Da li je zapadna crkva prevarila istočnu?

Istorijski    fakti

Šta je bilo prvo: crkva ili novi zavet (Izvodi iz teksta svestenika DZejms Bernstajna):

Na drugoj strani, Knjiga Otkrivenja, poznata takodje kao Apokalipsa, napisana 'Apostolom Jovanom', nekoliko stoleca nije bila primana od Istocne Crkve. Medju istocnim autoritetima koji su odbacivali ovu knjigu bili su Dionisije Aleksandrijski (III vek), Jevsevije (III vek), Kirilo Jerusalimski (IV vek), Laodikijski sabor (IV vek), Jovan Zlatousti (IV vek), Teodor Mopsuetijski (IV vek) i Teodorit (V vek). Da dodamo da sirijski i jermenski izvornici Novog Zaveta ispustaju ovu knjigu. Mnogi grcki rukopisi Novog Zaveta napisani pre petog veka ne sadrze Apokalipsu, i ona se u Istocnoj Crkvi liturgijski ne koristi ni danas. 'Sveti' Atanasije je podrzao ukljucivanje Apokalipse, i pre svega zahvaljujuci njegovom uticaju Crkva od Istoka ju je na kraju krajeva ukljucila u Novi Zavet. Izgleda da je rana Crkva napravila unutrasnji dogovor u vezi sa Otkrivanjem i Poslanicom Jevrejima. Istok je iz kanona iskljucivao Apokalipsu, a Zapad poslanicu Jevrejima. Jednostavno, svaka od strana se slozila da prihvati spornu knjigu od onog drugog.
Medju mnogim saborima koji se sastadose u toku prva cetiri veka, dva su narocito znacajna u ovom kontekstu:

    1. Laodikijski sabor koji se sastao u Maloj Aziji oko 363. godine. To je prvi sabor koji je jasno pobrojao knjige sadasnjeg Starog i Novog Zaveta, izuzimajuci Otkrivenje Jovanovo. Laodikijski sabor je ustanovio da samo pobrojane knjige treba i mogu da se citaju u hramu. NJegove odluke su siroko prihvacene na Istoku.

Lažni proro(ci)k

  • Matej 7,15 Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi.
    • Dela apostolska 20,29-31 (OD STIHA 20,17, PA DO KRAJA POGLAVLJA PAVLE GOVORI EFESKIM STAREŠINAMA - PREZVITERIMA) Jer ja znam to da će po odlasku mome ući medju vas grabljivi vuci koji ne štede stada; I izmedju vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom. Zato pazite i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas. (PUSTIO JE PAVLE SUZE I ZA, TJ. KA KORINĆANIMA.)
  • Matej 7,16 Po plodovima njihovim poznaćete ih...
  • 2. Petrova 2,18 Jer govoreći naduvene i sujetne reći prelašćuju na telesne želje i razvrat one koji su stvarno pobegli od onih koji žive u zabludi.

    Godine 999. pojavili su se po svoj zemlji mnogi proroci, koji su govorili o dolasku kraja sveta u ponoci izmedju 31. decembra 999. i 1. januara 1000. godine. Svuda gde su ziveli hriscani, osobito u Rimu, oni su sa strahom i trepetom ocekivali kraj te godine. Svuda je zavladao smrtni strah i panika. Vecina seljaka nije jos od jeseni obadjivala svoje njive, sva je trgovina stala pa ni tekuci drzavni poslovi nisu vise obavljani. Ludi su prodavali svoja imanja, pili i jeli da bi iskoristili sto bolje poslednje dane koji im jos ostaju pre kraja sveta.

  • Pitanje autorstva, vremena nastanka i ulaska u novozavetni kanon Otkrivenja Jovanovog (Izvod teksta:)
    ...tokom II veka u hrišcanstvo su pocela da prodiru hilijasticka strujanja.16 Hrišcanski hilijazam je zapravo predstavljao ucenje da ce pravednici nakon vaskrsenja hiljadu godina carevati sa Hristom na zemlji u Jerusalimu. Za takvo verovanje nadeno je uporište u Otrivenju Jovanovom.17 Mnogi hrišcanski oci II, III i IV veka su prihvatali hilijazam (Papija Jeropoljski, pisac Varnavine poslanice, Justin Filozof, Meliton Sardski, Irinej Lionski, Hipolit Rimski, Tertulijan, Metodije Olimpijski, Viktorin Petavijski, Laktancije).18 Razni hrišcanski heterodoksni pokreti i otpadnici od tzv. Velike crkve takode su imali hilijasticka shvatanja, s tim da su neki od njih proširili ovo ucenje. Jovanov savremenik gnostik Kerint je tako zamišljao hiljadugodišnju vladavinu pravednih na zemlji sa zadovoljenjem svih telesnih potreba (hrana, pice, seks).19 Kada su milenarizam sredinom II veka prihvatili montanisti i kada je on zajedno sa novoosnovanim pokretom poceo da se širi medu hrišcanima, situacija je postala ozbiljna.20 Prve sumnje u istinitost Jovanovog autorstva Otkrivenja javile su se medu antimontima sredinom II veka u Maloj Aziji, kolevci hilijazma i montanizma. Ovi antimontanisti, koje je Epifanije kasnije nazivao "alogima", izgleda da su u odbrani hrišcanske ortodoksije otišli u drugu krajnost. Jedan od tih aloga, prezviter (sveštenik) Gaj koji je delovao u Rimu u doba pape Zefirina (199-217) odlucno je napao novu opasnu jeres. Pošto su se montanisti pozivali na apostola Jovana u odbrani svojih ucenja, Gaj je bez mnogo takta, u radikalnom negiranju svih montanistickih argumenata, odbacio Otkrivenje Jovanovo, pripisujuci njegovo pravo autorstvo jeretiku Kerintu.21 Medutim, glavni i sistematicni protivnik autenticnosti Otkrivenja Jovanovog bio je Dionisije Aleksandrijski (+ 265). Uceni episkop je bio, kao i svi pripadnici Aleksandrijske škole, protivnik hilijazma, te je takode delio i racionalizam aloga, ali je on u svom osporavanju autenticnosti Otkrivenja bio mnogo obazriviji i temeljniji. Dionisije nije delio mišljenje aloga o Kerintovom autorstvu Otkrivenja. On je kako sam kaže, bio svestan da Otkrivenje Jovanovo "mnogi od brace uvažavaju", i zbog toga je osporavao ovaj spis iskljucivo sa pozicija unutrašnje kritike teksta. Dionisije Aleksandrijski nije hteo da po svaku cenu odbaci kanonicnost Otkrivenja.22 Glavna njegova namera bila je da pokaže da pisac Otkrivenja Jovanovog nije identican sa autorom cetvrtog jevandelja i Prve Jovanove poslanice - Hristovim apostolom Jovanom, sinom Zevedejevim.
    Onaj Jovan koji je napisao Otkrivenje i koji se u njemu direktno imenom predstavlja četiri puta (Otk. 1,1.4.9; 22,8) je zapravo bio "prezviter" Jovan, verovatno pisac Druge i Treće poslanice Jovanove, apostolski otac različit od Hristovog učenika.23  Episkop aleksandrijski potkrepljuje ovu svoju tezu navodeći da "se u Jefesu, po kazivanju, nalaze dve grobnice, pa kazuju i za jednu i za drugu da je Jovanova".24  Prema tome, Dionisije zaključuje da je na jednom mestu je bio sahranjen veliki apostol, a na drugom prezviter, autor Otkrivenja i možda Druge i Treće Jovanove poslanice. Kao kakav današnji istraživač Dionisije Aleksandrijski se upustio u pažljivu tekstualno-filološku analizu Otkrivenja upoređujući ga sa dva, po njemu bez sumnje, apostolova dela - Jevanđeljem po Jovanu i Prvom Jovanovom poslanicom. Osnovni zaključci ove analize mogu se svrstati u nekoliko tačaka:

    I pored toga što mu, kako sam kaže, nije bio cilj da ospori božansku nadahnutost ovog spisa, Dionisije je u mnogome doprineo produbljivanju sumnji u kanoničnost Otkrivenja, naročito na Istoku. Pisac prve crkvene istorije Evsevije Kesarijski (265-339), glavni izvor za ranohrišćanski period, posvetio je u ovom svom delu čitavo jedno poglavlje pitanju Koje su knjige priznate kao reč Božja, a koje nisu. On hrišćanske spise deli u tri grupe - opštepriznate (grč. homologoumena), sumnjive u autentičnosti i apostolskom poreklu (grč. amphiballomena, nolpha) i lažne (grč. pseude). Po Evseviju, u lažne (podmetnute) knjige spadaju Dela Pavlova, Pastir, Otkrivenje Petrovo, Didahi, Jevrejsko jevanđelje, "i najposle, ako hoćete Jovanovo Otkrivenje, za koje rekoh da ga nekoji primaju kao doista od Jovana, a nekoji odbacuju". 26 Otkrivenje Jovanovo episkop Kesarijski navodi i u spisku opšteprihvaćenih knjiga "najposle, ako se svidi (ili: ako se nade za ispravno)". Zapravo, protivnik hilijazma Evsevije Kesarijski prihvata kao ispravno Dionisijevo gledište, o postojanju dva Jovana. Kraj hilijastičkim težnjama došao je posle konstantinovskog preokreta i pobede hrišćanstva. Pa i nakon toga, neko vreme se izbegavalo tumačenje, pa čak i prepisivanje Otkrivenja Jovanovog. 27 Kiril Jerusalimski i Grigorije Nazijanski nisu svrstavali Otkrivenje u novozavetne spise, Jovan Zlatousti i Teodorit Kirski ga nikada nisu upotrebljavali. 28 Nema ga ni u starom jermenskom i sirskom prevodu Novog zaveta, te jedino nedostaje na spisku kanonskih knjiga u 60. pravilu laodikijskog sabora iz 360. godine. I pored toga što je, kako je vec rečeno, Atanasije Aleksandrijski prvi izneo potpun kanon Novog zaveta, njega je na Istoku konačno potvrdio tek Peto-šesti (Trulski) vaseljenski sabor 692. godine. Posle ovog sabora bilo je još samo pojedinačnih sumnji u Otkrivenje Jovanovo (npr. patrijarh Fotije u IX veku). 29 Današnji istraživači najvećim delom prihvataju mišljenje Dionisija Aleksandrijskog da Otkrivenje, Jevandenje po Jovanu, Prvu, ali i Drugu i Treću Jovanovu poslanicu, nije mogla napisati ista osoba, barem ne u njihovoj sadašnjoj formi. Svakako, postoje lingvistička i doktrinarna poklapanja izmedu Otkrivenja i četvrtog jevanđelja, pa se stoga mogu svi jovanovski spisi grupisati u jednu zbirku (corpus johanneum). U najmanju ruku se može reći da ti spisi odišu jovanovskim duhom, da su nastali u sredini gde je apostol delovao i da su prožeti njegovim učenjem. I Otkrivenje i Jevanđelje po Jovanu rado koriste alegoriju i simboliku, te upotrebljavaju iste slike o živoj vodi, pastiru, jagnjetu, mani. Imaju iste karakteristične teme - svedočenje i reč. Oba spisa navode reči iz knjige proroka Zaharije 12,10: " Gledaće onoga koga su proboli". 30 Treba, međutim, još jednom istaći da u Otkrivenju nema ključnih reči jevanđelja i poslanica kao što su svetlo(st), tama, istina, ljubav. U Otkrivenju ne postoji nauka o Svetom Duhu, koja je u svom najrazvijenijem obliku sadržana u zaključnim govorima četvrtog jevanđelja. Najznačajnija je razlika u shvatanju eshatologije, ili bar razlika u iznošenju eshatološkog ucenja. U Otkrivenju postoji živa anticipacija Hristovog povratka. Ovde je Sin Čovečiji proslavljeni Hristos, koji ce doći da uništi zle, a Antihrist je politička, zemaljska sila koja se suprotstavlja uspostavljanju carstva Božjeg. Prema jevandelju i poslanicama Hristos prebiva u srcima svojih vernika, koji su se vec odvojili od onih koji ne prihvataju promisao božanskog spasenja. Antihristi su prema Prvoj Jovanovoj poslanici vec prisutni, ali u liku jeretičkih učitelja koji šire lažnu nauku. 31 Međutim, možda filološka analiza daje jasniju sliku stvari. Grčki kini (koine) dijalekt Otkrivenja se očito razlikuje od jezika četvrtog jevanđelja. Ne samo da nosi izrazitije semitsko obeležje, već se znatno razlikuje od stila ostalih jovanovskih spisa, đesto odstupajući od gramatičkih normi. Ova odstupanja su prevelika da bi smo ih mogli objasniti razlikom između književnih vrsta (apokalipsa - jevanđelje - poslanica). 32 Konačno, treba ukazati na to da je pisac Otkrivenja svestan razlike između apostola i proroka (18,20), te da sebe svrstava u kategoriju proroka (22,9) i ne prisvaja sebi naziv apostola (up. 21,14).

    KAKO TO DA NI REČ NIJE ISPROROKOVAO ZA VREME APOSTOLSKOG VEKA, da mu nije neko branio?
    PREPOZNATI PAK LAŽNOG PROROKA NIKADA NIJE BIO PROBLEM:
    5. Mojsijeva 18,22: Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod, nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.
    PISAC LAŽNOG OTKRIVENJA, NE SAMO DA JE BIO LAŽNI PROROK KOJI JE PREPRIČAO I NAPRAVIO NEKE ALUZIJE NA DOGADJAJE KOJI SU SE DESILI PRE NJEGOVOG OBJAVLJIVANJA, VEĆ SE DOKAZAO KAO LAŽOV I VAN KONTEKSTA PROROKOVANJA.
    Nastavak teksta: Pitanje autorstva, vremena nastanka i ulaska u novozavetni kanon Otkrivenja Jovanovog (http://members.tripod.com/~Eumenes/Radovi/Otkrivenje/Pitanje.html): U Otk. 17,9-11 govori se o sedam kraljeva, koji bez sumnje predstavljaju sedam rimskih careva. Za te kraljeve se kaže da "pet njih je palo, jedan je tu, drugi još nije došao, a kad dode - treba samo malo da ostane". Ukoliko se rimski carevi broje od Oktavijana Avgusta, a tri takoreci carska pretendenta (Galba, Oton i Vitelije) izostave, šesti car koji "je tu" i u cije vreme delo nastaje bi bio Vespazijan, Neronov naslednik (VIDI ISPOD). Ovaj podatak u Otk. 17,10 ne mora biti presudan za utvrdivanje vremena nastanka Otkrivenja iz nekoliko razloga. On se može tumaciti kao vec poznati manir apokalipticke književnosti u kojoj se cesto neki dogadaji postavljaju kao da su se ranije dogodili. U ovom slucaju, pisac je mogao iz opravdanih razloga postanak svog dela da smesti u doba pre Vespazijanove vladavine, odnosno pre razorenja jerusalimskog hrama, kako bi pokazao teološko znacenje tog dogadaja.12 Treba da se takode obrati pažnja i na to da pisac Otkrivenja verovatno pominje sedmog cara, tj. Tita koji "još nije došao" a za koga, što je vrlo važno, zna da "kad dode - treba samo malo (podv. A.M.) da ostane". I zaista, Tit je vladao samo dve godine. Ovo bi moglo da se objasni samo na dva nacina: ili je pisac imao prorocansku viziju i ovog podatka ili je delo pisano nakon Titove smrti, tj. za vreme vladavine njegovog brata Domicijana. Na kraju, u samom tekstu Otkrivenja se mogu naci aluzije na cara Domicijana.


     3 E. Čarnić, Uvod u sveto pismo Novoga zaveta, opšti deo, Beograd 1973; 9 (dalje: Čarnić, Uvod I);  Kriterijumi onovremenih hrišćanskih autoriteta o tome koji će spis ući u novozavetni kanon svetih knjiga a koji ne, bili su veoma komplikovani ako ne i čudni. Tako na primer, tekst mora imati apostolsko poreklo ili biti namenjen čitavoj Crkvi, a onda se on kao takav i čitao na liturgiji. Ipak, znamo da se nisu sve knjige koje su ušle u Novi zavet čitale na službi, što je i danas slučaj sa Otkrivenjem Jovanovovim.!!!


     23 v. 2 Jn. 1;  3 Jn. 1
     24 Hist. eccl. 7,25,16
     25 Hist. eccl. 7,25,7sl.
     26 Hist. eccl. 3,25,1-5;  U problematične knjige spadaju Jakovljeva i Judina poslanica, Druga Petrova, Druga i Treća poslanica Jovanova. Na drugom mestu (Hist. eccl. 3,3,5) Evsevije priznaje da postoje i neke nedoumice oko Pavlovog autorstva Poslanice Jevrejima, ali ih on sam ne uzima kao odlučujuće. Danas ove knjige, uključujući i Poslanicu Jevrejima, naučnici nazivaju deuterokanonskim knjigama Novog zaveta.
     27 Čarnić, Otkrivenje, 78;  Prvi komentar Otkrivenja Jovanovog na Istoku napisao je Andrej Kesarijski u VI veku.
     28 Harrington, Uvod, 459.
     29 Čarnić, Uvod I, 64-66.
     30 Jn. 19,37; Otk. 1,7
     31 Harrington, Uvod, 460.
     32 isto, 461.
     33 O osporavanju autorstava apostola Jovana nad svih pet spisa koji nose njegovo ime v. E. Čarnić, Uvod u sveto pismo Novoga zaveta, posebni deo, Beograd 1973; 70-71 (dalje:Čarnić, Uvod II).
     34 Crkveno predanje govori o Jovanovom učeniku Prohoru, koji je po apostolovom diktatu zapisao i jevanđelje i Otkrivenje i Jovanove tri poslanice.
     
     

    Poznajte razliku izmedju onoga koji služi Bogu i onoga koji mu ne služi!

    Ono što je najbitnjije je Sveta Liturgija na kojoj se lažno otkrivenje u pravoslavnih ne sme čitati, makar/čak iako ga licemerno nazivaju neki "liturgijskom knjigom", BOGOSLUŽBENA KNJIGA NIJE.
    Poznaćete razliku izmedju onoga koji služi i koji ne služi Bogu, reče starozavetni prorok Malahija (3,18).
    KAKO? LAKO! KOJE SU BOGOSLUŽBENE KNJIGE?
    LAŽNO OTKRIVENJE NIJE U PRAVOSLAVACA I TO JE DOKAZ DO NEBA! TO JE DOKAZ DO STRASNOG SUDA!
    Lažno otkrivenje se ne sme čitati u pravoslavnim hramovima, nekad se nije smelo ni prepisivati, a ne samo tumačiti, ZABRANJENO JE DA SE ČITA NA SVETOJ LITURGIJI, makar ga licemerno nazivali cak i "liturgijskom knjigom"!
    TO JE SUŠTINSKA I NEPREMOSTIVA RAZLIKA!
    A SLEPIMA KOD OČIJU NE MOŽEŠ DOKAZATI, DA:
    • KO ZABRANJUJE REČ BOŽIJU TAJ JE SATANIN SLUGA, ILI PAK,
    • KO ZABRANJUJE DA SE ČITA SATANINO OTKRIVENJE NA SLUŽBI BOGU, NA SVETOJ LITURGIJI, TAJ SE JEDINI SAČUVAO OD SATANE, TJ, TU CRKVU NISU NADVLADALA VRATA ADOVA.
    • POŠTO PREDANJE PO PITANJU LAŽNOG OTKRIVENJA NIJE JEDNODUŠNO, NE MOŽE BITI ARGUMENT.
    • POŠTO JE ISTOČNA CRKVA PRIMILA LAŽNO OTKRIVENJE OD ZAPADNE, ALI SAMO U SPISAK KANONSKIH KNJIGA, ONDA ŠTA?
    • BOLJE SE DRŽITE OVOGA DA JE JEDINA ZABRANILA LAŽNO OTKRIVENJE NA LITURGIJI, NA SLUZBI I TIME OSTALA PRAVOSLAVNA, JER BI U SUPROTNOM ZNAČILO DA JE KORIGOVANA OD STRANE ZAPADNE , U LICEMERJU LAŽA ČIJA JE SAVEST ŽIGOSANA (umesto čela i ruke) KOJI ZABRANJUJU ŽENITI SE, kako ih lepo opisa apostol PAVLE, BUDUCE KATOLIKE U TIMOTIJU 4,2, (4,1:koji slušaju duhove prevare i nauke demonske, U LAŽNOM OTKRIVENJU).

    Može li vreme teći u nazad?

    • Opštepoznato je da je rascep na istočnu i zapadnu crkvu bio 1054. godine zbog (geo)političkih razloga, mada je kao formalan razlog naveden spor o filiokve.
    • Opštepoznato je da spor o filiokve datira još iz 6. (šestog) veka, kada je zapadna crkva počela tvrditi da Sveti Duh proizilazi od Oca i Sina, te svoju, katoličku dogmu učvrstila na Rimskom saboru 810. godine, a istočna, pravoslavna crkva je zadržala shvatanje Carigradskog sabora iz 381. godine da Sin i Sveti Duh proizilaze (rodjeni su) od Oca.
    DAKLE, ZA VREME 6. VEKA DOK JE POSTOJAO NAVEDENI SPOR DOGME O SVETOM DUHU, NIJE POSTOJAO SPOR O LAŽNOM OTKRIVENJU, JER ONO UOPŠTE NI NE SADRŽI NAUKU O SVETOM DUHU, A U ISTOČNOJ CRKVI JE POTVRDJENO KOMPROMISNO TEK 692. GODINE, ALI NIKADA DA SE I ČITA U NJOJ.
    DANAS, PAK, KOLIKO PSEUDOHRIŠĆANSKIH SEKTI, TOLIKO I TUMAČENJA LAŽNOG OTKRIVENJA KOJE IM JE OSNOV ZABLUDE I NAJCITIRANIJE ŠTIVO.
    ...nemam reči...

    ALI EVO, 4. JEVANDJELJE 10: ZAISTA, ZAISTA VAM KAŽEM, KO NE ULAZI NA VRATA U TOR OVČIJI NEGO PRELAZI NA DRUGOM MESTU, ON JE LOPOV I RAZBOJNIK.
    A KOJI ULAZI NA VRATA PASTIR JE OVCAMA. NJEMU VRATAR OTVARA, I OVCE NJEGOV GLAS SLUŠAJU, I SVOJE OVCE ZOVE PO IMENU, I IZVODI IH.
    KOMENTAR: Nikada ovce nisu slušale glas lažnog otkrivenja u pravoslavnim hramovima, jer je zabranjeno da se čita, jer mu vratar nikada nije dao ni da udje, nego je zabranjeno da na vrata svakog pravoslavnog hrama udje lažno otkrivenje, pa je zato i prešao na drugom mestu, tamo gde se čak ni ne krsti kao pri ulasku na vrata.
    BUDUĆNOST?

    Nazad na vrh stranice


    1