Zaratustrin predgovor

ZARATUSTRIN PREDGOVOR

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

2.

Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah, kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.

4.

Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako: Čovek je konopac, razapet izmedu životinje i natčoveka, – konopac iznad ambisa. Opasan je pogled preko, opasan put onamo, opasan pogled unatrag, opasno oklevanje i zastajanje. Što je veliko na čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se može voleti na čoveku, to je da je on i prelazak i prolazak. Ja volim one, koji ne umeju da žive drukčije nego prolazeći, jer su to oni koji prelaze. Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom. Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da propadnu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natčovekova. Ja volim onog, koji živi da bi došao do saznanja, i koji hoće da dode do saznanja, da bi jednom počeo da živi natčovek. Te na taj naćin hoće svoju propast. Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za propadanjem i strela čeznuća. Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću nazidao i za nj zemlju, životinju i biljku pripremio: jer na taj način hoće on svoju propast. Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako prelazi on u vidu duha preko mosta. Ja volim onog, koji od svoje vrline načini sebi nagon i zao udes: tako on svojoj vrlini za ljubav hoće još da živi a i neće vise da živi. Ja volim onog, koji nije rad da ima odviše mnogo vrlina. Jedna je vrlina više vrlina nego dve vrline, jer je više čvor za koji se hvata zao udes. Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu hvala niti sam kaže hvala: jer on uvek daje i neće da se sačuva. Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist, i koji tad pita: zar sam ja varao u igri? – jer hoće da propadne. Ja volim onog, koji baca zlatne reči ispred svojih dela a uvek još više drži nego što je obećao: jer taj hoće svoju propast. Ja volim onog, koji opravdava one koji dolaze a iskupljuje one koji su bili: jer taj hoće da propadne sa onima koji su tu. Ja volim onog, koji huli na svoga boga, zato što voli svoga boga: jer će taj propasti od gneva svoga boga. Ja volim onog, čija je duša duboka i u pregorevanju, i koji je u stanju da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta. Ja volim onog, čija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe, a da su sve stvari u njemu: tako će njegovo propadanje nastupiti usled sviju stvari. Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast. Ja volim sve one, koji su kao pune kapi što padaju jedna po jedna iz crnog oblaka koji se nadvio nad ljudima: one oglašuju da je blizu munja, i odlaze u propast kao glasnici. Evo, ja sam jedan glasnik munjin, i jedna puna kap iz oblaka: a munja, to je natčovek.

5.

Kad je Zaratustra ove reči izrekao, pogleda opet po narodu, i zaćuta. »Eto, stojte tu reče u srcu svom, i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove uši. Treba li im možda prvo razbiti uši, da bi naučili slušati očima? Treba li zveketati kao što čine talambasi i propovednici po crkvama? Ili, veruju li možda oni samo onima koji mucaju? Oni imaju čime se ponose. Kako li zovu samo to što ih čini ponosnima? Obrazovanošću zovu ga, ono ih odlikuje od čobana. Nerado stoga slušaju kad se s njima u svezi spomene reč 'preziranje'. Ja ću dakle da govorim njihovoj ponositosti. Ja ću im govoriti o onom što je najdostojnije preziranja, a to je poslednji čovek.« I Zaratustra stade ovako govoriti narodu: Vreme je, da čovek postavi sebi svrhu. Vreme je, da čovek zasadi klicu svoje najviše nade. Još je njegovo tle dosta plodno za to. Ali to će tle postati neplodno i šturo, i iz njega neće moći više nići visoko drvo. Vaj! Doći će doba, kad čovek neće više moći prebaciti strelu svoga čeznuća preko čoveka, i kad neće više umeti da zatreperi žica na njegovu luku! Evo vam kažem, treba imati u sebi još kaosa pa moći roditi treperavu zvezdu. I kažem vam: vi imate još kaosa u sebi. Vaj! Doći će doba, kad čovek neće više rađati zvezde. Vaj! Doći će doba čoveka koji je najviše za preziranje a koji se sam neće više umeti prezirati. Evo! Ja ću vam pokazati šta je to poslednji čovek. »Šta je to, ljubav? Sta je to, stvaranje? Šta je to, čežnja? Šta je to, zvezda?« – tako pita poslednji čovek, i žmirka očima. Tada će zemlja postati mala, i po njoj će skakutati poslednji čovek koji sve čini malim. Njegov soj ne daje se istrebiti, kao soj zemljine mušice, poslednji čovek živi najduže. »Mi smo pronašli sreću« – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima. Oni su napustili predele gde je mučno živeti: jer im treba toplote. Oni još ljube bližnjega i taru se o njega: jer im treba toplote. Biti bolestan i biti nepoverljiv, čini im se greh: mnogo paze kako će i šta će. Lud im je, ko se još spotiče preko kamenja ili preko ljudi! Kadikad pomalo otrova: to daje prijatne snove. Naposletku mnogo otrova, da bi umiranje bilo lako. Rade još, jer je posao zabava. Ali paze, da zabava ne napregne odviše. Ne postaju više bogati niti ostaju siromašni: i jedno i drugo napreže. Ko bi još vladao? Ku bi još slušao? i jedno i drugo napreže odviše. Ne treba pastira a stado je jedno! Svaki hoće isto, svi su jednaki: ko drukčije misli, ide svojevoljno u ludnicu. »Nekada je bio ceo svet u zabludi« – kažu ponajfiniji, i žmirkaju očima. Mudri su, i znaju sve što se dogodilo: te se mogu potsmevati do mile volje. Još se svade, ali se brzo mire – da ne bi pokvarili želudac. Imaju svoje sitno zadovoljstvo za dan, i svoje sitno zadovoljstvo za noć: ali čuvaju zdravlje. »Mi smo pronašli sreću« – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima.
I tu se završava prvi govor Zaratustrin, koji se može nazvati i »predgovorom« jer tu ga prekide vika i veselje gomile. »Daj nam te poslednje ljude, o Zaratustra, – tako su vikali – načini nas tim poslednjim ljudima. A mi ti poklanjamo natčoveka!« I sav narod klicaše od radosti i udaraše jezikom o nepce. A Zaratustra posta tužan i reče u svom srcu: »Ne razumeju me: ja nisam usta za ove uši. Suviše sam dugo živeo u gorama, suviše sam mnogo slušao šta govore potoci i drveće: ovi me sad, kad, govorim slušaju kao što slušaju čobane. Neuzburkana je moja duša i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam hladan, i da sam podrugivač koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i smejući se još me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.«

6.

Tada se dogodi nešto, da sva usta zanemeše a sve se oči unezveriše. Jer se međutim igrač na konopcu dao bio na svoj posao: izašao je kroz jedna vratanca, pa se uputio preko konopca razapela između dva tornja, tako da je visio s jednog kraja na drugi kraj pijace nad glavama ljudi. Baš kad je igrač prispeo do sredine svoga puta, otvoriše se ponovo vratanca i iza njih iskoči jedno šareno čeljade, lakrdijaš šta li, i pođe brzim skokom za onim napred. »Brže, kljakonogo, uzvikivao je svojim strašnim glasom, brže lenštino, uštvo, beskrvniče! Sad ću te zagolicati svojom potpeticom! Šta ćeš ti tu izmedu tornjeva? U toranj s tobom, treba te zatvoriti jer prečiš puta boljemu od sebe!«
– I sa svakom rečju prilazio mu je bliže: a kad je bio samo još jedan korak iza njega, tada se dogodi nešto strašno, što je učinilo da sva usta zaneme i svačije se oko unezveri: – prodera se kao vrag i preskoči onog što mu je stajao na putu. A ovaj, kad vide gde ga suparnik pobedi, izgubi i glavu i konopac; odbaci od sebe motku i brže nego ona strovali se u dubinu, kao klupko od ruku i nogu. Pijaca i narod izgledahu kao more kad njime iznenada zavitla oluja: sve se razbeže kojekuda i kako ko stiže, a ponajviše odonud gde je trebalo da padne telesina. Zaratustra pak ostade, i baš pored njega pade telesina, isprebijana i izmrcvarena ali još ne mrtva. Posle nekog vremena povrati se razdrobljenomu svest, i on vide Zaratustru gde kleči kraj njega. »Šta ćeš ti tu? reče naposletku, – ja sam već odavna znao, da će mi hromi daba podmetnuti nogu. Sad će me odvući u pakao: zar hoćeš da ga sprečiš?« »Tako mi časti, prijatelju, odgovori Zaratustra, svega toga nema, ne postoji to o čemu ti govoriš: niti ima đavola niti pakla. Duša će tvoja pre još biti mrtva nego tvoje telo: ne boj se već ničeg više!« Čovek ga pogleda s nepoverenjem. »Ako istinu zboriš, reče tad, onda ne gubim ništa ako izgubim život. Ja nisam mnogo više nego zverka koju su naučili da igra, batinama i puštajući je da gladuje.« »A ne, reče Zaratustra, ti si od opasnosti načinio sebi poziv, to nije nešto što treba prezirati. A sad te tvoj poziv upropašćuje: zato ću te ja svojim rukama zakopati.« Kad je Zaratustra ovo rekao, čovek na umoru nije vise odgovarao; ali je micao rukom, kao da traži ruku Zaratustrinu, da bi mu se zahvalio.

7.

Međutim se spusti veče, i pijaca utonu u suton: tada se raziđoše svi, jer i radoznalost i strah najzad se umore. A Zaratustra osta sedeći na zemlji pokraj mrtvaca, i zaduben u misli: tako zaboravi na vreme. Ali naposletku dođe noć, i hladan vetar poče duvati preko usamljenoga. Tada se podiže Zaratustra i reče u svome srcu: »Odista, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio čoveka ali je ulovio lešinu. Neprijatno tajanstven život je ljudski, i uvek još bez smisla: jedan lakardijaš može da mu bude sudbonosan. Ja bih da naučim ljude šta je smisao njihova bića: to je Natčovek, munja iz crnog oblaka Čovek. Ali još sam ja daleko od njih, i za moj smisao oni još nemaju smisla. Još sam ja za ljude nesto posredi između lude i lešine. Mračna je noć, mračni su puti Zaratustrini. Hodi, hladni i ukočeni druže! Poneću te onamo gde ću te zakopati svojim rukama.«

8.

Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari lešinu na leđa i pođe. Ali nije išao ni sto koraka, a privuče se uza nj jedan čovek pa mu poče šaputati na uho – i gle! Taj što je tu govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te premnogi mrze. Mrze te poštenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i prezriteljem; mrze te ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnošću za gomilu. Imao si sreće, što su ti se smejali: i odista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Imao si sreće, što si se pridružio onome mrtvom psu; zato što si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz ovoga grada – ili ću sutra tebe preskočiti, ja živ tebe mrtvoga.« I kad je to izrekao, nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje kroz mračne ulice. Na kapijama grada sretoše ga grobari što kopaju rake: oni mu prinesoše plamen svetiljke uz lice, poznadoše Zaratustru, i mnogo ga ismevahu, »Zaratustra nosi mrtvog psa: lepo je što je i Zaratustra postao grobarem! Jer naše su ruke odviše čiste za takvu divljač. Da li Zaratustra hoće možda da ukrade đavolu njegov zalogaj? Nama je pravo! I prijatan ručak! Samo, biće da je đavo bolji kradljivac od Zaratustre! – on može ukrasti i jedno i drugo, i može pojesti i jedno i drugo.« I oni se smejahu skupa i šaputahu nešto na uho jedan drugome. Zaratustra ne reče na to ni reči, i iđaše svojim putem. Kad je išao tako dva sata, pokraj šuma i močvara, nasluša se dosta zavijanja gladnih vukova, pa i sam ogladne. Zastade pred jednom osamljenom kućom u kojoj je gorela svetiljka. »Glad navaljuje na me, reče Zaratustra, kao kakav razbojnik. U gori i sred močvara spopade me moja glad, i u dubokoj noći. Čudne je ćudi moja glad. Često mi dolazi tek posle ručka, a danas mi nije dolazila po čitav dan: gde je to zaostala?« I Zaratustra zakuca na vrata od kuće. Pojavi, se jedan starac; on je nosio sveću, i zapita: »Ko dolazi k meni i k mome nevaljalome snu?« »Jedan živi i jedan mrtvac, reče Zaratustra. Dajte mi da jedem i pijem, zaboravio sam da to učinim preko dana. Onaj koji gladna nahrani, osvežiće svoju rođenu dušu: tako kaže mudrost.« Starac ode ali se ubrzo vrati, i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. »Rđav je ovo kraj za one koji gladuju, reče; zato sam se ovde i nastanio. Zverovi i ljudi dolaze k meni, pustinjaku. Nego, pozovi i tvoga pratioca da jede i da pije, on je umorniji od tebe.« Zaratustra odgovori: »Mrtav je moj pratilac, teško da ću ga moći nagovoriti.« »To se mene slabo tiče, reče starac gunđajući; ko kucne na moja vrata, mora uzeti što mu dajem. Jedite i nasitite se! « Zatim je Zaratustra opet išao dva sata, poveravajući se stazi i svetilu zvezda: jer on je bio stari noćnik, i voleo je da zagleda u lice svemu što spava! Ali kad je zora zazorila, nađe se Zaratustra u gustoj šumi, i ne vide više staze kojom bi išao. Tada metnu mrtvaca u jedno šuplje drvo, sebi iznad glave – da bi ga sačuvao od vukova – a sam leže na tle i na mahovinu. I nabrzo zaspa, umoran telom ali neuzburkane duše.

9.

Dugo spavaše Zaratustra, i nije samo zorina rumen prešla preko njegova lica, nego je prešlo i prepodne. Naposletku, otvori se njegovo oko: začuđeno gledaše Zaratustra u šumu i u tišinu, začuđeno gledaše u svoju dušu. Tada se podiže hitno, kao mornar koji odjedared ugleda kopno, i uskliknu glasno: jer vide jednu novu istinu. I on ovako stade govoriti u svome srcu: »Svanulo mi je pred očima: potrebni su mi saputnici i to živi, - ne mrtvi saputnici i leševi koje mogu da nosim sa sobom kuda ja hoću. Svanulo mi je pred očima: ne treba Zaratustra da govori narodu, već pratiocima! Ne treba Zaratustra da bude i pastir stadu i njegov pas! Da odmamim od stada - zato sam došao. Neka se ljute na mene narod i stado: Razbojnikom hoće da postane pastirima Zaratustra. Ja kažem pastiri: a oni se nazivaju poštenjacima i pravednicima. Ja kažem pastiri: a oni se nazivaju vernima prave vere. Vidi te poštenjake i pravednike! Koga mrze najvećma? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijača, razbojnika: – a to je onaj koji stvara. Vidi verne sviju vera! Koga mrze najvećma? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, razbijača, razbojnika: – a to je onaj koji stvara. Saputnike traži onaj koji stvara a ne mrtvace, i ne stada ni verne. Saradnike traži onaj koji stvara, one koji će nove vrednosti pisati na nove tablice. Saradnike traži onaj koji stvara, i sažeteoce: jer je kod njega sve zrelo za žetvu. Ali mu nedostaju stotina kosâ: zato on kida vlaće i zle je volje. Saradnike traži onaj koji stvara, i to takve koji će umeti da naoštre svoje kose. Uništiteljima zvaće njih ostali, i prezriteljima dobra i zla. Ali to su oni koji žanju i slavu slave. Saradnike traži Zaratustra, sažeteoce, i svečare, s kojima će slavu slaviti, traži Zaratustra; što će njemu stada i pastiri i mrtvaci! A ti, moj prvi saputniče, ostaj zbogom! Dobro sam te zakopao u tom tvom šupljem drvetu, dobro sam te skrio od vukova. Hoću da stignem ka svojem cilju, da idem svojim putem; preko onih što zastajkuju i oklevaju preskočiću. Moj prolazak biće njihov prolazak, njihova propast.«

10.

To je rekao Zaratustra u svome srcu kad je sunce pokazivalo podne: tada pogleda ispitujućim pogledom u vis – jer je iznad svoje glave čuo oštri krik jedne ptice. I gle! jedan orao kružio je naširoko po vazduhu, a o njemu visila je jedna zmija, ne kao plen već kao prijatelj: jer mu se beše obavila oko vrata. »To su moje zveri!« reče Zaratustra, i radovaše se od srca. »Najponosnija zver pod suncem, i najmudrija zver pod suncem – oni su poleteli po svetu, da vide šta se radi. Hoće da vide da li je Zaratustra još u životu. Odista, da li sam još u životu? Opasnije mi je ići među ljudima nego među životinjama, opasnim putem ide Zaratustra. Neka mi budu vođom moje zveri!« Kada je Zaratustra to izrekao, padoše mu na um reči sveca iz šume, te uzdahnu i progovori ovako u srcu svom: »O kad bih mogao biti lukaviji! kad bih mogao biti lukav iz dna duše, kao moja zmija! Ali ja evo ištem nemoguće: molim dakle jedino moj ponos, da uvek ide skupa sa mojom mudrošću! A ako me jednom moja mudrost izneveri: – ah, ona tako rado hoće da odleti! – neka onda moj ponos bar leti skupa s mojom ludošću!« –

- Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

-početak-