Ovde se ne propoveda protiv uživanja, niti se poziva na upražnjavanje samo-zlostavljanja, štipanje sebe usijanim klještima ili slično. Ako se situacija shvata na pravi način, to ne znači da od nje treba bežati. Nikakav beg se, dakle, ne savetuje, već tiho prihvatanje radosti i sreće kada god se jave. Moramo izgraditi takav unutrašnji odnos na osnovu koga ćemo ih doživljavati kao milost, i što više - to bolje. Time sve više uronjavamo u božansko. Stoga, ove reči nisu izrečene da bi se propovedao asketizam, već da bi se probudilo ispravno raspoloženje prema radosti i sreći.

Ukoliko bi se mislilo da radost i sreća imaju parališuće i prigušujuće dejstvo, i da zato čovek mora da ih se oslobodi, to bi bilo zalaganje za ideal lažnog asketizma i za samo-zlostavljanje. U tom slučaju bi čovek, zapravo, okretao leđa od milosti koju mu udeljuju bogovi. Samo-zlostavljanje koje praktikuju askete, monasi i kaluđerice nije ništa drugo nego stalna pobuna protiv bogova. Zato valja da bol osećamo kao nešto što nam dolazi kroz našu karmu. U radosti i sreći možemo osetiti kako se božansko spušta na nas.

Neka nam radost i sreća budu znak koliko su nas blisko bogovi privukli sebi, a neka naše boli i patnje budu znak koliko smo daleko od toga da postanemo dobra ljudska bića. Ovo je temeljni odnos prema karmi, bez koga ne možemo stvarno krenuti napred u životu. U tome što nam svet daruje kao dobro i lepo moramo pojmiti sile sveta o kojima je u Bibliji rečeno: “I pogleda na svet i vide kako je dobar”. Ali koliko god doživljavali bola i patnje, moramo shvatiti šta je čovek učinio od sveta tokom njegove evolucije, sa onim što je izvorno bio dobar svet, i šta mora učiniti za njegovo poboljšanje učeći se da podnosi bol sa čvrstinom i osećanjem smisla.

Ono što je sada bilo opisano su dva načina da se suočimo sa karmom. Do izvesne mere, naša karma se sastoji od radosti i patnje. Mi se prema našoj karmi odnosimo na ispravan način onda kada smo u stanju da je smatramo nečim što smo istinski želeli, i kada se sa sopstvenim patnjama i radostima možemo suočiti sa odgovarajućim razumevanjem. Ali razmatranje karme se može još dalje proširiti, što ćemo učiniti danas i sutra.

kojima smo povezani na raznolike načine tokom dugih perioda u životu, kao rođaci i prijatelji. Srećemo ljude koji nam nanose bol, bilo neposredno, bilo kao posledicu nekog zajedničkog poduhvata koji je naišao na teškoće. Upoznajemo ljude koji su nam od pomoći, ili kojima mi možemo pomoći. Ukratko, mogući su mnogi odnosi. Ako delovanja karme, kako su opisana prekjuče, treba da postanu plodotvorna, onda moramo prihvatiti činjenicu da mudriji čovek u nama želi izvesna iskustva. On traži osobu čiji se put naizgled slučajno ukrstio sa našim. On je taj koji nas vodi do ljudi sa kojima stupamo u ove ili one odnose. Šta zapravo rukovodi ovog mudrijeg čoveka u nama kada želi da upozna ovu ili onu osobu? Na čemu on to zasniva? U odgovoru na to, moramo sebi reći da želimo sresti tu osobu zato što smo je već prethodno sreli. To se možda nije deslio u prošlom životu, moglo se desiti mnogo ranije. Mudriji čovek u nama vodi nas do te osobe jer smo sa njom imali nekakvu vezu u pređašnjem životu, ili zato što smo možda načinili dug na ovaj ili onaj način. Vođeni smo prema toj osobi kao magijom.

Ovde smo došli do višeslojne i složene oblasti koju možemo preći samo uopšteno. Naznake ovde niču iz vidovitog istraživanja. One mogu biti od koristi bilo kome pošto se mogu primeniti na mnoštvo pojedinačnih situacija.

Može se doći do čudnog opažanja: Svi smo mi doživeli ili posmatrali kako se, idući ka sredini života, uzlazna linija rasta naginje, da bi pošla silaznim tokom, a naša mladalačka energija počinje da opada. Prolazimo kroz zenit, i odatle krećemo na dole. Ova prekretnica je negde u našim tridesetim. To je takođe vreme u našem životu kada najintenzivnije živimo na fizičkom planu. U vezi sa tim, možemo pasti u jednu zabludu. Događaji iz detinjstva koji prethode ovom vrhuncu, doneti su sa nama u ovu inkarnaciju. Oni su bili, takoreći, izvučeni iz prethonog postojanja. Sile koje smo sa sobom doneli iz duhovnog sveta sada su smeštene izvan nas i koriste se da uobličavaju naš život. Te snage bivaju potrošene kada dosegnemo ovu središnju tačku.

Razmatrajući silaznu krivulju našeg života, primetićemo poduke koje smo stekli u školi života, koje smo sakupili i na kojima smo radili. One će biti prenete u narednu inkarnaciju. To je nešto što nosimo u duhovni svet; prethodno smo nešto doneli iz njega. Ovo je vreme kada smo potpuno angažovani na fizičkom planu. Potpuno smo zapleteni u mrežu svega onoga što nam dolazi iz spoljašnjeg sveta. Prošli smo naš period obučavanja; potpuno smo predani životu i moramo se usaglasiti sa njim. Bavimo se sobom, ali smo prvenstveno zaokupljeni uređivanjem naše sredine prema sopstvenim potrebama i pronalaženjem odgovarajućih odnosa prema svetu u kome živimo. Ljudske sposobnosti kojima tražimo taj odnos jesu naša moć rasuđivanja i onaj deo našeg voljnog života kojim upravlja razum. Ono što je time aktivno u nama strano je duhovnom svetu, koji se povlači od nas i zatvara se. Istina je da smo u sredini našeg života najudaljeniji od realnosti duha.

Ovde okultno istraživanje otkriva značajnu činjenicu. Ljudi sa kojima se srećemo, i poznanici koje stičemo u srednjem periodu našeg života su, ma koliko to bilo čudno, upravo oni ljudi sa kojima smo bili u vezi tokom perioda ranog detinjstva u nekoj od naših pethodnih inkarnacija. Utvrđena je činjenica da, kao opšte pravilo - iako ne uvek - u srednjem periodu života, kao rezultat karmičkog vođenja, srećemo baš one ljude koji su nekada bili naši roditelji. To se dešava tokom sredine života. Ovo može izgledati kao neobična činjenica, ali to je tako. Kada pokušavamo da primenimo ovakva pravila na životno iskustvo i kada usmerimo naše misli u skladu sa tim, tada možemo puno naučiti. Kada osoba tridesetih godina uspostavi odnos sa drugom, bilo putem veze ljubavi ili prijateljstva, bilo kada dođu u sukob, ili to bude neko treće iskustvo, mnogo više ćemo razumeti te odnose ukoliko hipotetički razmotrimo mogućnost da je jedna osoba bila u takvom odnosu prema drugoj kao što je to dete prema svojim roditeljima.

U obrnutom odnosu, otkrivamo još jednu osobitu činjenicu. Upravo oni ljudi sa kojima smo bili povezani u našem ranom detinjstvu, kao što su roditelji, sestre i braća, vršnjaci i ostali drugovi, po pravilu su oni sa kojima smo se sreli oko naše tridesete godine u prethodnoj ili u jednoj od prethodnih inkarnacija. Ti ljudi se često pojavljuju kao naši roditelji, sestre ili braća u sadašnjoj inkarnaciji.

Koliko god nam to moglo izgledati čudno u prvi mah, pokušajmo da to primenimo u životu. Životno iskustvo biva prosvetljeno ako na njega gledamo na ovaj način. Možemo naravno, pogrešiti u našim špekulacijama. Ali ukoliko u časovima samoće gledamo na život kao da je ispunjen smislom, možemo puno dobiti. Očigledno, ne smemo uređivati karmu prema našim željama; ne smemo odabrati ljude koji nam se dopadaju i pretpostaviti da su oni mogli biti naši roditelji. Predrasude ne smeju da dovedu do izvrtanja stvarnih činjenica. Shvatite opasnost kojoj smo izloženi i mnoge zablude koje se mogu neopaženo uvući. Moramo se vaspitavati da ostanemo otvorenog uma i nepristrasni.

Možete sada upitati u kakvom smo odnosu prema ljudima koje srećemo tokom silaznog dela krivulje našeg života. Otkrili smo da na početku našeg života srećemo ljude sa kojima smo se upoznali tokom redišnjeg perioda našeg prethodnog života, dok sada tokom sredine života prepoznajemo one sa kojima smo bili povezani na početku prethodnih egzistencija. Ali šta je sa silaznim periodom našeg života? Odgovor je da možemo biti vođeni do ljudi sa kojima smo bili u vezi u prethodnom životu, ili do onih sa kojima još nemamo ništa. Ukoliko se sa njima srećemo pod posebnim okolnostima tokom prelomnih zbivanja našeg životnog veka, kada, na primer naiđemo na teško razočarenje koje nas stavlja pred ozbiljno iskušenje, onda to znači da su oni bili povezani sa nama u prethodnom životu. U takvoj situaciji, verovatno je da tokom drugog perioda života srećemo ljude sa kojima smo i pre bili povezani. Time su okolnosti izmenjene i iskustva izazvana u prošlosti mogu se razrešiti.

Karma deluje na mnogo načina i nemože se silom svesti u definitivne obrasce. Ali kao opšte pravilo, može se reći da tokom druge polovine našeg života mi susrećemo ljude sa kojima smo započeli da pletemo karmičke veze koje se ne mogu razrešiti u jednom životu. Zamislimo da smo nekome naneli patnju u prethodnom životu. Lako je pretpostaviti da će nas mudriji čovek u nama odvesti do te osobe u sledećem životu kako bi mogli da poravnamo dug izazvan nevoljama koje smo naneli. Ali životne okolnosti ne dozvoljavaju uvek da sve izravnamo, već samo možda jedan deo. Time se stvari usložnjavaju i postaje moguće da se jedan takav karmički zaostatak ispravi u drugoj polovini života. Posmatrajući to na ovaj način, mi naše veze i opštenje sa drugim ljudima sagledavamo u svetlu ove karme.

Ali tu je još nešto što možemo uzeti u obzir u vezi sa karmom. To je ono što sam u svoja dva skorašnja javna predavanja nazvao procesom sazrevanja i sticanja životnog iskustva. Ove pojmove treba koristiti da izrazitom skromnošću. Možemo uzeti u obzir proces kojim postajemo mudriji. Naše greške nas mogu učiniti mudrijima, i zaista je dobro kada se to desi jer tokom jednog života mi nemamo često priliku da stičemo mudrost. Iz tog razloga, mi zadržavamo pouke koje smo izvukli iz sopstvenih grešaka kao snagu za budući život. Ali šta su zapravo mudrost i životno iskustvo koje možemo steći?

Juče sam se osvrnuo na činjenicu da naše ideje ne mogu biti prenete neposredno iz jednog života u drugi. Ukazao sam na činjenicu da čak i genije kakav je Platon ne bi mogao da ponese ideje iz svog uma u novu inkarnaciju. Mi sa sobom nosimo naše voljne i duševene moći, a naše ideje su nam iznova date u svakom životu, baš kao što je to i sposobnost govora. Najveći deo naših ideja živi u govoru. Većina naših ideja potiče iz sposobnosti da se izrazimo kroz jezik. Ideje do kojih dolazimo u periodu između rođenja i smrti uvek su u vezi sa tom određenom zemaljskom egzistencijom. Pošto je to tako, činjenica je da će naše ideje uvek zavisiti od pitanja “gde” i “kako” naših inkarnacija, bez obzira koliko ih moramo proživeti. Naše bogatstvo ideja uvek vodi poreklo iz spoljašnjeg sveta, i zavisi od toga u kakve nas je rasne, porodične i jezičke odnose karma smestila.

U našim idejama i pojmovima mi zaista ne znamo ništa o svetu osim onoga što je zavismo od karme. Ovom tvrdnjom je rečeno jako mnogo. To znači da je sve što u životu možemo saznati i steći u obliku znanja nešto sasvim lično. Nikada ne možemo nadići lični nivo u odnosu na sve što možemo steći u životu. Nikada ne stignemo tako daleko kao mudriji čovek u nama, već uvek ostajemo uz onog manje mudrog. Ako neko veruje da može, sam od sebe, da sazna nešto više o sopstvenom Ja na osnovu posmatranja u spoljašnjem svetu, on je zaveden svojom lenjošću u jedan ne realan svet. Time mi ne kažemo ništa manje nego da o svom višem Ja ne znamo ništa na osnovu toga što stičemo u životu.

Kako možemo steći razumevanje našeg višeg Ja; kako da dođemo do takvog znanja? Da bi našli odgovor, moramo sebi postaviti jednostavno pitanje: “Šta uistinu znamo?”. Pre svega, znamo ono što smo naučili iz iskustva. Znamo to i ništa više. Svako ko želi da upozna sebe a ne shvata da u svojoj duši ne nosi ništa osim ogledala spoljašnjeg sveta, može sebe dovesti u zabludu da je u stanju da svoje više Ja pronađe introspekcijom. Ono što se nalazi unutra, mđutim, nije išta drugo do ono što je tu dospelo spolja. Lenjosti mišljenja nije mesto u ovoj potrazi. Zato se moramo interesovati za druge svetove, u koje je uključeno naše više Ja, a time saznajemo o različitim inkarnacijama Zemlje i o slici sveta koju opisuje duhovna nauka.

Kao što pokušavamo da razumemo dečiju dušu s obzirom na njene spoljašnje životne uslove time što ispitujemo detetovu sredinu, tako se moramo zapitati šta je sredina u kojoj obitava više Ja. Duhovna nauka nam daje uvid u svetove u kojima živi naše više Ja svojim saopštavajem o evoluciji Saturna i svim njenim tajnama, o Mesečevoj i Zemaljskoj evoluciji, o reinkarnaciji i karmi, o devahanu i kamaloki, i tako dalje. Ovo je jedini način na koji možemo da učimo o našem višem Ja, o toj sopstvenosti koja se proteže iza fizičkog plana. Onaj koji odbija da prihvati ove tajne, neozbiljan je o odnosu prema sebi poput razigranog mačeta. Unutar nas se pohranjuju jedino iskustva spoljašnjeg sveta, dok se božanski čovek u nama može naći samo kada u našoj duši tragamo za odrazom sveta koji je iza fizičkog.

Upravo one stvari koje se ne mogu saznati na lagodan način sačinjavaju samo-spoznaju. Ustvari, prava antroposofija predstavlja istinsku samo-spoznaju. Kada je ispravno primenjena, nauka o duhu donosi prosvetljenje o našem sopstvenom Ja. Gde je ta naša sopstvenost? Da li je unutar naše kože? Ne, ona je izlivena u čitav svet, i ono što je u svetu vezano je za nju; a takođe i ono što nekad beše u svetu povezano je sa tom sopstvenošću. Samo ako upoznamo svet, možemo upoznati i sebe.

Antroposofsko znanje, iako na početku može izgledati kao puka teorija, ne ukazuje na ništa manje do na stazu samo-spoznaje. Onaj okji želi da nađe sebe zureći u svoje unutrašnje biće, može biti motivisan plemeniton željom da bude dobar i nesebičan. Ali, ustvari, on postaje sve sebičniji. Nasuprot tome, borba sa velikim tajnama postojanja, nastojanje da postignemo nezavisnost od samo-ugodnog ličnog Ja, prihvatanje realnosti višsih svetova i znanja koje se iz njih može dobiti, sve to vodi do istinske samo-spoznaje.

Dok razmišljamo o Saturnu, Suncu i Mesecu, mi gubimo sebe u kosmičkim mislima. Stoga duša koja misli antroposofski uzvikuje: “U tvom mišljenju kosmičke misli žive”. Onda tim rečima dodaje: “Izgubi se u kosmičkim mislima”.

Duša koja nastaje iz antroposofije kaže: “U tvom osećanju kosmičke sile tkaju”, i dodaje u istom dahu: “oseti sebe kroz kosmičke sile”. Ove univerzalne sile se neće otkriti kada od njih očekujemo da nam ugode ili kada sklopimo oči i zavetujemo se da ćemo biti dobra ljudska bića. Kada otvorimo svoje duhovno oko i opazimo kako “kosmičke sile” deluju i stvaraju, i kada shvatimo da smo pod okriljem tih sila, tek onda ćemo doživeti naše sopstveno Ja.

Zato će duša koaj crpi svoju snagu iz antroposofije reći: “U tvojoj volji kosmička bića deluju”, i brzo će dodati: “stvaraj sebe kroz bića volje”.

Smisao ovih reči se može shvatiti kad se na ispravan način radi na samo-spoznaji. Ako se tako čini, čovek sebe iznova stvara iz kosmičih sila.

U tvom mišljenju kosmičke misli žive;
Izgubi se u kosmičkim mislima;
U tvom osećanju kosmičke sile tkaju;
Oseti sebe kroz kosmičke sile.
U tvojoj volji kosmička bića deluju;
Stvaraj sebe kroz bića volje.