ŽIVOT ZA DRUGE     Od dana kada sam stigao u bolnicu, on je bio tu. Stariji gospodin, cije ime nema svrhe pominjati, jer on je na prvom mestu bio covek, u pravom smislu te reci. I njegove godine je suvišno navoditi, jer ih je imao sasvim dovoljno, što je svedocila njegova seda kosa, ali ga to nije sprecavalo da duhom bude najmladi od svih nas. Prva prilika koju sam izjutra vidao bio je on. Dolazio je da nas obide sve, da vidi kako smo, treba li nam šta i može li nekako da nam pomogne. Uvek je u džepu imao po neku šalu i umilnu rec. Ništa mu nije bilo teško da uradi ili donese, i ako sam kasnije saznao da je hodanje za njega bilo i suviše bolno. U bolnicu je došao zbog tumora noge, koja mu je kasnije bila amputirana, ali ga ni to nije sprecavalo da stalno posecuje svoje «komšije» i brine o njima. Koristio se štapom, jer bolnica nije imala novca da mu priušti štake, a kada ih je konacno dobio, doneo ih je meni sa recima: «Želim ti da mi ih što pre vratiš.» Ludo je to sada reci, ali bio je to jedan od najlepših poklona koje sam ikada dobio. Deka, kako ga i sada zovem u mislima, nije imao nikoga od rodbine i prijatelja u Beogradu, pa je za vreme poseta uglavnom bio sam. Secam se da je tada ležao u krevetu na tankom sunderu i da su njegova stara leda probadale šipke i federi. Nikada se nikom nije požalio zbog toga. Prozor pored njegovog kreveta bio je oblepljen selotejpom, ali za njega je to bila samo životna realnost, a ne nešto zbog cega treba kukati i žaliti. Deka je delio sobu sa mladicem koji je svakoga dana iscekivao kada cu mu odseci nogu. Muzika je u sobi svirala po celu noc, ne bi li odagnala crne misli, ali deka nikada ništa nije prigovorio. On je jednostavno imao razumevanja za sve i za svakoga. Samo niko nije imao razumevanja za njega. Tako je i proveo svoje poslednje dane, u najmanju ruku, u nehumanim uslovima, ne opterecujuci nikoga svojom tragedijom, i poklanjajuci sebe nesebicno. Naravno, ne tražeci ništa za uzvrat. Kada je sklopio oci, u meni je ostala velika praznina, ali sam shvatio da još uvek ima velikih ljudi, samo ih treba pronaci. I cuvati.