Dosovski vlastodršci su za proteklih devet meseci svoje vladavine brzo shvatili da su problemi društva razorenog ratom teško rešivi. Stoga su oni, kao nekad komunisti i Miloševicev agitprop, skloni tome da svoju neispunjenu zadacu politicara postave kao zadatak školi; zadatak koji ona po definiciji ne može da reši. Iza ekspresno-voluntaristickog uvodenja veronauke/nauke o demokratiji u škole stoji pokušaj dosovskih lidera ne da omoguce versko/demokratsko vaspitanje i obrazovanje mladih generacija, vec da osnaže svoju sve klimaviju i ofucaniju oficijelnu ideologiju.

Nedeljni Danas izveštava o tome da je na sastanku kod republickog premijera kome su prisustvovali ministri prosvete, vera i predstavnici tradicionalnih crkava zakljuceno da postoje mogucnosti za uvodenje veronauke/demokratije u škole vec u narednoj školskoj godini. Veronauka ce biti uvedena u prve razrede kao opcioni predmet, a pored njega prvacima osnovnih i srednjih škola bice ponuden predmet koji za sada nema ime, ali ce njegov sadržaj biti "obrazovanje za demokratiju, ljudska prava i toleranciju". Uz muk javnosti i ignorisanje strucnjaka, uvode se dva predmeta preko kolena a da niko od kompetentnih nije imao priliku da vidi ni plan, ni program, ni udžbenike za nove predmete.

Dok je o (ne)uvodenju veronauke u škole vodena polemika i tinjajuci rat zagovornika za i protiv spuštanja "nebeskog naroda" na zemlju - alternativni predmet je ostao van optike polemicara, tako da je neizvesno ko ce ga predavati, s kojim ciljem, po kojim programima, iz kojih udžbenika.

Iz Ministarstva prosvete je procurila stura informacija da ce taj predmet imati "socijalizacijsku ulogu, interaktivni karakter i bavice se razvojem svesti o sebi i drugima, kao i drugim oblastima u kojima je nas obrazovni sistem manjkav" (T.K.Cerovic). Zagovornici obrazovanja za demokratiju u školi smatraju da ce ovaj predmet dobro doci mladima u zemlji koja na pragu XXI veka, na razvalinama komunizma i miloševicevizma širice osnovne lekcije moderne politicke istorije. Oni su uvereni da ce ovaj predmet biti ne samo abeceda, bukvar i prolegomena slobode i demokratije u Srbiji, nego mocno orude politicke kulture, pouzdan put ka afirmaciji civilizacijskih vrednosti demokratije, ljudskih prava i tolerancije u istorijskoj, aktuelnoj i operativno-realizirajucoj dimenziji.

U tom smislu oni isticu da je uvodenje ovog predmeta u skladu sa svetsko-istorijskim tokovima i da odlucno doprinosi realizaciji jednog Monteskijeovog "zaveštanja": "Dobro je stvoriti demokratiju za narod, ali postoji još nešto bolje i znacajnije: odgojiti narod za demokratiju".

Medutim, nacin na koji se uvodi i koncipira ovaj predmet u suprotnosti je sa njegovim osnovnim intencijama. Uvodenjem tog predmeta bez javne rasprave uz ignorisanje strucnjaka dekretom o novoj duhovnosti, pogaženi su elementarni principi demokratske procedure i legalnog donošenja odluka o nastavnim planovima i programima. Otuda je izvesno da ce ovaj predmet pratiti brojne slabosti. Pre svega on ce biti opterecen voluntarizmom i formalizmom - iluzijom jedne arogantne i autoritarne vlasti o tome da je dovoljno politickim autoritetom (i nagodbom partijske i crkvene elite) uvesti "versko-demokratsko obrazovanje" u škole koje ce samo po sebi dati pozitivne efekte.

Na taj nacin vec u startu su široko otvorena vrata krupnim slabostima koje ce imati negativne efekte na citav projekat edukacije za demokratiju u Srbiji: voluntaristicki pristup, nedopustive improvizacije i teorijsko-metodološke jednostranosti, nekriticnost, apologetiku i vulgarizacije u realizaciji koncepta novog predmeta.

Uz to, naša sadašnja škola sa svojom pedagogijom usvajanja, a ne osvajanja znanja, sa uciteljima koji u "carobnom obredu" "kroz levak" pune glave znanjem, sa poniženim i prezrenim nastavnicima kao "identifikacionim antimodelom", sa zastarelim i dosadnim programima, suvoparnim formulama koje se bubaju napamet, iskljucivošcu, dogmama, i slepom poslušnošcu pred apriornim autoritetima i hijerarhijom - sigurno nece stvarati autonomne, slobodne i demokratski usmerene licnosti. Rec je o licnostima koje ce umeti da misle svojom glavom, koje su tolerantne prema drugacijem mišljenju i koje su kao takve najbolja brana pred eventualnim buducim demagozima i diktatorima.

Ni demokratija, ni ljudska prava, ni tolerancija ne mogu se svesti na klasicni školski predmet, ni po sadržini, ni po nacinu izvodenja. Zašto? Sa njihovim pretakanjem u poseban školski predmet neminovno dolazi do "cerecenja" i nasilnog uguravanja neizbežno otvorenih "fluidnih" sadržaja, u krute okvire akademskih disciplina i cehovski omedenih parcela . To ce neminovno voditi nedopustivim redukcijama, pretvaranju, demokratije, ljudskih prava i tolerancije u spekulativne teorije, u mrtve formule koje prolaze mimo života, u šeme i crtice kojima se pune glave ucenika. Postoji realna opasnost da se ovo "odgajanje za demokratiju", zamišljeno kao otvoreni, tolerantni dijalog pojedinca sa društvom i svetom, izrodi u svoju suprotnost - da se pretvori u lakejsku apologiju vlasti, u instrument održavanja poretka i noseci stub oficijelne ideologije.

Ovakvi i slicni argumenti razuma i upozorenja strucne javnosti culi su se i u Ministarstvu prosvete. Štaviše, ministar prosvete i njegovi pomocnici su upozorili da ne postoje uslovi da bilo koja varijanta novih predmeta ude u škole sledece školske godine, da ti predmeti mogu imati kontraproduktivne efekte, te da mogu rezultirati definitivnim odbijanjem dece od crkve i demokratije. Jer generaciji "okacenoj" na internet teško da ce biti zanimljiva prica naših crkvenih i partijskih popova.

Uprkos tome, premijer Đindic i predstavnici Crkve i verskih zajednica odlucili su da od 1. septembra 2001. veronauka i obrazovanje za demokratiju, ljudska prava i toleranciju udu u škole kao izborni predmeti. Oko 145.000 daka (90.000 prvaka i 55.000 srednjoskolaca), a sa njima i njihovi roditelji, bice pred hamletovskom dilemom: veronauka ili demokratija!? Na taj nacin kao na casu ocigledne nastave oni su demonstrirali lekciju ne o demokratiji, ljudskim pravima i toleranciji vec bajatu lekciju o drmokratiji i demonokratiji.

U takvoj situaciji teško se oteti utisku da se u dosovskoj Srbiji i dalje povladuje jednoumlju, da se umesto snage argumenta demonstrira argument snage, da se umesto demokratske procedure, problemi rešavaju udaranjem pesnice o sto i dekretom s najvišeg mesta. Vladajuci rezim, posebno vlastodržacka dosovska garnitura, putem simulovanog parlamentarizma i pluralizma bez opozicije a pomocu masovnih medija, stimuliše odsustvo demokratske kulture, normi i procedure. Oni se arogantno oglušuju o glas struke, razuma pa i zdrave pameti, a svaki disonantni glas, ili kritiku na svoj racun, doživljavaju kao napad na demokratske reforme, na temelje države, na srpski nacionalni i državni interes.

Pri tome oni zaboravljaju da taj interes i reforme treba i moraju da artikulišu i drugi subjekti: politicke stranke, udruženja, naucne ustanove, strucne asocijacije, nevladine organizacije, forumi, mediji itd.). Istraživaci i analiticari s razlogom upozoravaju na to da ako se oslanjamo na pamet, mudrost i sposobnost jednoga, svejedno da li pojedinca, organa ili nekoga kolektiviteta, rizikujemo da svoju sudbinu vežemo i prepustimo neodgovornim uzurpatorima i da ponovo gledamo vec videne filmove o srpskoj golgoti i drmokratiji. A sa veronaukom/naukom o demokratiji koje ce obožiti aktuelnu vlast i divinizirati nove vode, gledacemo po svemu sudeci i - demonokratiju.

Da zakljucim, složenom problemu reforme vaspitno-obrazovnog sistema Srbije, ciji je samo jedan segment veronauka/demokratija ne smemo prilaziti kao formalno-školskoj ili politickoj obavezi, kao kampanjskom zadatku. Ona je naša vlastita i najdublja potreba. Jer, tu je rec o formiranju celovitih licnosti, mladih generacija i o njihovoj orijentaciji. Autenticno obrazovanje je veliki duhovni most koji ih vezuje sa glavnim civilizacijskim tokovima modernog sveta. Uostalom, ako je temelj srednjovekovnog društva bila zemlja, novovekovnog kapital-vrednost, izvesno je da ce temelj društva XXI veka biti znanje. Sa ovakvom školom (sa i bez veronauke/demokratije u njoj) Srbiju u tom veku ne ocekuje ništa dobro.

Jovica Trkulja