Pre svega, imamo u vidu {irenje hri{}anstva po svoj vaseljeni i udaljavanje od jedinstvenog sredi{ta "Siona, Majke crkava, obitavali{ta Bo`ijega". Dalje, tu je i uticaj lokalnih obi~aja i navika, koje }e se uskoro pretvoriti u tradicionalne kanonizovane norme, na savr{avanje evharistijskog bogoslu`enja. Sem toga, ako su na po~ecima hri{}anstva harizmatski patos i ekstaza svaki put liturgu davali snage za sastavljanje novih molitava, sa proticanjem vremena i sa prekidom harizmatskog `ivljenja jednom pro~itana molitva ili jednom savr{eni ~in ubrzo bi postajali norma crkvene prakse, te bi se ustalili i zahtevali priznanje veruju}eg naroda. Tako }e do}i i do pojave konzervativizma i tradicionalizma. Lepota starine, ~ar drevnosti, uvek je, naime, sklona da u `ivotu duha zakloni ono ve~no, neprolazno, uistinu duhovno. Uporedo sa ovim pojavili su se istaknuti autoriteti, u~itelji i graditelji Crkve, koji }e svojim trudovima u oblasti ure|ivanja bogoslu`benog ~ina ustanovljavati nove oblike, forme koje }e ubrzo postajati normativne i zadobijati sveop{te priznanje kao najsavr{enije u odre|enoj crkvenoj regiji ili zajednici. Sve }e ovo dovesti do velike diferencijacije evharistijskih molitava. Broj anafora u pomesnim crkvama umno`i}e se do te mere da }e vremenom postati neophodno ulaganje napora Crkve za uno{enje ve}eg poretka i skladnosti u ovoj sferi verskog `ivota.

Na Zapadu se ova delatnost Crkve svodila na postepeno ograni~avanje lokalnih specifi~nosti, a zatim i na njihovo potpuno ukidanje. A po{to tamo diferencijacija nikada nije poprimila onakve i onolike razmere kao na Istoku, rad na unifikovanju i pojednostavljivanju evharistijskog bogoslu`enja bio je lak{i i jednostavniji. Posle Tridentinskog koncila Zapad zvani~no zna jedino za "Missam Romanam", te uz nju jedva trpi, kao izuzetak i osobitu privilegiju za izvesne dane u godini, jo{ savr{avanje liturgije Sv. Amvrosija u Milanu i mosarabske liturgije u [paniji. Naravno, nije ni potrebno govoriti o savremenoj tendenciji Rima da tu i tamo u propagandne svrhe uvodi takozvani "isto~ni obred", to jest izmenjeni ~in vizantijske, koptske ili nestorijanske liturgije, usagla{en sa zapadnim modelom.

Na Istoku je proces diferencijacije bio izra`eniji. Zajednice vernih koje su se odvojili od Crkve sa~uvale su svoje liturgije, a stvorile su ~ak i nove, dav{i im, radi ve}eg autoriteta, nazive po imenima raznih apostola ili Svetih Otaca Crkve. Abisinci, recimo, poznaju ~ak i "liturgiju Majke Bo`ije". U vezi sa ovim, i proces unifikacije nije i{ao radikalno i do kraja. Istok je, globalno posmatrano, tolerantniji od Zapada u pogledu nacionalnih specifi~nosti, jezika, obi~aja itd. Zato je, u granicama pojedina~no uzetih konfesija, Istok o~uvao ve}u raznovrsnost tipova liturgije. Nekoliko razli~itih evharistijskih molitava egzistira paralelno, i njihovo je mesto u crkvenoj godini regulisano bogoslu`benim tipikom. Tako je u Pravoslavnoj Crkvi postao obi~aj da se savr{avaju dve liturgije (Zlatoustova i Vasilija Velikog). Pored toga, savr{ava se, premda ne u svim crkvama, i liturgija Sv. ap. Jakova. Koptska crkva, sa svoje strane, poznaje nekoliko liturgija, u etiopskoj je u upotrebi ~ak 16 liturgija, itd.

Sve ovo pru`a podsticaj istra`iva~u u oblasti liturgike da poku{a da unese izvesnu sistemnost u veliko mno{tvo tipova evharistije formiranih tokom istorije, a koji su se savr{avali i koji se savr{avaju do dana dana{njeg. Ne jednom su ~injeni poku{aji da se izvr{i klasifikacija liturgija prema njihovim karakteristi~nim odlikama. Postoji nekoliko shema, od kojih su najva`nije slede}e:

1. Shema protojereja

Maljceva1

A. Isto~ne liturgije:

1. Aleksandrijske,

2. Mesopotamijske,

3. Jerusalimsko-antiohijske.

B. Zapadne liturgije:

1. Galikansko-mosarabska,

2. Milanska,

3. Rimska,

4. Kartaginska

2. Shema prof. A. Katanskog2

A. Isto~ne liturgije:

1. Jerusalimsko-antiohijske,

2. Aleksandrijske,

3. Mesopotamijske.

B. Zapadne liturgije:

a) gr~kog tipa

1. Galska,

2. [pansko-gotska,

3. Galikanska,

4. Mosarabska,

5. Milanska,

b) zapadnog tipa ili Missa

Romana.

3. Shema L. Di{ena3

1. Sirijske liturgije,

2. Aleksandrijske liturgije,

3. Rimska liturgija,

4. Galikanska liturgija.

Di{en, pored ove, predla`e i pojednostavljenu verziju: 1. zapadne liturgije, uklju~uju}i i aleksandrijsku, kao srodnu rimskoj, i 2. isto~ne liturgije, odn. sirijska, jermenska i kesarijsko-konstantinopoljska.

4. Kabrolova shema4

1. Rimska liturgija,

2. Milanska liturgija,

3. Galikanska liturgija,

4. Mosarabska liturgija,

5. Keltska liturgija.

Ovo je podela koja se odnosi isklju~ivo na zapadne liturgije, pri ~emu je ona, kako priznaje i sam u~eni liturgi~ar-benediktinac, sprovedena vi{e po filolo{kim kriterijumima nego po obele`jima obreda. Kada je re~ o tipovima isto~nih liturgija, Kabrol smatra da se one mogu svesti na dve skupine:

1. Sirijska, u koju ulaze jerusalimska i antiohijska liturgija, i

2. Egipatska ili aleksandrijska.5

5. Baum{tarkova shema6 deli sve poznate evharistijske molitve na dve grupe - u njegovoj terminologiji postpositiv & prepositiv. U prvu ulaze galikanska i isto~ne liturgije, izuzev aleksandrijske, nestorijanske i staromaronitske, pri ~emu je poredak molitava u kanonu slede}i:  praefatio, institutio, anamnesis, epiclesis, intercessio. U skupinu prepositiv ulaze: aleksandrijska, koptska, Sv. Kirila, abisinska, nestorijanska i staromaronitska liturgija. U ovom tipu intercessio (molitva zauzimanja, posredovanja) dolazi odmah iza praefatio.

6. Shema Rahmanija7, unijatskog sirijskog patrijarha, koji je otkrio i prvi put izdao takozvani "Testamentum Domini nostri Jesu Christi" (1899.):

1. Vizantijsko-jermenske,

2. Haldejsko-mesopotamske,

3. Aleksandrijsko-etiopske liturgije, kojima on priklju~uje i Rimsku misu kao srodnu Aleksandrijskoj. Najzad, tu je i

7. Brajtmanova shema8, koju dopunjava Karabinov9:

A. Sirijske liturgije, konkretno:

1. Liturgija SA VIII,2. Liturgija apostola Jakova, u gr~koj i sirijskoj redakciji, kojoj je bliska i liturgija {to ju je opisao Sv. Kirilo Jerusalimski i koju smo ve} razmotrili.

B. Egipatske liturgije:

1. Liturgija apostola Marka,

2. Liturgija Sv. Kirila Aleksandrijskog,

3. Etiopska liturgija sv. apostola,

4. Liturgija iz Euhologija Serapiona Tmuitskog,

5. Anafora Sv. Grigorija Bogoslova.

V. Persijske liturgije, konkretno:

1. Nestorijanska liturgija ap. Tadeja i Marija,

2. Liturgija Teodora Mopsuestijskog,

3. Anonimna, tzv. "Bikelov palimpsest",

4. Nestorijeva liturgija.

G. Vizantijske liturgije:

1. Liturgija Sv. Vasilija Velikog,

2. Liturgija Sv. Jovana Zlatousta.

Zapadne liturgije Karabinov deli na tri podgrupe: 1. Rimska, 2. Galikanska i 3. Mosarabska.

I mi }emo se, sa izvesnim modifikacijama, pridr`avati ove potonje sheme, sa napomenom da nijedna sheme i klasifikacija nije savr{ena i ne obuhvata sve mogu}e podrobnosti i sva obele`ja analiziranog materijala.

Iz razmatranja ponu|enih klasifikacija o~igledno je da, bez obzira na {arenilo koje nam se na prvi pogled ovde ~ini prisutnim, u svim ovim shemama postoji mnogo zajedni~kog: tako, primera radi, kod svih pomenutih autora prisutna je osnovna podela na zapadne i isto~ne liturgije; dalje, manje-vi{e stabilno mesto u svim sistemima zauzima liturgija aleksandrijskog tipa, kao izrazito autonomna; tako|e, samobitnost Rimske Mise ne dozvoljava da ona ne bude izdvojena u posebnu grupu, iako se u poslednje vreme sve ~e{}e ~uju glasovi koji govore o srodnosti rimskog i aleksandrijskog tipa; najzad, i antiohijsko-vizantijska porodica skoro kod svih istra`iva~a zauzima svoje specijalno mesto. Sada je potrebno razabrati se u svim ovim podrobnostima i prou~iti karakteristi~na obele`ja svake skupine liturgija.

Pre svega, podela na zapadne i isto~ne liturgije nosi izrazito globalni karakter. Na prvi pogled, ta je klasifikacija neosporna i u liturgi~koj nauci op{teprihva}ena. Me|utim, sami istra`iva~i priznaju da je razlika izme|u date dve grupe pre fiktivna nego realna10. Pa ipak, {ta diferencira ove dve osnovne skupine? Kabrol u prvom redu uo~ava izrazitu mnogobrojnost isto~nih anafora, za razliku od relativne jednoobraznosti zapadnih kanona mise. "Pored rimskog kanona", pi{e Kabrol, "mogu se pobrojati mo`da jo{ samo galikanski, mosarabski, eventualno Amvrosijev (milanski), i, ako ho}ete, ravinski kanon, dok na Istoku samo jakoviti i maroniti poseduju do 65 anafora, Etiopljani - 15, itd." Uzrok ovakvog stanja na Istoku objasnili smo u prethodnom izlaganju. "Me|utim", ukazuje Kabrol, " to jedinstvo anafora na Zapadu je vi{e fiktivno. Zapadni kanon sam po sebi dopu{ta veliki broj varijanata u svojim, reklo bi se, nepomerivim granicama". Ovo bi se pobli`e dalo objasniti na slede}i na~in: u Pravoslavnoj Crkvi ustanovljeno je da se uvek slu`i liturgija Sv. Jovana Zlatousta, i samo deset puta godi{nje Sv. Vasilija Velikog. U dane kada se slu`i jedna ili druga liturgija, ona se skoro ni u ~emu ne menja, izuzev ~itanja Apostola i Evan|elja i pojanja izvesnih pesmopoja (antifona, tropara i kondaka). Razne zaamvone molitve u Porfirijevom euhologiju predstavljaju, mo`da, jedini izuzetak. To isto vidimo i u aleksandrijskom tipu liturgija, na primer u koptskoj crkvi kada se savr{ava liturgija ap. Marka ili Sv. Kirila Aleksandrijskog - savr{ava se neizostavno sa istovetnim sastavom molitava. Varijanti u sastavu evharistijskog kanona nema. I ovo je op{te pravilo na Istoku.

Sasvim je druga~ije stanje na Zapadu. Tamo su uz, reklo bi se, prisutnu jednoobraznost tipa liturgije (napr. rimski kanon mise) veoma ~esto u godini, u zavisnosti od praznika ili perioda crkvene godine, dopu{tene izmene odre|enih molitava evharistijskog kanona, na primer "praefatio" ili neke druge. Drugim re~ima, uzme li se u obzir ~injenica da pri savr{avanju liturgije aktivno sudeluju tri lica: 1. jerej, koji slu`i liturgiju i ~ita molitve, 2. |akon, koji ~ita Sveto Pismo i izgovara jektenije i 3. hor ili pojac, koji peva propisane pesmopoje, u isto~nim tipovima evharistijskih molitava sve {to je odre|eno da treba da ~ita sve{tenik ne trpi izmene u okvirima jedne iste liturgije, bilo da se radi o Zlatoustovoj liturgiji, liturgiji ap. Jakova ili SA VIII. A {to se ti~e dela slu`be koji proiznose |akoni ili pojci, on varira daleko vi{e u zavisnosti od konkretnog praznika ili doba godine, {to zna~i da se uvek ~itaju razli~ita za~ala iz Apostola ili Evan|elja i poju razli~iti tropari ili antifoni. Na Zapadu je upravo obrnuto, odnosno: u jednoj istoj misi - rimskoj, mosarabskoj ili milanskoj - menjaju se same molitve evharistijskog kanona.

U ovome je osnovno diferencijalno obele`je isto~nih u odnosu na zapadne liturgije. Ovakva mogu}nost varijantnosti molitava mo`e dovesti do toga da glavne, su{tastvene crte evharistijskog kanona do`ive va`ne izmene, i da njihova glavna misao ne bude o~uvana u dovoljnoj meri. To je i dovelo - po interpretaciji biskupa Frira11 - do dveju dijametralno suprotnih posledica, konkretno do ograni~enja tih mogu}nih varijanata u rimskom kanonu i do prekomerne slobode u liturgijskom stvarala{tvu u galikanskoj i mosarabskoj misi.

Druga fundamentalna odlika isto~nih u odnosu na zapadne liturgije sastoji se, po Kabrolovom mi{ljenju, u tome {to u svim anaforama Istoka od molitve Vere sanctus (po zapadnoj terminologiji) ili /Agioj ei (liturgija ap. Jakova) ili Met£ touton tnjn makar…ov dun£menjn (liturgija Vasilija Velikog) ili Pl»rhj g£r šstin £lhfnjj (liturgija ap. Marka) i sl., odnosno od molitve angelskoga slavoslovlja do opisa Tajne Ve~ere i re~i ustanovljenja evharistije, kao uobi~ajeni prelaz slu`i izraz: th nukt… » pared…boto , odn. "u no}i u kojoj be{e predan" (ili sa neznatnim varijacijama), dok zapadni kanoni umesto izraza "u no}i" -th nukt… - sadr`e "LJui pridie" i umesto - "ljuam pateretur", odn. "u dan u koji postrada"; me|utim, postoji i jedan izuzetak - u mosarabskoj liturgiji sadr`ano je upravo "in ljua nocte tradebatur..."

Moglo se ukazati i na ~injenicu da je na Istoku u~e{}e |akona u liturgiji zna~ajnije nego na Zapadu, ali to nije od su{tinske va`nosti za samu svetu tajnu.

Sem ovoga, u zapadnim kanonima se sa vremenom mo`e primetiti radikalno pojednostavljenje, dok je na Istoku prisutno o~igledno uslo`njavanje mnogih podrobnosti, posebno, primerice, proskomidije u vizantijskim liturgijama.

Molitva epikleze ne mo`e se smatrati diferencijalnim obele`jem jedino isto~nih anafora. Postojanje ove molitve na Zapadu, kako u drevno doba, tako i sada, ne podle`e sumnji, i ovo prizanju svi zapadni istra`iva~i.

Ostavljaju}i za sada po strani suptilnije razlike izme|u pojedinih evharistijskih molitava Zapada, razmotri}emo drugu grupu liturgija. Rukovode}i se Brajtmanovom shemom, razlikova}emo slede}e skupine evharistijskih molitava: sirijsku, egipatsku (aleksandrijsku), persijsku i vizantijsku (uklju~uju}i i jermensku liturgiju u sastavu ove potonje skupine). U ~emu su, dakle, razlike izme|u njih? Po kakvim se obele`jima vi{eg reda mo`e suditi o pripadnosti bilo koje konkretne evharistijske molitve ovoj ili onoj skupini?

Pre svega, konstatova}emo da nam se, kako na osnovu svedo~anstava crkvenih pisaca {to smo ih razmotrili, tako i na osnovu onoga {to je za crkveno opserviranje najuobi~ajenije i otuda nama najbli`e po tipu na{ih vizantijskih ili pravoslavnih liturgija, shema evharistijske molitve najadekvatnijom pokazuje u obliku koji }emo opisati i obrazlo`iti u daljem izlaganju. Posebno }emo ista}i da se mo`e govoriti jedino o samoj Anafori, potpuno nezavisno od raznih odstupanja, nanosa i detalja u predanaforalnom delu, bez obzira na to da li se radi o pripremi evharistijskih elemenata (proskomidija) ili nekim pojedinostima u liturgiji ogla{enih, o, da tako ka`emo, ostacima drevne sinagogalne tradicije. Ni jedno ni drugo nema nikakve veze sa onim delom koji je od su{tinske va`nosti - sa samom Evharistijom.

Ako se budemo pridr`avali zapadne nau~ne terminologije, struktura evharistijskog kanona, poznatog nam na osnovu spisa koje smo pregledali i najbli`eg obi~nom ~oveku, njegovom sluhu i vidu, izgleda ovako:

Posle uvodnih vozglasa, odn. citata 2. Kor. 13, 13 ("Blagodat Gospoda na{eg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca...") - ("Gore imajmo srca Ši um¹) - ("Zablagodarimo Gospodu"), otpo~inje sam kanon ili Anafora ("sveto uzno{enje"), u ~ijem su sastavu slede}e molitve:

1. Praefatio - (blagodarenje za stvaranje sveta i dobro~instva Bo`ija prema nama), na ~ijem kraju dolazi angelsko slavoslovlje: "Svet, Svet, Svet, Gospod Bog Savaot...";

2. Sanctus - koji prelazi na iskupiteljske podvige Gospoda na{ega Isusa Hrista, na opis Tajne Ve~ere sa re~ima ustanovljenja evharistije, kao i se}anje na zapovesti Gospodnje;

3. Anamnesis - u kojoj se opominje onoga {to je Spasitelj podneo - krsta, pogrebenja, NJegovog vaskrsenja, vaznesenja, sedenja sa desne strane Oca;

4. Epiclesis - prizivanje Duha Svetoga radi osve}enja Darova, njihovog pretvaranja, i radi osve}enja vernih koji se od tih Darova pri~e{}uju;

5. Intercessio - molitve zauzimanja (posredovanja) za Crkvu nebesku i zemaljsku, za episkopat, klir, svetovne vlasti, za `ive i preminule. U dalekoj starini bilo je prisutno jo{ i ~itanje diptiha, odn. pomenika `ivih i upokojenih;

6. Oratio Domini - "O~e na{".

Ako se za, da tako ka`emo, normu i polaznu ta~ku u na{im kompariranjima prihvati ovakva struktura evharistijskog kanona, u odnosu na njega evharistijske molitve drugih kanona razlikova}e se uglavnom po polo`aju {to ga u njima zauzima tzv. intercessio, tj. molitve zauzimanja za Crkvu, svet, vlasti, za `ive i umrle. U stvari, u aleksandrijskom tipu molitva posredovanja stoji neposredno posle blagodarenja za stvaranje sveta (praefatio) i pre molitve Sanctus-a. Ovo se mo`e proveriti prema liturgijama ap. Marka12, Sv. Kirila Aleksandrijskog13 i abisinskih jakovita14. U persijskom ili mesopotamijskom, odn. nestorijanskom tipu intercessio je umetnut izme|u kazivanja o Tajnoj Ve~eri i prizivanja Duha Svetoga15. Mo`e se ukazati mo`da jo{ i na to da same re~i ustanovljenja evharistije nisu sadr`ane ni u liturgiji apostola Tadeja i Marija, ni u anafori Teodora Mopsuestijskog. One nisu bile zapisane u ~inu liturgije, nego su se prenosile i u~ile tajnim predanjem - mo`e biti kao ostatak drevnog ustrojstva "disciplinae arcanae".

Takve su diferencijalne crte ovih dvaju tipova liturgija - aleksandrijskih (pravoslavnih i jakovitskih) i mesopotamijskih. Oni se po samoj strukturi anafore izdvajaju iz niza drugih. Polo`aj posredni~ke molitve u njima odre|uje sve ostalo. [to se ti~e razlike izme|u vizantijske grupe (pravoslavnih i jermenske liturgije) i grupe jerusalimskih liturgija (SA VIII, apostola Jakova u gr~kom i sirijskom izvodu), ovde neke tako markantne crte u strukturi kanona nema. Ovo, me|utim, ne zna~i da nama savremenu liturgiju Sv. Jovana Zlatousta ili jermensku liturgiju ne razlikujemo od liturgije SA VIII ili ap. Jakova. Razlika ima mnogo, ali one nisu prisutne u strukturi kanona, nego pre u du`ini pojedinih molitava koje ulaze u sastav anafore, u izrazima i dejstvima, ili jo{ vi{e u predanaforalnom delu. Zato, prate}i na generalnom planu ve} navedenu Brajtmanovu shemu i prihvataju}i sve zaklju~ke iz njegove istra`iva~ko-kriti~ke studije, ipak smo skloniji da, u cilju izbegavanja prekomernog parcelisanja, a time i stvaranja konfuzije, vizantijske i jerusalimske anafore smatramo jednom i jedinstvenom liturgijskom skupinom. U tom se pogledu vra}amo na polaznu ta~ku prot. A. Maljceva, prof. Katanskog i delimi~no Di{ena.

U ovom momentu, pre no {to pre|emo na izu~avanje liturgije koja nam je najbliskija i koja nas najvi{e zanima - vizantijske, smatramo da je neophodno da se barem za neko vreme zadr`imo i na aleksandrijskim i mesopotamijskim liturgijama. Aleksandrijske liturgije osobito privla~e na{u pa`nju - kako zbog svoje samobitnosti, zbog nekih svojih zanimljivih drevnih obrazaca (Serapionova liturgija i liturgija na Oksfordskom papirusu, i sl.), tako i iz razloga {to su aleksandrijske liturgije izvr{ile neosporno veliki uticaj na sudbinu zapadne evharistijske molitve. Radovi Di{ena, Baum{tarka, Rahmanija i Paula Drevsa otkrili su mnogo toga zanimljivog u ovoj oblasti.

LITURGIJE

ALEKSANDRIJSKOG

TIPA

U nama savremenim liturgijama aleksandrijskog tipa valja razlikovati tri varijeteta, adekvatna trima etni~kim grupama i trima kulturnim uticajima prisutnim u oblasti aleksandrijske patrijar{ije. Hri{}anska kultura prenosila se u Egipat  blagodare}i mo}i Vizantije, pri ~emu je nosila sa sobom gr~ki uticaj, a on je ovde nalazio sebi sazvu~nu i saose}ajnu jelinisti~u tradiciju. Nakon monofizitskog uticaja i Halkidona po~inje razvoj, a zatim i dominacija lokalne kulture - koptske i etiopske. Me|utim, ni gr~ki uticaj nije mogao odmah biti eliminisan; on je do te mere sna`no i duboko prodro u lokalni `ivot, da je i ostao zauvek prisutan, primera radi, u jeziku. Koptski jezik, osobito bogoslovsko-liturgi~ki, pun je gr~kih leksema, pa i sama koptska azbuka ne predstavlja ni{ta drugo do gr~ki alfavit dopunjen nekolicinom grafi~kih znakova ~ija je funkcija obele`avanje specifi~nih koptskih glasova {to ih ne nalazimo u gr~kom jeziku. U Abisiniji je gr~ki uticaj u potpunosti bio istisnut etiopskim. Zato, budu}i da je ovde re~ o filolo{kom i kulturolo{kom aspektu, sada i imamo tri tipa aleksandrijkih liturgija, konkretno - gr~ki, koptski (bohari~ki kao dijalekt donjeg Egipta) i abisinski. Me|utim, neophodno je ponuditi i osvrt na pro{lost aleksandrujskih liturgija.

Pre svega, na{u pa`nju privla~i krajnje zanimljiva anafora iz IV veka u takozvanom "Euhologiju Serapiona, episkopa Tmuitskog". Korisno je podsetiti se istorije ovoga spomenika. "Euhologij" se nalazi u sastavu jednog rukopisa iz X veka koji se ~uva u biblioteci Velike Lavre na Atosu. Taj rukopis je 1894. godine prona{ao profesor A. Dmitrijevski i objavio ga u "Radovima Kijevske duhovne akademije". Evropska nauka, razume se, nije obavezna da zna za ovo otkri}e, ukoliko uzmemo u obzir nepoznavanje ruskog jezika, premda se o njemu svojevremeno pisalo i u zapadnoj nau~noj literaturi16. Otuda je 1898. godine nema~ki profesor Vobermin iznova "otkrio" isti ovaj Euhologij i izdao ga u Lajpcigu u seriji "Texte & Untersuchungen". Treba re}i jo{ i to da je 1899. u ~asopisu "Byzantinische Zeitschrift" Ed. Kurc rekonstruisao istinu, tako da se u najnovijim radovima [ermana, Brajtmana, Kabrala i Funka ova gre{ka vi{e ne ponavlja17.

Autor Euhologija  jeste upravo onaj episkop grada Tmuita u donjem Egiptu, Serapion, kome je Sveti Atanasije Veliki upu}ivao svoje poslanice, a koji je i sam bio crkveni pisac i uzimao aktivno u~e{}e u crkvenom `ivotu svoga vremena. Bla`eni Jeronim ("De vir. illustr.", 99) nazvao ga je "Scholasticus".

Euhologij se sastoji od 30 molitava ili poglavlja. Posmatrane onim redosledom kako su navedene, molitve iz ovoga spomenika ne pru`aju jasnu sliku liturgije. Neophodno je izvr{iti njihovo pregrupisavanje, kako bi se rekonstruisao ~in liturgije. Liturgijske molitve nalaze se na dva mesta, konkretno: molitve 1-6 i 19-30. Brajtman ih je rasporedio u odgovaraju}em poretku, tako da blagodare}i njegovim naporima imamo ovakav redosled molitava:

Liturgija ogla{enih

Molitva prve nedelje19

Molitva posle

propovedi20

Molitva nad

ogla{enima21

Polaganje ruku na

ogla{ene28

Liturgija vernih

Molitva nad narodom

(jektenije)  27

Polaganje ruku na

mirjane29

Molitva nad

bolesnima22

Polaganje ruku na

bolesne30

Molitva za

plodono{enje23

Molitva za Crkvu24

Molitva za Episkopa

i za Crkvu25

Molitva

kolenopreklanjanja26

Anafora

Molitva prino{enja ep. Serapiona, koja se sastoji od blagodarenja za stvaranje i iskupljenje (praefatio), angelskog slavoslovlja (sanctus), kazivanja o Tajnoj Ve~eri, prizivanja i posredni~kih molitava (intercessio)

Molitva prelomljenja

hleba2

Molitva nakon pri~e{}ivanja klirika3

Molitva nakon pri~e{}ivanja mirjana4

Molitva za prinesene jelej i vodu5

Polaganje ruku posle blagosiljanja jeleja i vode6

U ovom redosledu pada u o~i nekoliko specifi~nih pojedinosti: 1. molitve zauzimanja ne stoje na mestu uobi~ajenom za aleksandrijske liturgije izme|u praefatio i sanctus, nego, kao i u jerusalimskim i antiohijskim liturgijama, posle pretvaranja Svetih Darova. Ne zna~i li ovo da je aleksandrijska tradicija u pogledu ove molitve kasnijeg datuma?

2. Molitva prizivanja ne predstavlja uobi~ajenu prozbu za nisposlanje Duha Svetoga, nego se njome priziva Logos. Evo kako ta molitva glasi:

"Neka do|e, Bo`e istine, Logos Tvoj Sveti na hleb ovaj, da se on na~ini telom Logosa, i na ~a{u ovu, da se ona na~ini krvlju Istine. I uredi tako da svi koji se pri~e{}uju dobiju lek `ivota na isceljenje svakoga neduga i na napredovanje u svakom uspehu i vrlini, a ne na osudu, Bo`e istine, niti na obli~enje i posramljenje".

3. Dalje, u ovoj anafori nije prisutan jedan tako bitan deo kao {to je amanmeza (odn. molitveno se}anje na Krst, pogrebenje, vaskrsenje i vaznesenje).

4. Pa i sama molitva (praefatio) blagodarenja za stvaranje veoma je kratka.

5. U kazivanju o Tajnoj ve~eri neobi~no je to {to se o Hlebu i ^a{i govori odvojeno - najpre podrobno o jednom, a zatim podrobno o drugom. Uzgred da napomenemo da se posle re~i koje se odnose na hleb nalazi citat iz "Didahi" o zrnevlju `ita rasutom po gorama.

[ta da ka`emo o najva`nijoj odlici ove anafore - o epiklezi Logosa? U nauci nema odgovora na ovo pitanje. Da li to zna~i nedostatak preciznosti u pnevmatologiji u doba pre II Vaseljenskog Sabora? Ili je to plod `elje da se naglasi zna~aj Logosa u trinitarnoj dijalektici u doba arijanskih smuta? U delima ranih pisaca Crkve mo`e se na}i podosta nejasnih izraza u sklopu trinitarne terminologije. Setimo se kao primera za ovu konstataciju pnevmatolo{ke hristologije Jerminog "Pastira", gde se Sin naziva Svetim Duhom, ili Onim Koji ranije beja{e Duh, itd.18; ili slede}ih re~i Sv. Irineja: "kada ~a{a sme{enja i hleb zadobijaju Re~ (Logos) Bo`iju i postaju Evharistijom, Telom Hristovim..."19. Aluziju na prizivanje Logosa mogli bismo na}i, po svoj prilici, i u nekim re~ima Svetog Klimenta Aleksandrijskog20.

Za pra}enje istorijata drevne liturgije u Egiptu od velikog je zna~aja jo{ jedan spomenik. Po vremenu kada je otkriven on je jo{ mla|i od upravo razmotrenog Euhologija Serapiona Tmuitskoga. Bez obzira na svu fragmentarnost i nepotpunost, {to je posledica spolja{nje o{te}enosti, ovaj rukopis ima neosporni zna~aj ne samo za aleksandrijsku liturgijsku tradiciju, nego i za istoriju kanona rimske mise, kao su to pokazala najnovija istra`ivanja specijalista u oblasti liturgi~ke nauke. Imamo u vidu tzv. "Oksforski papirus" ili "Papirus iz Dejr-Balizea". Oksforskim se on naziva iz razloga {to se danas ~uva u Oksfordskoj Bodleani; pravilnije ga je, me|utim, nazivati prema manastiru Balizeu (ili Dejr-Balizeu; ovo "Dejr" na arapskom zna~i manastir), u ~ijim je razvalinama ovaj papirus 1908. prona{ao poznati engleski egiptolog Flinders-Petri, koji }e ga predati Valter-Krumu. Ovaj dokument prvi je istra`io i opisao benediktinac Dom Puniet ("Report of the XIX Eucharistic Congress, held at NJestminster, september 1908". London. 1909). Detaljan opis nalazimo i u F. Cabrol ("Canon" in DACL, t. II, col. 1881-1893), kao i u Th. Schermann in "Text & Untersuchungen", vol. XXXVI, 1 b. Leipzig, 1910, Ss. VI + 45.

Spomenik gr~ke pismenosti iz VII-VIII veka, ali koji sadr`i liturgi~ki tekst ranijeg datuma, mo`da iz III ili II veka21, predstavlja tri manja, veoma o{te}ena lista papirusa, na kojima su se sa~uvali fragmenti iz evharistijskih molitvoslovlja. Ovi listovi bili su presavijeni na pola, i zato se horizontalna vlakna, koja obi~no ozna~avaju lice papirusa, nalaze kako na licu, tako i na pole|ini papirusa. To dodatno ote`ava identifikaciju redosleda molitava. U svakom slu~aju, Dom Pinije je na slede}i na~in, sa velikim naporom, rekonstruisao ove fragmentarne liturgi~ke podatke, pri ~emu je neki put bio prinu|en da na osnovu svega nekoliko slovnih znakova ili slogova naslu}uje odre|ene liturgijske izraze ili citate iz Svetog Pisma.

Fragment A

(u najve}oj meri o{te}en zubom vremena i mestimi~no apsolutno nerazumljiv. Neki redovi za nas ostaju potpuna zagonetka.) (Ko ga izgovara?)

"...Onaj Koji je blagovoleo da (moliocima) dade po prozbama srdaca njihovih, dariva}e mir Svoj... Onaj Koji je Sveti (i istiniti) Vladar, Gospod imenom NJegovim, Koji na visinama `ivi i na smerne pogleda... Koji jeste na nebesima, Kome je slava vavek. Amin. (Molimo Te, Gospode) i Vladaru Svedr`itelju (svake tvari) sveblagi   ... Bo`e i O~e (Gospoda na{ega Isusa Hrista), Koji si sve stvorio..."

(Pole|ina?)

"Ti si na{ pomo}nik, Ti na{e utvr|enje, Ti pribe`i{te na{e (u dan tuge), Ti si zastupni{tvo na{e (protiv sviju), nemoj nas ostaviti (nego nas izbavi od svake opasnosti...")

Po mi{ljenju istra`iva~a, u pitanju je odlomak iz litanije ili molitve nad vernima koja prethodi anafori. Po svojstvenom im stilu i sadr`aju, ovi redovi podse}aju na ekvivalentne molitve iz Serapionovog Euhologija i iz poznijih koptskih liturgija.

Fragment B

(Ko ga izgovara?)

"...on ispoveda veru: Verujem u Boga Oca Svedr`itelja i u Jedinorodnog NJegovog Sina Gospoda na{ega Isusa Hrista i Duha Svetoga i u vaskrsenje ploti i u svetu katoli~ansku crkvu.

(Pole|ina?)

"...(blagodat) Tvoga dara na silu Duha Svetoga, na ukrepljenje i prilo`enje vere, na uzdanje u `ivot budu}ega veka, kroz Gospoda na{ega Isusa Hrista, kroz Kojega Tebi, Ocu, neka je slava sa Svetim Duhom u vekove. Amin."

Kao {to vidimo, pred nama je na prednjoj strani originalna drevna forma simvola vere, razli~ita od Nikeo-Carigradskog, a na pole|ini odlomak iz neke molitve, za koji Kabrol smatra da je re~ o finalnom delu molitve predlo`enja.

Fragment V

("Pred Tobom stoje hiljade hiljada i mirijade mirijada svetih angela i arhangela; oko Tebe predstoje {estokrili Serafimi), i dvama krilima zaklanjaju lice, dvama noge, a dvama lete". Sve svagda Tebe sveti. No skupa sa svima koji Te osve}uju, primi osve}enje i od nas {to Tebi govorimo: "Svet, Svet, Gospod Savaot, puni su nebo i zemlja slave Tvoje".

(Pole|ina?)

"Ispuni i nas slave Tvoje i udostoj nisposlati Duha Tvoga Svetoga na tvorevine ove, i u~ini Hleb telom Gospoda i Spasa na{ega Isusa Hrista, a ~a{u krvlju Novoga Zaveta. Jer Sam Gospod na{ Isus Hristos, u no}i u kojoj be{e predan, uze hleb i, zablagodariv{i, prelomi i dade (u~enicima Svojim i apostolima), rekav{i: (Primite i jedite svi) od njega; ovo je telo koje se za vas daje na ostavljenje grehova. Tako i posle ve~ere, uzev{i ~a{u, blagosloviv{i je i piju}i, dade im sa re~ima: Uzmite, pijte svi od nje; ovo je Moja krv, koja se za vas izliva na ostavljenje grehova. (Ovo ~inite u Moj spomen.) Svaki put kada budete jeli ovaj hleb i pili iz ove ~a{e, smrt Moju objavljiva}ete i ispoveda}ete vaskrsenje i moliti se..."

I pored izuzetnog zna~aja ovog liturgi~ko-arheolo{kog otkri}a, ne mo`emo da ponudimo bilo kakve jasne zaklju~ke u vezi sa dva pitanja koje se postavljaju, a to su: 1) gde su se nalazile molitve posredovanja - pre Sanctus-a, od koga po~inje fragment V, ili posle presu{tastvljenja Darova, na ~emu se zavr{ava ovaj isti odlomak? Drugim re~ima: da li analizirani fragmenti predstavljaju evharistijsku molitvu ~isto aleksandrijskog, ve} potpuno formiranog tipa, ili je pak u pitanju anafora strukturno sli~na Serapionovom Euhologiju? 2) Kako objasniti pre ovog spomenika tako neobi~nu ~injenicu prisustva epikleze ispred re~i ustanovljenja evharistije? Biskup Frir iznosi pretpostavku da je to samo preliminarna (anteriorna) epikleza, posle koje }e, nakon re~i ustanovljenja, do}i druga kao potpunije prizivanje Duha Svetoga22. Potvrdu za ovakvu pretpostavku on tra`i u u sli~nosti finalne fraze fragmenta V sa po~etkom epikleze u liturgiji apostola Marka. Ovu hipotezu nije mogu}no dokazati, budu}i da je fragment o{te}en, ali nema osnova ni za njeno bezuslovno opovrgavanje. Bilo kako bilo, ovaj fragment ima ogroman zna~aj za istoriju liturgike ne samo Egipta, nego i za prou~avanje veza i odnosa izme|u aleksandrijskog i rimskog tipa evharistijskog kanona. Zanimljiv je i slede}i detalj: Baum{tark je, u traganjima za izvorima savremene rimske mise, jo{ 1904. godine ukazivao ("Liturgia romana e liturgia dellEsarcato") na to da je u drevnoj aleksandrijskoj liturgiji prizivanje moralo da stoji pre re~i ustanovljenja evharistije. Nakon tri godine otkriveni papirus iz Dejr-Belizea done}e blistavu potvrdu njegovom mi{ljenju. Zahvaljuju}i ovom otkri}u Flindersa Petrija u velikoj je meri rasvetljena veoma slo`ena problematika epikleze u rimskoj misi23.

U daljem izlaganju pre}i }emo na sa`eto razmatranje danas postoje}ih aleksandrijskih liturgija. Kako nemamo mogu}nosti da ih sve uzmemo u razmatranje, s obzirom na njihovu brojnost, ograni~i}emo se samo na tri, i to: liturgiju apostola Marka, liturgiju Svetog Kirila Aleksandrijskog i etiopsku.

Pre svega, u vezi sa liturgijom ap. Marka postavlja se pitanje o samom apostolskom poreklu te liturgije. Za to nema nikakvih neposrednih i neospornih dokaza. Podseti}emo na ~injenicu da u apostolsko doba, usled ve} navo|enih argumenata, uop{te nije ni moglo biti zapisanih formulara liturgije; u to doba liturgijska sloboda bila je veoma velika. Zato i imenovanje liturgije imenom apostola Marka mora biti prihva}eno veoma uslovno. Sam apostol, razume se, nije zabele`io ~in evharistijskih molitvoslovlja, {to ne umanjuje vrednost liturgije koja nosi njegovo ime. Apostolsko predanje postojalo je i u nezabele`enom obliku. Sve ono {to }e docnije Crkva prihvatiti kao apostolsko: apostolski kanoni, apostolske ustanove, u~enja apostola i sama liturgija sa imenom apostola Marka i Jakova, brata Bo`ijega, apostolsko je ne iz razloga {to je zabele`eno rukom ovog ili onog od u~enika Gospodnjih, nego zato {to je prebivalo i ostaje u duhu apostolske tradicije - najpre usmene, a zatim i zabele`ene. U svemu tome nije va`an hronolo{ki datum apostolskog veka ve} je, kako veli u~eni benediktinac Dom Kagen, od zna~aja apostolski karakter, apostolski autoritet, apostoli~nost24.

[to se ti~e liturgije apostola Marka, o njoj tokom prvih deset vekova hri{}anstva imamo samo jednu kra}u bele{ku kod jermenskog katolikosa Isaaka25. Me|utim, i pored toga {to ne predstavlja delo samog apostola Marka, ona je zacelo po svome poreklu veoma drevna, makar u najbitnijim svojim crtama. Renodo vreme njenog nastanka vezuje za period pre monofizitske podele Egipta na pravoslavne i jakovite26. Bunzen u njoj vidi spomenik liturgije IV, pa ~ak, delimi~no, i III stole}a27.

Svojevremeno je ona bila veoma ra{irena, i to, po svoj prilici, ne samo u Egiptu. Za nju su znali i u drugim delovima hri{}anskog sveta. Tako, primera radi, svedo~anstvo Jakova Edeskog dokazuje da je Sirijcima ta liturgija bila poznata; katolikos Isaak potvr|uje njeno postojanje i u Jermeniji; u kalabrijskom manastirima tako|e nalazimo liturgiju apostola Marka; predanje Venecijanaca kazuje da i ~in bogoslu`enja u crkvi Sv. Marka u Veneciji vodi poreklo od ap. Marka28. Shodno tome, {irom hri{}anskoga sveta, od Kalabrije preko Egipta do Sirije i sve do Jermenije, savr{avalo se evharistijsko `rtvoprino{enje sa imenom ap. Marka. Ali, s druge strane, Vizantija se protivila slu`enju te liturgije. Valsamon, kanoni~ar iz XII veka, negativno se izra`ava o toj liturgiji, i ubrzo nakon njega, na insistiranje Konstantinopolja, njeno slu`enje prekinuto je u pravoslavnim crkvama Aleksandrije, ustupiv{i mesto vizantijskim liturgijama Jovana Zlatousta i Vasilija Velikoga.

U svome dana{njem obliku, odnosno u onim rukopisima iz XII-XIII stole}a koji sadr`e ovu liturgiju (Rosanski, Vatikanski i Mesinski kodeks) ona se, razume se, ne pojavljuje vi{e u svom prvobitnom obliku. Nauka je u njoj identifikovala niz poznijih izmena i dopuna. NJihovo pobrajanje otpo~e}emo od onih najpoznijih. Pre svega, u IX i X veku na liturgiju ap. Marka uticala je liturgija Sv. Jovana Zlatousta. U nju iz ove potonje sistematski ulazi niz pozajmica, a me|u njima osobito u o~i padaju slede}e: 1. zamena vozglasa karakteristi~nog za sve aleksandrijske liturgije "Gospod sa svima vama" vozglasom iz 2. Kor. 12, 13: "Blagodat Gospoda na{ega Isusa Hrista...", 2. uticaj konstantinopoljske proskomidije, 3. ~itav niz drugih vozglasa i izraza iz vizantijskih liturgija.

Sem toga, primetni su i uticaji ranijeg datuma, na primer: 1. u molitvi za vladaoca postoje izrazi koji posve odre|eno ukazuju ako ne na zauze}e Aleksandrije od Arapa, ono svakako na vo|enje surovog i po hri{}ane nepovoljnog rata sa njima, tj. na VII vek; 2. u VI stole}u inkorporiran je Simvol vere; 3. u V veku - pesma "Sveti Bo`e...".

Na osnovu valjane analize svih istorijskih podrobnosti A. Petrovski dolazi do zaklju~ka da se, kada se izuzmu svi pozniji nanosi, na IV stole}e neosporno odnose: prozba iz posredni~ke molitve, molitva predlo`enja, kao i mali deo evharistijskog kanona. Sve ostalo predstavlja proizvod kasnijih epoha29.

Shodno ovome, sudbina aleksandrijske liturgije apostola Marka, kako nam se ona jasno ocrtava na osnovu razmotrenih podataka, bila je slede}a: pripadaju}i po svome karakteru apostolskom predanju, {to uop{te ne zna~i da je njen autor bio sam apostol i evan|elist Marko, ona je vremenom poprimila niz uticaja, izmena i dopuna. Do XII veka ona je bila ra{irena i u drugim mestima hri{}anskoga sveta, izvan predela Egipta, da bi zatim, na insistiranje Vizantije,  ona bila potisnuta i ~ak i u Aleksandrijskoj oblasti ustupila mesto liturgijama ~isto vizantijskog porekla. Ali valja imati u vidu i ovo: kanonske zabrane da se ova liturgija slu`i nema. Po{to se ova aleksandrijska anafora u svojoj strukturi i u sadr`aju pojedinih molitava {to ulaze u njen sastav ne kosi sa pravoslavnom tradicijom, nema nikakvih prepreka za njeno savr{avanje ni u na{e doba. Razume se, to ne mo`e biti u~injeno na li~nu inicijativu jednog sve{tenika ili pojedina~no uzete zajednice, me|utim, ako bi saborna svest Crkve ovo na{la za potrebno, kanonskih prepreka nema.

Drugu sliku pru`aju one liturgije aleksandrijskog tipa, koje se danas nalaze u bogoslu`benoj upotrebi kod Kopta i Abisinaca. Nakon odeljivanja egipatskih jakovita od Pravoslavne Crkve (451. god.) otpo~inje postepeno zavo|enje njihovog specifi~nog crkvenog ustrojstva, njihove uprave, njihovih obi~aja, jednom re~ju - oni po~inju da `ive potpuno autonomnim `ivotom. Liturgijsko stvarala{tvo dugo kod njih nije bilo organizovano i limitirano, i u ovoj oblasti, kao, uostalom, i u nekim drugim, bilo je mogu}e otkriti nemalo neure|enih i proizvoljnih elemenata. Otuda u XII veku koptski patrijarh Gavrilo zabranjuje upotrebu svih drugih liturgija, izuzev "triju poznatih, i to: liturgije Svetog Vasilija, Svetog Grigorija i Svetog Kirila Aleksandrijskog". Liturgija Vasilija Velikog, razume se, nije na{a pravoslavna liturgija vizantijskog tipa sa imenom Svetog Vasilija, nego koptska, nad kojom je stavljeno ime kapadokijskog svetitelja, {to se, nesumnjivo, dogodilo posle monofizitskog raskola. Ona se kod Kopta slu`i svakog obi~nog dana i ekvivalentna je, da tako ka`emo, na{oj upotrebi liturgije Sv. Jovana Zlatousta. Druga - ona koja se pripisuje Sv. Grigoriju, pri ~emu nije poznato da li Nisijskom ili Bogoslovu - slu`i se na praznike Gospodnje i u druge sve~ane dane. Tre}a, Sv. Kirila, namenjena je danima Velikog i Bo`i}nog posta.

U ovim liturgijama mogu se prili~no jasno identifikovati obele`ja monofizitstva. Tako, pre svega, u njihovom bogoslu`enju se, naporedo sa svetim apostolima, Ocima i U~iteljima Crkve, Svetim Atanasijem, Vasilijem, Kirilom i dr., pominju kao Sveti Dioskor, Sevir i drugi la`ni u~itelji. Osim ovoga, u koptskoj liturgiji Svetoga Vasilija Velikoga, u molitvi pre svetog pri~e{}a, `ivotvorna plot Jedinorodnoga Sina, Gospoda, Boga i Spasa na{ega Isusa Hrista naziva se "jedinstvenom sa NJegovim Bo`anstvom ne u rastvorenju, ne u sme{enju i ne u izmenjenju". Ali ova je molitva uvedena u doba ve} pomenutog koptskog patrijarha Gavrila, sina Tarihovog, 1131. godine30. Liturgija Sv. Grigorija ima jo{ i tu neobi~nu i nepravoslavnu odliku, da su u njoj molitve upu}ene ipostasi Sina Bo`ijega Isusa, a ne Bogu Ocu, {to je suprotno odluci 21. pravila III Kartaginskog sabora31.

Jasno je da takozvanu liturgiju Sv. Kirila Aleksandrijskog nije napisao aleksandrijski prvojerarh iz jednostavnog razloga {to je on sam pisao na gr~kom, a ne na koptskom jeziku; gr~ki original, me|utim, nije poznat. Dalje, o liturgi~koj delatnosti Sv, Kirila nije poznato ni{ta, izuzev iz koptskog predanja. Ova liturgija zapravo predstavlja samo anaforu bez liturgije ogla{enih. Po sadr`aju te molitve ona je, s jedne strane, veoma sli~na liturgiji ap. Marka, a s druge, u njoj vi{e puta nalazimo upute na neophodnost pozajmljivanja pojedinih molitava iz liturgije Sv. Vasilija Velikog (razume se, koptske). Tako, na primer, u duga~koj posredni~koj molitvi posle praefatio pozajmljeni su se: 1. molitva za svet, 2. molitva za plodorodnost zemlje, 3. pominjanje Svetih nakon pominjanja Prisnodjeve Marije (pre diptiha) i 4. molitva pre prelamanja Sv. Darova. Pored toga, iz liturgije sv. apostola Marka pozajmljena je takozvana molitva tamjana.

Sli~nost liturgije Sv. Kirila sa liturgijom ap. Marka daje osnov za pretpostavku o postojanju izvesnih pozajmica. Izre~ena je ~ak i hipoteza (Bunzen, Binterim) da liturgija Sv. Kirila predstavlja puku preradu gr~ke liturgije ap. Marka na koptski jezik. Me|utim, na osnovu analize teksta liturgije ap. Marka A. Petrovski dolazi do zaklju~ka, kao {to je ve} bilo re~eno, da je ova liturgija pretrpela do te mere sna`an uticaj liturgija ap. Jakova, Jovana Zlatousta i Vasilija Velikog, da ona ne mo`e biti izvornik za druge liturgije Egipta. Sli~nost me|u njima je neosporna, ali tvrdnjama o neposrednoj genealo{koj determinisanosti ovde nema mesta. Pitanje porekla liturgije Sv. Kirila i uticaja na nju jo{ ~eka svoga istra`iva~a.

Kako kod Kopta, tako i u abisinskoj crkvi liturgijsko stvarala{tvo ne samo da nije zamrlo sa odvajanjem od Pravoslavne Crkve, nego se, obrnuto, razvilo u jo{ ve}oj meri. Jo{ je i hri{}anskoj starini bila znana liturgija imenovana etiopskim apostolskim ustanovama, koja spada u red spomenika takozvanog "apostolskog predanja", o kojima smo ve} govorili u vezi sa liturgijom Sv. Ipolita. Danas se u liturgijskoj praksi Etiopljana savr{avaju slede}e liturgije:

1. Op{ta etiopska ili apostolska.

2. Gospoda na{ega Isusa Hrista.

3. Djeve Marije.

4. Svetoga Dioskora.

5. Sv. Jovana Zlatousta.

6. Sv. Jovana Evangelista.

7. Sv. Jakova, brata Gospodnjega.

8. Sv. Grigorija Jermenskog.

9. 318 pravoslavnih Otaca.

10. Sv. Atanasija.

11. Sv. Vasilija Velikoga (prevod sa koptske liturgije istog naziva).

12. Sv. Grigorija Nazijanzina.

13. Sv. Epifanija.

14. Sv. Kirila Aleksandrijskog.

15. Istog Svetitelja, ali u drugoj redakciji.

16. Sv. Jakova Serugenskoga32.

Zadr`avaju}i na{u pa`nju samo na prvoj od pobrojanih liturgija, du`ni smo da o njoj ka`emo slede}e. - U pitanju je veoma razvu~ena liturgija, koja u svojoj strukturi sadr`i mnogo samobitnog, koja se, dalje, i formirala u potpuno autonomnoj atmosferi, daleko od veze sa drugim liturgijama. U njoj je mnogo raznih molitava prilikom pripremanja oltara, nad diskosom, ~a{om,  l`icom, zvezdicom, koje, verovatno, nije neophodno ~itati pri svakom savr{avanju liturgije, nego samo prilikom osve{tavanja svakoga od ovih predmeta. Tako|e se ~ita nekoliko molitava prino{enja i nad onima koji su prineli darove, razre{ne molitve i razna pominjanja, {to sve zajedno, budu}i da stoji na po~etku ~ina, odgovara na{oj proskomidiji. Simvol vere nije u potpunom saglasju sa pravoslavnim.

Sama anafora otpo~inje na aleksandrijski na~in, odnosno: "Gospod sa svima vama", a ne formulom iz 2. Kor. 13, 13: "Blagodat Gospoda na{eg...". Uobi~ajenih re~i "Gore imajmo srca" i "Zablagodarimo Gospodu" nema, nego se direktno otpo~inje sa blagodarstvenom (evharistijskom) molitvom. Ona se od drugih razlikuje relativnom kratko}om, ali poseduje sve klasi~ne delove anafore: praefatio, intercessio, sanctus, re~i ustanovljenja evharistije, anamnesis i epiclesis, posle ~ega se ponavlja pominjanje episkopata, klira, vladaoca, `ivih i umrlih.

Napred smo ve} vi{e puta pominjali da je osnovna diferencijalna crta aleksandrijskog tipa liturgija ono - donekle neobi~no, u pore|enju sa sirijsko-vizantijskim anaforama - mesto koje u njima zauzimaju posredni~ke molitve, odn. moljenja za Crkvu, vlasti, narod, `ive, bolesne, one koji stradaju od zlih duhova i upokojene. Dakako, ono mesto koje je za njih odvojila aleksandrijska liturgi~ka tradicija predstavlja pozniju i ~isto lokalnu pojavu. Kada govorimo o razli~itim aleksandrijskim liturgijama, zanimljivo je da se zaustavimo i na sadr`aju samih zauzimanja. Naime, upravo po njima se, vi{e nego po bilo kojim drugim delovima evharistijskog kanona, mo`e suditi o lokalnim obele`jima, istorijskim uslovima, svakodnevnom `ivotu itd. Pored te folklorne markiranosti, posredni~ke molitve zanimljive su i sa ~isto liturgi~ko-bogoslovske ta~ke gledi{ta. U aleksandrijskom tipu te su molitve osobito op{irne i podrobne; po svojoj du`ini one podse}aju na iste molitve u jerusalimskim liturgijama SA VIII i ap. Jakova i u vizantijskog Sv. Vasilija Velikog.

Sve ovo zajedno uzeto, u svoj svojoj originalnosti, izuzetno je u skladu sa samobitnim koloritom abisinskog bogoslu`enja uop{te sa svojstvenim mu {arenilom u ode`dama, raznobojnim suncobranima koji su neizostavni deo njihovih verskih procesija, sa okruglim hramovima i oltarima u formi koncentri~nih krugova, sa palicama u monaha, muzi~kim instrumentima i ritmi~kim pokretima sa religijskom funkcijom, koje ne mo`emo nazvati igrama nego kolima. Sve ovo, kao i duboko svakodnevno blago~a{}e, aktivan molitveni `ivot, nasle|en iz doba Sv. Antonija i Pavla, tradicija mona{ke starine, asketska zanimanja koja su nama nepoznata ili na koja smo zaboravili, svedo~i o `ivoj religioznosti ovoga naroda. NJihov carski dvor po stilu i na~inu `ivota mo`e se nazvati provincijalnom malom Vizantijom - do te mere je svim svojim ustrojstvom pro`et molitvom i crkveno{}u. NJihovi manastiri `ivi su naslednici asketizma i sozercateljnog `ivota klasi~nih vremena pustino`iteljstva. To  nije sasu{ena, uvela maslinova grana, premda jeste slomljena, ali ona nije otkinuta niti je izgubila od svoje plemenitosti. Ona ~eka da bude nakalemljena na misti~ko telo vaseljenske Crkve.

Kao {to smo ve} ukazivali, me|u Svetima koji se pominju u tim posredni~kim molitvama posle Presvete Bogorodice, naporedo sa vaseljenskim Svetima, prisutni su i tamo{nji pomesni ugodnici, a neretko i jeresijarsi monofizitstva. Naro~ito se podrobno ovo pominjanje savr{ava kod Etiopljana u njihovoj "apostolskoj" liturgiji:

"...molitvama i zastupni{tvom {to ih za nas ~ini Vladi~ica sviju, sveta i ~ista Marija, Mati Bo`ija, i molitvama velikih svetila Mihaila, Gavrila, Rafaila, Suriila, i ~etiriju bestelesnih `ivih bi}a, i dvadeset ~etvorice staraca, sila nebesnih, Sv. Jovana Krstitelja, Otaca na{ih patrijararha, apostola, sedamdeset dvojice u~enika i trojice mladi}a, Sv. arhi|akona Stefana, Sv. Georgija, Sv. Teodora, Sv. Merkurija, Sv. Mine, Sv. Filoteja, Sv. Vasilida, Sv. oca Noba i sviju mu~enika Gospodnjih, kao i velikog i Svetog oca na{ega avve Antonija i svetih Otaca na{ih trojice Makarija, i oca na{ega ave Vihoja, i avve Jovana, avve Kira,  i oca na{ega avve Varsome, oca na{ega avve Salame, Jovana Keme i Prepodobnog oca na{ega Pavla, i Svetih Otaca gr~kih Maksima,  Dimitrija, Sv. Oca Mojsija i ~etrdesetorice mu~enika, i oca na{ega Tekla-Hajmanota i oca na{ega, po{tovanja dostojnog patrijarha NN i cara na{ega Klavdija..."

Zemaljska jerarhija pominje se po~ev od samog "najsvetijeg i najbla`enijeg pape", Aleksandrijskog patrijarha NN (liturgija ap. Marka), ili pak "patrijarha na{ega, po{tovanog Abune NN" (koptska liturgija sv. Kirila). Zatim se vr{i pominjanje "pravoslavnih episkopa, ma gde se oni nalazili, sve{tenika, |akona, ipo|akona, ~te~eva, pojaca, zaklinatelja, monaha, devstvenica, udovica, sirotica, odanih uzdr`anju, i mirjana sjedinjenih supru`anstvom i onih koji vaspitavaju decu, onih koji nam kaza{e: "pomjanite nas", i onih koji ne kaza{e, onih {to ih znamo i onih {to ih ne znamo, neprijatelja, prijatelja..." (liturgija Sv. Kirila). U istoj toj liturgiji Sv. Kirila moli se "za bezbednost toga mesta, i svih mesta pravoslavnih otaca na{ih, pustinjaka i ot{elnika (hermita et anachoreta...)". Verovatno je ta molitva i bila sastavljena u manastirskoj sredini i namenjena primeni u njoj.

Sve potrebe ljudske tako|e nalaze odraza u tim molitvama. Evo primera:

"...Bolesne iz Tvog naroda, Gospode, isceli pogledaav{i milo{}u i milosr|em (na njih). Odstrani od njih i od nas svaku bolest i nemo}, i duh slabosti odagnaj od njih. One koji le`e u dugotrajnim bolestima podigni. Mu~ene ne~istim duhovima isceli. Sve koji se nalaze u tamnicama ili u rudnicima ili su pod istragom, ili pod osudom, ili u izgnanstvu, ili gorkom ropstvu, ili iscrpljuju}im porezima33, pomiluj i sve izbavi... Saputstvuj na svakom mestu bra}i na{oj koja putuju ili koja }e da putuju, bilo po suvu, ili po rekama, ili jezerima, ili putevima, koji na bilo koji na~in putuju, i sve ih uvek privedi u mirno pristani{te, pristani{te spasenja; udostoj ih da bude{ njihov saplovitelj i saputnik; radosne vrati njihovoj rodbini radosne, zdrave (vrati) zdrave. Tako|e i na{e stranstvovanje u ovom `ivotu, Gospode, sa~uvaj bez povrede i bez bure. Blagotvorne ki{e izobilno po{alji na mesta koja imaju potrebu (za njima). Lice zemlje razveseli i obnovi njihovim (ki{nim) nailaskom, da bi ona, o`ivljena njihovim kapljama, ra|ala. Re~ne vode podigni do njihove sopstvene mere; njihovim podizanjem razveseli i obnovi lice zemlje. Potoke njene (zemljine) napoj, umno`i plodove njene. Plodove zemlje blagoslovi, Gospode, sa~uvaj ih cele i nepovre|ene za nas. Uzvedi nam do semena i `etve..." (liturgija ap. Marka - tekst prevoda na srpski jezik preuzet iz: Bo`anska liturgija Svetoga apostola Marka. Prev. protojerej stavrofor dr Mateja Mateji}. Vr{ac, 1998, str. 29-31).

Ovi poslednji izrazi osobito su karakteristi~ni za Egipat i Abisiniju sa njima svojstvenom zavisno{}u blagostanja i plodorodnosti od blagovremenih ki{a, "ranih i kasnih" izlivanja Nila i sl. U koptskoj liturgiji Sv. Vasilija Velikoga sre}u se i ovakve napomene i preciziranja vezana za sve{tenoradnje:

"...U vreme izlivanja Nila od 12. Pavne do 9. Pape (odn. od juna do oktobra): "udostoj, Gospode, da se napune vode reka u godini ovoj i da se blagoslove".

U vreme setve, tj. od 10. Pape do 20. Tupe (od oktobra do januara): "Pomeni, Gospode, semenje trava i cvetanje polja u godini ovoj; u~ini da uzrastaju, koliko je mogu}no, blagoda}u Tvojom; uzveseli lice zemlje, da se poka`e plodorodnost njena i da se umno`e plodovi njeni; blagoustroj njenu setvu i `etvu; `ivot na{ usmeri kako valja..."

Na taj na~in, liturgija je uistinu blagodarstvena `rtva za sve i za sva. Granica toga prino{enja nema ni u vremenu, ni u prostoru; ona obuhvata sve i prinosi se i za `ive i za usnule; ona obuhvata sva minula vremena od po~etka stvaranja, i prote`e se kroza svu ve~nost do Stra{noga Suda. I neprolazno proslavljenje Svetih, i blistavi sjaj Carstva Nebeskoga, nezalaznu i nepomra~ivu svetlost Tavorsku, u podjednakoj meri kao i sitne `itejske skrbi, potrebe i interese, sve do navodnjavanja lica Zemlje, punjenja kanala Nila vodom, plodnosti i tome sli~no - sve se ovo sjedinjuje u najvi{oj ta~ki evharistijskog dejstva. Tvar vapije ka Bogu svega, Bog, Tvorac ovoga sveta, ~uje ovaj vapaj, miluje tu tvar i prima njenu `rtvu za sve i za sva...

Prevod je sa~injen sa izvornika:

         Arh. Kiprianþ Kernþ, Evharistiæ.

YMCA-PRESS, Pari`þ, 1947, s. 81-134.