Jednog lepog dana, sasvim slučajno sam na ulici srela jednog dečka sa interneta. Tada sam pomislila kako je on neki srećnik što me je upoznao jer obično izbegavam nastavak priče koja počne na netu... Ali... ispostavilo se kasnije da sam ustvari JA tu bila srećnica jer me je Vlada pozvao u svoje Kraljevo na tu super akciju 'Veseli spust'.

Pošle smo sestra i ja i od samog početka nam se sve mnogo svidelo, toliko da je Bokica na ovoj prvoj slici uzvikivala dok još nismo ni stali na splav kako mora i sledeće godine da dodje na splavarenje jer je super!

Bili smo lepa ekipa na izuzetno dobro konstruisanom splavu koji se okretao onako kako ga je voda nosila, a ne onako kako smo mi veslali, ali baš je u tome bila čar. Vrištali smo na brzacima, sudarali se sa drugima tamo gde je bila mirna voda, sto puta se nasukali na kamenje ili se izgrebali o obalsko drveće... i bili veseli, opušteni, mokri od prskanja, skakanja ili guranja (!!!) u vodu.

A... onda, posle 6 sati njihanja po vodi, stigli smo u Matarušku banju gladni i umorni... kad tamo... nema više pasulja kome smo se toliko nadali, pojeli ga oni koji su pre nas stigli... Ali, možda je to i sreća jer se pasulj ne može meriti sa ručkom koji nam je posle spremila Vladina mama.

Šaljem veliki KISS svima koji su bili na Veselom spustu i nadam se da će neko poslati možda neki svoj komentar kad ovo pročita :)