8.

     Skramovanje nije bilo teško da se nauči. Ustajanje u zoru. Doručak navrat-nanos; šnicla koja je tog jutra odsečena sa Pilenceta i šolja Najkafe. Navlačenje kecelje, skakanje na mrežu za teret i vožnja do odgovarajućeg sprata. A onda beskrajna šetnja po vrelom suncu oko ogromnih plitkih cisterni po kojima pliva skrama od algi. Ako se ide polako, otprilike svakih trideset sekundi se primete mrlje sazrelih ugljenih hidrata. Zadatak skramera je da skramolovkom sakuplja te mrlje i baca ih u bunar u kome se one pakuju ili pretvaraju u glikozu kojom se hrani Pilence sa kojega se odsecaju kriške kojima se hrane ljudi od Bafinove Zemlje do Male Amerike. Svakog sata je
     dozvoljeno da se malo popije iz čuturice i uzme tableta soli. Svaka dva sata se dobija odmor od pet minuta. Po zalasku sunca se skida kecelja i ide se na večeru i opet kriška Pilenceta - a posle toga slobodno vreme. Može da se razgovara, čita, pada u trans pred hipnovizorom u čitaonici, ide u kupovinu ili svađa, da se poludi od razmišljanja šta bi bilo kad bi bilo, ili da se spava.
     Uglavnom se spava.
     Napisao sam mnogo pisama i pokušavao sam da spavam što više.

     Plata me je iznenadila. Nisam ni znao da su već prošle dve nedelje. Posle prve plate imao sam još nekih osam dolara i nekoliko centi duga. Osim raznih dugova koje sam sam napravio, plaćao sam i u fond zajedničke potrošnje (koliko sam ja mogao da prokljuvim, mi smo, u stvari, plaćali porez za Klorelu); članarine za udruženje i rate za upisninu; porez na prihod (ovo je bio moj sopstveni porez); za bolnice (ali probajte da odete u bolnicu, govorili su stariji ljudi) i penziono osiguranje.
     Jedna od stvari koja me je do izvesne mere tešila bila je da kada - kada, a ne ako, uvek sam odlučno govorio - izađem biću bliže potrošacima no iko u našoj profesiji. Naravno, kod Faulera Šokena smo imali naše službenike iz tih redova koji su se, uglavnom, školovali sa stipendijama. Sada mi je bilo jasno da su oni bili i suviše veliki snobovi da bi mi pružili istinite činjenice o životu i mislima potrošača. Ili, možda, nisu hteli čak ni sebi da priznaju kakvi su nekada bili.
     Shvatio sam da reklame deluju na podsvest jače no što i sami reklamoautori misle. Uvek sam bio šokiran kada sam čuo da se o reklamama govori kao o 'tom dreku'. Prvo sam bio zbunjen, a zatim zadovoljan kada sam video da se one ipak probijaju i imaju uticaja. Naravno, najviše me je interesovalo reagovanje na projekt Venera. Nedelju dana sam slušao, kad god sam mogao, kako raste entuzijazam među ovim ljudima koji nikada neće ići na Veneru i koji uopšte ne poznaju nikoga ko će ići na Veneru. Čuo sam kako ih uveseljavaju pesmicama koje lansira Kompanija Fauler Šoken:

     Mali badža, O'Ši Džek
     Ima cicu kao tenk;
     Pa s' njom badža tera keru
     U raketi za Veneru.

     Ili bilo kakvu drugu u kojoj bi se nazrelo saopštenje da uslovi života na Veneri pojačavaju potentnost muškaraca. Ben Vinstonov sektor za narodnu psihologiju, uvek sam govorio, imao je jednu od najtalentovanijih grupa od najveće važnosti u celom preduzeću Faulera Šokena. Oni su posebno dobro sastavljali pitalice: 'Zašto se Venera zove Zornjača? Kako bi se, na primer, zvala kad bi bila muškog roda?' Osnovni humor je u igri reči, a osnovni cilj ljudske rase jeste seks. U osnovi, šta je u životu važnije nego da se ukalupe i kanališu najosnovnija stremljenja ljudskih emocija. (Ja ne govorim u odbranu onih oportunista koji maštovito govore o nekoj zamišljenoj 'želji za smrću' na koju bi prikačili privlačnost svojih proizvoda. To ostavljam Tontonima naše profesije; to je prljavo, to je nemoralno, ja ne želim da imam ikakve veze sa tim. Na kraju krajeva, to vodi do smanjenja potrošnje, što se vidi čim se malo dublje razmisli.)
     Nema sumnje da povezivanje oglasa sa jednim od velikih prvobitnih nagona ljudskog duha može da učini više od proste prodaje robe; ono pojačava nagon, pomaže mu da izbije na površinu, pruža mu odgovarajući cilj. Na taj način iz godine u godinu osigurali smo povećavanje broja potrošača, što je osnovni uslov za proširenje poslova.
     Sa zadovoljstvom sam saznao da na Kloreli vode računa o zbrinjavanju radnika u tom pogledu. U hrani se dobijala odgovarajuća količina potrebnih hormona, a na 50. spratu se nalazila divna soba za rekreaciju sa hiljadu kreveta. Jedini uslov koji je kompanija postavila bio je da deca rođena na plantaži automatski pripadnu Kloreli ako jedan od roditelja bude tu zaposlen kada dete napuni deset godina.
     Nisam imao vremena za posete sobi za rekreaciju. Ispitivao sam kanale, sredinu u kojoj se nalazim i čekao da se ukaže prilika. Ako se prilika ne ukaže dovoljno brzo, moraću da se potrudim da je sam stvorim i zbog toga sam morao da učim.
     U međuvremenu, sa posebnom pažnjom sam pratio rezultate kampanje za projekt Venera. Izvesno vreme je sve išlo kao podmazano. Pošalice, feljtoni u časopisima i vesele pesmice imali su uspeha.
     I odjednom se nešto pokvarilo.
     Krenulo je nizbrdo. Trebalo je da prođe ceo dan da to primetim, a cela nedelja da poverujem da je stvarno tako. Reč 'Venera' se polako gubila iz svakodnevnih razgovora. Vasionska raketa je počela da se pominje samo u vezi sa 'trovanjem od radijacije', 'porezom', 'žrtvama'. Pojavile su se nove opasne priče - "Čuste li priču o onom nesrećnjakoviću koji se ugušio u svemirskom odelu?"
     Možda niste još shvatili šta se događalo, a Fauler Šoken, dok je pažljivo pregledao izvode rezimea sažetih činjenica uprošćenih izveštaja o odlomcima prikaza napredovanja projekta Venera, niti je imao prilike da se raspita, niti je sumnjao u ono što mu se govorilo. Ali ja sam znao šta se događa.
     Met Ransted je uzeo stvar u svoje ruke.
     Herera je bio najcenjenija ličnost u desetki. Posle deset godina rada u Kloreli napredovao je ka vrhu - topografski ka dnu - do ranga majstora rezača. Radio je u velikoj podzemnoj prohladnoj prostoriji gde je raslo Pilence sa koga su on i njegovi šegrti odsecali kriške. On je zamahivao velikim mačem za dve ruke i odsecao ogromne kriške mesa koje su preuzimali pakeri i obrezivači i njihovi bezlični pomoćnici da ga odmere, daju mu oblik, smrznu ga, pripreme za jelo kuvanjem i dodavanjem začina i otpreme u deo sveta koji je tog dana bio na spisku.
     Njegov posao bio je važniji od obične proizvodnje. On je bio neka vrsta ventila sigurnosti. Pilence je raslo i raslo, kao što već decenijama raste. Otkako je počelo kao komad srčanog tkiva, ono nije moglo ništa drugo da radi do da raste oko jednog stranog tela i potpuno ga obuhvati. Stalno je raslo i punilo betonsku prostoriju u kojoj je bilo smešteno i tako rastući sabijalo i zgušnjavalo svoje ćelije. Raslo je dokle god je dobijulo hranu. Herera je vodio računa da raste pravilno, da tkivo ne prestari i ne otvrdne pre nego što se odseče i da se ne seče samo sa jedne strane već svuda unaokolo.
     Sa ovakvim poslom dolazila je odgovarajuća plata, a Herera se ipak nije oženio niti je uzeo zaseban stan na jednom od gornjih spratova građevine. On se s vremena na vreme gubio i njegova odsustvovanja su bila predmet golicavih priča, ali kad je on bio prisutan, o njemu se govorilo samo pažljivo i učtivo. Sa sobom je uvek nosio svoj ogromni nož koji je oštrio u časovima dokolice.
     To je bio čovek koga sam morao da upoznam. Imao je novac - morao je da ima novac posle deset godina - a meni je novac bio potreban.
     Postalo mi je jasno šta znači ugovor B kategorije. Nikad niste u stanju da se oslobodite dugova. Lako dobijanje zajmova je bilo deo sistema, a mnoge stvari su vas na to nagonile. Da sam nedeljno trošio deset dolara više nego što sam zarađivao, po isteku ugovora dugovao bih Kloreli hiljadu sto dolara i morao bih da radim sve dok ne isplatim dug, a za to vreme bi se stvarali novi dugovi.
     Hererin novac mi je bio potreban da se izvučem sa Klorele i platim put do Njujorka: do moje žene Keti, moga posla na projektu Venera. Ransted je radio puno stvari koje mi se nisu sviđale, a sam bog zna šta je Keti radila pod utiskom da je udovica. Pokušavao sam da ne razmišljam o jednoj stvari: Džeku O'Ši i Keti. Čovečuljak se svetio ženama za godine kad su ga prezirale. Do svoje dvadeset pete godine bio je kepec od trideset kila kome su se smejali. Kad je napunio dvadeset šest godina, postao je najslavniji čovek na svetu, prvi koji se spustio na Veneru, besmrtnik koji tek što je počeo da živi. Žurio je da nadoknadi izgubljeno vreme. Priča se da je postavljao i obarao rekorde na svojim predavačkim turnejama. Te priče mi se nisu mnogo dopadale. Nije mi se svidao ni odnos između Keti i njega.
     Tako je prošao još jedan dan, ustajanje u zoru, doručak, kecelja i naočari, mreža za teret, skidanje i ubacivanje skrame u toku celog toplog dana, večera i čitaonica i, ako bih uspeo, ćaskanje sa Hererom.
     "Što je britka oštrica tvoga noža, Gas. Na svetu ima samo dve vrste ljudi: oni koji ne vode računa o svom alatu i oni pametni."
     Sumnjičavo me je pogledao ispod svojih actečkih obrva. "lsplati se ako se dobro radi. Ti si remac?"
     "Da. Ovde sam prvi put. Misliš da bi trebalo da ostanem?"
     Nije shvatio. "Moraš da ostaneš. Ugovor." I uputi se ka polici sa časopisima.
     Sutradan, novi dan.
     "Zdravo, Gas. Jesi li umoran?"
     "Zdravo, Džordž. Malo. Deset sati mahanja nožem. Od toga zabole ruke."
     "Mogu da mislim. Skramovanje je lako, ali za to ti nije potreban mozak."
     "Pa, možda ćeš napredovati jednog dana. Idem malo u trans."
     A sledećeg dana:
     "Zdravo, Džordž, kako ide?"
     "Ne mogu da se požalim. Bar sam malo pocrneo od sunca."
     "Naravno da si pocrneo. Još malo pa ćeš biti crn kao ja. Ha-ha! Kako ti se to sviđa?"
     "Porque no, amigo?"
     "Hej, tu hablas espariol! Cuando aprendiste la lengua?"
     "Ne tako brzo, Gas! Znam samo nekoliko reči. Želeo bih da znam više. Kad budem zaradio neki dolar, ići ću u grad da okušam ženske."
     "A, pa, one sve govore po malo engleski. Kad bi našao stalnu devojku, onda bi bilo dobro da znaš malo španski. Ona bi to sigurno volela. Ali gotovo sve znaju 'Daj mi - daj mi' i engleski pesmicu o onome što dobiješ za jedan dolar. Ha-ha!"

     A sledeći dan je doneo iznenađenje.
     Dobio sam platu i dug mi se povećao za osam dolara. Mučio sam se razmišljajući kuda je otišao novac i setio sam se. Sa rada sam došao mrtav od žeđi, baš kao što su i želeli. Uzeo sam čašu popsi-kole iz automata, pošto sam otkucao svoju kombinaciju i plata mi se smanjila za dvadeset pet centi. Ručak je kao i obično bio užasno loš; nisam mogao da pojedem više od dva zalogaja Pilenceta. Kasnije sam ogladneo i otišao sam u kantinu i uzeo kutiju keksa na kredit. Keks je izazvao takvo stanje u stomaku da sam morao da popijem još dve čaše popsi-kole, a ona je izazvala želju za 'star' cigaretama, koje su me opet gonile da jedem keks... Da li je Fauler Šoken imao takvu zamisao kad je organizovao Kompaniju Starcelijus Verili, prvi trust začaranog kruga?
     Popsi - keks - cigarete - popsi.
     Šest procenata kamate se plaćalo na novac koji je uzet unapred.
     Morao sam što pre da se izvučem. Ako ne požurim, nikada neću uspeti. Osećao sam kako polako odumirem, ćelija po ćelija. Majušne doze alkaloida su mi ubijale volju, ali je najgore bilo beznadežno osećanje da su stvari onakve kakve su, da će uvek tako biti, da nije baš mnogo loše, da uvek može da se padne u trans ili da se napije popsi-kole, ili da se možda probaju zelene kapsule koje su išle iz ruke u ruku - prodavci su uvek bili spremni da sačekaju naplatu.
     Moralo je nešto da se desi, i to što pre.
     "Como 'sta, Gustavo?"
     Seo je i nasmešio mi se na svoj actečki način. "Como sta, amigo Jorge? Se fuma?" Pružio mi je paklo cigareta.
     Bile su to 'grinfilter' cigarete. Automatski sam rekao: "Ne, hvala, pušim, star', one su ukusnije", i automatski sam zapalio jednu. Postao sam potrošač kakvog smo uvek želeli. Pomisli na pušenje, pomisli na 'star', zapali 'star', pomisli na popsi, uzmi čašu. Uzmi jednu čašu, pomisli na keks, kupi kutiju. Kupi kutiju, pomisli na pušenje, zapali 'star'. I na svakom koraku izvikuj reči hvale koje su ti usađene u oči, uši i sve pore.
     "Pušim 'star' jer je bolji. Pijem popsi jer je gaziran. Jedem keks jer mi nadražuje jezik. Pušim..."
     A onda Gas mi reče: "Nisi baš mnogo srećan, Horhe."
     "Nisam amigo." Na to sam čekao. "U gadnoj sam situaciji." Sad treba da zagrize.
     "Mislio sam da nešto nije u redu. Ti si inteligentan momak, momak koji je dosta proživeo. Možda bih mogao da ti pomognem?"
     Divno, divno. "Nećeš požaliti, Gas. Reskiraš, ali sigurno nećeš izgubiti. Evo kako stoje stvari..."
     "Pst! Ne ovde!" ućutkao me je. Tiho mi reče: "Te stvari su uvek rizične. Ali uvek se isplati da reskiram kad vidim bistrog momka koji hoće da radi. Jednom ću pogrešiti, seguro. A onda će me uhvatiti i elektrolizovati mi mozak. Šta mari, mogu da im se nasmejem u brk. Ja sam svoje učinio. Eto ti. Mislim da ne moram da ti kažem da paziš gde ćeš ovo da otvoriš." Rukovali smo se i ja osetih kako mi nešto prianja za dlan. Prešao je preko dnevne sobe do hipnovizora, pritisnuo svoj broj i pao u trans sa ostalim posmatračima.
     Ušao sam u kupatilo, pritisnuo svoj broj da bih mogao deset minuta da koristim kabinu - ode mi još deset centi od plate - i uđoh. Lepljivi komadić na mom dlanu se otvon u jedan komad hartije na kojem je pisalo:

     Jedan život je u vašim rukama
     Ovo je formular br. 1 za uspostavljanje veze sa Svetskim savezom konzervacionista. Dobili ste ga od člana SSK koji je ocenio da ste: a) inteligentni; b) nezadovoljni sadašnjim stanjem u svetu; c) potencijalno korisni za Savez. Njegov život je sad u vašim rukama. Molimo vas da pročitate sve pre nego što išta preduzmete.

     Činjenice o SSK
     SSK je tajna organizacija koju su zabranile sve vlade sveta. Ona veruje da je bezobzirna eksploatacija prirodnih izvora stvorila nepotrebno siromaštvo i nepotrebnu ljudsku bedu. Ona veruje da bi nastavak takve eksploatacije doveo do uništenja čovečanstva na Zemlji. Ona veruje da ova opasnost može da se otkloni ako se ljudi sa Zemlje obrazuju do te mere da zahtevaju planiranje stanovništva, ponovno pošumljavanje, stvaranje obradive zemlje, deurbanizaciju, kao i kraj nekorisne proizvodnje sprava i koncentrovane hrane za kojima nema prirodne potražnje. Ovaj prosvetni program se sprovodi propagandom - kao što je ova - primenom sile i sabotažom u fabrikama koje proizvode razne tričarije.

     Laži o SSK
     Verovatno ste čuli da su konzervacionisti ubice, psihopati i ignoranti koji ubijaju i uništavaju bez razloga ili iz čiste zavisti. To nije istina. Članovi SSK su humane, uravnotežene ličnosti, mnogi od njih su na visokim položajima. Oni koji tvrde suprotno zlonamerni su klevetnici, ljudi koji imaju koristi od eksploatacije koju mi želimo da ukinemo. Postoje nerazumni, neuravnoteženi zločinci koji čine zla dela u ime konzervacionista bilo iz ideala ili služeći se time kao štitom za pljačku. SSK nema nikakve veze sa takvim ljudima i na njihove postupke gleda sa gnušanjem.

     Šta ćete sada učiniti?
     To zavisi od vas. Možete: a) da prijavite osobu koja vam je dala ovaj formular; b) da unište formular i sve zaboravite; c) da odete do osobe od koje ste dobili formular i tražite dalja obaveštenja. Molimo vas da dobro razmislite pre nego ma šta preduzmete.

     Duboko sam se zamislio. Mislio sam da je formular a) najgluplji, najniži tip reklame koji sam ikada video; b) proizvoljno iskrivljena slika stvarnosti; c) mogućnost da pobegnem iz Klorele i vratim se Keti.
     Dakle, to su bili ti opasni konzervacionisti! Sve je to bilo protivurečno drljanje - no ipak ne tako loše. Oglas je sačinjen - nesvesno, u to sam bio siguran - onako kako bismo mi sastavili brošuru za farmaceutsku firmu koju bi koristili samo lekari. Mirni i učeni, mi smo ljudi sa zdravim razumom i velikim znanjem, možemo iskreno da govorimo o osnovnim stvarima.
     Bio je to apel razumu, a to je uvek opasno. Razumu nikad ne možete verovati. Mi smo ga odavno izbacili iz naše profesije i nikad nismo za njim zažalili.
     Elem, očigledno su postojala dva izlaza. Mogao sam da odem u kancelariju i cinkarim Hereru. Možda bih se malo proslavio, možda bi me saslušali, možda bi mi poverovali toliko da eventualno provere moje izjave. Ipak, sećao sam se da su dostavljačima konzervacionista katkad elektrolizovali mozak, što je potpuno na svom mestu. Oni su bili izloženi virusu koji bi kasnije, možda, stupio u dejstvo, posle prve, zdrave reakcije. To ne bi valjalo. Mnogo rizičnije ali i herojskije bilo bi da se uvučem u njihove redove. Ako su zaista svetska organizacija kao što tvrde, nisam video zašto ne bih dogurao do Njujorka i tamo ih raskrinkao.
     Nijednog trenutka nisam sumnjao u mogućnost napredovanja. Jedva sam čekao da zgrabim olovku, redigujem tekst formulara i začinim ga rečima koje imaju čulne efekte, a koje bi mu dale potrebnu snagu.
     Vrata kabine se otvoriše, mojih deset minuta je isteklo. Žurno sam ubacio formular u klozetsku šoIju, pustio vodu i otišao u dnevnu sobu. Herera je još stajao u transu pred hipnovizorom.
     Čekao sam oko dvadeset minuta. Najzad se stresao, trepnuo i pogledao unaokolo. Video me je, ali mu je lice bilo nepomično, kao od granita. Nasmešio sam mu se i klimnuo glavom, a on mi priđe. "U redu, companiero?" upitao je tiho.
     "U redu je", rekao sam. "Kad budeš rekao, Gas."
     "Uskoro", rekao je. "Uvek posle takvih stvari ja odem malo u trans jer ne mogu da podnesem čekanje na rezultat. Jednoga dana dok se budem osvešćivao osetiću kako ovi volovi ubijaju boga u meni." Počeo je da oštri ivicu svog noža džepnim brusom.
     Pogledao sam u nož sa novim razumevanjem. "Za volove?" upitao sam.
     Zgranuo se. "Ne", rekao je. "Grešiš, Horhe, to je za mene. To će me sprečiti da izdam."
     Reči su mu bile plemenite, iako se borio za pogrešne ideale. Mrzeo sam te konzervacionističke pokvarenjake zbog toga što su zaveli jednog tako dobrog potrošača kao što je Gas. Bilo je to isto što i ubistvo. On je mogao da odigra svoju ulogu u svetu, da kupuje, koristi, radi i zarađuje za svoju braću u celom svetu, da stalno uvećava broj svojih želja i potreba i pomaže da drugi rade i troše i da vaspitava decu da postanu novi potrošači. Bilo je bolno videti ga pretvorenog u sterilnog zanesenjaka.
     Rešio sam da učinim sve što mogu da mu pomognem kad ih raskrinkam. Greška nije bila njegova. Ljudi koji su ga nahuškali na svet moraće da plate ceh. Sigurno da je postojao neki način lečenja za konzervacioniste, za budale kao što je bio Gas. Zatražiću - ne, bolje bi bilo da ne tražim ništa. Ljudi bi prebrzo stvarali zaključke. Već ih čujem kako lupaju: "Ne kažem da Mič nije svestan, ali tu je otišao malo predaleko." "Pa da. Jednom konzervacionista, uvek konzervacionista." "Svi to znaju. Ne kažem da Mič nije svestan, ali..."
     Do đavola sa Hererom. On može da rizikuje kao i svi drugi. Ko god pokuša da okrene svet naopačke nema prava da se žali ako upadne u sopstveni žrvanj.