Maj u prirodi

Maj je savršen za akcije u prirodi...

Bajsevima do Avale

Jedva sam dočekala prvomajske praznike jer smo se sa društvom odavno dogovarali da ponovimo prošlogodišnju akciju vožnje bajsevima do vrha Avale!

Vlada, naš glavni vodič :) je birao puteve kroz šume i livade, samo da bismo izbegli prašnjavi put uz automobile i bilo je skoz divno... priroda... vidici... ljudi koji su na svakom lepom mestu pravili roštilj, slušali glasnu muziku i igrali odbojku...

Na Avali je bila prava ludnica u pozitivnom smislu... jedan veliki vašar, prepun uglavnom mladih ljudi... svi su doneli svoj kasetofon i pokušavali da nadglasaju društvo pored sebe... meso je mirisalo na svakom koraku... Umorni od vožnje, samo smo tražili neki dobar hlad da prilegnemo na travu...

Fruškogorski maraton

Svake godine se održava poznati pešački maraton na Fruškoj gori. Dolazi nekoliko hiljada ljudi i postoji veliki izbor vrlo dobro obeleženih staza koje neko može da izabere da predje tog dana. Svaki učesnik dobija kartu na kojoj su mu ucrtane kontrolne tačke i koje treba da overava usput.

Pre dve godine sam prvi put učestvovala na stazi od 33km i bilo je nezaboravno. U toku tih 9 sati pešačenja (ni sad mi nije jasno kako nam je tako dugo trebalo da dodjemo do cilja, ali svima je), smenile su nam se sve vremenske prilike, uživali smo u prelepoj prirodi, slikali se na interesantnim mestima, vremenom se umorili toliko da smo morali da nabavimo pomoćne štapove, a na cilj smo stigli skoro četvoronoške prljavi od blata kao da smo se valjali u svinjcu. Kako smo se vratili do Beograda to ne mogu ni sad da se setim, bili smo potpuno iscrpljeni i sve živo nas je bolelo.... Ali ostalo je u najlepšim uspomenama!

Ove godine nisam mogla da učestvujem jer sam radila tog dana, ali sam odmah posle posla sa društvom stigla na Popovicu (gde je start/cilj) i tamo smo podigli šator u dvorištu našeg dragog domaćina koji nas je ugostio kako dobrom večerom, tako i zanimljivom pričom...

Čekali smo ostatak ekipe da završi sa svojim maratonom, večerali smo i otišli do obližnjeg planinarskog doma. Devojke koje su mislile da spavaju u tom domu su se zgrozile nad situacijom koju su zatekle u spavaonici (odnosi se na mirise i komfor), ali smo sutradan čuli da kad više nisu mogle da stoje na nogama od umora, nisu pravile pitanja i zaspale za sekund baš u toj spavaonici...

Posle provoda uz muziku i piće u planinarskom domu, nas četvoro srećnika je otišlo na spavanje u šator... i ispade da sam jedina ja lepo spavala, ostali su se posmrzavali (a neki su nosili čak zimske vreće)... no dobro, bilo je to lepo kampovanje...

Ujutru smo obišli malo Frušku goru i shvatili zbog čega su se ljudi na cilju šetali svi sa blatom do kolena... ceo dan je padala kiša... ali to jutro je bilo divno, vedro i kao stvoreno za šetnju i sunčanje... uživali smo i vratili se da bismo našu akciju nastavili u Novom Sadu...

Lep je to gradić iako imam neke loše uspomene iz njega... Malo smo se prošetali, jeli neki mnogo dobar sladoled na kugle, slikali se sa labudovima i onda krenuli prema Beogradu...

Ali, naša avantura se tad nije završila... Ivan nas je nagovorio da bi bilo baš lepo da vidimo njegovu novu vikendicu bogu iza tregera, negde na Dunavu... i tako smo se do tamo klackali i videli rojeve komaraca koji su samo nas čekali kad smo zagazili u travu visoku bar metar... Dobro, biće to super mesto za odmor kad se sredi, neka od destinacija koje ćemo planirati bajsevima u nekom sledećem maju!