Marvelov „Punisher” u formi stripa postoji već dobrih 35 godina: debitovao je kao sporedan lik u jednoj epizodi „Spajdermena”, tezgareći kao epizodista u celoj sledećoj dekadi, dok početkom osamdesetih nije dobio sopstveni album. Eksplozija popularnosti koja je usledila ima vrlo prosto objašnjenje: bilo je lako identifikovati se s likom koji ne poseduje supermoći i nema moralnih obzira prema kriminalcima. Gay heroji-dobrice u šarenom lasteksu, koji protivnike ošamute, vežu i zovu miliciju, svima su već odavno dosadili, a antiheroj koji bandite likvidira sa uživanjem umetnika predstavljao je svežu i neeksploatisanu krv. Ubrzo je usledio i film s Dolfom Lundgrenom u glavnoj ulozi, koji je potpuno promašio temu, kao i igra koja je debitovala na luna-park automatima (obična tabačina). Ovogodišnja filmska adaptacija s Tomom Džejnom bila je još gora, što predstavlja dodatnu mini-tragediju popularne franšize. Logično pitanje se nameće samo po sebi: zašto ljudi imaju teškoća da „Punishera” zamisle i ostvare u nekoj drugoj formi osim papirne? Izvorni materijal je plodan i kao stvoren za akcioni žanr u širem smislu, bez obzira na formu!

Volition delimično odgovara zovu fanova u novoj pucačini u trećem licu koja je upravo izašla u verzijama za Xbox, PS/2 i PC. Dotična firma ima promenljiv kvalitativni skor: posle fenomenalnih nastavaka Descent: Freespacea, uradili su mlaki Summoner, solidni Red Faction i njegov katastrofalni nastavak. The Punisher predstavlja fini presek njihovog dosadašnjeg rada: igru koja je svakako bolja od „može da prođe” kategorije, ali ipak nedovoljno kvalitetna za dostizanje interstelarne slave.

The Punisher ima pedigre iz dva razloga. Na sinopsisu i scenariju igre radili su Gart Enis i Džimi Palmioti, likovi koji su u drugoj fazi izlaženja crtali strip. Frenku Kaslu (Punisheru) glas je pozajmio Tom Džejn, koji je, za razliku od filma, ovde pošteno odradio svoj deo posla (možda zato što ga ne vidimo na ekranu). Budžet za igru je bio sasvim solidan, a ideja i „feel” stripa su više nego uspešno preneti u interaktivnu formu. Ovde pre svega mislimo na ultimativnu surovost glavnog protagoniste, koja je igri donela M rejting veliki kao vrata.

Igra najviše podseća na Maxa Paynea, kako po zapletu (ex-policajac kome je mafija ubila porodicu) tako i po formi (pogled u trećem licu). Za razliku od Makse koji je inicijalno razvijan samo za PC, The Punisher je paralelno programiran i za konzole, zbog čega je došlo do nekoliko ružnih kompromisa. Kontrole su pomalo nezgrapne i neprecizne, a brzina i „pacing” akcije su prilagođeni upotrebi gamepada. Grafika je donekle ispod standarda, sa teksturama koje drastično variraju po detaljnosti i kvalitetu. Nevertheless, nekoliko uspešnih momenata delimično popravlja situaciju.

The Punisher je klasična linearna pustolovina ispričana kroz Frenkov zatvorski flashback: našeg antijunaka zatičemo u kaznionici, gde s lisicama na rukama odgovara na pitanja inspektorskog para vezana za tronedeljni masakr lokalne mafije. A sve je počelo prilično bezazleno: momak je rešio da istrebi lokalne dilere kreka, za koje se ispostavilo da imaju gazde na višoj prečagi krimi lestvice. To cut long story short, posle eliminacije Gruči klana, u gužvu su se umešali Rusi, Frenkov arhineprijatelj Kingpin, a našla se i poneka nuklearka upakovana u formu terorističke pretnje...

Forma igre je maštovita na prilično specifičan način: klasična shooterska osnova kombinovana sa nesvakidašnjim sistemom obnavljanja energije i opcionim maltretiranjem loših momaka. Svakog protivnika možete eliminisati na više načina, od kojih je daljinska likvidacija vatrenim oružjem najnemaštovitija. Prilazak u domet beonjača otvara nekoliko sočnih opcija: quick-kill ga trenutno eliminiše na neki od 50 mogućih načina (klanje, nož u lobanju, pucanj u lice, lomljenje vrata...). Protivnika možete uhvatiti u španski zahvat, iskoristiti ga kao živi štit od metaka ili se ubaciti u specijalan „interrogation” mod – najbolji deo igre. Za početak, birate jedan od četiri načina: pretnja pištoljem, davljenje, lupanje face o beton ili pesnicom u lice, vodeći računa da ga ne ubijete i pazeći da narandžasta linija ostane u centru. Ako pet sekundi, mrdajući miš gore-dole, uspete da linija ostane u odgovarajućoj zoni, protivnik će se slomiti, obnoviti vam deo energije ili dati neku korisnu informaciju (samo likovi koji imaju ikonu lobanje iznad glave). Igra ima i veliki broj specijalnih „torture” lokacija, na kojima možete iskoristiti okruženje u cilju izvlačenja informacija (obeležene su belim sijajućim Punisher znakom). Tu možete držati protivnike za nogu iznad ponora, stavljati im glavu u bazen sa piranama, podmetati im lice ispod bu šilice za metal, ubacivati ih u peć za kremaciju.... Brojeći quick-kill opcije, default i specijalne torture, igra nudi tačno 101 način za likvidaciju protivnika. Mislimo da je ovo rekord.

Još jedna dodirna tačka sa Maxom Payneom je tzv. „slaughter mod”, koji podseća na bullet-time, kada Frank koristi noževe za superbrzu eliminaciju svega što se miče (a energija mu se lagano obnavlja).

Između svake misije, u zavisnosti od skupljenih poena, možete budžiti karakteristike Punishera. Otpornost na metke, veći kapacitet šaržera i veća preciznost neke su od njih.