– I opet prolažahu meseci i godine preko Zaratustrine duše, a on se na to ne osvrtaše; ali mu kosa osede. Jednoga dana, dok je sedeo na jednom kamenu pred svojom pećinom, i tiho gledao u daljinu – a otud se baš izgleda na more, preko izvijenih provalija –, obilažahu njegove zveri zamišljene oko njega, i najzad stadoše pred njega. »O Zaratustra, rekoše, da li ti to izgledaš sreću svoju?« – »Šta je stalo do sreće, odgovori on, odavno već ne težim ja za srećom, nego težim za delom svojim.« – »O Zaratustra, progovoriše ponovo zveri, ti to kažeš kao neko koji pliva u izobilju dobroga. Zar ne ležiš ti posred nebesnog plavetnila jezera od sreće?« – »Šaljivci jedni, odgovori Zaratustra smešeći se, dobro li izabraste poređenje! Ali vi dobro znate da je moja sreća teška, a ne kao kolebljivi talas vodeni: potiskuje me a ne miče se od mene, i pritiskuje me kao istopljena smola.« – Na to obilažahu opet zveri zamišljene oko njega, i stadoše tad ponovo pred njega. »O Zaratustra, rekoše, otuda dakle postaješ sâm ti sve žući i zagasitiji, iako tvoja kosa počinje da sedi i dobija izgled lana? Ta pogle samo, ti si seo posred smole svoje!« – »Šta to kažete, zveri moje, reče Zaratustra i smejaše se, odista, grešio sam dušu govoreći o smoli. Kao sa mnom sad, tako je sa svakim plodom kad sazre. To je med u žilama mojim što čini krv moju gušćom i dušu moju tišom.« – »Biće da je tako, o Zaratustra, odgovoriše zveri priljubljujući se uza nj; ali ne bi li se danas popeo na koje visoko brdo? Zrak je čist, i danas se može videti od sveta više nego ikad.« – »Dobro, zveri moje, odgovori on, vaš je savet izvrstan i govori mi iz duše; hoću da se popnem danas na kakvo visoko brdo! Ali pobrinite se, da mi tamo bude pri ruci meda, žutog i belog, slatka, ledena i sveža zlatnog meda iz saća. Jer znajte, hoću gore da prinesem žrtvu od meda.« – A kad je Zaratustra bio gore na visini, posla kući zveri koje ga dopratiše, i uveri se da je ostao sam – tada se nasmeja od sveg srca, pogleda uokolo i progovori ovako: Što sam govorio o prinošenju žrtve i o žrtvi od meda, bilo je tek lukavstvo moga govora i, odista, potrebna ludost! Ali ovde na visini već smem slobodnije govoriti nego pred usamljeničkom pećinom, i pred usamljeničkim domaćim zverima. Kakva žrtva! Ja rasipam što god mi se daruje, ja rasipnik sa tisuću vuku: kako bih to još – žrtvom nazvao! A što sam iskao meda, to sam u stvari iskao mamac i slatke sluzi, na što se oblizuju i gunđavi međedi, i ćudljive durljive ptice zloslutnice: – najbolji mamac, koji treba lovcima i ribolovcima. Jer ako je svet kao neka mračna šuma puna zverinja, i vrt naslada za sve divlje lovce, meni izgleda on još pre i više kao prebogato mom, bez dna, – prepuno šarenih riba i rakova, kojeg bi se i sami bogovi zaželeli, da bi postali po njemu ribari i lovci mrežama: tako je bogat svet udesima, velikim i malim! Poglavito svet ljudi, more ljudi: – u njega bacam evo svoju zlatnu udicu, s rečima: otvori se, ljudski ambisu! Otvori se, i izbaci mi amo ribe svoje i svoje ruse rakove! Najboljim mamcem svojim hoću da namamim danas najčudesnije ljudske ribe! – samu sreću svoju baciću u pučine i u daljine, među istok, podne, i zapad, ne bi li mnoge ljudske ribe naučile nagrizati i nanizati se na moju sreću, na šiljastu udicu moju, koja će ih izvući k meni u moju visinu, najšarenije morske na-dnu-plovce k najzluradijemu od svih ribolovaca na ljude. Jer ja sam to, sav i od iskoni; vučem, privlačim, izvlačim navlačim i navijam, – izvijač, navijač i vaspitač, koji nije uzaman sâm sebe jednom nagovarao: »Budi ono što si!« Neka dođu ljudi k meni gore: jer ja još čekam znak, da li je vreme za poslednji moj silazak; još neću ja sam da se siđem, kao što ću morati, i da propadnem među ljudima. Na to čekam ovde na visokim brdima, lukav i podrugljiv, niti nestrpljivo, niti strpljivo, naprotiv, kao neko koji se i od strpljivosti odučio, – zato što više ne »trpi«. Jer sudbina moja ostavlja mi vremena: da me nije zaboravila? Ili sedi možda u hladu kakvog velikog kamena, pa hvata mušice? Ali verujte, ja sam joj zahvalan na tome, večnoj sudbini svojoj, što me ne goni i što ne navaljuje, i što mi daje vremena da teram lakrdije i pakosti: tako da sam mogao poći danas u ribolov na ovo visoko brdo. Je li još iko od ljudi hvatao ribe po visokim brdima? Ali, iako je ludost to što ja ovde gore tražim i radim: ipak je bolje ovako nego da tamo dole od čekanja postanem svečan, i pozelenim, i požutim – narogušen goropadnik od čekanja, sveti leti vihor iz planina, što nestrpljivo urliče u nizine: »Čujte me, ili ću da vas šibam bičem božijim«. Ne ljutim se ja zbog toga na takve goropadnike! jer su mi oni taman dobrodošli za smeh! Oni i moraju biti nestrpljivi, ti veliki bubnjevi, jer će ili danas ili neće nikad doći do reči! A ja i moja sudba – mi ne govorimo za danas, a ne govorimo ni za nikad: mi imamo za govor strpljenja i vremena i prevremena. Jar jednom mora doći, i ne sme proći mimo. Ko mora jednom doći i ne sme proći mimo? Naš veliki Iznenad, a to, je naše veliko daleko ljudsko carstvo, carstvo Zaratustrino od tisuće godina. Koliko je daleko to »daleko«? šta me se tiče! Ali ipak zato stoji ono ne manje čvrsto –, i obema nogama stojim ja pouzdano na tom temelju, na jednom večnom temelju, na tvrdom prakamenju, na ovome najvišem, najtvrdem prstenju, ka kojemu dolaze svi vetrovi kao na kakvo raskršće vetrova, pitajući gde su? i otkuda dolaze? i na koju će stranu? Smej se ovde, smej se od srca, vedra, zdrava zluradosti moja! Sa visokih brda bacaj dode varljive svoje podsmehe i poruge! Namami mi varljivim sjajem svojim najlepše ljudske ribice! I što iz svih mora meni pripada, što je moje rođeno na svim stvarima – to mi ulovi, to mi dovedi amo gore: na to čekam, ja najzluradiji od svih ribolovaca. Napolje sa tobom, udičice moja! Unutra s tobom, u dubinu, mamče sreće moje! Kapaj najslađu rosu svoju, među duše moje! Ugrizi, udice moja, za trbuh svaku crnu turobnost! Napolje, u svet, oko moje! O kolika li su mora svud oko mene, koliko se ljudskih budućnosti ukazuje na obzorju! A nada mnom – kakva ružičasta tišina! Kakvo razvedreno ćutanje! 

Povik za pomoć

Tako je govorio Zaratustra.

Razgovor s kraljevima

1.

Tim stihovima Zaratustrinim naslađivahu se kraljevi; a kralj od desna progovori i reče: »o Zaratustra, kako smo dobro učinili što smo pošli da tebe vidimo! Jer dušmani tvoji pokazaše nam lik tvoj u svom ogledalu: iz njega si gledao s iskeženim licem đavoljim, i podrugljivo: tako da smo se tebe bojali Ali to ne pomaže! Ti bi nas uvek iznova ubô u uvo i u srce svojim izrekama. Tako da najzad rekosmo: šta nas se tiče kakav izgleda! Moramo ga čuti, njega koji uči: 'treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove, i to više kratki mir nego dugi mir!' Nikad niko nije izgovorio ovako ratoborne reči:'Šta je dobro? Dobro je biti hrabar. Dobar rat osveštava svaku stvar.' O Zaratustra, krv naših otaca prostrujala je pri takvim rečima kroz telo naše: to je bilo kao da proleće progovara buradima starog vina. Kad su se ukrštali mačevi kao guje krvlju poprskane, tada su očevi naši voleli što žive; sunce svakog primirja izgledaše im nejako i mlako, a dug mir oblivaše stidom. Kako su uzdisali, očevi naši, gledajući gde po zidovima rđaju svetli mačevi! Žedni behu rata i jedni i drugi. Jer mač bi da pije krv, i blista se od žudi.« – – Dok su kraljevi govorili živo tako, i ćeretali o sreći otaca svojih, spopade Zaratustru ne mala želja da se podsmehne živosti njihovoj: jer očevidno behu to vrlo miroljubivi kraljevi što ih tu gledaše pred sobom kraljevi sa starim i finim crtama na licu. Ali se uzdrža. »Dobro dakle! reče, eno onamo vodi put, onde je pećina Zaratustrina; a ovaj dan danas imaće dugo veče! Ali sad me jedan povik za pomoć hitno zove, te vas moram ostaviti. Biće čast za moju pećinu ako kraljevi hoće da sede u njoj i da čekaju: ali, dabogme, moraćete dugo čekati! Nego šta to mari! Gde se može danas bolje navići na čekanje nego na dvorovima? I sva vrlina kraljeva, što im još preostade, – zar se ne zove danas: umeti čekati?« 

Tako je govorio Zaratustra. 

I Zaratustra iđaše zamišljeno dalje i dublje, kroz šume i mimo močvarnih zemljišta; ali kao što se dešava svakom koji premišlja o teškim stvarima, tako i on nagazi iznenada na jednog čoveka. I gle, odjedared mu prsnuše u lice jedan krik od bola, i dve kletve, i dvadeset gadnih psovki: tako da on onako poplašen podiže štap pa još i udarati stade po zgaženome. Ali se odmah zatim pribra; i srce mu se u sebi smejaše ludosti koju baš beše učinio. »Oprosti, reče zgaženome, koji se ljutito digao bio sa zemlje i seo, oprosti, i pre svega čuj jedno poređenje. Kao što putnik, sanjajući o dalekim stvarima, na usamljenoj stazi iznenada nagazi na psa koji se izvalio na sunce: – kao što tad oboje odskoče, i poskoče jedan na drugog, misliš dindušmani su jedan drugome, a oboje se tek dušmanski poplašili: tako se desilo i nama. Pa ipak, ipak! – zar nije tako malo nedostajalo pa da se stanu milovati, taj pas i taj usamljenik! Ta zar nisu oboje – usamljenici!« – »Ma ko da si, reče još uvek ljutito zgaženi, ti mi i sa poređenjem svojim odviše blizu stupaš, ne samo nogom svojom! Pogle, zar sam ja pas?« – i pri tom se po diže od sedenja, i izvuče golu ruku svoju iz močvare. Jer isprva beše ispružen ležao po zemlji, skriven i nevidljiv kao oni što vrebajući dočekuju vodenu divljač. »Ma šta ti to radiš!« povika Zaratustra poplašeno, jer vide kako mnoga krv curi niz golu ruku, – »šta ti se desilo? Da te nije ujela, nesrećniče, kakva zla zver?« Raskrvavljeni se smejao, još uvek ljut. »Šta te se tiče! reče, i htede da pođe. Ovde sam kad svoje kuće i na svome zemljištu. Neka me pita ko god hoće: ali ludaku mi se ne odgovara.« »Varaš se, reče Zaratustra sažaljivo, i zadrži ga, – ti se varaš: ovde ti nisi kod svoje kuće, nego si u mome carstvu, a tu ja neću da se ikome šta desi. Možeš me zvati kako ti je drago, – a ja sâm onaj koji treba da sam. Ja sâm nazivam se Zaratustrom. Nego čuj! Onamo gore vodi put ka pećini Zaratustrinoj: nije daleko, – ne bi li da kod mene vidaš rane) Zlo si prošao, nesrećniče, u životu ovomu; prvo te ugrize zver, pa je zatim – zgazi čovek!« – Ali kad zgaženi ču ime Zaratustrino, preobrazi se. »Šta se to sa mnom zbi? poviče, ta ko me se još tiče u životu ovom do ovaj jedini čovek, to jest Zaratustra, i ona jedina zverka, što od krvi živi, pijavica. Pijavice radi ležao sam ovde kraj ove močvare kao ribar, i već mi po deseti put posisa krv iz ispružene ruke, kad ali zažedne krvi moje još lepši pijanac, sâm Zaratustra! O sreće! O čuda! Blagosloven ovaj dan koji me domami ka ovoj močvari! Blagosloven najbolji i najživlji krvopija koji danas živi, i blagoslovena najveća pijavica savesti, Zaratustra! « – Tako je govorio zgaženi; a Zaratustra se radovao njegovim rečima, i finoći i poštovanju u njima. »Ko si ti? zapita pružajući mu ruku, među nama ima mnogo da se raščisti i razbistri: ali se već, rekao bih, dan počinje da čisti i vedri.« 
»Ja sam savesni u duhu, odgovori upitani, i u stvarima duha teško da je ko stroži, uži i tvrdi od mene, osim onog od kojega sam sve naućio, sâm Zaratustra. Bolje je ništa ne znati nego znati mnogo upola! Bolje je biti lud na svoju ruku nego mudar po tuđem mišljenju! Ja idem do dna: – šta je stalo do tog da li je ono veliko ili malo? da li mu je ime močvara ili nebo? Pedalj dna, meni je dovoljno: samo ako je tu zaista dno i tle! – pedalj dna: to je taman dosta da se na njemu može stajati. U pravoj svesnoj savesnosti ništa nije veliko i ništa malo.« »To si možda ti onaj što traži saznanja o pijavici? zapita Zaratustra; i ti tragaš za pijavicom do na dno dna, savesniče?« »O Zaratustro, odgovori zgaženi, to bi bilo preogromno, kako bih se smeo toga poduhvatati! Ali, ono što znam i poznajem dobro, to je mozak pijavičin: – u tome je moj svet! A to je veruj ceo jedan svet! Oprosti što tu ponos moj iz mene progovara, ali u tome mi nema ravna. Zato sam i rekao: 'ovde sam kod svoje kuće'. Otkada tragam već za tim jedinim, za mozgom pijavičinim, da mi se ljigava istina tu više ne izmigolji! Tu je moje carstvo! – idući za tim odbacio sam sve drugo, idući za tim sve mi je ostalo postalo svejedno; i tik uz znanje moje leži ispruženo crno moje neznanje. Moja savest u duhu traži to od mene, da jedno znam a sve drugo ne znam: gadim se svih polutana u duhu, svih maglovitih, kolebljivih, zanesenih. Gde poštenje moje prestaje, tu sam slep, i hoću da sam slep. Ali gde hoću da saznam, hoću i da sam pošten, to jest tvrd, strog, tesnogrud, svirep, neumitan. To što si ti, o Zaratustra, jednom rekao: 'Duh je život koji zaseca sam u život', to me je zavelo i navelo ka tvojoj nauci. I, zaista, rođenom krvlju svojom kupio sam znanje svoje!« »Kao što se vidi«, upade mu u reč Zaratustra; jer još jednako tecijaše krv niz golu ruku savesnoga. A deset pijavica behu se zagrizle u nju. »O ti čudni čoveče, čemu me sve uči ovo što vidim, to jest ti sâm glavom! Ne bih možda ni smeo sasuti sve to u tvoje stroge uši! Ali dosta! Rastanimo se sad! Nego, voleo bih da te opet nađem. Onamo gore vodi put ka mojoj pećini: budi noćas onde moj mili gost! Rado bih i na telu tvom popravio to što te je Zaratustra nogom gazio: mislim se, kako ću. Ali sad me jedan povik za pomoć hitno zove, pa te moram ostaviti.« Tako je govorio Zaratustra. 

Tek što je Zaratustra zaobišao jednu stenu, vide, nedaleko pod sobom, na istoj stazi čoveka koji mahaše rukama kao besomučan, i koji se najzad stropošta potrbuške na zemlju. »Stoj! progovori tad Zaratustra u srcu svom, ono je zacelo viši čovek, od njega dolazaše onaj opaki povik za pomoć, – daj da vidim da li se tu može pomoći.« A kad je pritrčao k mestu gde ležaše čavek na zemlji, nade drhćućeg starca sa unezverenim očima; i ma koliko da se Zaratustra mučio da ga podigne i ispravi na noge sve beše uzalud. Izgledalo je čak da jadnik i ne opaža da ima koga blizu njega; naprotiv, on se osvrtaše jednako uokolo praveći nemoćne pokrete, kao neko koga je ceo svet napustio te koji je sasvim usamljen. Najzad ipak, posle dugog drhtanja i grčenja i previjanja, stade ovako jadikovati: 

– Ne! Hodi natrag,
hodi, muke sve donesi opet! 
zadnjemu, ah, od svih usamljenih 
povrati se!
Potoci suza mojih,
svi k tebi teku!
i još i zadnji plamen srca mog –
za tebe će se on razgoreti!
O, hodi, vrati se,
neznani Bože moj! Bole moj! Poslednja 
– srećo moja!

2.

Ne zadugo pošto se Zaratustra bio oslobodio čarobnika, vide opet nekoga gde sedi na putu kojim je on išao, i to jednog crna dugačka čoveka sa izdubljenim bledim licem: taj ga grdno naljuti. »Teško meni, govoraše u srcu svom, evo ovde zakukuljene turobnosti, a čini mi se da je od roda svešteničkog: šta traže ti ljudi u mome carstvu? Šta! Tek što sam umakao ispred jednog čarobnika, zar već drugi jedan mađioničar da mi prepreči put, – – budikakav veštac koji baje blagosiljajući, mračan čudotvorac po milosti božijoj, miropomazan opadač sveta, da ga đavo nosi! Ali da, đavo nikad nije na mestu onde gde bi mu bilo mesto: uvek dođe dockan, taj prokleti patuljak i-bogalj! « – Tako je proklinjao Zaratustra nestrpljiv u srcu svom, premišljajući kako bi se negledajući na onu stranu, provukao pokraj crnog čoveka: ali gle, desi se drukčije. Jer baš u isti čas opazio ga već beše čovek koji je tu sedeo; i kao neko kome se dogodila nenadana sreća poskoči na noge i pođe pravo k Zaratustri. »Ma ko bio, o putniče, reče, pomozi jednome zabludelom koji traži, jednome staru čoveku kojemu bi se ovde moglo što desiti! Ovaj mi je svet ovde tuđ i dalek, a čuo sam i divlje zveri gde riču; onaj pak koji bi me mogao zaštititi, njega više nema. Ja sam tražio poslednjeg pobožna čoveka, jednog svetitelja i isposnika koji u šumi svojoj jedini još nije ništa čuo o onome što zna danas ceo svet.« »Šta zna danas ceo svet? zapita Zaratustra. Možda to, da ne živi više stari bog, u koga je ceo svet nekad verovao?« »Baš to, odgovori starac žalostivo. A ja sam služio tome starom bogu do poslednjeg časa njegova. I sad sam evo ostao bez službe, bez gospodara, a ipak ne slobodan, i ni za časak više veseo, osim možda u uspomenama. Zato sam se popeo na ove planine, da bih najzad priredio sebi opet svetkovinu kao što pristoji jednome starom papi i crkvenom ocu: jer znaj, ja sam poslednji papa! – svetkovinu pobožnih uspomena i službi božijih. A eto, sad je i on mrtav, najpobožniji čovek, onaj svetitelj u šumi koji je neprekidno pesmom i mumlanjem hvalio boga svog. Njega sama ne nađoh više kad nađoh kolibu njegovu, – ali dva vuka u njoj, i oni narikahu za njim – jer sve su životinje njega volele. I ja tad pobegoh. Zar sam dakle uzaman dolazio u ove šume i bregove? I ja se odlučih tad u srcu svom da potražim drugog nekog, najpobožnijega među svima onima koji ne veruje u boga –, da potražim Zaratustru! « Tako govoraše starac i posmatraše oštrim okom onoga koji pred njim stajaše; a Zaratustra dohvati ruku staroga pape, i razgledaše je dugo s udivljenjem. »Vidi, prečasni, reče tad, koliko lepa i duga ruka! To je ruka onoga koji je uvek delio blagoslov. A sada ona drži onoga koga tražiš, mene, Zaratustru. Ja sam, bezbožnik Zzražustra, koji govori: ima li ko bezbožniji od mene, da bih se radovao ako će me poučiti?« – To reče Zaratustra, i pronicaše svojim pogledom u misli i primisli staroga pape. Najzad ovaj otpoče: »Ko je njega najviše ljubio i imao, taj ga je sad najviše i izgubio : – – vidi, svakako sam ja sad od nas dvojice veći bezbožnik? Ali ko bi se mogao tome radovati!« – »Ti si mu služio do posletka, pitaše Zaratustra zamišljeno, posle duboka ćutanja, ti onda znaš, kako je umro? Je li istina ono što kažu, da ga je sažaljenje udavilo, – da je video gde čovek leži razapet na krstu, pa to nije mogao da podnese, da je ljubav prema čoveku postala za njega pakao pa onda najzad i smrt? « – Ali stari papa ne odgovaraše, nego je gledao plašljivo u stranu, sa bolnim i namrštenim izgledom na licu. »Neka ga, srećan mu put, reče Zaratustra posle duga razmišljanja, gledajući još jednako starome čoveku pravo u lice. Neka ga, srećan mu put, – njega nema više. Pa iako ti služi na čast što za tim mrtvacem samo dobro govoriš, ipak ti znaš isto tako dobro kao i ja, ko je on bio; i da je išao čudnim putevima.« »Kad govorimo ovako u tri oka, reče veselije stari papa (a bio je na jedno oko slep), u onome što se odnosi na boga, tu sam prosvećeniji nego Zaratustra – a i smem da sam. Ljubav moja služila je njemu mnoge godine, ljubav moja išla je za svakom voljom njegovom. A dobar sluga zna sve, pa i mnogošta što gospodar njegov sam od sebe krije. Beše to jedan skriveni bog, pun tajanstvenosti. Zaista ti kažem, ni do sina nije došao drukčije do stranputicom. Na vratima vere njegove stoji brakolomstvo. Onaj koji ga slavi kao boga ljubavi, ne ceni dosta samu ljubav. Zar nije taj bog hteo da bude i sudija? A ko ljubi, taj ljubi s one strane nagrade i naplate. Dok je bio mlad, taj bog sa Istoka, bio je okoran i osvetoljubiv, i sazdao je sebi pakao za naslađenje ljubimaca svojih. Ali je najzad ostareo, i postao mek i mlitav i sažaljiv, više sličan kakvom dedu nego ocu, a još ponajsličniji kakvoj rasklimatanoj staroj babi. Uveo, sedeo je tako u zapećku svome, brižan zbog slabih nogu svojih, sit sveta, sit volje, i jednoga dana ugušio se u prevelikom sažaljenju svom.« »Ti stari papo, prekide ga tad Zaratustra, jesi li ti video to svojim očima? Može biti da se tako desilo: tako, ili i drukčije. Kad bogovi umiru, oni umiru na razne načine. Ali neka! Tako ili tako, tako i tako – njega više nema! On nije bio po ukusu mojih ušiju i mojih očiju, da ne bih što gore rekao o njemu sad kad je umro. Ja volim sve što gleda vedro i govori pošteno. A on – ti to znaš, ti stari svešteniče, bilo je u njemu nečeg kao ti što si, nečeg svešteničkog – bio je mnogosmislen. Bio je i nerazgovetan. Koliko se samo gnevio na nas, gnevnik jedan, što smo ga rđavo razumevali! Ali, zašto nije govorio čistije? A ako su uši naše bile krive, zašto nam je dao uši koje rđavo čuju? Ako je bilo taloga u ušima našim, ko ga je metnuo u njih? Odviše mnogo nije pogađao, taj lončar koji nije izučio zanat svoj. Ali, što se svetio na loncima i stvorovima svojim zato što ih nije umeo da pogodi, – to je bio greh protiv dobra ukusa. Ima i u pobožnosti dobar ukus: taj je najzad progovorio: »dole s takvim bogom! Bolje je i bez boga, bolje je na svoju ruku graditi sudbinu, bolje je biti budala, bolje je sâm biti bog!« – »Šta to čujem! reče tad stari papa naoštrenih ušiju; o Zaratustra, ti si pobožniji nego što misliš, sa takvim tvojim neverovanjem! Neki Bog u tebi pridobio te je za tvoju bezbožnost. Da nije baš sama pobožnost tvoja ono što ti ne da više da veruješ u jednoga boga? A tvoje će te preveliko poštenje odvesti još i od one strane dobra i zla! Pogle samo šta tebe čeka! Ti imaš oči i ruku i usta koji su od iskoni određeni da blagosiljaju. Jer, ne blagosilja se samo rukom U blizini tvojoj, iako bi ti hteo da si najveći bezbožnik, osećam ja potajni kâd tamjana od dugog blagosiljanja; to mi pričinjava i prijatnost i bol u isti mah. Pusti da budem gost tvoj, o Zaratustra, za jednu jedinu noć! Nigde na zemlji ne bi mi sad bilo tako dobro kao kod tebe!« – »Amin! Tako neka bude! reče Zaratustra s velikim udivljenjem, onamo gore vodi put, onde leži pećina Zaratustrina. Rado bih te, zaista ti kažem, sam otpratio onamo, prečasni, jer ja volim sve ljude pobožne. Ali me sad hitno zove nekud uzvik za pomoć, pa te moram ostaviti. Dokle moje carstvo dopire, nikome se ne sme ništa desiti; moja je pećina dobro pristanište. A ponajradije bih svakoga koji je tužan postavio opet na čvrstu zemlju i na čvrsto kopno. Ali ko da tebi skine tvoju turobnost sa pleća? Zato sam i suviše slab. Zaista ti kažem, dugo bismo čekali dok bi ti neko tvoga boga ponovo probudio. Jer taj stari bog ne živi više: taj je potpuno mrtav.« – 

Tako je govorio Zaratustra. 

– I opet trčahu noge Zaratustrine kroz brda i šume, i njegove oči tražile su i tražile, ali nigde ne beše onog koga htedoše da sagledaju – velikoga nevoljnika koji vikaše za pomoć. Ipak je on celim putem klicao u srcu svom, i osećao zahvalnost. »Kako mi lape stvari, reče, darova ovaj dan, u naknadu zato što je rđavo počeo! Na kakve čudne saputnike naiđoh! Sad ću dugo imati da žvaćem reči njihove, kao zrelo zrnje; nasitno će ih smrviti i samleti zub moj, dok mi ne poteku u dušu kao mleko!« – A kad staza skrenu opet oko jedne stene, izmeni se odjedared predeo, i Zaratustra stupi u carstvo smrti. Crne su i crvene vrleti stršile tu u vis: ni travke, ni drveta, ni ptičijieg glasa. Jer to beše dô od koga se klonjahu sve životinje, i grabljive životinje; samo jedna vrsta gadnih gojaznih zelenih zmija pod starost su dolazile ovamo, da tu umru. Zato su taj dô pastiri zvali, Zmijska smrt. Zaratustra utonu tad u crne uspomene, jer mu se učini da se već jednom desio u ovome dolu. Mnoge teške misli ophrvaše mu duh: tako da je išao sve lakše i lakše, i naposletku stade. Tada vide, otvorivši oči, nešto što na putu seđaše, otprilike kao čovek a ipak ne kao čovek, nešto što se ne dâ iskazati. I jednim mahom spopade Zaratustru veliki stid zato što je tako nešto sagledao očima: pocrvenevši čak gore do bele kose svoje, obrnu pogled, i podiže nogu da napusti to pogano mesto. Ali tad zašumori mrtva pustolina: iz tla stade da kulja nešto zagušeno i zapenušeno, kao kad se u noći guši i penuša voda kroz zapušene cevi; i naposletku pretvori se u čovečiji zbor i govor: – a ovaj je glasio ovako: »Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Progovori, i reci! Kako se sveti svedoku? Ja te mamim unazad, tu je poledica! Pazi, pazi dobro, da ponos tvoj ovde noge ne polomi! Ti misliš da si mudar, ponosni Zaratustra! De dakle, odgonetni zagonetku, ti tvrdi lomioče oraha. – zagonetku koja sam evo ja! De reci: ko sam ja!« – A Zaratustra, kad ču ove reči, – šta mislite da se tad dogodilo u njegovoj duši? Spopade ga sažaljenje; i jednim mahom stropošta se, kao hrast koji je dugo odolevao mnogim drvosečama, – pade teško, iznenadno, na ustravljenje čak i onih koji su hteli da ga obore. Ali se odmah i podiže sa zemlje, i crte mu na licu ukrutiše se. »Vidim dobro ko si, progovori tad čeličnim glasom: ti si ubica božji! Pusti me da idem. Ti nisi mogao da podneseš onoga koji je tebe video, – koji te je video uvek i skroz, ti najružniji čoveče! I ti si izvršio osvetu nad tim svedokom!« To reče Zaratustra, i, htede da ode; ali neiskazani stvor dohvati ga za skut od odela, i stade iznova da ga guši i da traži reči. »Stani! reče naposletku – stani! ne prolazi! Ja sam pogodio koja te je sekira oborila na zemlju: Slava ti, o Zaratustra, što si opet na nogama! Ti si pogodio, ja to dobro znam, kako je onome koji je njega ubio, – ubici božijem. Stani! Sedi amo do mene, neće biti uzalud. Kome bih išao ako ne k tebi? Ostani, i sedi! Ali nemoj da me pogledaš! Poštuj na taj način – ružnoću moju! Mene teraju: sad si ti jedino pribežište moje. Ne mržnjom svojom, niti oružnicima svojim. – o, ja bih se takvom teranju rugao, i bio bih gord i veseo! Zar nisi još uvek dosad najviše terani najdalje doterali? A ko dobro tera, taj se daje lako i doterati, da sluša: – ta on ide već ionako – za čovekom! Nego, ispred sažaljenja njihova – – ispred sažaljenja njihova bežim ja, i hoću k tebi da pribegnem. O Zaratustra, zaštiti me, ti poslednje pribežište moje, ti jedini koji si me pogodio – – ti si pogodio kako je onome koji je ubio njega. Ostani! A ako baš hoćeš da ideš, nestrpljivče: ne idi putem kojim sam ja došao. Taj put je rđav. Da li se ljutiš na mene što toliko sričem i naričem? Što ti dajem već i savete? Ali, treba da znaš, ja, najružniji čovek, ja imam i najveće i najteže noge. Kud sam ja prošao, tu je put rđav. Ja sve puteve izgazim na mrtvo ime, i pogazim. Po tome, što si hteo proći mimo mene ćuteći; po tome, što si pocrveneo, a to sam dobro opazio: po tome sam video da si ti Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju, sažaljenje svoje, pogledom i govorom. Ali ja zato – nisam dovoljno prosjak, to si pogodio – – zato sam i odviše bogat, bogat onim što je veliko, crnim što je strašno, onim što je najružnije, onim što se nikad ne da iskazati! Tvoja sramežljivost, o Zaratustra, ukazala mi je čast! Jedva sam se iskobeljao iz navale sažaljivih – da bih jedinoga našao koji danas uči: 'sažaljenje je nametljivo' – tebe, o Zaratustra! bilo sažaljenje božije, bilo čovečansko: sažaljenje vređa stid. Ne hteti pomoći, može da bude otmenije od one vrline koja pritrčava u pomoć. A to je danas prava vrelina za sve male ljude, sažaljenje: oni nemaju strahopoštovanja za veliku nesreću, za veliku ružnoću, za veliki neuspeh. Preko svih njih prelazi pogled moj i ne staje, kao što prelazi i ne staje pogled psa preko grbina rojeva stada od ovaca. Sve su to mali punoruni dobroćudni sivi ljudi. Kao što soko prezrivo prelazi pogledom preko plitkih ribnjaka, zavaljujući glavu: tako prelazim ja pogledom i ne stajem preko svih tih rojeva sivih sitnih vodica i voljica i dušica. Suviše su im dugo davali pravo, tim malim ljudima: tako su im najzad dali i moć – i sad oni uče: 'dobro je samo ono što mali ljudi kažu da je dobro'. A 'istina', to je za njih danas ono što je govorio propovednik, koji je i sam iz njih izišao, onaj čudni svetitelj i branitelj malih ljudi koji je za sebe svedočio: 'ja – sam istina'. Taj neskromnik odavno već diže krestu malim ljudima – on koji je učio veliku zabludu, učeći 'ja – sam istina'. Da li je ikad tolika neskromnost dobila uljudniji odgovor? – A ti, o Zaratustra, ti si prošao mimo njenoga, i rekao: 'Ne! ne! ne po treći put ne!' Ti si opominjao da se treba čuvati zablude njegove, ti si opominjao prvi da se treba čuvati sažaljenja – ne sve, ne ni nikog, nego sebe i one koji su kao ti. Ti se stidiš sa stida velikoga putnika; i odista, kad ti govoriš: 'od strane sažaljenja dolazi velik oblak, čuvajte se, o ljudi!' – kad ti učiš: 'svi koji stvaraju tvrdi su, svaka je velika ljubav iznad svoga sažaljenja«: o Zaratustra, kako mi izgleda da si dobro proučio znamenja vetra i vremena! Ali sâm ti – opomeni i sâm sebe da se treba čuvati sažaljenja! Jer mnogi se nalaze na putu k tebi, mnogi putnici, dvoumnici, očajnici, utopljenici, smrzlice – Ja te opominjem da se čuvaš i mene. Ti si odgonetnuo moju najbolju, najgoru zagonetku, ko sam ja i šta sam učinio. Ja znam sekiru koja te obara. Ali on je – morao umreti: on je gledao očima koje sve vide, – on je video čovekove dubine i ponore, svu skrivenu sramotu i ružnoću njegovu. Sažaljenje njegovo nije znalo za stid: on se uvlačio i u najprljavije uglove moje. Taj najveći radoznalac, najveći nametljivac, najveći milosrdnik, morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim sam svedokom hteo da izvršim osvetu – ili da sâm ne živim više. Bog, koji je sve video, video i čoveka: taj je bog morao umreti! Čovek ne može da podnese da takav svedok ostane u životu.« Tako je govorio najružniji čovek. A Zaratustra se podiže, i spremao se da pođe: jer je drhtao od zime do u svoju utrobu. »Neiskazani, reče, ti si me opomenuo da se čuvam tvoga puta. Zahvaljujući ti na tome, ja ti preporučujem da pođeš mojim. Pogle, onde gore stoji pećina Zaratustrina. Moja je pećina velika, i duboka, i ima mnoge uglove; u njoj će i najskriveniji naći sebi skriveno mestašce. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i zverinje što gmiže i leprša krili i skakuće. Ti izgnaniče koji si se sâm izgnao, ti nećeš da stanuješ sa ljudima i sa ljudskim sažaljenjem? Dobro dakle, radi što i ja! Tako ćeš se naučiti čemu od mene; a samo ko radi, može da nauči. Ali prvo i pre svega, govori sa zverima mojim! Najponosnija zver i najmudrija zver – to su taman za nas obojicu savetodavci kakvi nama trebaju! « – To reče Zaratustra, i ode svojim putevima, zamišljenije još i laganije nego pre toga: jer on stavljaše sebi mnoga pitanja, i ne mogaše lako dati odgavora. »Kako je bedan stvor čovek! mislio je u srcu svom, kako ružan, kako zagušen, kako pun skrivenoga stida! Kažu mi da čovek voli sama sebe: ah, kolika mora da je ta ljubav sama sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo je sebe, i isto tako i prezirao sebe, – veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga još nisam našao koji bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne beše možda to viši čovek čiji sam povik čuo? Ja volim velike prezritelje. Ali čovek je nešto što se mora prevladati.« 

Kada je Zaratustra napustio najružnijega čoveka, bilo mu je zima, i osećao se usamljen: to jest, mnoge hladne i usamljene misli prolazile su mu kroz glavu, tako da su mu se usled toga i udovi rashladili. Ali idući sve dalje i dalje, gore, dole, pa pokraj zelenih livada, ali i preko divljih kamenih složišta, gde je pre toga zacelo kakav nestrpljiv potok legao da spava: njemu odjednom postade opet toplije i prijatnije oko srca. »Šta se to zbi sa mnom? pitaše se u sebi, nešto me toplo i živo zasvežava, mora da je tu u blizini mojoj. Već sam manje sâm; sadruzi i braća kojih nisam svestan obleću oko mene, topao im dah dodiruje dušu moju.« A kad je dobro zagledao svud oko sebe, da pronađe tešitelje u svojoj samoći: gle, to behu krave koje stajahu iskupljene na jednom proplanku; blizina njihova i dah njihov uneli su toplotu u srce njegovo. Nego, izgledaše da te krave pažljivo slušaju nekoga koji je govorio, jer i ne obraćahu pažnju na onog koji prilazi. A kad je Zaratustra došao sasvim blizu njih, ču razgovetno gde iz sredine krava progovara glas čovekov; i očevidno behu sve odreda okrenule glave svoje onome koji je govorio. Tad potrča Zaratustra brže,bolje gore, i razdvoji životinje, jer se beše poplašio da se nije tu kome neko zlo desilo, koje bi saučešće krava teško moglo popraviti. Ali se, prevario; jer gle, tu na zemlji seđaše čovek, i kao da uveravaše krave da ne treba da ga se plaše, miroljubiv čovek i propovednik iz gore iz čijih očiju propovedaše sušta dobrota. »Šta ćeš ti tu?« povika Zaratustra začuđeno. »Šta ću ja tu? odgovori onaj: isto što i ti, ti mirorušitelju! to jest tražim sreću na ovoj zemlji. Tome bih hteo da se učim od ovih krava. Evo, znaj, već je pola jutra kako im govorim, i baš su htele da mi kažu što želim. Zašto si ih sada smeo? Ako ne pođemo otkud smo i došli i ne budemo kao krave što su, nećemo doći u carstvo nebesko. Jer ima da se od njih jednome poučimo, da preživamo. Zaista vam kažem, sve kad bi čovek zadobio i ceo svet a nenaučio jedno, preživati: šta bi mu pomoglo! Ne bi se otresao turobnosti svoje – velike turobnosti svoje: koja se danas zove gađenje. U koga nisu danas puni gađenja i srce i usta i oči? I u tebe, i u tebe! A pogle samo ove krave!« Tako je govorio propovednik iz gore, i upravi tad pogled svoj na Zaratustru, – jer dotle je s puno ljubavi gledao u krave : – ali tad se preobrazi. »S kim ja to govorim? povika zastrašeno, i poskoči sa zemlje. Ta to je čovek koji ne zna za gadenje, to je glavom Zaratustra, prevladalac velikog gađenja, to je oko njegovo, to usta njegova, to je srce glavom Zaratustre.« I govoreći tako ljubljaše onom kome je govorio ruke, a oči su mu se prelivale suzama, i držao se u svemu kao neko kome je iznenadno s neba pao u krilo kakav skupocen i dragocen poklon. Krave su ipak sve to gledale, i stajale začuđene. »Ne govori o meni, čudni prijazni čoveče! reče Zaratustra, braneći se od njegova obasipanja nežnostima, govori mi prvo o sebi! Nisi li ti onaj dobrovoljni prosjak koji je nekad odbacio od sebe veliko bogatstvo, – – koji se stideo bogatstva svoga i bogataša, pa je pribegao siromašnima da njima pokloni obilje svoje i srce svoje? Ali ga oni ne primiše.« »Ali me oni ne primiše, reče dobrovoljni prosjak, ti to već znaš. Tako odoh najzad medu životinje i među krave.« »I tu si naučio, prekide ga Zaratustra u govoru, kako je teže pravo dati nago pravo uzeti, i da je veština umeti pokloniti, poslednja najlukavija majstorska veština dobrote.« »Osobito danas, odgovori dobrovoljni prosjak: danas, kad je ustalo sve što je nisko, i postalo unezvereno, i pogospodilo se na svoj način: to jest na prostački način. Došao je naime čas, ti to znaš, čas velikog zlog predugog i dugotrajnog ustanka pučkog i rabotničkog: taj ustanak raste i širi se, sve više i više! Sad uzbunjuje one koji su nisko svako dobrotvarstvo i sitno poklanjanje; oni koji su odviše bogati neka se dobro paze! Ko danas, kao ono trbušate boce, jedva kaplje iz uskog grlića: – takvim bocama mogu danas lako da zavrnu šiju. Pohotljiva gramzivost, žučna zavist, zagrižena želja za osvetom, prostačka oholost: sve to prsnulo mi je u lice. Nije više istina da su siromašni blaženi. A carstvo nebesko treba tražiti među kravama.« »A zašto ne među bogatašima?« zapita Zaratustra kušajući, i zadržavajući krave koje su miroljubivoga poverljivo njuškale. »Što me kušaš? odgovori ovaj. Ta ti to još bolje znaš nego ja. Šta me je i oteralo među najsiromašnije, o Zaratustra? Zar ne gadenje od naših najbogatijih? – od zločinaca bogatstva, koji dobit svoju trebe iz svakog đubreta, dok su im oči hladne a misli otužno pohotne, od toga ološa čiji smrad dopire na nebo, – od toga pozlaćena lažnog puka, čiji su oci bili dugoprsti ili lešinari ili krpokupe, pohotni na žene i pokorni ćudima njihovim. – jer svi oni nisu daleko od trgovine bludom. – Puk ozgo, puk ozdo! Šta je danas još 'siromašno' šta 'bogato'! Odvikao sam se da pravim razliku između toga dvoga – i odbegao sam, dalje, sve dalje, dok ne dođoh do ovih krava.« Tako je govorio miroljubivi, duvajući i sam, i znojaše se pri tim rečima, tako da su krave ponovo stajale začuđene. A Zaratustra je gledao jednako u lice njegovo smešeći se, dok je ovaj govorio tako okrutno, i samo je ćuteći vrteo glavom. »Ti se usiljavaš, ti propovedniče iz gore, kad govoriš tako okrutne reči. Za toliku okrutnost nisu stvoreni usta tvoja, ni oko tvoje. A, kako mi se čini, ni sâm želudac: taj ne može da svari svu tu ljutnju i mržnju i zapenušanost. Tvoj želudac ište lakše stvari: ti nisi mesožder. Naprotiv, izgledaš mi pre da si biljojed, i da voliš korenje. Možda grickaš zrnje. Ali pouzdano je da se kloniš mesnih i telesnih uživanja, i da voliš med.« »Dobro si me pogodio, odgovori dobrovoljni prosjak lakšeg srca. Ja volim med, a grickam i zrnje, jer tražim sve što je prijatno za usta i što čisti disanje: – a i što dugo traje, po čitav dan, u ustima pitomih bespasličara i danguba. Najdalje su u tome doterale ove ovde krave: one pronađoše preživanje i izležavanje na suncu. Uz to se još uzdržavaju od svih teških misli koje nadimaju srce.« – »Pa dobro! reče Zaratustra: ali ti treba da vidiš i moje životinje, orla moga i zmiju moju, – njima ravnih nema danas na svetu. Pogle, onamo vodi put u moju pećinu: budi joj gost za ovu noć. I govori sa zverima mojim o sreći među životinjama, – – dok se ja sâm doma ne vratim. Jer mene zove hitno nekud povik za pomoć, pa te moram ostaviti. Naćićeš kod mene i nova meda, hladna ledena sveža zlatna meda iz saća: jedi od njega! A sad se oprosti brzo sa kravama tvojim, čudni čoveče! prijazni čoveče! iako će ti teško pasti. Jer to su najtopliji prijatelji i učitelji tvoji!« – – »Osim jednog, koga još više volim nego njih, odgovori dobrovoljni prosjak. Ti sâm, o Zaratustra, ti si dobar, i bolji još nego što je krava!« »Dalje, odavde! dalje s tobom! opaki laskavče! povika Zaratustra zlurado, zašto me kvariš takvom hvalom i medenom laskom?« »Dalje odavde, dalje od mene!« povika još jednom, i poteže štapom na ljubaznoga prosjaka: ali ovaj brže-bolje pobeže. 

No tek što je dobrovoljni prosjak pobegao i Zaratustra opet ostao sam sa sobom, kad ali ču iza svojih leđa nov glas koji je vikao: »Stani, Zaratustra! Stani, kad ti kažem! ja sam, o Zaratustra, ja, senka tvoja!« Ali Zaratustra nije hteo da stane, jer ga odjedared spopala beše ljutnja zbog velike navale i guranja u brdima njegovim. »Kud se dede samoća moja? reče. Ovo mi je odista već mnogo; u ovoj planini sve gmiže, moje carstvo nije više od ovoga sveta, potrebna su mi nova brda. Senka me moja zove? Šta je stalo do senke moje! Neka beži za mnom! ja ću – pobeći od nje.« Tako je govorio Zaratustra u srcu svom, i pobeže. Ali onaj što beše za njegovim leđima, iđaše za njim: tako da su ubrzo njih troje u redu trčali jedan za drugim, to jest, napred dobrovoljni prosjak zatim Zaratustra, i, kao treći na kraju senka njegova. Nisu dugo trčali tako a Zaratustra se osvesti, uvide da je ludo što radi, i otrese sa sebe jednim mahom svu svoju ljutnju i dosadu. »Šta! reče, zar se nisu oduvek dogadaile najsmešnije stvari kod nas starih pustinjaka i svetitelja? Odista, ludost moja ponarasla je visoko u brdima! Evo, šestore noge od budala čujem sad gde kloparaju jedna za drugom! A zar sme Zaratustra da se boji jedne senke? I još na kraju krajeva, izgleda mi da su u nje duže noge nego u mane.« To reče Zaratustra, i, smejući se očima i utrobom, zastade, brzo se okrete – i gle, umalo te pri tom ne obori na zemlju sen svoju, sledbenika svog: tako je ovaj bio već tik iza njega, i tako je bio slab. A kad ga premeri očima, poplaši se kao od kakve iznenadne sablasti: tako tanak, pocrneo, šupalj i preživeo izgledaše taj sledbenik. »Ko si ti? upita Zaratustra ljutito, šta tražiš tu? I zašto se nazivaš senkom mojom? Ti mi se ne sviđaš.« »Oprosti mi, odgovori senka, što sam to ja; a ako ti se ne sviđam, tim bolje, o Zaratustra! tim bolje za tebe, i za tvoj ukus. Putnik sam ja, koji je već mnogo išao za tobom, nogu u nogu: uvek sam uz put, ali bez cilja, a i bez doma tako da mi zaista malo nedostaje pa da budem večiti Žid, jedino što nisam večit i što nisam žid. Kako? Zar moram uvek biti uz put? Povijan svakim vetrom, nestalan, gonjen? O, zemljo, odviše okrugla postala si za me! Nema površine na kojoj nisam sedeo, kao umorni prah spavao sam na ogledalima i prozorskim oknima: sve od mene uzima, ništa ne daje, postajem sve tanji, – još malo pa ću biti kao senka. Za tobom, o Zaratustra, leteo sam i kretao sam se najduže, pa iako sam se krio od tebe, ipak sam bio najbolja senka tvoja: svud gdegod si ti sedeo, sedeo sam i ja. S tabom sam tumarao po najudaljenijim, najhladnijim svetovima, kao kakva sablast koja dobrovoljno trči preko zimskih krovova i snega. S tobom sam težio svemu što je zabranjeno, što je najgore, što je najudaljenije: pa ako je išta na meni vrlina, onda je to što ni pred kakvom zabranom nisam osetio strâh. S tobom sam razbio sve što je ikad bilo sveto srcu mom, oborio sam sve pogranične kamenove i sve kipove, trčao sam za najopasnijim željama, – veruj mi, nema zločina preko kojeg nisam po jedanput pretrčao. S tobom sam naučio da ne verujem u reči i vrednosti i velika imena. Kad đavo menja kožu, zar onda ne spadne i ime s njega? Jer i ono je koža. Možda je i sâm đavo – koža. 'Ništa nije istina, sve je dopušteno': tako sam nagovarao sâm sebe. Skakao sam bez predomišljanja u najhladnije vode, glavačke i srčano. Ah, koliko sam puta zbog toga stajao nag kao crven rak! Ah, kuda se dedoše sve dobre moje i sav stid moj, i sva vera moja u one koji su dobri! Ah, kud se dede ona lažna nevinost koju sam imao nekad, nevinost onih koji su dobri, i blagorodnih laži njihovih! Odviše sam često, odista, išao za istinom, nogu u nogu: a ona bi me tad udarila po glavi. Ponekad mišljah da lažem, a gle! tada bih tek naišao – na istinu. Odviše mi je mnogo postalo jasno: sad me se to ništa više ne tiče. Ništa ne živi više što bih voleo, – kako onda da volim još sama sebe? 'Živeti kako meni godi, ili uopšte ne živeti': tako hoću ja, tako hoće i najveći svetitelj. Ali, avaj! otkud meni još nešto da – godi? Imam li ja – još cilj? Luku, u koju bi moje jedro da uplovi? Imam li dobar vetar? Ah, samo onaj koji zna kuda plovi, zna i koji je vetar dobar i pogodan za plovidbu. Šta mi još od svega ostade? Srce umorno i bezočno; nestalna volja; potkresana krila; slomljena kičma. To kušanje, da nađem svoj dom: o Zaratustra, ti to dobro znaš, to kušanje bilo je moje iskušenje koje će me progutati. Gde je – moj dom? Tako pitam i tražim, i tražio sam, i nisam našao. O večno Svud, o večno Ne-znam-kud, o večno – Uzalud! « Tako je govorila senka, a lice Zaratustrino izduži se pri njenim rečima. »Ti si moja senka! reče najzad, s tugom u srcu. Opasnost za te nije mala, ti slobodni duše i putniče! Imao si rđav dan; pazi da ti ne dođe još gore veče! Takvim nestalnicima kao ti što si izgleda najzad i tamnica blaženstvo. Da li si ikad video kako spavaju uhvaćeni zločinci? Oni spavaju mirno, jer uživaju u novoj sigurnosti svojoj. Pazi dobro, da te još naposletku ne ulovi kakva skučena vera, kakva tvrda, stroga zabluda! Jer tebe sad može da zavede sve što je skučeno i čvrsto. Ti si izgubio cilj: teško tebi, kako ćeš taj gubitak pregoreti i preboleti? Njime si – izgubio i put kojim treba ići! Jadna skitalice, sanjalice, umorna leptirice! Da li bi večeras da nađeš odmora i utočišta? A ti idi gore u moju pećinu! Eno onamo vodi put u moju pećinu. A ja ću sad brzo da opet pobegnem od tebe. Jer osećam već kao da na meni počiva senka. Hoću da potrčim sam, da bi se oko mene opet rasvetlilo. Toga radi moraću još dugo da ostanem veselo na nogama. A uveče biće kod mene – igranka! « 

Tako je govorio Zaratustra. 

– I Zaratustra je trčao svud unaokolo, i nije nailazio ni na kog više, i nailazio je sve više na sebe, i uživao je i udisao žedno svoju samoću, i mislio je na dobre stvari, – po čitave sate. A kad izbi podne, baš u čas kada je sunce stajalo nad glavom Zaratustrinom, prolazio je mimo jedno staro iskrivljeno čvornovato drvo, koje je sve uokolo obgrlila bila obilna ljubav jednog vinskog čokota, tako da samo sebe nije maglo videti: s njega su visili mnogi žuti grozdovi nasusret putniku. Tada mu se prohte da zagasi malu žeđ, te da otkine jedan grozd; ali kad je već ispružio bio ruku da to učini, tada mu se još više prohte nešto drugo: naime, da legne pokraj drveta, u taj čas posred podneva, pa da spava. Tako učini Zaratustra; i tek što beše legao na zemlju, u tišini i milini šarene trave, zabravi na svoju malu žeđ, i zaspa. Jer, kao što glasi poslovica Zaratustra: Jedno je potrebnije nego drugo. Samo što mu oči ostaše otvorene: – jer se ne mogaše nagledati i nahvaliti drveta i ljubavi grozdnog čokota. A padajući u san, evo kako je govorio Zaratustra u srcu svom. Mir! Mir! Ne postade li svet savršen u ovaj čas? Šta se to zbiva sa mnom? Kao što igra laki vetrić, nevidljiv, po uglačanu podu morskom, tanan, tanan kao perce: tako – igra san po meni. Ne zaklapa mi oka, ostavlja mi dušu budnu. Tanan je, zaista! tanan kao perce. Obrlati me, ni sâm ne znam kako, dodiruje me u meni rukom i prstima punim milošte, i sili me. Jest, prisili me da se duša moja ispruži: – – kako izdužena i umorna postaje čudna duša moja! Dođe li joj veče sedmoga dana baš u podne? Je li već predugo tumarala blažena među dobrim i zrelim tvarima? Ispruža se sve više – sve duža! mirna leži, čudna duša moja. Odviše je već dobroga okusila, i ta je zlatna tuga pritiskuje te razvlači usta. – Kao brod koji je uplovio u najtišu luku svoju: – eno ga gde se naslanja na zemlju, umoran od dugih puteva i od nestalnih mora. Zar nije zemlja vernija? Kako se takav brod na kopno nasloni, uza'nj prione: – tu je dosta da pauk s kopna razapne do njega konce svoje. Čvršći konopci tu nisu potrebni. Kao takav zamoren brod u najtišoj luci: tako počivam i ja sad blizu zemlje, veran, pun vere, pun očekivanja, vezan za nju najtananijim koncima. O srećo! Srećo! Ti bi da pevaš, o dušo moja? Ti ležiš u travi. Ali ovo je tajanstveni svečani čas, u koji nijedan pastir u frulu ne duva. Smiruj se! Toplo podne spava nad poljima. Nemoj pevati! Miruj! Svet je savršen. Ne,pevaj, travo-pevče jedan, o ti dušo moja! Nemoj ni da šapućeš! Pogle samo – ćut! staro Podne spava, eno miče usnama: da ne pije sad baš kap sreće – – staru zagasitu kap zlatne sreće, zlatnoga vina? Preleće nešto preko njega, to se smeje sreća njegova. Tako se – smeje bog. Mir! – – 'Do sreće, kako je već malo dovoljno do sreće!' Tako sam ja nekad,govorio, i mislio da sam mudar. Ali to je bilo huljenje: to sam naučio sad. Mudre budale pametnije govore. Baš ono što je najmanje, što je najtiše, što je najlakše, šušanj jednoga guštera, jedan šum jedan ćuv, jedan tren oka – ono što je malo, to sačinjava najbolju vrstu sreće. Mir! – Šta to bi sa mnom: Čuj! Je li to vreme odletelo? Ne padam li to ja? Ne padoh li to ja – čuj! u bunar večnosti? – Šta se zbiva sa mnom? Mir? Ubode me nešto – avaj – u srce? U srce! O razbi se, raspukni se srce, posle takve sreće, posle tog uboda! – Kako? Zar nije baš u ovaj čas svet postao savršen? Okrugao i zreo? O okrugla zrela zlatna lopto – kuda to odlete? Da potrčim za njom! Čik! Mir – – « (tu se ispruži Zaratustra, i oseti da spava). »Na noge! reče sam sebi, spavalico! I lenštino jedna! Napred, na noge, vi stare noge! Vreme je i prevreme, još dobro parče puta treba da prevalite – Eto se ispavaste, otkad spavate? Pola večnosti! Napred dakle, na noge sad, staro srce moje! A koliko tek smeš posle tolikog sna – da istraješ budno!« (Ali u tome već ponovo zaspa, jer duša njegova govorila je drugačije, i otimaše se i leže ponovo) – »Ta mani me! Mir! Zar nije baš sad svet postao savršen? O ta okrugla zlatna lopta! « – »Ustani, govorio je Zaratustra, ti mala gubo, dangubo jedna! Šta? Zar bi još jednako da se protežeš, da zevaš, uzdišeš, da padaš dole u duboke bunare? Ko si ti upravo? O dušo moja!« (i tu se poplaši, jer jedan zrak sunčev pade s neba dole na njegov lik). »O nebo nada mnom, reče uzdišući, i uspravi se u sedenju, ti gledaš šta radim? Ti slušaš šta govori čudna duša moja? Kad ćeš popiti ovu kap rose koja pada dole na sve stvari zemaljske, – kad ćeš popiti ovu čudnu dušu – – kad, kladencu večnosti! vedri jezoviti ponore na podnu! kad ćeš popiti natrag u sebe dušu moju?« Tako je govorio Zaratustra, i podiže se sa svoje postelje kod drveta kao iz nepoznata opojna zanosa: a gle, sunce je još uvek stajalo pravo nad njegovom glavom. I mogao bi ko iz toga s pravom zaključiti da tada Zaratustra nije dugo spavao. 

Bilo je već dockan poslepodne kada je Zaratustra, posle dugog uzaludnog traženja i tumaranja, došao opet kući u svoju pećinu. Ali kad je bio već prema njoj, ni na dvadeset koraka od nje udaljen, dogodi se ono čemu se sad ponajmanje nadao iznova začu onaj veliki povik za pomoć. I, za čudo! ovaj put dolazio je on iz njegove rođene pećine. Bio je to jedan dug mnogostruk naročit povik, i Zaratustra je jasno razabrao da je složen iz mnogih glasova iako je, kad bi se izdaleka čuo, odjekivao kao povik iz jednih istih usta. Zaratustra poskoči tad do svoje peć!ne, i: nuto: kakvo pozorje za oči očekivaše ga posle one predigre za uši! Tu su na okupu sedeli jedan do drugog svakolici što ih je toga dana sreo i mimo kojih je prošao: kralj od desna i kralj sleva, stari čarobnik, papa, dobrovoljni prosjak, senka, savesni u duhu, žalosni prorok, i magarac; najružniji čovek pak beše metnuo sebi krunu na glavu, i opasao se dvoma purpurnim pojasevima, – jer je voleo, kao što vole svi ružni, da se oblači i namešta. A posred te ožalošćene družine stajao je orao Zaratustrin, narogušen i nemiran, jer je trebalo da odgovori na mnogo šta na što mu ponos nije davao đa odgovori; mudra zmija pak visila mu je oko vrata. Sve to gledao je Zaratustra s velikim divljenjem, zatim ispita svakog pojedinog od svojih gostiju s ljubaznom radoznalošću, pročita šta im u duši piše, i stajaše opet zadivljen. Međutim iskupljeni se behu podigli sa svojih sedišta, i čekahu sa strahopoštovanjem šta će Zaratustra reći. A Zaratustra ovako progovori i reče: »Vi očajnici! Vi osobenjaci! To dakle beše vaš povik za pomoć što ga čuh? A znam sad i to gde treba da tražim onog što sam ga danas uzalud tražio: višeg čoveka : – on sedi u mojoj rođenoj pećini, taj viši čovek! Ali čamu se ja čudim! Zar ga nisam ja sâm k sebi namamio žrtvama od meda i lukavim priželjkivanjem sreće svoje? Nego, čini mi se da vi međusobno slabo pristajete ovako za društvo, vi činite da svakom od vas bude još teže oko srca, vi vikači za pomoć, kad sedite ovako zajedno? Mora tek da dođe neko, – neko koji će da vas opet nasmeje, kakav dobar veseo lakrdijaš, kakav igrač ili vetar ili vetropir, budikakva stara budala: šta velite? Oprostite mi, o vi očajnici, što govorim pred vama ovako male reči, neprilične, zaista, za ovakve goste! Ali vi ne pogađate, šta razigrava srce moje: – – to ste vi sami, vi ovako kako vas gledam da oprostite! Jer svaki postane srčan kad gleda nekog koji očajava. Obodravati onog koji očajava, svaki drži da ima dosta snage za to. Meni samome dadoste vi tu snagu, – lep dar visoki gosti moji! Baš kako treba za dar domaćinu! Dobro dakle, nemojte se onda ljutiti na mene ako i ja vama što od svoga ponudim. Ovo je ovde moje carstvo i moje gospodarstvo: a šta je moje, za ovo veče i za ovu noć neka bude vaše. Zveri moje neka vas služe: pećina moja neka vam bude odmorište! U mom domu, i ko je kod mene doma, ne sme da očajava, u mome okrugu zaštitiću svakog od divljih zverova njegovih. I to je prvo što vam mogu ponuditi: Sigurnost! A drugo je: moj mali prst. Imate li njega, uzmite odmah i celu šaku, i, napred samo! još i srce uz to! Dobro mi došli ovde, dobro došli, gosti moji!« Tako je govorio Zaratustra, i smejaše se iz ljubavi i iz zlobe. A na taj pozdrav pokloniše se ponovo njegovi gosti, i ostaše ćuteći u strahopoštovanju; kralj od desna pak odgovori mu u njihovo ime. »Po tome, o Zaratustra, kako si nam pružio ruku i pozdravio se s nama, vidimo da si zaista Zaratustra. Ti si se ponizio pred nama; umalo ti nisi povredio strahopoštovanje naše – : – a ko bi još umeo da se sa toliko ponosa ponizi tako kao ti? To i same nas diže, to je melem očima našim i srcima našim. Samo da bismo to videli, popeli bismo se rado i na više bregove nego što je ovaj breg. Jer mi dođosmo kao radoznali gledaoci, da vidimo kako se mutne oči mogu razbistriti i razvedriti. I gle, već nema više sve crne naše vike za pomoć. Već nam se duh i srce šire, i stoje ushićeni. Još malo pa će se i razigrati. Ništa, o Zaratustra, ne raste na zemlji što bi većma veselilo srce čovekovo nego uzvišena jaka volja: to je najlepše što raste iz nje. Čitav kraj može da osveži jedno takvo drvo. Kao pinija izgleda mi, o Zaratustra, onaj koji tako izraste kao ti: duga, ćutljiva, tvrda, usamljena, ima najbolje savitljivo drvo, divna, – – i najzad s ispruženim snažnim zelenim granama u svoje carstvo, postavljajući snažna pitanja vetrovima i vihorima, i svemu što živi tamo u visinama, – i još snažnije odgovore dajući, zapovedajući, nadvlađujući i pobeđujući: o, ko se ne bi peo na visoke bregove da bi video takvo rastinje? Tvoje drvo ovde, Zaratustra, daje snage i namrštenome, i nakaženome, gledajući u te nestalni postaje stalan, i srce mu ozdravi. I veruj, na tvoje brdo i na tvoje drvo upravljene su danas mnoge oči: velika jedna čežnja zahvatila je ljude, i mnogi su naučili pitati: ko je Zaratustra? Svaki kome si ikad u uvo kapao od meda svoga i od pesme svoje: svi oni sakriveni, pustinjaci, sami i udvoje, svi su oni odjednom progovorili u srcu svom: 'Zar živi još Zaratustra? Ne vredi više živeti, sve je isto, sve je uzalud: ili – morali bismo živeti sa Zaratustrom!' 'Zašto ne dolazi taj što je toliko objavljivao svoj dolazak? tako pitaju mnogi; da li ga je samoća progutala? Ili treba možda da idemo mi k njemu?' Dogada se sad da i sama samoća postane trošna i raspadne se, kao grob koji se raspadne i ne može više da drži mrtve svoje. Svuda se vide uskrsli iz grobova. Dižu se sad, sve više i više, vali oko brega tvog, o Zaratustra. I ma koliko da je visoko pećina tvoja, mnogi moraju gore k tebi: čun tvoj neće više dugo stajati na suvom. I što smo mi očajnici došli ovo u tvoju pećinu, i već nismo više očajni: to je samo predznak znamenje da ima boljih koji su na putu k tebi, – – jer na putu k tebi je i on sâm, poslednji ostatak božiji medu ljudima, a to je: svi ljudi velike čežnje, velikoga gađenja, velike dosade, – svi koji neće više da žive, osim ako mogu da nauče da se opet nadaju – osim ako se mogu da nauče od tebe, o Zaratustra, velikoj nadi!« Tako govoraše kralj od desna, pa dohvati ruku Zaratustrinu da bi je poljubio; ali se Zaratustra odbrani od njegova častvovanja i ustuknu poplašeno, ćuteći i kao da beži odjedared u daleke daljine. No već posle kratkog vremena bio je opet kod svojih gostiju, pogleda ih vedrim, ispitujućim pogledom, i reče: »Gosti moji, vi viši ljudi, hoću da govorim s vama nemački i momački. Niste vi oni na koje sam ja čekao u ovim brdima.« (»Nemački i momački? To je odviše! reče tad kralj sleva, na stranu; vidi se da ne poznaje dobro Nemce, ovaj mudrac s Istoka! Već on misli 'nemački i sokački' – tako da! To danas može sasvim da podnese!«) »Vi ste možda svi skupa zaista viši ljudi, nastavi Zaratustra: ali za mene – vi niste dosta visoki niti dosta snažni. Za mene, to znači: za ono što je neumoljivo u meni, što zasad ćuti, ali što neće uvek ćutati. Sve iako spadate uz mene, niste mi ono što i desna ruka. Jer onaj koji i sâm stoji na bolesnim i slabim nogama, kao vi, taj pre svega hoće, znao on to ili krio od sebe: da ga štede. A ja ne štedim ruku svojih ni nogu svojih, ja ne štedim ratnika svojih: kud ste dakle vi pristali za moj rat? S vama bih proigrao svaku pobedu svoju. A mnogi od vas izvrnuo bi se već na sâm glasni jek bubnjeva mojih. Pa niste mi ni dosta lepi ni blagorodni. Meni su potrebna čista glatka ogledala za moje nauke; na vašoj površini ispašće nakazan još i rođeni moj lik. Vaša pleća pritiskuju mnogi teret, mnoga uspomena; mnogi zao patuljak čuči u uglovima vašim. I u vama ima skrivene pučine. Iako ste visoki, i od više vrste: mnogo je na vama krivo i nakazno. I nema kovača na svetu koji bi mi vas sakovao prave i pravovaljane. Vi ste samo mostovi: neki bi viši preko vas prelazili preko! Vi imate značaj stepena, ne ljutite se dakle na onog koji se preko vas penje u svoju visinu! Iz semena vašeg iznićiće možda i meni jednom pravi sin i savršen naslednik: ali to je još daleko. Sami vi niste oni kojima pripada imanje moje i ime moje. Niste vi oni na koje ja čekam ovde u ovim brdima, niti smem s vama sići dole još poslednji put. Došli ste k meni samo kao predznak da su viši već na putu k meni – – ne ljudi velike čežnje, velikog gađenja, velike dosade, i sve ono što ste vi nazvali ostatkom Božijim, ne! Ne! i po treći put Ne! druge iščekujem ja ovde u ovim brdima, i bez njih neću podići odavde nogu svoju, – više, snažnije, pobedonosnije, ornije, takve koji su zdravo i pravo sazdani telom i dušom: nasmejani lavovi moraju doći! O, gosti moji, vi osobenjaci, – zar još ništa niste čuli o deci mojoj? I da se nalaze na putu k meni? Ta govorite mi o vrtovima mojim, o blaženom ostrvlju mom, o novom i lepom rodu mom, – zašto mi o tome ne govorite? To uzdarje hteo bih ja da izmolim od ljubavi vaše, da mi govorite o deci mojoj. Toga radi bio sam bogat, toga sam radi postao siromah: šta sve nisam dao, – šta sve ne bih dao, da imam jedno: tu decu, taj živi sâd, to drveće života volje moje i najviše nade moje!« Tako je govorio Zaratustra, i zastade odjedared u svome govoru: jer beše ga spopala njegova čežnja, i on zaklopi oči i usta usled snažnog kucanja svoga srca. A i svi njegovi gosti ćutahu, i stajahu nepomično i tronuto: samo što je stari pretkazivač davao znake rukama i pokretima. 

Na tom mestu naime prekide pretskazivač zdravljanje Zaratustrino sa njegovim gostima: on se progura napred, kao neko ko ne sme da gubi vremena, dohvati Zaratustru za ruku, i povika: »Ali, Zaratustra! Jedno je mučnije nego drugo, tako ti sam kažeš: dobro dakle, jedno je meni sad više potrebno nego sve drugo. Prava reč u pravo vreme: zar me ti nisi pozvao na jelo? A ovde ih ima dosta koji su prešli duge puteve. Valjda tek ne misliš da nas besedom zasitiš? Osim toga, svi mi vi govorite i suviše o smrzavanju i davljenju u vodi i na suvu, i o ostalim nevoljama telesnim: ali još niko od vas ne spomenu moju nevolju, a to je umiranje od gladi.« – (To reče prorok; a kad zveri Zaratustrine začuše te reči, razbegoše se od straha. Jer videše da sve ono što su preko dana donele bile kući, neće biti dovoljno ni za samoga pretskazivača da se nakljuka.) »I k tome od žeđi, nastavi pretskazivač. Čujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hoću vina! Nije svako rođen vodopija kao Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivač iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj ćutljivi, dode do reči. »Za vino, reče, mi smo se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejući se. Baš hleba nema u pustinji. Ali, ne živi čovek samo o hlebu, već i o mesu dobrih jaganjaca, a takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti začinima: tako ja volim. I korenja i voća ima dosta, i dosta dobrih i za čankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka da se zubi polome. Tako ćemo brže-bolje prirediti dobru večeru. Ali ko hoće da se prihvati, mora da i sâm prihvati, čak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i vinu i začinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! reče u šali: zar se zato ide u pećine i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono čemu nas je nekad učio: 'Neka je slava maloj sirotinji', i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje, odgovori mu Zaratustra, kao što sam ja. Ostani pri navici svojoj, čestiti čoveče, melji zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se čini da si veseo! Ja sam zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ići veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten niti sanjalica, već spreman i na najteže kao da će na gozbu, zdrav i sav. Ono što je najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu, najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj zdesna odvrati »Čudno! Da li je još ikad čuo ko tako pametne stvari iz usta jednog mudraca? Jer odista, ja držim da je najčudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom još i pametan, i nije magarac.« To reče kralj od desna, i čuđaše se; a magarac na te njegove reči zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoče ona duga gozba koja se u staroslovnim knjigama naziva »Tajnom večerom«. A na njoj ne beše ni o čemu drugom govora do o višem čoveku. 

Kad sam prvi put došao k ljudima, učinio sam ludost koju čime pustinjaci, veliku ludost: otišao sam i stao na tržište. I govoreći svima, niesam govorio nikome. Uveče pak drugovi mi behu igrači na konopcu, i leševi; i ja sam bejah skoro leš. Ali sa novom zorom dođe mi jedna nova istina: tad naučih govoriti: »Šta me se tiče tržište i pučina i graja pučine i duge uši u pučine! « O vi viši ljudi, naučite ovo od mene: na tržištu niko ne veruje u više ljude. Govoriti može,tamo ko šta hoće! Ali pučina sazno žmirka »svi smo mi jednaki«. »Vi viši ljudi, – tako žmirka pučina – nema viših ljudi, svi smo mi jednaki, čovek je čovek, pred bogom – svi smo mi jednaki!« Pred bogom – Ali eto taj bog je umro. A pred pučinom nećemo da budemo jednaki. O vi viši ljudi, idite, idite dalje od tržišta! 

Pred bogom! – Ah eto taj bog je umro! O vi viši ljudi, taj bog bio je najveća opasnost vaša. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko podne, tek će sad viši čovek postati – gospodar! Razumete li ovu reč, o braćo moja? Vi ste se poplašili: da li zahvati nesvest srce vaše? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas ovde pakleni pas? Napred! Napred samo! Vi viši ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo budućnosti čovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoćemo, – da natčovek živi. 

Najzabrinutiji pitaju danas: »kako bi se mogao čovek održati?« Ali Zaratustra pita, jedini i prvi: »kako treba čoveka prevladati?« Natčovek leži meni na srcu, on je moj prvi i jedini, – a ne čovek: ne bližnji, ne najsiromašniji, ne najnapaćeniji, ne najbolji. – O braćo moja, što ja mogu da volim na čoveku, to je što je on prelazak i zalazak. A i na vama ima mnogošta što mi uliva ljubav i nade. Što ste prezirali, o vi viši ljudi, to mi uliva nade. Jer veliki su prezritelji veliki poštovatelji. Što ste očajavali, to je umnogom pogledu za poštovanje. Jer vi ne htedoste učiti kako da se podajete, ne htedoste se učiti sitnim mudrolijama. Danas su, na primer, mali ljudi postali gospodarem: oni svi propovedaju podavanje i uzdržavanje i uzimanje u pamet i vrednoću i obziranje na sve strane i jedno dugo i-tako-dalje sitnih vrlina. Što je god od roda ženskog, štogod vodi poreklo od roda služinačkog, i naročito ona mešavina – pűčina: To bi htelo sad da zagospodari nad svakolikom sudbinom čovekova – o gad! gad! gad! To zapitkuje jednako i neće da stane: »kako se odražava čovek, najbolje, najduže najprijatnije?« I time – su oni danas gospodari. Te današnje gospodare prevladajte mi, o braćo moja, – te male ljude: oni su najveća opasnost za natčoveka! Savladajte mi, o vi viši ljudi, sitne vrline, sitne mudrolije, k'o zrno peska sitne obziriće, sav taj komešaj mravinjački, to bedno samouživanje, tu »sreću najviše njih«! – A bolje je da očajavate nego da se pokorite. Zaista vam kažem, ja vas stoga volim što ne umete da živite danas, vi viši ljudi! Jer na taj način vi živite – ponajbolje! 

Da li imate hrabrosti, o braćo moja? Da li ste srčani? Ne hrabrosti pred svedocima, već pustinjačke i orlovske hrabrosti, koju ni bogovi ne posmatraju? Hladne duše, mazge, slepci, pijani – nisu za mene srčani. Srca ima onaj koji zna šta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali očima orla, – koji bakandžama orlovskim ambis uhvati i shvati: Taj ima hrabrosti. 

»Čovek je zao« – tako su govorili tešeći me svi najmudriji. Ah, kad bi to bar i danas još bilo istina! Jer zlo je najbolja snaga čovekova. »čovek mora postati bolji i gori« – tako ja učim. Najveće zlo je potrebno za najveće dobro natčo vekovo. To je možda pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio noseći na sebi greh čovečiji. Meni, međutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. – Ali ovo nije kazano za duge uši. Nije ni svaka reč za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati ovnujskim papcima. 

O vi viši ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim što ste vi pokvarili? Ili, da hoću vama paćenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima, zabludelima, medu vrleti zalutalima pokažem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po treći put ne! Sve više njih, i sve bolji od roda vašeg treba da propadnu, – jer sve gore i sve teže treba da bude vama: Samo tako – samo tako raste čovek u visinu gde ga munja pogađa i poražava: visoko dosta da ga munja može dahvatiti! Onome što je malobrojno, što je dugovečno, što je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i čežnja moja: šta bi imala da me se tiče vaša sitna, mnoga, kratka beda! Vi mi još ne patite dovoljno! Jer vi patite sa vas, vi niste još patili sa čoveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi ne patite sa onog sa čega sam ja patio. 

Nije mi dovoljno da grom više ne nanosi štete. Neću da ga otklonim i svedem: nego neka nauči da za mene – radi. Dugo se već sakuplja mudrost moja kao takav oblak, sve je tiša i sve mračnija. Tako čini svaka mudrost koja hoće jednom da rađa munje. Ovim današnjim ljudima neću da svetlim, niti hoću da me zovu svetlom. Njih – hoću da oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oči njihove! 

Nemojte hteti više nego što imate: ima neka nevaljala lažnost u onih koji hoće više nego što imaju. Poglavito kad hoće velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje prema velikim stvarima, ti prepredeni kovači lažnog novca, i glumci: – dok ne postanu najzad lažni pred samima sobom, razroki, premazane crvotočine, zaogrnuti jakim izrazima, spolja izvešanim vrlinama, bleštavim lažnim delima. Budite u tome veoma pažljivi, vi viši ljudi! Ništa mi se naime ne čini danas dragocenije i ređe nego poštenje. Zar današnjica ne pripada pučini? A pučina ne zna šta je veliko šta malo, šta pravo, šta pošteno: ona je bezazleno kriva, ona uvek laže. 

Imajte danas dosta nepoverenja, vi viši ljudi, vi srčani! vi srdačni i prostodušni! Pa držite u tajnosti razloge svoje! Jer današnjica pripada pučini. Ono u što je pučina nekad naučila da veruje bez razloga, ko bi još mogao to razlozima – oboriti? Na tržištu se ubeđuje rukama. Jer prema razlozima pučina je nepoverljiva. Ako tu slučajno jedared pobedi istina, zapitajte se sa dosta nepoverenja: »kakva je to velika zabluda bila na njenoj strani?« Čuvajte se i od naučnika! Ti vas mrze: jer oni su neplodni! U njih su hladne isušene oči, pred njima svaka ptica leži očerupana. Oni se isprsuju i hvale time da ne lažu: ali nemoć za laganje ne znači još ni blizu što i ljubav za istinom! Čuvajte se! Nemanje groznice ne znači još ni bilizu što i saznanje! Ohlađenim duhovima ne verujem. Ko ne ume da laže, ne zna šta je istina. 

Ako hoćete visoko da dospete, trebaju vam vaše rođene noge! Ne dajte da vas nose gore, ne sedajte na tuđa leđa niti na tuđu glavu! Šta, ti si se popeo na ata? I jašeš brže-bolje gore ka cilju svome? Dobro,prijatelju moj! ali i tvoja je uzeta noga s tobom na konju! Kad stigneš k cilju svome, kad skočiš sa ata svog: na rođenom visu svom, viši čoveče, – ti ćeš se spotaći? 

Vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Žena je trudna samo za svoje rođeno dete. Ne dajte da vas nagovaraju, da vam koješta govore! Ko je to, vaš bližnji? Zar vi radite »za bližnjeg«, – valjda tek ne stvarate za njega! Odviknite mi se od toga »za« vi stvaraoci baš vrlina vaša traži da ništa ne činite »za« i »zbog« i »stog«. Začepite uši svoje da ne čujete takve lažne male reči. To »za bližnjeg«, to je vrlina samo malih ljudi: među njima se čuje »jedan kao drugi« i »ruka ruku mije«. – oni nemaju ni prava ni snage za vašu samoživost! Usamoživosti vašoj, stvaraoci, leži smotrenost i proviđenje onih koji su trudni! Što niko još nije smotrio i provideo, plod: njega štiti i štedi i gaji svekolika ljubav vaša. Onde gde je svekolika ljubav vaša, kod deteta vašeg, tu je i svekolika vrlina vaša! Delo vaše, volja vaša je vaš »bližnji«: ne dajte da vas nagovore na lažne vrednosti! 

O vi stvaraoci, o vi viši ljudi! Ko treba da rodi, taj je bolan; ali ko je rodio, taj je nečist. Pitajte žene: ne porađaju se one od zadovoljstva. Od bola kakoću kokoši i pesnici. Vi stvaraoci, na vama je mnogošta nečisto. To je zato što ste se morali porađati. Novo dete: o, koliko nove nečistote dolazi s njime na svet! Sklonite se! A ko je rodio, neka opere dušu svoju! 

Ne budite vrli više nego što vam dopušta snaga vaša! I ne ištite ništa od sebe što nije verovatno da možete postići! Gazite u stope kojima je išla još vrlina otaca vaših! Kako biste se i mogli popeti u visinu, ako se ne penje s vama volja otaca vaših? Ko bi hteo da bude prvi, neka dobra pazi da ne bude poslednji! A u čemu su bili gresi otaca vaših, u tome ne treba vi da hoćete da budete sveci! Šta bi to bilo, kad bi onaj čiji su oci terali blud sa ženama, i tovili se mesom veprovim uz jaka vina: kad bi taj tražio od sebe da ostane čedan? To bi bila ludost! Mnogo je već, zaista vam kažem, od takvoga, ako nema više od jedne ili dve ili tri žene. I sve da gradi manastire, i da nad vratima ispisuje: »Put ka svetitelju« – ja bih ipak rekao: nešto! to je ludost! Taj je sagradio sâm sebi zatvor i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoći raste ono što ko u nju donese, i životinja u čoveku. Zato mnogi ne treba da idu u samoću. Da li je bilo dosad što prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo vešci, – nego i svinje. 

Strašljivi, posramljeni, nevešti, kao tigar koji je promašio skok: takve sam vas, o vi viši ljudi, često gledao gde se šunjate u stranu. Stavili ste nešto na kocku pa ste promašili. Ali, o vi kockari, šta je stalo do toga! Niste naučili igrati se i izrugivati se onako kako to treba činiti! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igračkim i podrugivačkim stolom? Pa iako ste promašili nešto veliko, da li ste zato vi sami – promašeni? Pa ako ste i vi sami promašeni, da li je zato promašen – čovek? A ako je čovek promašen: tim bolje, samo napred! 

Što je stvar od više vrste, utoliko je teže domašiti je. Vi ovde viši ljudi, zar niste svi vi – promašeni? Budite dobre volje, šta je stalo do toga! Koliko još ima što se može domašiti. Naučite smejati se samima sebi kao što se treba smejati! Zar je i čudo što ste promašeni i tek pola domašeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama – čovekova budućnost? Ono što je za čoveka najudaljenije, ono što je najdublje, visina njegova koja se zvezda maša, ogromna snaga njegova: ne penuši li se sve to jedno mimo drugo u loncu vašemu? Zar je čudo ako se poneki lonac i razbije? Naučite smejati se sebi kao što se treba smejati! O vi viši ljudi, koliko još ima što se može domašiti! I zaista vam kažem, koliko je već domašeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savršenim tvarkama, onim što je domašeno! Postavite sitne dobre savršene stvari, svud oko sebe, i vi viši ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono što je savršeno uliva nade. 

Šta beše ovde na zemlji dosad najveći greh? Ne beše li reč onoga koji izreče: »Teško onima koji se ovde smeju!« Zar taj ne nađe osnova za smejanje na samoj zemlji? Onda je rđavo tražio. I dete bi moglo naći ovde osnova. U njega – nije bilo dosta ljubavi: inače bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i proricao nam glasan plač i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati ono što se ne voli? To – meni izgleda rđav ukus. Ali on je tako činio, taj Bezuslovni. On dolazaše iz pučine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inače se ne bi toliko ljutio što njega ne vole. Svaka velika ljubav neće ljubavi: – ona hoće više. Sklanjajte se sputa takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta pučine. Ona rđavo podnosi ovaj život, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim! U njih su glomazne noge i zaparna srca – oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila zemlja laka! 

Iskrivljene dođu sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao mačke načine grbu, predu u sebi usled bliske sreće svoje, – sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko korača već svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se približi cilju svom, taj igra. I, zaista vam kažem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo, glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo trčanje. Ne mari što ima na zemlji močvara i guste turobnosti: u koga su noge lake, taj trči i preko blata, i igra kao po očišćenom ledu. Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: človite i na glavi! 

Ta kruna nasmejanoga, taj venac od ruža: ja sam se sâm ovenčao njime, ja sam sâm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne nađoh danas da je za to dosta jak. Zaratustra igrač, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima maše, spreman da poleti, koji maše svima pticama, spreman na let smišljen, blaženo -lakomislen: – Zaratustra pretkazivač, Zaratustra uvek nasmejan, nikad nestrpljiv, nikad bezuslovni, jedan od onih koji voli skokove, pravo i u stranu; ja sam se sâm ovenčao takvom krunom! 

Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: dubite i na glavi! Ima i u sreći tromih žvotinja sa glomaznim nogama odmalena. Čudno je gledati ih kako se muče, kao kakav slon koji bi silom hteo da dubi na glavi. Ali, bolje je biti lud od sreće nego lud od nesreće, bolje je glamazno igrati nego ići bogalj. Naučite dakle od mane mudrost moju: i najgora stvar dobra je kad se okrene naopako, – i najgora stvar ima dobre noge za igranje: naučite dakle već jednom sami sebe, o vi viši ljudi, da stanete na prave noge svoje! Odviknite mi se već jednom od te turobnosti i od sveg tugovanja pučinskog! O, kako mi žalosni izgledaju danas ti pajaci pučine! A današnjica pripada pučini. 

Budite mi kao oluj kad navali iz stenovitih pećina svojih: hoće da igra kako sâm sebi zviždi, mora drhću i ugibaju se pod stopama njegovim. Onaj što daje krila magarcima, što muze lavice, njemu neka je slava, duhu neobuzdanome koji dolazi kao vihor-vetar za sve što je od danas, i za sve što je pučina, – – koji je dušman bodljikama i bockavim glavicama, i svima svelima listićima i koprivama: neka je slava tome divljem dobrom slabodnom vihor-duhu, koji igra po močvarama i tugobama kao po livadama! On koji mrzi one ogavne ogare iz pučine, i sav nakazni natmureni nakot: neka je slava tome duhu svih slobodnih duhova, nasmejanom vihoru, koji duva prah u oči svima zloslutnicima i sušićavima! O vi viši ljudi, vaše je najveće zlo: što svi vi niste naučili igrati kao što treba igrati – igrati preko sebe samih! Šta je stalo do toga što ste promašeni! Koliko ima još što se može domašiti! Naučite već jednom da se smejete preko sebe samih! Uzdignite srca vaša, o vi dobri igrači, u vis sve više! A.li ne zaboravite mi ni na dobri smeh! Ovu krunu nasmejanoga, ovaj venac od ruža: vama, braćo moja, dobacujem venac taj! Ja sam smeh proglasio svetim; o vi viši ljudi, naučite mi se - smejati! 

Govoreci Zaratustra ove govore, stajao je blizu ulaza u svoju pećinu; a kad je izgovorio poslednje reči, izvuče se od svojih gostiju, i pobeže za kratko vreme napolje. »O čisti miomiru oko mene, klicao je, o blažena tišino oko mene! Ali, gde su zveri moje? Ovamo, ovamo, orle moj i zmijo moja! Recite mi što ću vas pitati, zveri moje: svi ti viši ljudi skupa – da li možda oni ne mirišu dobro? O čisti miomiru oko mene! Sad tek znam i osećam koliko vas, zveri moje, volim.« – I Zaratustra reče još jednom. »ja vas volim, zveri moje!« A orao i zmija priljubiše se uza nj, dok je govorio ove reči, i gledahu k njemu u visinu, Tako su stajali tiho na okupu troje, njuškajući i gutajući u društvu dobri vazduh. Jer vazduh beše ovde napolju bolji nego među višim ljudima. 

A tek što je Zaratustra napustio bio pećinu, podiže se stari čarobnik, pegleda lukavo unaokolo pa reče: Izašao je!« I već, vi viši ljudi – evo vas i ja golicam tim pohvalnim i laskavim imenom, kao on sâm – već me spopade zli duh moj, varalac i čaralac, turobni vrag moj, – koji je iz osnova protivan ovome Zaratustri, oprostite mu! Evo hoće pred vama da čara, sad mu je baš došao čas: uzaman se rvem s tim zlim duhom. Svima vama, koje god počasti davao ko sebi rečima, bilo da se nazivate »slobodnim duhovima« bilo »istinoljubivima« bilo »duhovnim isposnicima« bilo »raspusnicima« bilo »velikom čežnjom zapojenima«, – svima vama koji patite sa velikog gađenja kao i ja, kojima je umro stari bog a navi još ne leži ni u povojima i pelenama, – svima je vama naklonjen zli duh moj i vrag-čarobnjak. Ja znam vas, vi viši ljudi, ja znam njega, – ja znam i toga zlokobnika, i volim ga i protiv volje, toga Zaratustru: on sâm izgleda mi češće kao neka lepa obrazina kakvog sveca, kao kakva nova čudna preobuka u koju voli da se preruši zli duh moj, turobni vrag: – ja Zaratustru volim, tako mi se često čini, moga zloga duha radi. – I evo već me ovaj spopada i sili me, taj duh turobnosti, taj vrag večernjega sutona: i, odista, vi viši ljudi, evo mu se prohteva – otvorite samo dobro oči! – prohteva mu se da se pokaže nag, ne znam još da li kao muško ili kao žensko: ali evo izlazi, sili me, avaj! otvorite dobro čula svoja! Dan odzvonjava, spušta se veče za sve stvari, i za najbolje stvari: čujte sad, i vidite, vi viši ljudi, kakav je vrag, da li čovek da li žena, ovaj duh teške večernje tuge! « To reče stari čarobnjak, pa pogleda lukavo unaokolo, i dohvati tad harfu svoju. 

Tako je pevao čarobnik: a svi koji su tu bili, uđoše kao ptice neosetno u mrežu njegove lukave i turobne pohote. Samo se savesni u duhu nije dao uhvatiti: on uze brže bolje harfu od čarobnika i povika: »Vazduha! Dajte da čist vazduh uđe ovamo! Dajte Zaratustru ovamo! Od tebe postaje pećina ova zaparna i otrovna, ti zli stari čarobniče! Ti zavodiš, podmukli, preprederni čoveče, na nekušane želje i u neznane divljine. Avaj, kad takvi kao ti što si stanu propovedati i zanovetati o istini! Teško svim slobodnim duhovima koji nisu na oprezu od ovakvih čarobnika! Svršeno je sa slobodom njihovom: ti učiš i mamiš natrag u tamnice, – ti stari turobni vraže, iz tužbe tvoje čuje se zvižduk hajkača, ti si kao oni koji uzdižući čednost pozivaju potajno na slađostrasnost! « Tako je govorio savesni; ali stari čarobnik pogleda unaokolo, uživaše u pobedi svojoj, i proguta usled toga ljutnju koju mu savesni zadade. »Umiri se! reče skromnim glasom, dobre pesme hoće dobro da odjeknu; posle dobrih pesama treba dugo ćutati. To i čine evo svi ovi, svi viši ljudi. A ti mora da nisi dobro razumeo pesmu moju? U tebe nema dosta duha čarobnog.« »Ti me pohvaljuješ, odgovori savesni, odvajajući me od sebe, meni je pravo tako! Ali vi ostali, šta to vidim? Vi svi još sedite sa pohotnim očima: Vi slobodne duše, kuda vam se dede sloboda vaša! Izgledate mi čisto kao oni koji su dugo gledali igru opakih nagih devojaka: i same duše vaše igraju! U vama, vi viši ljudi, mora da ima više onoga što ovaj čarobnik naziva duhom čarobnim i varljivim. – mora biti da smo mi različiti. I odista, dovoljno smo razgovarali i razmišljali jedan s drugim, pre nego što se Zaratustra povratio u pećinu svoju, a da bih mogao znati: mi i jesmo različiti. Mi i tražimo razno ovde gore, vi i ja. Ja tražim više sigurnosti, i zato sam došao k Zaratustri. Jer on je još najčvršća kula i volja – – danas, kad se sve ljulja, kad se cela zemlja trese. A vi, kad vas vidim kako zverate očima, čisto mi se čini da vi tražite više nesigurnosti, – više zebnje, više opasnosti, više zemljotresa. Vi ste željni, tako mi se čisto čini, oprostite pričini mojoj, o vi viši ljudi, – – vi ste željni najgoreg, najopasnijeg načina života, koji meni najviše straha zadaje, života divljih zverova, šuma, pećina, strmih brda i bezdanih provalija. Vama se nekako ne sviđaju najbolje vodioci iz opasnosti, već baš oni koji vas odvode sa pravih staza, zavodioci. Ali, ako je takva želja u vama i istinska, ona mi ipak izgleda nemoguća. Jer strah – to je nasleđeno i osnovno osećanje u čoveku; iz straha se daje protumačiti sve, i prvi greh i prva vrlina. Iz straha je izrasla i moja vrlina, koja se zove: nauka. Mislim, strah od divljeg zverinja, – njemu se čovek najduže učio, računajući tu i zverku koju u samome sebi nosi, i od koje se boji: – nju zove Zaratustra 'životinjom u čoveku'. Taj dugi stari strah, kad se najzad istanjio, kad je postao duhovan, duševan – danas, tako mi izgleda, zove se: nauka.« – Tako je govorio savesni; a Zaratustra, koji se baš beše vratio u svoju pećinu, i koji beše čuo i pogodio poslednje što je ovaj rekao, prosu na savesnoga punu ruku ruža i smejaše se »istinama« njegovim. »Kako! uzviknu, šta to baš čuh? Odista, kako mi se čini, ili si ti budala ili sam ja sâm: a tvoju 'istinu' obrnuću brže-bolje naopako. Jer strah – to je naš izuzetak. A smelost i pustolovina i želja za nepoznatim, za nepokušanim – smelost je, čini mi se, cela ranija povest čovekova. Od najdivljijih najsmelijih zverova zavišću svojom ispipao je on i preoteo sve vrline njihove: i tako je tek postao – čovekom. Ta smelost, kad se najzad istanjila, kad je postala duhovna, duševna, ta čovečanska smelost sa orlovskim krilima i zmijskom mudrošću: ona se, tako mi se čini, zove danas – « »Zaratustra!« – povikaše svi koji su tu sedeli, kao iz jednog grla, i podigoše veliku graju i smeh: a sa njih se diže u vis kao neki težak oblak. I čarobnik se smejaše, i reče mudro: »Gle! Nestade ga, zloga duha mog! Nisam li vas ja sâm opomenuo da ga se čuvate, i rekao, da je varalica, da je duh lažljiv i varljiv? Naročito kad se pokaže nag. Ali šta ja mogu za njegove podvale! Jesam li ja stvorio, njega i svet? Dobro de! Budimo opet dobri i dobre volje! I mada je Zaratustra namrgođen – pogledajte ga samo! on se ljuti na me: – – još pre nego što padne noć, opet ću mu biti drag, i hvaliće me, jer on ne može dugo da živi a da ne čini takve budalaštine. Taj – voli neprijatelje svoje: u toj se veštini on najbolje razaznaje, od svih koje sam video. Ali se on zato sveti – prijateljima svojim!« Tako je govorio stari čarobnik, a viši ljudi su odobravali što kaže: tako da je Zaratustra išao od jednog k drugom i s puno zlobe i ljubavi stiskao ruke prijateljima svojim, – kao neko koji kod svakog ima nešto da popravi i da se izvini. A kad je pri tom došao do vrata svoje pećine, spopade ga opet želja za dobrim vazduhom napolju, i za zverima njegovim, – i htede da se izvuče. 

»Nemoj odlaziti! reče tad putnik koji se nazivaše senkom Zaratustrinom, ostani kod nas, inače će nas opet spopasti stara potmula turabnost. Već nas je onaj stari čarobnik poslužio onim što ima najgore u sebi, i gle samo, eno dobri pobožni papa proliva opet suze i sasvim se već ukrcao ponovo na more teške tuge. Ovi kraljevi prave doduše pred nama veselo lice: jer oni su danas to od sviju nas najbolje naučili! Ali da nema ko da ih gleda, opkladio bih se da bi i kod njih opet počela iznova opaka igra – – opaka igra oblaka što promiču, vlažne tugobe, natmurenih nebesa, ukradenih sunaca, urlajućih jesenjih vetrova, – opaka igra našeg urlanja i vikanja za pomoć: ostani kod nas, o Zaratustra! Ovde ima mnogo skrivene bede koja bi da progovori, mnogo sutona, mnogo oblaka, mnogo zagušna vazduha! Ti si nas nahranio snažnom hranom za ljude, i snažnim izrekama: ne daj sad da nas na kraju jela spopadnu mekušni ženski duhovi! Ti jedini činiš da vazduh oko tebe biva snažan i čist. Da li sam igde još na zemlji naišao na tako dobar vazduh kao kod tebe u pećini tvojoj? Mnoge sam zemlje upoznao, nos se moj naučio da ispituje i procenjuje svakovrstan vazduh: ali kod tebe udišu nozdrve moje svoju najveću slast! Osim može biti, – može biti – o, oprosti jednu staru uspomenu! Oprosti mi jednu staru pesmu posle jela koju sam nekad spevao medu kćerima pustinje: – jer i kod njih beše vazduh isto tako dobar, jasan, pun istoka; onde sam bio najviše udaljen od oblačne vlažne turobne stare-Evrope! Tada sam voleo onakve devojke s istoka, i ona plavetna nebesa, sa kojih ne vise oblaci ni misli. Nećete verovati koliko je bilo lepo videti ih kad sede, ako ne bi igrale, zadubene ali ne u misli, kao male tajne, kao kitnjaste zagonetke, kao oraščići posle jela – odista, mnogobrojne i neobične! ali bezoblične: zagonetke koje se daju odgonetnuti: za ljubav tim devojkama izmislio sam tada jedan psalam da se poje posle jela.« To reče putnik i senka; i pre nego što mu je ko mogao odgovoriti, beše već dohvatio harfu starog čarobnika, i prekrstio noge, gledajući unaokolo mirnim i mudrim očima: – a nozdrvama udisaše polako i ispitujući vazduh, kao neko koji u novim zemljama okusi neznani zrak. Zatim otpoče da peva, kao da urla. 

Pustinja se širi: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva.

Pustinja se širi: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva.

Posle pesme putnika i seni, napuni se pećina odjedared grajom i smehom: i kako su svi iskupljeni gosti u isti mah stali govoriti, pa ni magarac, ohrabren time, nije ostao miran, podiđe Zaratustru mala zlovolja, i on se podsmehnu u sebi ovakvoj poseti: iako se radovao njihovoj veselosti. Jer ona mu izgledaše znak ozdravljanja. On se dakle izvuče napolje, i govoraše tu svojim zverima. »Kud se dede nevolja njihova? reče, i već odahnu sam od male svoje dosade, – kod mene su se odvikli, kako mi se čini, od vike za pomoć! – ali, nažalost, još ne i od vike uopšte«. I Zaratustra zapuši svoje uši, jer se baš beše pomešalo magarčevo i-ja na čudan način sa veselom grajom ovih viših ljudi. »Oni su veseli, otpoče opet, a ko zna? možda o trošku domaćina svog; i mada su od mene naučili smejati se, to ipak nije moj smeh kojem su se naučili. Ali, šta je stalo do toga! To su stari ljudi: oni ozdravljaju na svoj način, oni se smeju na svoj način; moje su uši imale već i gore što da izdrže pa se nisu rogušile. Ovaj dan znači pobedu: uzmiče eno već, beži, duh težine, stari moj dindušmanin! Kako će lepo da svrši ovaj dan koji je tako ružno i teško počeo! A hoće da svrši. Već se bliži veče: eno ga gde preko mora jaše amo, dobri jahač. Kako se ugiba, blaženi, vraćajući se u zavičaj, na purpurnim sedlima svojim! Nebo ga vedro gleda, svet leži u dubini: o svi vi čudaci što dođoste k meni, isplati se zaista živeti kod mene!« Tako je govorio Zaraturstra. I opet se začu vika i smeh viših ljudi iz pećine: tada on poče iznova. »Zagrizli su, moj je mamac dobar; i pred njima uzmiče neprijatelj njihov, duh težine. Da li pravo čujem: eno uče već da se smeju sami sebi? Moja je muška hrana dobra, moja reč puna soka i smoka: ali, zaista vam kažem, ja ih i nisam hranio zeljem što nadima, već hranom ratničkom, hranom pobedničkom: nove sam požude razbudio u njima. Nove nade uđoše u ruke i noge njihove, srce se njihovo isteže. Oni nalaze nove reči, još malo pa će iz duha njihova obest izbijati. Takva hrana nije dabome za decu, niti za čežnjive stare i mlade ženice. Njihova se utroba ubeđuje na drugi način; njima nisam ja lekar i učitelj. Gađenje uzmiče ispred ovih viših ljudi: eto! to je moja pobeda. U mome carstvu stiču pouzdanje, sav glupi stid napušta ih, oni se iskaljuju. Oni iskaljuju srce svoje, dobri im se časi vraćaju, oni opet slave i preživaju, – oni postaju zahvalni. To je za mene najbolji znak: postaju zahvalni. Neće dugo trajati a oni će početi da izmišljaju svetkovine, i da dižu spomenike starim radostima svojim. Oni su na putu ozdravljenja!« Tako je govorio Zaratustra u srcu svom, gledajući u polje; a njegove zveri ulagivahu se oko njega, i poštovahu njegovu sreću i njegovo ćutanje. 

Ali odjedared, poplaši se uvo Zaratustrino: jer u pećini, koja je dotle bila puna graje i smeha, nasta iznenada mrtva tišina; – a do nosa mu dopiraše mirisan kâd tamjana, kao od zapaljenih šišarki. »Šta se to zbiva? Šta to rade?« zapita se, i privuče ulazu, tako da je mogao, neopažen, videti šta mu rade gosti. Ali, da divna čuda! šta je morao da vidi svojim rođenim očima! »Oni su postali svi opet pobožni, oni se mole, oni su pomahnitali!« – govorio je, i nije se mogao načuditi. I zaista! svi ti viši ljudi, oba kralja, papa van službe, opaki čarobnik, dobrovoljni prosjak, putnik i senka, stari pretskazivač, savesni u duhu, i najružniji čovek: svi su oni ležali kao deca, ili kao skrušene stare žene, na kolenima, obožavajući magarca. I baš beše počeo najružniji čovek da se guši i penuši, kao da će da pokulja iz njega nešto što se ne da iskazati; a kad je uskipeo da dođe do pravih reči, vidi, to beše pobožna čudna litanija u slavu obožavanog i okađenog magarca. A ta litanija zvonila je ovako: Amin! Slava i čast i mudrost i hvala i pohvala i krepkost neka je bogu našemu, na vjeki vjekov! – A magarac odvikivaše, I-ja! On nosi teret naš, on uze na se oblik služinački, on je trpeljiva srca i ne kaže nikad Ne; a ko ljubi Boga svoga, taj ga i kažnjava. – A magarac odvikivaše, I-ja! On ne zbori reči: jedino što svetu koji je stvorio kaže uvek I-ja: on time slavi svoj svet. U tome je mudrina njegova, što neće da govori: te tako retko kad da nema pravo. – A magarac odvikivaše, I-ja. Neopažen ide on po svetu. Siva boja kože u koju je uvijena vrlina njegova. Ako ima duha, on ga krije; ali svako veruje u velike uši njegove. – A magarac odvikivaše, I-ja. Koliko je skrivene mudrosti u tome što ima duge uši, i sve sa I-ja potvrđuje a nikad ne poriče! Nije li on stvorio svet po svome podobiju, to jest, što je moglo biti glupljim? – A magarac odvikivaše, I-ja. Ti hodiš pravim i krivim putevima; slabo te se tiče, šta nama ljudima izgleda pravo šta krivo. Tvoje je carstvo s one strane dobra i zla. U tome je tvoja nevinost, što ne znaš šta je to nevinost. – A magarac odvikivaše, I-ja. Pogle samo kako nikoga ne guraš od sebe, ni prosjaka, ni kraljeve. Puštaš decu da dolaze k tebi, a kad te opaki dečaci draže, ti kažeš jednostavno I-ja. – A magarac odvikivaše, I-ja. Ti voliš magarice i sveže smokve, ti jedeš što dohvatiš. I boca te zagolica u srcu, ako si baš gladan. U tome leži mudrost jednoga boga. – A magarac odvikivaše, I-ja. 

Ali, kod toga se mesta litanije Zaratustra nije mogao više uzdržati, nego viknu i sâm I-ja, još glasnije nago magarac, i skoči posred svojih pomahnitalih gostiju. »Ta šta to radite, vi deco od ljudi? povika, dižući bogomoljce silom sa zemlje. Teško vama, da vas još ko vidi osim Zaratustre: Svaki bi mislio da ste vi sa novom verom svojom najgori hulitelji, i najluđi od svih starih žena! Pa i ti sam, ti stari papo, zar to priliči tebi, da ovako obožavaš magarca kao boga?« – »O Zaratustra, oprosti, odgovori papa, ali što se boga tiče,i u,tome sam ja prosvećeniji od tebe. A tako i treba da bude. Bolje je obožavati boga u ovom obliku, nego ni u kojem obliku! Promisli malo ovu izreku, pa ćeš brzo doći do toga da u ovakvoj izreci ima mudrosti. Onaj koji je rekao 'bog je duh' – taj je na zemlji učinio dosad najveći korak i skok ka bezverju: takva se reč na zemlji ne daje lako popraviti! Staro moje srce skače i skakuće, zato što na zemlji ima još nešto što se može obožavati. Oprosti zato, o Zaratustra, jednom starom pobožnom papskom srcu! « – »Pa ti, reče Zaratustra putniku i senki, ti kažeš i misliš da si slobodan duh? A evo se klanjaš i služiš kumirima i popovima? Gore je, zaista ti kažem, to što radiš ovde nego ono što si radio među onim tvojim opakim crnpurastim devojkama, ti opaki novi bogomoljče!« »Da gore, odgovori putnik i sen, imaš pravo: ali šta ja tu mogu! Stari je bog opet živ, o Zaratustra, ma šta ti govorio. Svemu je kriv najružniji čovek: on ga je probudio u nov život. A to što kaže da ga je on nekad ubio: smrt kod bogova, uvek je predrasuda.« – »Pa i ti, reče Zaratustra, ti opaki stari čarobniče, šta si ti to učinio? Ko će, u ovo slobodnjačko doba, odsad u tebe verovati kad ti veruješ u ovakvu magareću bogovštinu? Glupost je to bila što si učinio; kako si mogao, ti mudrac, učiniti takvu glupost!« »O Zaratustra, odgovori mudri čarobnik, ti imaš pravo, bila je glupost, – ali mi je i dosta teško pala.« – tek ti, reče Zaratustra savesnome u duhu, promeri samo i metni prst na nos svoj! Zar je sve ovo po tvojoj savesti? Zar nije duh tvoj odviše čistunac za molitve i za isparenje ovih bogomoljaca?« »Ima u tome nešto, odgovori savesni i metnu prst na nos, ima u tome pozorištu nešto što čak godi mome duhu. Može biti da ne smem da verujem u boga: ali je pouzdano da mi bog u ovom obliku izgleda još najverovatniji. Bog treba da je večit, prema svedočanstvu najpobožnijih: ko ima toliko vremena, taj se ne žuri sa vremenom. Što je moguće lakše, i što je moguće gluplje: na taj način može neko koji je takav daleko da dospe. A ko ima duha i suviše, toga još ponajlakše zalude baš sama ludost i glupost. Razmisli o samome sebi, o Zaratustra! Ti sâm – zar ne! i ti sâm mogao bi od silne mudrosti postati magarcem. Zar ne ide savršen mudrac rado pa najkrivljim stazama? Kao što se to vidi, o Zaratustra, – kao što se to vidi po tebi!« »I, najzad ti, reče Zaratustra, i okrete se prema najružnijem čoveku, koji je još jednako ležao na patosu s uzdignutam rukom prema magarcu (jer mu je davao da pije vina) Govori, ti neiskazani, šta si to tu počinio? Izgledaš mi preobražen, iz oka ti bije plamen, ogrtačem uzvišenoga zagrnuta je ružnoća tvoja: šta si učinio? Je li istina to što ovi ovde kažu, da si njega opet probudio? Čemu? Zar nije bio iz temelja umrtvljen i utuljen? I ti sâm izgledaš mi probuđen: šta si učinio? šta si ti prevrnuo? Čemu si se ti okrenuo? Govori, o ti neiskazani!« »O Zaratustra, odgovori najružniji čovek, ti si spadalo! Da li je on još živ, ili je opet živ, ili je iz temelja mrtav, – ko to ponajbolje zna od nas dvojice? Ja tebe pitam. Ali ja jedno znam, – a to sam od sama tebe naučio, o Zaratustra: onaj koji hoće najtemeljnije da ubije, taj se smeje. 'Ne gnevom već smehom se ubija' – tako si ti govorio nakad. O Zaratustra, ti skriveni, ti uništitelju bez gneva, ti opasni svetitelju, – ti si spadalo! « 

Tada se dogodi da Zaratustra, začuđen sve takvim doskočicama mesto odgovora, odskoči unatrag do vrata svoje pećine, i, okrenut licem prema gostima svojim, povika snažnim glasom: »O vi vragolani svi skupa, o vi lakrdijaši! Što se izmotavate i zamotavate preda mnom! Kako je u svakome od vas srce skakutalo od radosti i pakosti, zato što ste najzad opet postali kao dečica, to jest pobožni, – što ste najzad opet činili što deca čine, to jest molili se bogu, skrštavali ruke i govorili 'dragi Bože'! Ali, sad napustite ovu dečju sobu, moju rođenu pećinu, u kojoj se teraju danas svakojake detinjarije. Rashladite i iskalite ovde napolju toplu svoju obest detinju i nemirno srce svoje! Naravno: ne postanete li kao dečica, nećete dospeti u ono carstvo nebesko. (I Zaratustra pokaza rukama na nebo.) Ali mi nećemo u carstvo nebesko: mi smo postali ljudi, – mi dakle hoćemo carstvo zemaljsko.« 

I još jednom stade Zaratustra besediti. »O novi prijatelji moji, reče, – vi osobenjaci, vi viši ljudi, koliko mi se sad svidate, – – otkako ste se opet obveselili! Vi ste, zaista vam kažem, svi procvetali: meni se čini da su za takvo cveće, kao vi što ste, potrebne nove slave, – kakva mala hrabra ludorija, kakva služba božija ili slava magareća, kakva stara, vesela budala Zaratustra, vihor-vetar koji će vam izduvati iz duše pomrčinu. Nemojte zaboraviti ovu noć i ovu magareću slavu, vi viši ljudi. To ste izmislili kod mene, to je za mene, dobro znamenje, – tako što izmišljaju samo oni koji su na putu ozdravljenja! A ako je još jednom budete slavili, ovu magareću slavu, učinite to sebi za ljubav, učinite to i meni za ljubav! I meni u pomen!« 

Tako je govorio Zaratustra. 

Međutim behu jedan za drugim izašli napolje u hladnu zamišljenu noć; a sâm Zaratustra vodio je za ruku najružnijeg čoveka, da mu pokaže svoj noćni svet, i veliki okrugao mesec, i srebrne vodopade kod svoje pećine. Tako su bili najzad svi na okupu u miru, sve sami stari ljudi, ali sa utešenim hrabrim srcem, i začuđeni u sebi što se na zemlji tako dobro osećaju; a prijatna tišina noći prodirala je sve više i više ka srcu im. I Zaratustra iznova pomisli u sebi: »o koliko mi se sad sviđaju, ovi viši ljudi!« – nego ne htede reći glasno, jer je poštovao njihovu sreću i njihovo ćutanje. – Ali tad se dogodi ono što je toga čudnog dugog dana bilo najčudnije: najružniji čovek poče još jedanput, i to poslednji put, da se guši i penuši, pa kad je doterao do reči, nuto, pitanje okruglo i čisto iskoči iz njegovih usta, jedno lepo duboko jasno pitanje, koje se taknu srca svih što su ga slušali. »Prijatelji moji svi skupa, reče najružniji čovek, kako se vama čini? Ovoga dana radi – ja sam prvi put zadovoljan što sam proživeo ceo život. I nije dosta da samo toliko posvedočim. Vredi živeti na zemlji: jedan dan, jedna slava sa Zaratustrom, naučili su me da volim zemlju. 'To li beše – život?' reći ću smrti: 'Pa dobro! Daj još jednput!' Prijatelji moji, kako se vama čini? Zar nećete i vi reći smrti kao ja: To li beše – život? Pa dobro, Zaratustre radi, daj još jedanput« – Tako je govorio najružniji čovek; a tada je bilo nedaleko od ponoći. I šta mislite, šta se tada dogodilo? Tek što su viši ljudi čuli njegovo pitanje, postadoše odjednom svesni toga da su preobraženi i opet zdravi, i toga, ko je to učinio: priskočiše dakle svi ka Zaratustri, zahvaljujući, slaveći ga, umiljavajući se oko njega, ljubeći mu ruke, kako je već bilo kome u prirodi: tako da su se neki smejali a neki plakali. A stari čarobnik igrao je od zadovoljstva; pa sve iako je, kao što kažu naki pripovedači, bio tada pun slatka vina, bio je zacelo još puniji slatkog života, i odrekao se bio svakog umora. Ima ih čak koji pripovedaju, da je tada i magarac igrao: nije mu, dakle, pre tega najružniji čovek uzalud davao vina da pije. Možda je bilo tako a možda i nije; ali ako uistinu one večeri magarac i nije igrao, dogodila su se tada još veća i čudnija čudesa nego što bi bilo igranje jednoga magarca. Ukratko, što rekao Zaratustra: »Šta je meni stalo do tog!« 

Zaratustra je međutim, kad se dešavalo ovo sa najružnijim čovekom, stajao kao opijen: pogled mu se ugasio, jezikom je zaplitao, noge mu počeše klecati. I ko bi tu mogao pogoditi, kakve tad misli proletahu kroz dušu Zaratustrinu? Ali mu duh očevidno beše ustuknuo, i potekao unapred, tako da je bio u dalekim daljinama i kao »na visokom grebenu, kako stoji u knjigama, na sredini izmedu dva mora, – putujući kao težak oblak izmedu onoga što je bilo i onoga što će biti«. No polako, kako su ga viši ljudi grlili i ljubili, dolazio je pomalo k sebi, i branio se rukama od navale poštovalaca i pomagalaca; samo nije govorio. Tek odjedared obrnu brzo glavu, kao da je čuo nešto: tada metnu prst na usta i reče: »Hodite!« Sve se unaokolo utiša i utaji; samo iz dubine dopiraše polako do gore zvon zvona. Zaratustra osluškivaše, kao i viši ljudi; zatim metnu i po drugi prst na usta, i reče opet: »Hodite! hodite! Još malo pa će ponoć!« – a glas mu se beše izmenio. Ali se još jednako nije kretao s mesta: tada posta još tiše i još tajanstvenije, i svi osluškivaše, i magarac, i Zaratustrine počasne zveri, orao i zmija, isto tako i pećina Zaratustrina, i veliki hladni mesec, i sama noć. A Zaratustra metnu i po treći put prst na usta, i reče: 

Hodite! hodite! hodite! Podimo sad! Čas je kucnuo: pođimo u noć! 

O, vi viši ljudi, još malo pa će ponoć: te hoću da vam kazujem nešto na uši, što ono staro zvono meni na uvo kazuje, – – tako tajanstveno, tako strašno, tako srdačno, kao što govori meni ono ponoćno zvono koje je doživelo više nego što može doživeti čovek: – koje je brojalo još otaca vaših bolne otkucaje srca – ah! ah! kako uzdiše! kako se u snu smeje! ta stara duboka, duboka ponoć! Ćut! ćut! Tu se mnogo šta čuje što danju ne sme da da glasa od sebe; nego sad, u hladnome zraku, sad kada se stišala i sva graja u srcima vašim, – – sad progovara, sad se čuje, sad se uvlači u noćne prebudne duše: ah! ah! kako uzdiše! kako se smeju u snu! – zar ne čuješ kako tajanstveno, strašno, srdačno tebi govori, stara duboka, duboka ponoć? O čoveče, pazi!

Teško meni! Kud se dede vreme? Ne potonuh li u duboke kladence? Svet spi. – Ah! Ah! Pas zavija, mesečina sja. Radije ću umreti, umreti, nego vama reći šta u ovaj čas misli ponoćno srce moje. Evo, umro sam već. Sve je prošlo. Pauče, šta to pleteš oko mene? Hoćeš li krv? Ah, ah! Rosa pada, čas je tu – – čas, u koji mi se koža ježi od studi, koji pita i jednako pita: »u koga bije srce u junaka? – ko da bude zemlji gospodar? Ko će reći: ovuda tecite, vi velike i male reke!« Čas se približuje: o čoveče, ti viši čoveče, pazi! ovo je govor za osetljive uši, za tvoje uši – to ponoć tiha k tebi prilazi! 

Nosi me, zanosi me, igra duša moja. Rade nasušni, svakodnevni! Ko da bude zemlji gospodar? Mesec je hladan, vetar ćuti. Ah! Ah! Da li ste već dosta visoko odleteli? Vi ste igrali: ali noga nije što i krilo. Vi dobri igrači, otišla je sad radost sva: vino se pretvori u talog, pehari omekšaše, grobovi zajecaše. Ne odleteste dosta visoko: i evo gde grobovi jecaju: »iskupite mrtve! Zašto je tako dugo noć? Ne opija li nas to mesečina?« Vi viši ljudi, oslobodite grobove, probudite leševe! Ah, šta to još dube crv? Sve više se približuje čas, – – eno mumla zvono, još bruji srce, još dube drvo crv, i srce crv. Ah! Ah! Dubok je svet! 

Slatka liro! Slatka liro! Ja volim tvoj zvuk, tvoj opojni turobni huk! – kako mi iz davnine, kako mi iz daljine dolazi huk tvoj, iz daleka, iz ribnjaka ljubavi! Ti staro zvono, ti slatka liro! Svaki bol urezao ti se u srce, bol očinski, bol dedovski, bol pradedovski; govor je tvoj sazreo, – – sazreo kao zlatna jesen, ili popodne, kao pustinjsko srce moje – i ti si progovorilo? i sâm je svet sazreo, grozd je zarudeo, – i hoće evo da umre, od sreće da umre. Vi viši ljudi, zar ne osećate miris? Potajno kulja odozdo miris, – miomir i miris večnosti, ružičasto blažen, zagasit i zlatan kao vino, miris od stare sreće, – od opojne sreće kad ponoć mre, i kad poje: dubok je svet, bez dna, dublji nego dan što zna! 

Mani me! Mani! Odviše sam čist za te. Ne dotiči me se! Zar nije baš u ovaj čas svet moj postao savršen? Koža moja odviše je čista za tvoje ruke. Okani me se, ti glupi blesasti tupi dane! Zar nije ponoć vedrija? Najčistiji treba da budu zemlji gospodar, oni koji su ostali nepoznati, koji su najjači, ponoćne duše, vedrije i dublje od svakog dana. O dane, ti za mnom pružaš ruke? Ti bi da napipaš sreću moju? Ja sam za tebe bogat, usamljen, rudnik pun blaga, riznica puna zlata? O svete, ti mene tražiš? Zar sam ti svetovan? Zar sam ti duhovan? Zar sam božanski za tebe? Ali dane i svete, vi ste odviše nezgrapni, – – imajte dosetljive ruke, hvatajte dublju sreću, dublju nesreću, hvatajte budikakvog boga, ne hvatajte mene: moja nesreća, moja sreća je duboka, o ti čudni dane, ali ja nisam bog, nisam pakao božiji: dubok je njegov jad. 

Božiji je jad dublji, ti čudni svete! Hvataj božiji jad, a ne mene! Šta sam ja! Opojna slatka lira, – – jedna ponoćna lira, jedna zvonka kreketuša koju niko ne razume, ali koja mora da kaže što ima, pred golubovima, o vi viši ljudi! Jer vi me ne razumete! Prošlo je! Prošlo! O mladosti! O podne! O popodne! Došlo je evo veče, i noć, i ponoć, – pas zavija vihor-vetar taj: – ili zar nije vihor-vetar pas? Cvili, laje, zavija. Ah! Ah! kako uzdiše! kako se smeje, kako se guši i koca, ta ponoć! A sad, kako trezveno govori, ta pijana proročica! Da nije natpila pijanost svoju? da nije postala prebudna? da ne preživa? – preživa jad svoj, u snu, stara duboka ponoć, i više još radost svoju. Jer radost, ma kolilko jad bio dubok; Radost je dublja još neg vaj.

O ti lozin čokote! Što me slaviš? Zar te nisam posekao! Bio sam svirep, iz tebe teče krv: – otkud ta hvala tvoja pijanoj svireposti mojoj? »Što je postalo savršeno, sve što je sazrelo – hoće da umre!« tako kažeš ti. Blagosloven neka je navek nož vinogradarev! Ali, avaj, sve što je nazrelo hoće da živi! Jad kaže: »Prodi sad! Odlazi, jade!« Ali, sve što pati, hoće da živi da bi sazrelo, i postalo puno radosti i puno čežnje, čežnje za udaljenim, višim, vedrijim. »Ja hoću naslednika, kaže sve što pati, ja hoću decu, ja neću sebe«, – a radost neće naslednike, neće decu, – radost hoće samu sebe, hoće večnost, hoće povraćaj, hoće sve isto na vjeki vjekov. Jad kaže: »Skrhaj se, krvavi, srce! Hodi jednako, nogo! Leti, krilo! Napred! u vis, bole!« Jeste, staro srce moje: Jad kaže: »prodi sad!« 

O vi viši ljudi, kako se vama čini? Da li sam ja prorok? da li sanjalica? pijanac? tumač snova? zvono ponoćno? jesam li kap rose? pramen dima i daha večnosti? Ne čujete li? Ne osećate li? Baš u ovaj čas postao je svet moj savršen, i ponoć je podne, – i bol je radost, i prokletstvo je blagoslov, i noć je jedno sunce, – odlazite, ili ćete naučiti: da je i mudrac budala. Jeste li ikad pristali na ikakvu radost? O, prijatelji moji, onda ste pristali i na svaki jad. Sve su stvari vezane jedna za drugu, udenute jedna u drugu, zaljubljene jedna u drugu, – - jeste li ikada poželeli da jedanput dođe još jedanput, jeste li ikada rekli: »sviđaš mi se, srećo! Protrč, trenute!«, onda ste poželeli i sve još jedanput! – sve iznova, sve večno, sve u vezi jedno s drugim, udenuto i zaljubljeno jedno u drugo, tako ste eto vi voleli svet, – – vi večiti, tako ga volite večito i u svako doba: pa i jadu vi kažete: prođi sad, ali dođi opet! Jer radost kaže: večno traj!

Svaka radost hoće da sve stvari večno traju, hoće meda, hoće taloga, hoće pijane ponoći, hoće grobova, hoće utehe u suzama sa grobova, hoće pozlaćenu večernju rumen – – šta neće radost! ona je žednija, srdačnija, gladnija, strašnija, tajanstvenija od sveg jada, ona hoće sebe, ona guta sebe, volja prstena bori se u njoj, – – ona hoće ljubav, ona hoće mržnje, ona je prebogata, deli drugima, rasipa, prosi da je neko uzme, zahvaljuje onome ko je uzima, ona bi da je mrze, – – radost je tako bogata da žudi za jadom, za paklom, za mržnjom, za sramotom, za bogaljem, za svetom, – jer ovaj svet, o ta vi ga bar znate! Vi viši ljudi, za vama čezne, radost, neobuzdana, blažena, – za jadom vašim, vi promašeni i unakaženi! Za onim što je promašeno i nakaženo čezne svaka večna radost. Jer svaka radost hoće samu sebe, te stoga hoće vaj! O srećo, o bole! O pukni, srce! Vi viši ljudi, naučite jednom da radost hoće večnost, – radost kaže svima stvarima da večno traju: večno traj, i večnost daj! 

Jeste li sada naučili moju pesmu? Jeste li pogodili šta ona hoće? Dobro dakle? Vi viši ljudi! Otpojte mi sad vi pesmu moju, tropar moj! 

Pojte sad vi tu pesmu kojoj je natpis: »Još jednom«, a čiji je smisao »na vjeki vekov!« – pojte, – o vi viši ljudi, tropar Zaratustrin! 

A u jutro posle te noći, skoči Zaratustra sa svoga ležišta, opasa se, i izađe iz svoje pećine, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja. »Veliko svetlo nebesko, progovori kao što je nekad govorio, ti duboko oko sreće, u čemu bi bila sva sreća tvoja da onih nemaš kojima sijaš! I kad bi oni ostali u sobama svojim dok si ti već budno i na putu ovamo da poklanjaš i razdeljuješ: kako bi se razgnevila tad ponosita sramežljivost tvoja! A eto! ovi još spavaju, ti viši ljudi, dok sam ja budan: to nisu pravi saputnici moji! Ne čekam ja na njih ovde u brdima mojim. Hteo bih da otpočnem delo svoje, svoj dan: ali oni ne razumeju znamenja moga jutra, korak moj – nije za njih budilnik. Oni još skapavaju u pećini mojoj, san njihov još pije od opojnih pasama mojih. Ali uvo koje bi oslušnulo da li će mene čuti, – toga poslušnog uva nema među udovima njihovim.« – To je govorio Zaratustra u svome srcu dok se sunce rađalo: a tad pogleda upitnim pogledom u visinu, jer ču iznad sebe oštri krik svoga orla. »Vrlo dobro! povika gore, to mi se dopada, i to mi pripada. Zveri su moje budne, jer sam ja budan. Orao je moj budan, i slavi sunce kao i ja. Orlovskim kandžama dohvati novu svetlost. Vi ste prave životinje moje; ja vas volim. Ali mi nema još prvih ljudi mojih!« Tako je govorio Zaratustra; a tada se dogodi da odjedared ču, kako oko njega proleću i lepršaju se nebrojene ptice, – i udaranje tako mnogih krila, i navala oko njegove glave, bili su toliki da je zaklopio oči. Jer odista, kao da se oblak sručio na njega, oblak od strela koje se sipaju na novog neprijatelja. No gle, ovo ovde beše oblak od ljubavi, i to na novog prijatelja. »Šta se zbiva sa mnom?« razmišljaše Zaratustra u svome srcu, i polako se spusti na veliki kamen što je ležao pokraj izlaza iz njegove pećine. Ali, hvatajući rukama oko sebe i iznad sebe i ispod sebe, da bi se odbranio od nežnosti ptica, nuto, zbi se s njim nešto još čudnovatije: i nehotice beše zahvatio rukom posred jedne guste tople grive; a u isti mah odjeknu tu pred njim urlik, – blag odužen rik lava. »To je znak«, reče Zaratustra, i srce mu se preobrazi. I odista, kad se ispred njega raščisti zrak, ležaše mu kod nogu žuta golema zver, prislanjaše glavu na njegovo koleno, i ne htede ga se okanuti od silne ljubavi, baš kao pas koji opet nađe svog starog gospodara. A golubovi behu isto tako užurbani da pokažu svoju ljubav kao i lav; i svaki put kad bi kakav golub proleteo lavu preko nosa, zadrmao bi lav glavom čudeći se i smejući se. Na sve to izgovori Zaratustra samo ovu jednu reč: »deca su moja blizu, deca moja«, – i onda ućuta sasvim. Ali je njegovo srce bilo razdragano, i iz očiju mu kapahu suze i padahu dole na ruke njegove. Nije obraćao pažnju ni na što više, nego je sedeo nepomično i nebraneći se više od životinja. A golubovi letahu gore dole, spuštahu se na njegova ramena, milovahu mu bele kose, i ne znadoše već šta će od milošte i veselja. Stari lav pak lizaše jednako suze što padahu na ruke Zaratustrine, ričući uz to i mumlajući potrnulo. Tako su radile ove životinje. – To je sve trajalo dugo vremena, ili kratko vremena: jer, pravo reći, na zemlji za ovakve stvari i nema vremena. – Međutim behu se porazbudili viši ljudi u Zaratustrinoj pećini, i spremahu se svi skupa za pohod: da idu u susret Zaratustri, i da mu požele dabro jutro, – jer behu videli, kad su poustajali, da njega već ne beše među njima. Ali, kad su dospeli do vrata od pećine, a šum njihovih koraka bio izmakao ispred njih, naroguši se lav užasno, okrete se odjednom od Zaratustre, i poskoči, besno ričući, na pećinu; a viši ljudi, kad čuše kako riče, dreknuše kao iz jednog grla, pobegoše natrag, i nestade ih za tren oka. Sâm Zaratustra ipak, zanesen i unezveren, podiže se sa svog sedišta, pogleda oko sebe, zastade u čudu, zapita se u sebi šta je to, pribra se, i beše sâm »Šta to čuh? progovori najzad polako, šta se to sada sa mnom zbi?« I odmah mu se povrati sećanje, a jednim pogledom obuhvati i shvati sve što se beše dogodilo između juče i danas. »Evo ovde kamena, reče i pogladi se po bradi, na njemu sam sedeo juče iz jutra, ovde je pristupio k meni prorok, i ovde sam čuo prvi put povik koji sam i sada baš čuo, veliki povik za pomoć. O vi viši ljudi, o vašoj nevolji vračao mi je juče izjutra onaj stari pretskazivač, – – na vašu nevolju htede me on zavesti i u iskušenje dovesti: o Zaratustra, govorio mi je on, ja dolazim da te zavedem na tvoj poslednji greh. Na moj poslednji greh? povika Zaratustra i smejaše se ljutito svojoj rođenoj reči: šta je to još ostalo za mene da bude moj poslednji greh?« – I još jednom utonu Zaratustra u misli, sede ponovo na veliki kamen, i razmišljaše. Odjedared poskoči, – »Sažaljenje! Sazaljenje prema višim ljudima! povika, i lice njegovo pretvori se u čelik. Neka! To – to je bilo i prošlo! Moja patnja i moje sažaljenje – šta je stalo do njih! Zar ja težim za srećom? Ja težim za delom svojim! Tako je! Došao je lav, deca su moja blizu, Zaratustra je sazreo, moj čas je kucnuo: – Ovo je moje jutro, oslavio je moj dan: ovamo, sad, diži se, veliko Podne!« – – Tako je govorio Zaratustra napuštajući svoju pećinu, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja.