Još nisam došao k sebi (a kako vidim - nisam jedini) od zaprepašcenja pred saznanjem da je u našoj (valjda još uvek?) sekularnoj državi Ministarstvo vera odlucilo da se veronauka pod hitno - vec od jeseni - uvede kao obavezan predmet u (za pocetak) prve razrede svih osnovnih i srednjih škola, ignorišuci pri tom (valjda jedino nadležno?) Ministarstvo prosvete, kao i prethodne najave ministra prosvete licno. A evo prilike da se upoznamo i sa tim kako bi nastava tog predmeta mogla da izgleda, ili bar na kakvim bi premisama mogla da pociva.

U clanku pod naslovom Obuka za domacice i ratnike (Danas, 23/24. jun, str. 7), gospoda Nada Sekulic prepricava, ponovo zaprepašcujuce, misli i stavove koji se mogu naci u dvema knjižicama izdatim prošle godine od strane "Svetigore" - izdavacke ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske (znaci, valjda, i sa blagoslovom odgovarajuceg mitropolita). Ove publikacije nose naslove "Šta treba da zna svaka pravoslavna devojcica", odnosno "... svaki pravoslavni decak". Ako je verovati da su navodi gospode Sekulic korektni (a niko ih dosad nije demantovao), na pitanje jedne "pravoslavne devojcice" upuceno njenoj pravoslavnoj materi, a o stvarima seksualnosti, mati bi je "poucila" da je svaki seksualni odnos, ukljucujuci i bracni, veliki greh ukoliko mu nije cilj radanje dece. Opravdan je, dakle, samo namenski seks, za proizvodnju dece!

A izmedu dva "proizvodna rezultata", kako bi se bar donekle iskupile zbog ucinjenog teškog greha (pogotovu ako su - ne daj boze - uradile što god i nenamenski!), ove mašine za radanje valjalo bi da citaju, kao najprikladniju literaturu, žitija svetaca, što se inace preporucuje ženskoj deci od deset do petnaest godina, kao predohrana protiv grešnih misli, koje se u tom uzrastu tako lako javljaju. Za neke vece intelektualne domete, a kamoli stvaralacke, žene - smatra se - ionako nisu sposobne, njima je glavno mesto u kuhinji, a najlepša vrlina - "prijatna narav domacice"! Mnoge bi, doduše, želele da budu muškarci, ali im to Bog nije dao, pa valja da krotko prihvate i trpe to što im je dosudeno.

Sa privilegovanom, muškom kastom stvar stoji sasvim drugacije. Decak se, kažu, ne bavi "ženskim poslovima", nego sportom, raznim igrama i igrackama, pecanjem i kampovanjem, a otac ga poducava da treba da ume i da se tuce (ko ono rece: ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo?), pa mu je, valjda u tom cilju, preporucena literatura "Istorija srpskog oružja". A obaveza odlaska u vojsku (Rado ide Srbin u vojnike!) izjednacena je sa svetim dužnostima pravoslavnog muškarca - dakle, buduceg (svetog?) ratnika nebeskog naroda.

Sve zajedno (a to je samo deo, koji prenosi Nada Sekulic) da covek ne poveruje! Vec sama takva polna segregacija na pocetku 21. veka nije daleko od srednjovekovnog mraka savremenog iranskog fundamentalizma, i to u zemlji koja bi da bude (a i bila je) evropska. U skladu s tim je i militantna orijentacija - patriotska, naravno - cije smo rezultate (ne samo mi) dovoljno iskusili, i još uvek ih iskušavamo. I ni po jada, kada bi takva gledišta bila samo jedna opcija koja se nudi na izbor po volji - jer "ima nas raznih u Božjoj bašti". Medutim, ako ona, i njima slicna, treba da cine osnovu verskog vaspitanja koje se namece - a razložno je i logicno to pretpostaviti - onda stvar postaje krajnje zabrinjavajuca.

To nametanje se, kako znamo, objašnjava jednim od osnovnih covekovih prava: da ispoveda i "upražnjava" svoju veru - što, valjda, danas i ovde, niko i ne osporava? Medutim, niko od zagovornika ne odgovara na osnovno i krajnje jednostavno pitanje: zašto se to ne cini, pa i verska nastava - propoved ne obavlja tamo gde joj je jedino i mesto - pod svodom crkve i naravno, o njenom (a ne našem!) trošku? To jest, ako je crkva zaista, ustavno, odvojena od države - dakle, i od državne škole! Pa ko voli - neka izvoli. Jer, u ovom slucaju pravo nije i obaveza! Niti treba, niti sme da to bude, posto se u protivnom zavodi novo ideološko nasilje - a tek smo se jednog (valjda?) otresli!

Korektno je reci da se, doduše, predvida i (izborna) alternativa veronauci - u vidu predmeta, najpre je receno Etika, a potom Obrazovanje za ljudska prava, demokratiju i toleranciju. Ako se i zanemari (nimalo bezazlen) psihološki pritisak sredine i nelagodnost pri opredeljivanju roditelja i ucenika izmedu ovih "ponuda", ostaju još brojna druga pitanja, a pre svega: kako veronauka i ovo obrazovanje... uopšte mogu biti alternative? Može li dacima - vernicima veronauka biti zamena za ucenje o ljudskim pravima i toleranciji, kada smo toliko bili i još uvek smo svedoci stravicne "tolerancije" medu verama (ne samo u našim najbližim iskustvima, nego, recimo, i u vidu sumanutih sukoba Jevreja i muslimana na Bliskom istoku, pa i protestanata i katolika u Severnoj Irskoj - dakle, i u najcivilizovanijem delu Evrope!)?

Da se i ne spominje dalja prošlost, sa krvolocnim verskim ratovima, konkvistom i inkvizicijom! I sve to upravo "u ime vere"...

Ponovo privodenje (bas nezgodna rec!) nacije veri kroz veronauku tumaci se željom i potrebom da se narodu povrati izgubljen ili vrlo zapušten moral, poštenje i druge bitne vrline ljudske - cemu niko ne može biti protivan. A da treba - treba, i te kako! Drugo je pitanje koliko je to moguce tim putem, ako se ima u vidu sve prethodno receno, a posebno - proklamovane vrline za male pravoslavce? Uostalom, sigurno je da pravoslavlje, pa ni hrišcanstvo uopšte, nije jedino moguce izvorište ljudskog morala ("jedino spasavajuca vera") - inace bi bar pola ljudskog roda bilo "operisano" od vrlina! Da li covek mora da veruje u nešto - u smislu bilo koje religije - da bi živeo casno i moralno? I da li je verovanje jedina garancija takvog života? Da li je uopšte garancija? Može li i ateista biti pošten covek? A hoce li onaj ko sluša veroucitelja automatski postati takav?

I najzad, kada se o školi radi, danas ne bi trebalo da je sporan njen osnovni zadatak: odgajanje slobodnog coveka, koji ce umeti da misli svojom glavom - samim tim i da bude imun prema svim manipulacijama, ukljucujuci i one verske i "patriotske". Coveka koji ce biti dovoljno svestrano i objektivno obavešten da bi mogao slobodno da bira u šta ce (i kome) da veruje, ili da ne veruje. Ništa izvan toga, ništa ispod toga.