• Postavljeno je sledeće pitanje: “U skladu sa zakonom reinkarnacije, treba da mislimo kako pojedinac poseduje svoje talente, sposobnosti i tako dalje, kao posledicu sopstvenih prethodnih života. Ne protivureči li tome činjenica da su takve talente i sposobnosti, kao što su na primer moralna hrabrost, muzička nadarenost i tako dalje, deca direktno nasledila od svojih roditelja?”

• Odgovor: Ako ispravno pojmimo zakone reinkarnacije i karme, ne možemo naći kontradikciju u ovome što je gore rečeno. Samo one osobine čoveka koje pripadaju njegovom fizičkom i eterskom telu mogu se direktno preneti nasleđem. Etersko telo je nosilac svih životnih fenomena (sile rasta i reprodukcije). Sve povezano sa tim može se direktno preneti nasleđem. Ono što je vezano za takozvano duševno telo[SOUL-BODY] može se preneti u nasleđe u mnogo manjoj meri. Da li posedujemo oštro čulo vida, dobro razvijeno čulo sluha i tako dalje, može zavisiti od toga da li su naši preci stekli te sposobnosti i preneli ih na nas nasleđem. Ali niko ne može preneti na svoje potomstvo ono što je povezano sa duhovnim bićem čoveka, to jest, na primer, oštrinu i jasnoću sopstvenog života misli, pouzdanost sopstvenog pamćenja, osećaj za moralno, stečene sposobnosti u oblasti znanja i umetnosti.

To su kvaliteti koji ostaju pohranjeni unutar njegovog individualiteta i koji se u njegovoj narednoj inkarnaciji pojavljuju kao sposobnosti, talenti, karakter itd. Sredina u koju reinkarnirano ljudsko biće ulazi, međutim, nije slučajna, već je nužno povezana sa njegovom karmom. Pretpostavimo da je čovek u svom prethodnom životu stekao kapacitet za moralno snažan karakter. Njegova karma nalaže da se taj kapacitet treba razviti u njegovoj sledećoj inkarnaciji. To ne bi bilo moguće ako se on ne bi inkarnirao u telu sasvim određene konstitucije. Ta trlrsna konstituciaj, međutim, mora se naslediti od predaka. Idividua koja se inkarnira teži, preko njemu inherentne snage privlačenja, ka onim roditeljima koji su sposobni da mu obezbede odgovarajuće telo. Ovo dolazi usled činjenice da se ova individua, još pre reinkarnacije, povezuje sa silama astralnog sveta koje teže ka određenim fizičkim okolnostima. Tako se ljudsko biće rađa u onoj porodici koja je u stanju da putem nasleđa na njega prenese telesne osobine koje odgovaraju njegovim karmičkim predispozicijama. Tada izgleda, ako se vratimo primeru moralne hrabrosti, kao da je ona sama nasleđena od roditelja. Istina je, međutim, da je taj čovek kroz svoj individualtet pronašao onu porodicu koja mu je razvoj moralne hrabrosti učinila mogućim. Pored ovoga, moguće je da su individualiteti dece i roditelja već bili povezani u prethodnim životima, i da su baš zbog tog razloga pronašli jedni druge ponovo. Karmički zakoni su toliko složeni da naš sud ne možemo nikada zasnivati na spoljašnjem izgledu stvari. Samo osoba čijim su organima duhovnog opažanja bar delimično dostupni viši svetovi može pokušati da obrazuje takav zaključak. Onaj ko je sposoban da posmatra, pored fizičkog tela, i duševni organizam i duh, u stanju je da razluči šta su ljudskom biću u nasleđe predali njegovi pretci a šta je njegova lična tekovina, stečena u prethodnim životima. Za obično posmatranje, ove stvari nisu tako jasno razlučive i može izgledati da je nešto prosto nasleđeno, dok je zapravo karmički predodređeno. Veoma je mudra izreka koja kaže kako su deca “data” svojim roditeljima. U pogledu duha, to je zaista slučaj. Deca određenih duhovnih svojstava su im data baš iz tog razloga što su oni, roditelji, sposobni da deci pruže priliku da razviju te svoje duhovne kvalitete.

• Pitanje: “Da li Antroposofija ne pripisuje nikakav značaj ‘slučajnosti’? Ne mogu zamisliti kako je moguće da je to predodređeno karmom svake pojedinačne osobe kada na bojnom polju u isto vreme pogine pet stotina ljudi.”

• Odgovor: Zakoni karme su toliko složeni da ne bi smo trebali biti iznenađeni kada se ljudskom intelektu jedna pojava [BET] isprva učini protivrečnom opštem važenju ovog zakona. Moramo shvatiti da je ovaj intelekt školovao naš fizički svet i da je, u načelu, on navikao da priznaje samo ono što je naučio u tom svetu. Zakoni karme, međutim, pripadaju višim svetovima. Stoga, ako pokušamo da razumemo jedan događaj sa kojim se čovek sususreće tako što ćemo verovati da je on izazvan karmom na isti način kao što se primenjuje pravda u čisto zemaljskom, fizičkom životu, onda se nužno moramo suočiti sa kontradikcijama. Moramo shvatiti da zajednički događaj kroz koji prolazi nekoliko ljudi u fizičkom svetu može, u višem svetu, značiti nešto potpuno različito za svakog pojedinačno od njih. Naravno, i suprotno može biti istina: zajedničke međusobne veze mogu postati delotvorne u zajedničkim ovozemaljskim iskustvima. Samo onaj ko je obdaren jasnim uvidom u više svetove može dati obaveštenja o konkretnim slučajevima. Ako se karmički odnosi pet stotina ljudi ostvare kroz zajedničku pogibiju tih ljudi na bojnom polju, postoje sledeće mogućnosti:

Prvo: Ni jedan od pet stotina ljudi ne mora biti karmički povezan sa ostalim žrtvama. Zajednička nesreća se prema karmi svake pojedine osobe odnosi na isti način kao što se senka pedesetoro ljudi na zidu odnosi prema svetovima misli i osećanja tih osoba. Ti ljudi nisu imali ništa zajedničko sat vremena ranije; niti će imati išta zajedničko sat posle. Ono što su doživeli kada su se svi našli na istom mestu imaće posebne posledice za svakog ponaosob. Njihova povezanost je izražena kroz gore spomenutu sliku zajedničke senke. Ko god bi iz te senovite slike pokušao da zaključi kako te ljude ujedinjuje zajednička veza, nesumnjivo bi pogrešio.

Drugo: Moguće je da zajedničko iskustvo tih pet stotina ljudi nema nikakve veze sa njihovom karmičkom prošlošću, već da je, upravo kroz taj zajednički događaj, pripremljeno nešto što će ih karmički ujedinitu u budućnosti. Možda će tih petsto ljudi, u budućnosti, izvesti neki zajednički čin, i moguće je da su kroz nesreću ujedinjeni u ime viših svetova. Iskusni duhovni naučnik je dobro upoznat sa činjenicom da mnoga društva, formirana danas, duguju svoje poreklo okolnosti da su ljudi koji se danas udružuju, u daljoj prošlosti iskusili zajedničku nesreću.

Treće: Slučaj koji je u pitanju može zapravo biti posledica pređašnje zajedničke krivice dotičnih osoba. Postoje, međutim, i bezbrojne druge mogućnosti. Na primer, može doći do kombinacije sve tri opisane mogućnosti.

je cigla povredila jednog čoveka, on tu povredu zaslužio karmički. Ali to ne mora biti slučaj. U životu svakog čoveka se stalno dešavaju stvari koje nemaju baš nikakve veze sa njegovim pređašnjim zaslugama ili krivicom. Takvi događaji nalaze svoje karmičko poravnanje u budućnosti. Ako mi se danas desi nešto bez moje krivice, za to će mi biti nadoknađeno u budućnosti. Jedna stvar je sigurna: ništa ne ostaje bez karmičkog poravnanja. Da li je, međutim, jedno ljudsko iskustvo posledica njegove karmičke prošlosti ili je uzrok njegove karmičke budućnosti, treba da bude određeno za svaki pojedinačni slučaj. A to ne može biti utvrđeno intelektom koji je naviknut da se bavi fizičkim svetom, već jedino na osnovu okultnog iskustva i posmatranja.

• Pitanje: “Da li je moguće razumeti, prema zakonu reinkarnacije i karme, kako se visoko razvijena duša čoveka može ponovo roditi kao bespomoćno, nerazvijeno dete? Za puno osoba je pomisao da iznova i iznova moramo započinjati na stadijumu deteta nepodnošljiva i nelogična.”

• Odgovor: To kako čovek može delovati u fizičkom svetu zavisi u potpunosti od njegovog tela kao fizičkog instrumenta. Više ideje, na primer, mogu se izraziti u ovom svetu jedino ako postoji potpuno razvijen mozak. Baš kao što pijanista mora da čeka dok graditelj klavira ne načini klavir na kome će onda moći da izrazi svoje muzičke ideje, tako i duša sa svojim sposobnostima stečenim u prethodnom životu mora da čeka dok sile fizičkog sveta ne izgrade telesne organe do tačke gde oni mogu da izraze te sposobnosti. Sile prirode moraju da učine svoje, a duša, takođe, mora da ide svojim putem. Izvesno je da od samog početka čovekovog života postoji saradnja između duševnih i telesnih sila. Duša deluje u fleksibilnom i podložnom telu deteta sve dok ono nije spremno da postane nosilac sila stečenih u prethodnim životima. Jer, apsolutno je neophodno da se ponovo rođena osoba prilagodi na nove životne uslove.

Kada bi se u novom životu prosto pojavio sa svim što je prethodno stekao, ne bi se uklopio u svet oko sebe. Jer on je svoje sposobnosti i sile stekao pod potpuno drugačijim okolnostima i u potpuno drugačijem okruženju. Kada bi jednostavno došao na svet u svom pređašnjem stanju, on bi bio stranac u tom svetu. Kroz detinjstvo se prolazi da bi se uspostavio sklad između starih i novih uslova. Kako bi jedan od najpametnijih starih Rimljana izgledao kada bi se jednostavno rodio u ovom našem svetu sa svojim stečenim sposobnostima? Jedna sposobnost se jedino može upotrebiti kada je u skladu sa okolnim svetom. Na primer, kada se rodi genije, snaga genija leži u najdubljem biću tog čoveka koje se može nazvati kauzalno telo. Niže duševno telo i telo osećanja i čula su prilagodljiva i u određenom smislu nisu u potpunosti predodređena. Ta dva sačinioca ljudskog bića se sada razrađuju. U tom radu kauzalno telo deluje iznutra a okruženje spolja. Sa završetkom ovog posla ta dva sačinioca mogu postati instrumenti prethodno stečenih snaga i sposobnosti. Pomisao da se moramo roditi kao dete nije, stoga, ni nepodnošljiva niti nelogična. Nasuprot tome, bilo bi nepodnjišljivo kada bi kao potpuno razvijen čovek rođenjem došli na svet u kome smo stranci.

• Pitanje: “Da li su dve uzastopne inkarnacije čoveka slične jedna drugoj? Da li će arhitekta, na primer, opet postati arhitekta ili muzičar opet muzičar?”

• Odgovor: To može biti slučaj, ali ne mora nužno biti tako. Takve sličnosti se dešavaju, ali nikako nisu pravilo. Na ovom polju je lako doći do pogrešnih pretstava zato što mi misli koje se tiču zakona reinkarnacije uobličavamo tako da se previše drže spljašnje strane stvari. Neko voli jug, na primer, i zato veruje kako mora da je bio južnjak u prethodnoj inkarnaciji. Takve sklonosti, međutim, ne dosežu do kauzalnog tela. One imaju direktni značaj samo za jedan život. Sve ono što svoje efekte šalje iz jedne inkarnacije u drugu mora ležati duboko u središnjem biću čoveka. Uzmimo, na primer, da je neko muzičar u svom sadašnjem životu. Duhovne harmonije i ritmovi koji se izražavaju kroz tonove dosežu do kauzalnog tela. Sami tonovi pripadaju spoljašnjem fizičkom životu. Oni leže u onim delovima ljudskog bića koji dolaze u postojanje i odlaze iz njega. Niže Ja ili duhovno telo [spirit-body] koje je, u jednom trenutku, bilo odgovarajući nosilac za tonove, može u narednom životu biti nosilac sposobnosti opažanja numeričkih i prostornih odnosa. I muzičar će sada možda postati matematičar. Upravo zahvaljujući ovoj činjenici, tokom svojih inkarnacija, čovek se razvija u jedno sveobuhvatno(celovito) biće, prolazeći kroz najrazličitije životne aktivnosti. Kao što je rečeno, postoje izuzeci od ovog pravila, i oni se mogu objasniti velikim(veličanstvenim - great) zakonima duhovnog sveta.

• Pitanje: “Kakve su karmičke činjenice u slučaju osobe koja je osuđena na idiotiju usled defektnog mozga?”