Uvredljivo zaobilazeci ministra prosvete i oglušujuci se o demokratsku proceduru i glas javnosti, Vlada Srbije je donela odluku o uvodenju veronauke u škole od 1. septembra 2001. godine. To je neodoljivo podsecalo na vreme komunistickog jednoumlja kada su odluke donošene mimo i nasuprot javnosti, dekretom sa najvišeg mesta.

Clanovi Svetog arhijerejskog sinoda SPC pohitali su da pohvale ovu ishitrenu odluku vlade i ocenili da je "povratak verske nastave u škole prekretnica u duhovnoj i moralnoj obnovi društva" Naime, za one koji je izaberu, veronauka ce biti obavezan predmet, zastupljen u nedeljnom rasporedu sa jednim casom nastave. Pravo na versku nastavu imaju sve tradicionalne religije u Republici, bez obzira na broj vernika u odredenoj sredini. Nastavne programe za ovaj predmet odobravace Ministarstvo prosvete, a pripremice ih Ministarstvo vera i verskih zajednica koje ce predlagati i udžbenike za veronauku i veroucitelje. Uvodenje novog predmeta koštace 1,5 miliona maraka.

Time su se potvrdile tvrdnje onih (pre svega, saveznog i republickog ministarstva vera) koji su o uvodenju veronauke govorili kao o svršenoj stvari dogovorenoj izmedu patrijarha Pavla i predsednika Koštunice. Pragmaticni premijer je u svom "evropskom slalomu nelegalnosti" to usput aminovao, uprkos cinjenici da zakon o verskim zajednicama još nije donet.

Prvi efekti odluke o uvodenju veronauke u škole vec se osecaju. Ministar prosvete, suocen sa teškim problemima vezanim za ekspresno uvodenje novog predmeta (otvorena pitanja cilja, program, udžbenika, kadra, finansija i sl.) - krsti se i levom i desnom rukom. I dok mu pomocnici (S. Turajlic i V. Majic) podnose ostavke on skrušeno i bespomocno "moli Boga da ne bude haosa"! Na drugoj strani, predstavnici crkve i verskih zajednica bezrezervno i kategoricno, kao da je rec o božijoj zapovesti, deklamuju o duhovnoj i moralnoj obnovi putem veronauke u školi.

U toj konfuznoj situaciji, dok se ministar prosvete u nedeljnom Danasu moli Bogu da sve ne ode dodavola, dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Radovan Bigovic, u istim novinama pojašnjava da "Crkva želi da pomogne roditeljima i školi da se mladi ljudi vaspitaju i obrazuju kao prave i celovite licnosti" i poentira da "pluralisticko društvo podrazumeva pluralisticku pedagogiju".

U obrazloženju ove teze dr Bigovic izrice tacnu dijagnozu o "tragicnom položaju školstva danas od osnovnog do visokog obrazovanja. Škole su bezmalo, postale polukriminalne institucije i to je tragicno i ako se tu pod hitno ništa ne preduzme uopšte kad je u pitanju obrazovanje, to ce biti tragedija. Možda i mnogo veca tragedija nego ovo što nam se dogadalo poslednjih deset godina".

Medutim, nije li sofisticka rasprava o veronauci predstavljala zatvaranje ociju pred ovako dubokom krizom našeg školstva; pred cinjenicom da su u visedecenijskom žrtvovanju škole u politicke svrhe kao dželati ucestvovali i prosvetno-kulturni velikodostojnici? Jer nisu uspeli da se oslobode podanickog duha, politicke skucenosti i nisu imali snage da se odupru pritiscima dnevne politike. Zar ce im se u tom poslu sada pridružiti i svestenici koje uzvišeni poziv služenja Bogu, veri i pravdi obavezuje da se suprotstave autoritarnoj vlasti i njenim pogubnim potezima?

Tužno je i ružno da sem malog broja casnih izuzetaka, prosvetni stalež nije ustao u odbranu škole koliko je mogao i morao. Šteta što nakon oktobarskih promena 2000. godine sa raspravom o veronauci nije otvorena šira, principijelna rasprava o reformi celokupnog vaspitno-obrazovnog sistema. Kao predložak mogao je da posluži "reformski paket" koji se, po recima ministra prosvete sastoji od elementa rasterecenja nastavnih planova, borbe za kvalitet i stabilizaciju obrazovnog sistema koji je sistematski razaran u prethodnoj deceniji. Jer, kao što je istaknuto u raspravi o veronauci "više od bilo koje donacije, bilo kakve fabrike, ovom društvu su, dugorocno gledano, potrebni slobodni pojedinci, koji ce misliti svojom glavom i biti tolerantni prema drugacijem mišljenju. Takvi pojedinci najbolja su brana pred eventualnim buducim demagozima i kriminalcima" (V. Markovic).

Ono što dr Bigovic nije rekao a ministri i premijeri i ne pomišljaju jeste porazna cinjenica da su u ovom sunovratu školstva u Srbiji odlucujuce doprinele osnovne institucije države i kulture, ukljucujuci i crkvu. Oni su, veštom zloupotrebom nacionalnog mita za svoje politicke svrhe, rušili mostove prema Evropi i svetu, gušili duhovni integritet pojedinca, izazivali strah, širili beznade, dok nas na kraju nisu potpuno odvojili od civilizovanog sveta. Tako smo dobili zatvoreno, umnogome autisticno društvo u kome su vladali primitivci oliceni u novokomponovanim bogatašima i instant-politicarima.

U društvu na stranputici najdublji pad doživele su školske i kulturne institucije. Najpre se kida tamo gde je najtanje. Problemi škole su indikator a ne uzrok problema globalnog društva. Otuda put iz školskog bespuca, prevazilaženje slabosti vaspitno-obrazovnog sistema nije moguc bez rešavanja problema globalnog društva, bez radikalnog menjanja institucija države i kulture.

Otuda, bez prevladavanja problema globalnog društva, uvodenje veronauke u škole lako se može izroditi u suprotnost. Umesto moralnog i duhovnog preporoda ona može otvoriti put ka još dubljem svekolikom sunovratu. Tu zamku bi zagovornici uvodenja veronauke u škole, morali izbeci. Utoliko pre što bi oni morali znati notornu istinu koju ne spori ni dr Bigovic da se "sustinško versko vaspitanje i obrazovanje uvek odigrava unutar crkve. U Crkvi se radjaju i razvijaju, vaspitavaju istinski hrišcani. U školi teško, ili gotovo nikako".

Mnogo je indikatora koji upozoravaju da ce uvodenje veronauke u škole predstavljati ne put iz školskog bespuca ka moralnom i duhovnom preporodu, vec put u još dublje školsko bespuce, put politicke instrumentalizacije vere, zacementiranih dogmi jedne odredene ideologije i slepe poslušnosti pred autoritetima.

Jovica Trkulja