HOCU NA SVOJE NOGE!     Najhrabriji momak u bolnici je jedanaestogodišnji Aca. I naravno, pošto je takav, sa njim imam tajni dogovor. Ako mu kupim tri diskete za igrice, pristaje da sa mnom prošeta gradom kada ozdravi ( da mi pozavide sve devojcice). Operisace oba stopala u utorak i kaže mi da obavezno dodem u sredu da ga obidem. Kaže, bice hrabar na operaciji, ma bice najhrabriji, mogu da pitam sestre, bicu ponosna na njega. Mama Jelena mi krišom daje znak da pokušam u cenu igrica da ukalkulišem i radenje vežbi svaki dan, ali izgleda da Acu to suviše boli pa me ipak «muški» odbija. Zna, on, ima iskustva u «bolnickom cenjkanju», jer je okružen belim mantilima od kada se rodio i bolnica mu je postala druga kuca. Pocelo je vec sa tri meseca kada je operisao tanko crevo, a onda su se operacije nastavile jedna za drugom, sve ozbiljnija do ozbiljnije. Kada se mama Jelena vratila sa Acom jednoga dana iz bolnice, Acina mlada sestra nije preoznala mamu i brata. Jednostavno, nije ih bilo dovoljno dugo. A šta je uopšte dugo u decijem životu? Vreme izmedu dve operacije? Vreme oporavka? Vreme posmatranja dece koja se igraju sa druge strane prozora, dok ti ne možeš ni da ustaneš iz svog kreveta? Dok mi prica svoju i Acinu životnu pricu, mama Jelena pokušava da sakrije suze od sina. «Ma, nemoj da placeš mama, meni nije ništa. Stvarno me ništa ne boli», kaže mali Aca i stiska usnice da potisne onaj sjaj u oku koji lako može da se pretvori u suzicu. Aca je roden na Kosovu, ali je pre nekoliko godina morao da napusti svoju kucu zajedno sa mamom, tatom i sestrom. Zatim su svi pronašli nov dom u Velikoj Plani, ali onda je bolest naterala Acu da ponovo zameni svoj krevet sa bolnickim. Kada ga pitam šta da mu donesem kada izade sa operacije, on mi navodi imena igrica i jedan televizor. I posle toga me dugo zadržava kraj svog kreteveta i ceka da mama ode da bi mi šapnuo na uvo: « I tatu, i seku, i baku da prica price...»