ne lupaj koješta!"
Sa nevericom sam gledao u svoju podlakticu. Na njoj je bio istetoviran broj 1304-9974-1416-156-187723. Moj broj se nalazio u njemu, ali se mastilo odlično slagalo. Brojke su se tako malo razlikovale da niko sem mene to ne bi ni primetio.
"Šta čekaš?" reče stražar. "Nisi nikada video svoj broj, a?"
"Ne", promucah, a noge su mi drhtale. Bio sam uplašen, strašno uplašen. "Nikad dosad nisam video ovaj broj. On je istetoviran oko mog pravog broja. Ja sam Kortni. Verujte mi. Mogu da dakažem. Platiću vam..." Preturao sam po džepovima, ali novca nije bilo. Odjednom sam shvatio da nosim čudno i pohabano Univerzalovo odelo koje je bilo umrljano hranom i još kojekakvim gorim stvarima.
"Pa, plati", reče stražar bezosećajno.
"Platiću vam kasnije", rekao sam mu. "Samo me odvedite do nekog nadležnog..."
Gizdav, mlad vazduhoplovni poručnik upade u uzani hodnik. "Šta se ovde događa?" upita stražara. "Svetlo na izlazu za slučaj opasnosti još uvek gori. Zar ne možeš da uspostaviš red pod palubom? Tvoja agencija će dobiti sjajan izveštaj o tebi, znaš." Na mene uopšte nije obraćao pažnju.
"Izvinite, g. Kobler", reče stražar otpozdravljajući u stavu mirno. "Ovaj čovek pravi neprilike. Izašao je i tvrdi da je reklamoautor prve A klase i da je na brodu greškom..."
"Pogledajte moj broj!" viknuo sam poručniku.
Lice mu se namršti kad sam gurnuo svoj razgolićeni lakat pod nos. Stražar me zgrabi i zareža: "Odbi..."
"Samo trenutak", reče oficir. "Ja ću se pozabaviti ovim. To je visok broj, druškane. Šta misliš njime da dokažeš?"
"Na njega je dodavano, napred i nazad. Moj pravi broj je 16-156-187. Shvatate? Ispred i iza toga su drukčije napisani brojevi! To je prevara!"
Zadržavajući dah, poručnik pogleda izbliza. Rekao je:
"Hm. Možda je i tako... pođi sa mnom." Stražar požuri da nam otvori vrata. Izgledao je uplašen.
Poručnik me je proveo kroz buku mašinskog odeljenja do male blagajnikove kancelarije. Blagajnik je bio nakaza oštrih crta lica, a uniforma mu je stajala kao džak. "Pokaži mu svoj broj", poručnik pokaza na mene i ja mu pokazah. Blagajniku reče: "Šta kaže njegov dosije?"
Blagajnik pažljivo ubaci traku u čitač i uključi "1304-9974-1416-156-187723", pročita najzad. "Grobi, Vilijam Džordž, 26 godina, neoženjen, iz osirotele porodice (otac napustio kuću), treći od petoro dece; uravnoteženost H-H, muškarac 1, zdravlje 2,9; klasa zanimanja 2, proveo na poslu sedam godina, 1,5 - tri meseca, obrazovanje - 9; potpisao ugovor za rad B kategorije." On pogleda u vazduhoplovnog oficira. "Vrlo beznačajan profil, poručniče. Imate li neki poseban razlog da se bavimo ovim čovekom?"
Poručnik reče: "Tvrdi da je reklamoautor koji je ovamo bačen greškom. Kaže da mu je neko promenio broj. Govori bolje nego ljudi iz njegove klase."
"Drn-zvrc", reče blagajnik. "Nemojte to da vas zabrinjava. Dete iz osirotele porodice srednjeg staleža, trudi se da se uzdigne. Ali primećuje se da..."
"Sad mi je dosta", zarežao sam na čovečuljka, sit svega. "Ja sam Mičel Kortni. Mogu da vas kupim i prodam, a da moj čekovni račun to i ne oseti. Ja sam šef projekta Venera Kompanije Fauler Šoken. Zahtevam da pozovete Njujork da prekinemo ovu lakrdiju. Brže, majku vam..."
Vazduhoplovni poručnik je izgledao zaplašen i krenuo je ka telefonu, ali se blagajnik nasmeši i izmače mu telefon. "Mičel Kortni, je l'?" upita ljubazno. Dohvatio je jednu traku i ubacio je u čitač. "Evo", reče pošto je malo okretao. Poručnik i ja smo pogledali.
Bila je to naslovna strana Njujork Tajmsa. Na prvoj strani bila je posmrtnica Mičela Kortnija, šefa projekta Venera Kompanije Fauler Šoken. Našli su me promrzlog na Starcelijusovom glečeru blizu Male Amerike. Baterija se pokvarila. Čitao sam još dugo pošto se poručnik okrenuo na drugu stranu. Met Ransted je preuzeo projekt Venera. Bio sam težak gubitak za Kompaniju. Moja žena, dr Nevin, odbila je da dG izjavu. Naveden je tekst nekrologa koji je Fauler Šoken pročitao na mojoj komemoraciji. Bio sam lični prijatelj pionira na Veneri Džeka O'Šija koji je izrazio zaprepašćenost i bol kada je čuo novost.
Blagajnik reče: "To sam dobio u Kejptaunu. Poručniče, bacite ovog gušavog kretena pod palubu, molim vas."
Stražar je stigao. Šutirao me je i šamarao celim putem do pregrade broj šest.
Naleteo sam na nekoga kad me je stražar ubacio kroz vrata u crvenu tamu. Posle relativno čistog vazduha napolju smrad je bio užasan.
"Šta si uradio?" upita jedan čovek ustajući.
"Pokušao sam da im dokažem ko sam..." To me nikud nije vodilo. "Šta sad?" pitao sam.
"lskrcamo se. Dobijemo smeštaj. Počinjemo rad. Koju kategoriju ugovora imaš?"
"Kategoriju B, kažu."
On zviznu. "Lepo su te udesili!"
"Zašto? Kakva je ta - B kategorija?"
"A - bio si slep, zar ne? Loša, prijatelju. Kategorija B je na pet godina. Za izbeglice, kretene i sve ostale koje mogu da namame da potpišu. U njoj je i klauzula o ponašanju. Meni su ponudili B, ali sam im rekao da ako je to sve što mi nude, onda idem da se prodam Brink Ekspresu. Nagovorio sam ih na kategoriju F. Mora biti da nemaju dovoljno radnika. Moj ugovor je samo na godinu dana, mogu da izlazim i kupujem u radnjama koje ne pripadaju kompaniji i slično."
Uhvatio sam se za glavu da mi ne eksplodira. "Ne može biti da je to baš tako loše mesto za rad", rekao sam. "Život u prirodi - zemljoradnja - svež vazduh i sunce."
"Hm", reče čovek nelagodno. "Mislim da je bolje nego hemijska industrija. Možda nije toliko dobro kao rudarstvo. Brzo ćeš videti."
Odmakao se, a ja zadremah umesto da mislim kako da se iskobeljam.
Nije bilo upozorenja da se spuštamo. Tresnuli smo o pistu. Izlazna vrata se otvoriše i blještavo tropsko sunce zaslepi nas. Bilo je to pravo mučenje posle ovog mračnog zatvora. A unutra nije prodro svež vazduh, već smrad dezinfekcionog aerosola. Iskobeljao sam se iz gužve radnika koji su psovali i izjurio sa rekom na aerodrom.
"Stoj, budalo!" viknu čovek sa značkom Službe bezbednosti. Obesio mi je na vrat pločicu sa brojem. Svi smo dobili pločice i poređali se oko stola koji je stajao blizu broda. Stajali smo u senci plantaže Klorela, građevine od osamdeset spratova koja je štrčala u nebo i ličila na stub od žičanih korpi iz samoposluge. Na svakom spratu bio je po jedan otvor sa kapkom - ogledalom. Oko ogromne zgrade pružale su se ogromne sjajne površine čiji je blesak zasenjavao. Shvatio sam da su to ogledala koja su hvatala sunčeve zrake i bacala ih preko ogledala na otvorima u cisterne za fotosintezu. Iz vazduha je to bio spektakularan, mada ne i neobičan prizor. Na zemlji je to bio pravi pakao. Trebalo je da planiram kako da se izvučem, ali mi je na pamet dolazilo samo: 'Sa suncem obasjanih plantaža Kostarike, koje obrađuju vredne ruke slobodnih farmera, ponosnih na svoj rad, dolaze nam sočni i zreli proteini iz Klorele...' To sam ja nekada pisao.
"Napred!" vikao je čovek sa značkom službe bezbednosti. "Napred, vi prokleti džabalebaroši! Napred!" Zaklonio sam oči i teturao se napred za kolonom koja se kretala pored stola. Čovek sa crnim naočarima koji je stajao kraj stola upita me: "Ime?"
"Mičel Kort."
"O njemu sam vam već govorio", ču se blagajnikov glas.
"U redu, hvala." Zatim se obrati meni: "Grobi, do sada su mnogi pokušavali da izvrdaju ugovor kategorije B. Svi su zažalili što su i pomislili tako nešto. Da možda ne znaš koliki je godišnji budžet Kostarike?"
"Ne", promrmljao sam.
"Oko sto osamdeset tri biliona dolara. A da možda ne znaš koliki je godišnji porez Korporacije Klorela?"
"Ne. Pusti to, čoveče..."
Prekinuo me je: "Oko sto osamdeset biliona dolara. Iz ovog bi bistar momak kao što si ti trebalo da zaključi da vlada - i pravosude - Kostarike rade samo ono što Klorela želi. Ako želimo da se pokaže primer prekršioca ugovora, oni će to učiniti za nas. Možeš u život da se kladiš da će biti tako. Dakle, kako se zoveš, Grobi?"
"Grobi", rekoh promuklo.
"A ime? Stepen obrazovanja? Uravnoteženost H-H?"
"Ne sećam se. Ali ako mi te podatke date zapisane na parčetu hartije, zapamtiću ih."
Čuo sam kako se blagajnik smeje i govori: "I hoće."
"U redu, Grobi", reče dobroćudno čovek sa crnim naočarima. "Bez uvrede. Evo ti tvoj profil i raspored. Napravićemo mi od tebe dobrog skramera. Dalje."
Krenuo sam. Čovek iz bezbednosti pogleda na moj raspored i viknu: "Skrameri, ovuda."
"Ovuda" je bilo ispod zgrade kroz zaslepljujuće svetlo niz hodnik između plitkih smrdljivih rezervoara kroz vrata koja su vodila u centralni deo zgrade. Soba je bila dobro osvetljena, ali posle trostruko reflektovanog svetla tropskog sunca izgledala je polumračna.
"Skramer?" upita me neki čovek. Trepnuo sam i klimnuo glavom. "Ja sam Malen, pravim raspored smena. Da te pitam nešto, Grobi." Zvirnuo je u moj karton. "Potreban nam je skramer na 67. i na 41. spratu. Spavaćeš na 43. spratu centralnog dela. Dakle, gde bi više voleo da radiš? Još da te podsetim da nema liftova za skramere i ostale koji pripadaju drugoj klasi."
"Četrdeset prvi sprat", rekao sam, pokušavajući da mu vidim lice.
"To je pametno", reče mi. "Vrlo, vrlo pametno." Stajao je bez reči i ništa se nije događalo. Najzad je dodao: "Volim kad pametni ljudi pametno rade." Zatim je ponovo nastupila duga pauza.
"Nemam novaca kod sebe", rekao sam mu.
"U redu je", reče. "Pozajmiću ti. Potpiši ovu priznanicu, a dug ćemo srediti bez mnogo buke kad budeš primio platu. To je priznanica na samo pet dolara."
Pročitao sam priznanicu i potpisao. Morao sam ponovo da pogledam svoj karton jer sam bio zaboravio svoje ime. Malen oštro naškraba "41" i svoje inicijale i odjuri negde, a nije mi dao pet dolara. Nisam krenuo za njim.
"Ja sam gđa Horoks, službenik za smeštaj", reče mi sladunjavo jedna žena. "Dobro došli u našu sredinu, g. Grobi. Nadam se da ćete provesti mnogo lepih godina sa nama. A sad na posao. G. Malen vam je rekao da će ova pošiljka - tj. ova grupa radnika - stanovati na 43. spratu, zar ne? Ja treba da se pobrinem da budete smešteni sa ljudima koji vam odgovaraju."
Njeno lice me je neodređeno podsećalo na otrovnog pauka. "Imamo jedan slobodan ležaj u spavaonici br. 7. U toj spavaonici ima mnogo lepih dečaka. Možda biste hteli tamo. Mnogo znači kad je čovek među svojima."
Shvatio sam na šta cilja i rekao joj da ne želim u sedmicu.
Veselo je nastavila: "Onda spavaonica br. 12. Nažalost, tamo su prilično grubi, ali prosjak ne može da bira. Oni bi voleli da im dođe mladić kakav ste vi. Bogami, bi! Ali možete da ponesete nož ili nešto slično. Hoćete li u dvanaesticu, g. Grobi?"
"Ne", rekoh. "Šta imate još? I, da li možda možete da mi pozajmite pet dolara dok ne primim platu?"
"Staviću vas u spavaonicu br. 10", reče pišući. "A naravno da ću vam pozajmiti novac. Deset dolara? Samo ovde potpišite i stavite otisak palca, g. Grobi. Hvala." I ode da traži sledeću ovcu.
Neki čovek crvenog lica me zgrabi za ruku i reče promuklo: "Burazeru, dobro nam došao u Panamerički savez proizvodača buđnosluznih proteina, samostalnu Kostarikansku filijalu u Kloreli. Iz ove brošure ćeš saznati kako PSBSP štiti radnike ove profesije od bezbrojnih smicalica i maltretiranja koja su nekada bila uobičajena u ovoj industriji. Upis i članarina se automatski odbijaju od plate, a brošura se posebno plaća."
Upitao sam ga: "Burazeru, šta najgore može da mi se desi ako je ne kupim?"
"Bolje da ne probaš", reče jednostavno.
Pozajmio mi je pet dolara da kupim brošuru. Nisam morao da se penjem na 43. sprat da bih stigao u spavaonicu br. 10. Za ljude druge klase nije bilo lifta, ali nagore se kretala beskrajna mreža za teret na koju se moglo okačiti. Trebalo je smelosti da se skoči na nju i sa nje jer je prostor bio tesan. Ako biste i suviše izbacili zadnjicu, vrlo lako je moglo da se desi da ostanete bez nje.
U spavaonici je bilo oko šezdeset ležaja, na tri sprata. Posto se radilo samo danju, nije mi niko grejao krevet. Moj ležaj je bio samo moj, dvadeset četiri časa dnevno. Kakav luksuz!
Starac kiselog lica je mlitavo čistio prolaz između kreveta kada sam ušao. "Remac?" upitao me je i pogledao moj karton. "Tvoj ležaj je tamo. Ja sam Pajn, redar u sobi. Znaš li kako se skramuje?"
"Ne", rekoh. "Čujte, g. Pajn, kako odavde može da se telefonira?"
"Iz čitaonice", reče pokazujuci palcem. Otišao sam u čitaonicu. Tamo je bio telefon i poveliki hipnovizor, čitači, trake i časopisi. Zaškrgutao sam zubima kad sam video bljesak Tontonovih novina na polici. Za telefon je, naravno, trebalo da se plati.
Otrčao sam natrag do spavaonice. "G. Pajn", rekoh, "možete li da mi pozajmite oko dvadeset dolara u metalnom novcu? Treba mi za jedan međugradski razgovor."
"Dvadeset pet za dvadeset?" upita prepredeno.
"Naravno. Kako vi kažete."
Polako je izvukao jednu priznanicu i ja sam se potpisao i stavio otisak prsta. Zatim mi je pažljivo odbrojao novac iz svojih ogromnih džepova.
Želeo sam da zovem Keti, ali se nisam usudio. Mogla je da bude kod kuće, a mogla je da bude u bolnici. Nisam hteo da promašim. Okrenuo sam petnaest brojki Kompanije Fauler Šoken pošto sam u automat ubacio celu pregršt metalnog novca. Čekao sam da se javi centrala: "Kompanija Fauler Šoken, dobar dan, dan je uvek dobar za Kompaniju Fauler Šoken i njene klijente. Šta želite molim vas?"
Ali nisam čuo to. Iz telefona se čulo: "Su numero de prioridad, por favor?"
Prioritetni broj za međugradske razgovore. Ja ga nisam imao. Preduzeće je trebalo da zarađuje bar jedan bilion i da dobro plati da bi dobilo prioritetni broj sa četiri cifre za međugradske razgovore. Svetske telefonske veze su bile toliko zauzete da se pojedinačni prioritetni broj sa bilo kojim brojem cifara nije mogao dobiti. Naravno, takve brige nisam nikada imao kad sam tražio međugradsku iz Faulerove zgrade, na prioritetni broj Faulera Šokena. Prioritetni broj je bio jedan od malih luksuza od kojih sam polako morao da se odvikavam.
Mislio sam da bih možda mogao da pišem. Da pišem Keti, Džeku O'Šiju, Fauleru, Kolijeru, Hesteri i Tildi. Da prevrnem svaki kamen. Draga ženo (ili dragi šefe): Ovim te obaveštavam da tvoj muž (ili službenik) za koga znaš da je mrtav u stvari nije mrtav, već je na neobjašnjiv način postao radnik pod ugovorom kod kostarikanske Klorele i moli te da učiniš sve i spaseš ga. Voli te tvoj muž (ili službenik) Mičel Kortni.
Ali trebalo je misliti i na cenzuru.
Polako sam se vratio u spavaonicu. Ostali stanari spavannice br. 10 su ulazili.
"Remac!" uzviknu jedan od njih videvši me.
"Molim za tišinu u sudnici!" odjeknu drugi.
Ne krivim ih za ono što se potom dogodilo. To je bila tradicija, razbijanje monotonije, prilika da se sudi nekom još bednijem od njih, nešto što su svi oni preživeli. Pretpostavljam da bih u sedmici doživeo nešto mnogo gadnije, a u dvanaestici možda to ne bih ni preživeo. Desetka je bila samo jedna vesela spavaonica. Platio sam 'kaznu' - opet priznanice - primio udarce, izrecitovao bestidnu zakletvu i tako sam postao punopravni član spavaonice.
Nisam otišao sa njima u menzu. Ležao sam na svom krevetu i žalio što nisam mrtav kao što su svi moji i mislili.
|
