Селоначелникове сприче за смијање

Како се Краљевић Марко јунаштву научио.

Питали Краљевића Марка, како је постао јунак, а он одговорио, да се јунаштву научио од паса и од ђеце: како једно псето макар било највеће и најјаче побјегне, онда сва остала пашчад и најмања и најслабија трче за њим; тако исто и дијете кад побјегне, ђеца трче за њим. А кад се како псето или дијете, макар било најмање и најслабије, испријечи и стане да се брани, онда слабо ко смије нањ ударити.

Капа и сват.

Зовне побратим побратима у сватове. Овај је имао све приправно од хаљина, јере се свадби надао, али само капе није имао, или је није имао од куда купити или није могао добавити, те се тако нађе на чудо, и невоља га наћера, те пође у једнога сусједа и замоли га да му узајми капу, доклен се из сватова врати, и ови му је узајми и каже, да му је чува као своје очи у глави, јер је и он не носи но само од свеца до свеца. И тако побратим пође у сватове, али његов сусјед који му је капу узајмио, чекао је згоду кад су сватови с ђевојком дошли у цркву, тек што му сусјед уђе у цркву, а он му онако пред цијелим народом повиче: "Чујеш! чувај ми капу".


Ко није добро свезао?

Кад је некакав чоек полазио у воденицу, свеже му жена врећу са житом. Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута, па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала.

Зет и пуница.

Некакав зет дође у пунице, и сједећи код ватре види ђе двије жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обје руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, ни по што није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпослије ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже боље сједне, па сланицу с рукама метне међу ноге, да се не би виђело шта му се догодило. Кад потом сједну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако послије многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију кућана не ћедне ни сјести за софру нити и шта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изиђе на поље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па разманувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: "Ти мени не даде вечерати." Пуница се на то тргне, и одговори му: "Ана те темате било! Како ти нијесам дала вечерати? Та нијесам ли те звала и нудила више од десет пута!"

А шта ти је?

Један чоек којега је бољео зуб, срете другога чоека ђе јауче иза гласа, па га запита, шта му је, а кад му онај одговори да га је ујела змија, он му рече: "Е ја мишљах, тебе зуб боли!"

Ко умије, њему двије.

Био стриц и синовац, па рече једноћ синовац стрицу: "Хајде, стрико, да идемо у чету." Стриц пристане и пођу. Идући путем сустигну једнога чоека ђе води два брава на узлици. Тада рече синовац стрицу: "Хајде да украдемо она два брава." А стриц му одговори: "Како ћемо, јадан био, украсти, кад их води за узлицу?" А он му рече: "Ласно ћемо их украсти, пусти ти мене." Па онда отиде побрзо напријед, па изује један опанак, па га баци на пут куда ће ударити онај с бравима, па се сакрије украј пута. Кад наљезе онај што ћера два брава, дигне опанак па га опет баци говорећи: "Што ће ми ови један?" Чувши то синовац отрчи опет напријед, па и други опанак изује и баци на пут, па се опет сакрије. Кад онај с бравима опет наљезе, и види још један опанак, онда му буде жао што онај први није узео, па свеже своја два брава крај пута за једно дрво, па се поврне да га узме, да оба састави. У томе се они пришума па одријеши два брава и одведе стрицу. Послије тога пођу даље стриц и синовац да четују. Идући тако виде једнога чоека ђе оре њиву су два вола. Тада рече синовац стрицу: "Хајде да му украдемо једнога вола из рала." А стриц му одговори: "Како ћемо, јадан био, украсти вола испред чоека?" А он рече: "Ласно ћемо украсти. Но пођи на они камен па сједи и вичи једнако: ""чудим се,"" па кад он дође к теби да те пита чему се чудиш, а ти му кажи да се чудиш њему што оре на једном волу." Стриц послуша синовца, отиде и сједне на камен па га стане вика: "Чудим се! чудим се!" Кад се ономе чоеку што ораше већ додија слушајући га, устави волове, па отиде и упита га: "Чему се чудиш, јадан био?" А онај му с камена одговори: "Чудим се тебе што ореш с једнијем волом." А орач му одговори: "Не орем сједнијем него су два." Па се брже боље врати к ралу да види јесу ли му обадва вола, кад тамо, а синовац се пришумао и украо вола из рала. Тако стриц и синовац ућерају вола и два брава. Идући отоле дођу на једну пећину. Онђе стану па закољу једнога брава, огуле га и припеку. А пошто га испеку, онда стриц рече синовцу: "Хајде да једемо." А синовац му одговори: "Сад ћемо, стрико, док се мало охлади. Него докле ми хајде да се плашимо, па који кога поплаши онај први да почне јести." Стриц пристане на то, па изиђе пред пећину и стане баукати: "Бау! бау! бау!" А синовац му одговори из пећине: "Не бојим ти се ја баукања; ти си, стрико." Тада уђе стриц унутра, а синовац изиђе на поље па узме мјешину од закланога брава, те је напуше па удри по њој палицом и вичи: "Јаох за Бога! нијесам ја, него стрико." Стриц у пећини кад то зачује, препадне се мислећи да је дошао онај што су му браве украли, па на другу страну бјежи дома без ништа, и тако синовцу остане, све. – Ко умије, њему двије.

Немушти језик.

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се Једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: "Чобане, за Бога, избави ме из ове ватре!" Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: "Шта је то у зао час! ја тебе избавих а себе погубих." Змија му одговори: "Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар." Онда јој се чобан стаче молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: "Не брини се ни мало за овце; овцама не ће бита ништа; само хајде што брже." Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: "Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати штагод заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати." У томе пођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: "За Бога, синко! где си?" А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: "Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?" Чобан одговори: "Ништа друго не ћу, него да ми даш немушти језик." А цар рече: "Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго штагод хоћеш даћу ти." На то му чобан одговори: "Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба ништа." Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: "Стани! ходи овамо, кад баш то хоћеш:. Зини." Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: "Сада ти пљуни мени у уста." Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: "Сад имаш немушти језик. Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети." Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: "Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата." Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек па све благо даде чобану говорећи му: "Ево синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу па се жени, те живи с отим благом." Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, "и мало по мало изиђе он најбогатији човек – не само у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство. Једном лицем на Божић рече он својој жени: "Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе." Жена га послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда у вече каже свима пастирима: "Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ." И тако газда остаде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају: курјаци говоре својим језиком: "Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?" А пси одговарају својим језиком: "Дођите да бисмо се и ми најели!" Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: "Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, не ћете ви учинити штете моме господару." А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: "За Бога, господару, штета је!" А газда им одговори: "Што рекох то да учините." Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже: коњ вели кобили: "Хајде брже! што си остала!" А кобила одговара: "Е, ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе." На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита за што се насмеја. Он јој одговори: "Ни за што, само онако." Али жени не буде то доста него салети мужа да јој каже за што се насмејао. Он се стане бранити: "Прођи ме се, жено, Бог с тобом! што ти је? не знам ни сам." Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше нањ да јој каже за што се насмејао. Најпосле јој човек рече: "Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети." Она опет ни за то не марећи једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. У том дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад буде готов, метне га пред кућу па каже жени: "Ево сад ћу лећи у сандук па да ти кажем за што сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети." И тако легне у сандук, па још један пут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче. Човек опазивши то рече жени: "Донеси један комад хлеба те подај томе псу." Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас не ће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад; онда пас рече петлу: "Несрећо несита! теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!" А петао му одговори: "Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стаде срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири." Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: "Ходи жено да ти кажем." Па све батином по њој: "Ето то је, жено! Ето то је, жено!" И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже за што се смејао.

Лаж за опкладу.

Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у њој сједи ћосо: "Помоз' Бог ћосо!" – "Бог ти помогао синко." – "Били и ја могао ту мало самљети?" – "Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго." – Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу. А ћосо брже боље узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета, те и у оној воденици мало заспе. Кад дијете дође у другу воденицу, и види, да је и у њој ћосо, а оно пође у трећу; а ћосо опет узме мало жита, па отрчи другим путем прије ђетета и у трећу воденицу, те заспе; тако и у четврту. Кад се већ ђетету досади, онда помисли у себи: ваља да је у свакој воденици ћосо; па спрти своју торбу с леђа и остане, да меље с ћосом. Кад се ћосино изамеље, и дијете заспе своје, онда к ћосо рече: "Ајде, синко! да умијесимо колач од твога брашна." Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: "Ајде де." Ћосо устане, па разгрне ђетиње брашно у мучњаку, а ђетету рече, да доноси воду у прегрштима. Дијете стане доносити воду, и ћосо почне помало закувавати; тако мало по мало док се све изамеље, и ћосо све брашно закува, па онда умијеси једну велику погачу, па разгрну ватру, те је запрећу да се пече. Кад се погача испече и изваде је из ватре, па прислоне уза зид, онда ћосо рече ђетету: "Знаш, синко! што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу." Дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: "Ајде де! почни ти." Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: "Е мој ћосо! ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо много кошница, па би и ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, а кошница не могу. Кад једно јутро пребројим челе, а то нема најбољега челца; онда ја брже боље оседлам пијевца, па узјашем на њега, и пођем тражити челца. Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју. Ја повичем на њега: То је мој челац, од куд теби мој челац? А човек одговори: Брате! ако је твој, ето ти га. Па ми да и челца, и још пуну торбу проје од изора. Онда ја упртим торбу с пројом на леђа, а седло с пијевца пребацим на челца, те челца узјашем, а пијевца поведем у поводу, да се одмара. Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, аја легнем спавати. Кад ујутру устанем, а то вуци дошли, те заклали и изјели мога челца; лежи мед! по долу до чланка, а по брду до кољена. Онда почнем мислити, у што ћу покупити мед. У том падне ми на ум, да имам једну малу сјекирицу, па је узмем и зађем у шуму да уловим какву звјерку, да згулим мјешину. Кад тамо, а то двије срне скачу на једној нози. Онда ја потегнем сјекирицом, те им пребијем ону ногу, па и уватим, те згулим с њи три мјешине, и покупим у њи сав мед, па притоварим на пијевца, и однесем кући. Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће млијеко, те једе. Назовем му ја: Помоз' Бог! А он ми одговори: Бог ти помогао; и да ми водицу. Кад се вратим натраг, а то мојом несрећом ударила киша, па дошло море и сву проју поплавило и однијело! Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум, да ми је дугачка коса: кад стојим, до земље, кад сједнем, до ушију, па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј, па навезуј. Кад стигне мрак, а ја онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и сит се огријем, па легнем поред ватре спавати. Пошто заспим, а мојом несрећом скочи варница, те прегори длаку, а ја стрмоглав на земљу, те пропаднем до појаса. Обрнем се тамо, амо, не били се како извадио, а кад видим, да се неда, онда брже отрчим кући, те донесем мотику, те се откопам, па однесем водицу. Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини лад по њиви. Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу. А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води. Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а то лисица дошла, па вади мозак из моје главе, те једе; а ја полагано ајде, ајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уплаши, па од страа пре.. е, а испр.. е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г.. . о." Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим.

Међедовић.

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер. Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, пак ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини. Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: "Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш у свијет, ако ли не можеш, још ваља да сједиш код мене." Дијете спопадне букву, па повуци тамо повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину. Кад послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад ишчупати букву из земље. Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на раме као кијачу да иде у свијет. Дијете послуша оца, и идући тако по свијету, дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији. Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он. Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком. Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и реку му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи! Он опет рече да хоће, и оклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу. ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима. Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу па заметнувши је на раме отиде к некакоме ковачу и рече му да му од онога гвожђа скује буздован на ону кијачу. Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако. Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да није начињен као што би требало. За то кад буздован насаде на кијачу, Међедовић да би га огледао јели добар, баци га у небо пак се подањ начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размахне кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе све сакривено гвожђе; и однесе га са онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао. Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се подањ, али се буздован не разбије него одскочи од леђа..... Исправивши се Међедовић рекне: "Сад је буздован добар," па га заметне на раме и пође даље. Идући тако нађе у пољу једнога чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему запита га еда ли има што зајело. Човек му одговори: "Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је Бог дао." Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотима ратара, "а шта ће сад у једноме ручку бити мени, шта ли ће теби?" У томе ето ти ђевојке с ручком. Како ђевојка ручак постави, Међедовић се одмах руком хвати да једе, а човек му не дадне него му рече: "Не! док се не прекрстиш овако као и ја." Међедовић гладан не имајући куд камо прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече. Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: "Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?" Чоек му одговори: "Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку." Међедовић на то рекне: "Бре шта марим ја за Брка? Ја ћу Брка овијем буздованом." А чоек му рекне: "Бе и Брко је неки; сад ћеш га виђети." У томе стане хука сједне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: ,.Ето овђе ме нешто уједе"; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: "Ево овђе ме опет нешто уједе." Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: "Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље." Онда му ђевојка каже: "Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије." Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се натури за њим. Међедовић полакши поизмакне пред Брком, али Брко никако не ће да га се махне. Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шемшу, и повиче им: "Помагајте, браћо, за Бога! ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи преко ове воде?" А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: "Сједи на лопату да те пребацим." Међедовић сједне на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало за тијем ето ти па гумно и Брка, па запита људе: "Прође ли овуда таки и таки чоек?" А они му кажу да прође. Брко их запита: "Како пријеђе преко ове воде?" А они му одговоре: "Прескочи." Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем. Међедовић бјежећи уз једно брдо врло сустане, а кад изиђе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по један пут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе; овоме човеку повиче он: "Помагај, брате, за Бога! ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!" А чоек одговори: "Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу ге сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме." И тако га узме у торбу. Кад Брко по том дође, и запита га за Међедовића, он му каже да је он одавно онуда прошао, и до сад Бог зна куд је отишао. Онда се Брко врати натраг. Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га један пут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га не прогута, те по устима овамо онамо док срећом нађе Један крњав зуб, те се у њему устави и прићути. Кад сијач у вече дође кући, он повиче на снахе: "Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу." Снахе донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подувре једна с једне друга с друге стране, док Међедовић искочи из зуба. Онда га се сијач тек опомене, и рекне му: "А жље те сакрио! умало те нијесам прождерао!" Иза тога пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу, те је онако мимо све остале покварен. А домаћин му стане овако приповиједати: "Једном пођемо нас десетак су тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: ""Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој плетавачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста."" И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња. Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми и коњи. У том се још на већу нашу несрећу смркне са свијем, и тако тумарајући овамо онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ""Овамоте браћо! Ево сухоте!"" Онда ми један по један овамо, док сви уђемо и уведемо све тридесетеро коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући. Кад сјутрадан сване, а то имаш шта виђети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду онда ја покварим овај зуб." – И на част вам лаж.

Мој је предњак.

Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво. Гледајући жена ждралове рече мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне човек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне човеку: "Човече, ако не ће бити мој предњак, ја ћу умрети." "Па умри", одговори јој човек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није." А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као наричући око ње пришапће јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе." Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: "Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она рече: "Кад није, нека ме прате." У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе." По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му рече: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају." Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и рече: "Устај! твој је предњак, нека те ђаво носи!" Онда жена ђипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она виче: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да ће га стићи, падне од страха – а она прође вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.

Хоће воденичар у војску.

Једноме врло богату трговцу дође ред да иде на војску, он се спреми што се љевше може, обуче на се стојеће хаљине, припаше свијетло оружје и одјене свога хата врло лијепо па пође на војску. Идући путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири ишла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу. Трговац му рече: "Помози Бог", а воденичар одговори: "Бог ти помогао!" па рече: "А куд Бог да газда?" а овај му одговори: "Хоћу, брате, у име Бога на војску." Е вели, мој брате, рече воденичар: "Лако ти је ићи на војску; да ја имам такога коња, тако оружје и таке хаљине, и ја бих ишао." Кад ово, мој брате, чу трговац, а он рече воденичару: "Е добро, брате, ако само хоћеш, а ти хајде, ево ти и оружје и коњ и моје хаљине, а ја ћу чувати, воденицу док се ти вратиш." Сељак кад ово чује, одмах свуче са себе воденичарске хаљине, те на трговца, а трговачке хаљине на себе, оружје припаше и коња узјаше, па оде на војску, а трговац у воденицу па умјеси опорницу и попреће у ватру па чека, док се испече, те руча и оста чувати воденицу. Кад сељак дође на војску, одмах се побију, и некако у први мах надвлада непријатељ, а овај почне бјегати. Видећи један непријатељски војник да овај бјега, натури се за њим те овђе те онђе да га посијече, док га стигне па не погоди по врату, већ му одсијече сабљом темењачу и угледа му се мозак. Кад ово види други војник а он повиче: "Ојој! ено у онога се види, брате, мозак." А овај му несретни одговори; "Није ово, брате, мозак него г... а – да је ово мозак, он би чувао своју воденицу, оно, брате, мозга гдје остаде у воденицу."

Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин и гладан Турчин.

Разговарали се Турци у кавани: Шта је најгоре на овом свијету. Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: "Турске ми вјере! ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету; нема ништа горега од пијана Влаха и од гладна Турчина. Један пут ја мртав гладан дођем пред једну влашку кућу, а Влах пред кућом теше држалицу за будак. Како ја сјашем с коња, а ја повичем на Влаха: држи море коња, па вичи Влахињу, нека мијеси погачу, и кува цицвару и пече кокош; па онда отидем у кућу. У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаха ни Влахиње; нит' се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мој коњ стоји, ђе сам га и сјао, а Влах једнако теше и ђеља држалицу. Онда ја не знајући, да је крмак пијан, сврнем лулу, па њега камишем преко леђа, а он се исправи, па ни пет ни девет, него распали држалицом мене иза врата, а ја бацим чибук, па пођем руком за нож, а он још једном, аја те на руке. И Турске ми вјере! да не долећеше жене, ћадијаху бити гована и од мене и од њега."

Како Циганин научи коња гладовати.

Некакоме Циганину учини се тешко хранити коња, за то намисли да га научи гладовати, и тако му престане давати и што за јело. Кад коњ послије неколико дана цркне од глади, Циганин рекне: "Хеј несреће моје! таман кад га научих гладовати, онда црче."

Како се медвјед преварио.

Изишавши медвјед рано у прољеће из своје јаме угледа дријен ђе је уцватио, а остала дрвета још и не мисле да цвате, па помисли да ће дријен тако и сазрети прије свију осталијех дрвета, пак се извали подањ да чека. И тако лежећи онђе и чекајући да дрењине сазре, остало све воће сазри и прође.

Несретнику се не може помоћи.

За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи. Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник. Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи: "Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи," и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.

Три јегуље.

Бијаше један рибар, који једном за три дана засобице ништа друго не могаше ухватити у мрежу него само по једну јегуљу. Ухвативши трећи дан трећу јегуљу, наиједи се и рече: "Враг узео и овако рибање, кад се ништа друго не ухвати него по једна јегуља." У то једна од оне три јегуље проговори и рече му: "Немој тако, јадан чоече, проклињати; ти не знаш шта си ухватио; ти си ухватио за се велику срећу, него закољи једну од нас три и прекини на четверо, па један комад дај жени да изије, други кучки, трећи кобили, а четврти усади више куће: ондар ће ти родити жена два близанца сина, кучка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куће изникнуће ти двије сабље златне." Послуша рибар јегуљу и учини све како му је она рекла, и све му се ово догоди прве године: роди му жена два близанца, кучка два хрта, кобила два ата, а више куће му изникну двије сабље. Кад му синови приспију у нека доба година, један од њих два рече оцу: "Тата! видим да си ти чоек сиромах и да нас не можеш хранити, него ја ћу узети једнога коња, једнога пса и једну сабљу па одох по свијету: млад сам, зелен сам, па ђе ми глава ту ми храна." Рекавши ово оцу обрне се к брату говорећи: "Брате с Богом! ја пођох главом по свијету, чувај кућу и ради о користи, оца поштуј; и ево ти ова бочица пунана воде, држи је при себи, а кад видиш да ти се вода у њој замути. знади ондар да сам ти погинуо." Ово изрече те отлен свој пут. Ходајући по свијету дође у некакав велики град и шетајући крозањ упази га царева шћер, и уњ се смртно заљуби и рече оцу цару да га зове у кућу, те је он послуша. Када ови младић уљезе у царски двор, и ђевојка каде га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо и шта на свјету лијепо, још се већма заљуби и оцу рече: "Тата! ја хоћу вјенчати овога младића." На ово цар пристане, а ни младићу не би жао, те ствар погођена: вјенчају се по закону. Једно вече стојећи он са женом својом на прозору, угледа не далеко од куће некаку велику гору ђе сва у великоме пламену пламти, па упита жену шта је оно, а она му одговори: "Не питај ме, господару! оно је чудовита гора, што преко дан сијева а по ноћи гори, и когођ к њој пође да види што је, остане у они трем мутав и на оно мјесто удуречен." Он ње не слушајући узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут ове горе. Кад дође у гору, упази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву траву. Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му рече да приступи напријед пак ће знати. Он приступи и баба га уведе у некаку авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и удуречени стоје. Тек пошто у ову авлију уљезе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту ђе се нашао. У та исти трем замути се брату му бочица воде, те он јави оцу и мајци да је његов брат а њихов син мртав, и да га иде тражити; те он од мјеста до мјеста, од града до града, док нанесе га срећа у онај исти град и пред царев двор. Када га цар угледа, ухвати муштулук шћери говорећи јој: "Ево ти мужа!" Она истрчи, и видећи ђевера који бијаше исто као брат, као да си јабуку разрезао по наполи, а видећи истога коња, истога пса, исту сабљу, притрче обоје и цар и шћер к њему и почну га љубити и у кућу водити мислећи цар да му је зет а шћер му да јој је муж. Ови ђетић зачуди се овој њиховој љубави, досјети се да су га узели на мјесто брата, те се и он стане показивати као да је њезин муж и царев зет. Кад је било к вечеру, пођу лијегати, и жена га као мужа зовне шњоме да леже, но он тек што леже, извади сабљу и стави је између себе и ње. Она му се зачуди шта му је, а он јој рече да му се разбио сан, пак се дигне, стане на прозор, па ону чудесну гору кад види, упита је: "Ма жено моја! кажи ми што она гора гори." Она му одговори: "За Бога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора." "Како каква је?" упита је он опет, а она му одговори: "Да когођ онамо пође, остане мутав и удуречен, пак сам се била препала да нијеси почем онамо пошао." Чувши он то, досјети се јаду, те једва дочека доклен му дан дође. Кад свану, он узјаше на свога коња, припаше сабљу и поведе пса па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говорећи ни ријечи. Баба се препане и повиче да је не посијече. "Брата ми на двор!" повиче он. Онда му баба доведе брата и поврати му говор и душу. Кад се браћа виђеше и за здравље распиташе, крену пут дома. У путу рече брат који бијаше удуречен: "Ах брате за Бога, дај да се повратимо и да избавимо оне људе који су затрављени као што сам и ја био." Те тако и ураде: поврате се и ухвате бабу, те јој отму ону траву и почну мазати оне људе док сви говорити и мицати се почеше. Кад тако сви који су онђе затрављени били оживе, убију ону бабу, те ова два брата к царевој кући а остали сваки својој; и лаж чуо, лаж казао, и Бог ми те веселио!

Жив био Вуче

Aj даље - што'с стао? - нијесил турке углеђао?