Na vanrednom zasedanju Sv. arhijerejskog sabora SPC krajem prošle godine odlučeno je da se novim vlastima u Srbiji predlozi da se u sistem osnovnog i srednjeg obrazovanja uvede verska nastava kao redovni predmet. Ovaj predlog je izazvao različite reakcije u javnosti. Najoštrija polemika je vođena na stranicama Danasa povodom teksta Veselina Markovića koji je 25.1. 2001. oštro reagovao: 1) na stav saveznog ministra vera Šijakovića da se u škole uvede veronauka i da se ta materija zakonom reguliše i 2) na predlog episkopa braničevskog Ignjatija da se veronauka u osnovne i srednje škole uvede kao redovan predmet, s tim sto bi pojedini roditelji mogli pismenim zahtevom da svoju decu izuzmu iz nastave.

Sem polemike na stranicama Danasa i na nekoliko javnih tribina, u stručnim i kompetentnim telima nije bilo ozbiljne diskusije o problemu uvođenja veronauke u škole. Oni koji su protiv uvođenja veronauke u škole, smatrali su da to danas nije relevantan problem u Srbiji i jednostavno su ga ignorisali, a oni koji smatraju da veronauku treba uvesti u škole uglavnom su se zadovoljavali time da ponavljaju opšta mesta (o vraćanju veri, tradiciji, duhovnosti, očuvanju nacionalnog identiteta, vaspitnom delovanju). Pri tome su oprezno zaobilazili sve što je u ovom problemu doista problematično i sporno.

Nakon saopštenja Sv. arhijerejskog sabora SPC od 24. 5. 2001. u kojem je upućen "zahtev" državnim vlastima da se veronauka od septembra uvede u sve osnovne i srednje škole i izjave ministra prosvete Kneževića "da se posle stručne rasprave veronauka uvede u nekoliko pilot-škola 2002/03. da bi se kasnije ta mreža proširila" - očigledno da je uvođenje veronauke u škole svršena stvar! Današnje novine obaveštavaju da je Nacrt zakona spreman za skupštinsku raspravu.

Da li su posle ovih odluka i izjava na ravni državnih i crkvenih vrhuški sve dileme u vezi s veronaukom u školi otklonjene i da je sve jasno? Ima li što sporno u vezi sa ciljem, sadržajem i formom ovog predmeta, posebno sa načinom njegove realizacije i kadrovima koji će izvoditi nastavu iz ovog predmeta?

Mada se o ovim pitanjima najpozvaniji i najkompetentniji nisu izjasnili - recimo prosvetno-pedagoški zavodi - u raspravi se jasno iskristalisalo nekoliko spornih momenata:

1) Uvođenje veronauke u škole silom državne volje, negira se civilizacijska tekovina novovekovnog društva po kojoj su država i crkva odvojeni entiteti. Istorija nas upozorava da je sporno i opasno ako se Crkva i država, odnosno njihove vrhuške poistovećuju u vršenju vlasti. To nije donosilo dobra ni Crkvi ni državi. Posao države nije da se bavi širenjem (bilo koje) religije, već da stvara uslove da pojedinci slobodno i neometano ispoljavaju svoju veru. Tu se posao države završava. Religija je intimna stvar svakog čoveka. Škole koje su već laicizirane ne bi trebalo uvoditi u te vode. To je posebno opasno u multietničkim i multikonfesionalnim društvima.

2) Princip moderne laičke države podrazumeva neutralnost države koja se ne može koristiti za promociju bilo koje koncepcije dobrog života i pogleda na svet. Ovo stoga jer niko ne može tvrditi da je njegova koncepcija dobrog života tj. njegova religija, ideologija, pogled na svet i sl. superiornija u odnosu na druge. Veronauka u školi je upravo takav pokusaj, favorizacija određenog pogleda na svet i kvaliteta života. Time se narušava princip pravičnosti, jer i najtolerantniji način uvođenja veronauke u škole (onaj koji bi omogućio svima pravo na slobodu veroispovesti) doveo bi do podele dece unutar škole na ateiste i vernike, a potom na vernike različitih veroispovesti. U tom smislu iskustva s veronaukom u Republici Srpskoj, BiH i Hrvatskoj su obeshrabrujuća i tragična.

3) Uvođenje veronauke u škole predstavljaće grubo kršenje republičkog i saveznog ustava koji u svemu izjednačavaju građane Srbije i SRJ, bez obzira na versku, nacionalnu i političku pripadnost. Realno je očekivati da taj predmet neće biti obavezan za učenike koji pripadaju nepravoslavnim nacionalnostima ili ateistima. Jer, školske "vlasti" nisu, niti će biti u mogućnosti da svim nacionalno-verskim grupacijama omoguće nastavu iz veronauke. Time otpada argument zagovornika da uvođenje veronauke u škole spada u osnovno ljudsko pravo. Naprotiv. Definisanjem Srbije kao verske pravoslavne države dovodi se u pitanje ravnopravnost građana Srbije u kojoj postoje tri verske zajednice (pravoslavna, katolička, islamska) i još dvadesetak drugih.

4) Sadržaj i idejna (tačnije ideološka) usmerenost i instrumentalizacija veronauke su posebno delikatno pitanje. Nesporno je da bez (sa)znanja o religiji, Bogu, Crkvi kao važnoj dimenziji ljudske istorije, nema celovitog humanističkog obrazovanja, niti mogućnosti razumevanja najznačajnijih kulturnih, umetničkih i dr. sfera duhovnosti i tekovina naše civilizacije. Međutim, ukoliko se fenomen religije svede na veronauku i ona proglasi obaveznim predmetom - on prerasta u (re)presiju na slobodu savesti i uverenja. Pogled na svet se bira a ne nameće!

5) Koncept veronauke u školi podrazumeva pored saznajne i vrednosnu dimenziju. Od učenika se očekuje da ne samo ovlada (sa)znanjima iz istorije i dogmatike pravoslavlja, već i da to usvoje, interiorizuju kao svoje uverenje, vrednost i stav prema svetu i životu.

6) Poseban problem u realizaciji veronauke u školama predstavljaće i tzv. nastavni kadar. Pravoslavnu veronauku će predavati samo svestenici tj. mesni parosi i diplomirani teolozi. Oni će se bez neophodnog pedagoškog iskustva, odgovarajućih učila, udžbenika i dr. nastavnih sredstava suočiti sa nepremostivim teškoćama. U najboljem slučaju oni bi fenomen religije interpretirali sa stanovišta pravoslavne teologije i dogmatike, zanemarujući pristupe i interpretacije sa stanovišta drugih religija i drugih naučno-filozofskih disciplina.

7) Uvođenje veronauke u škole mimo ozbiljne javne rasprave i bez elementarnih stručno-pedagoških priprema, odlukom "iza zatvorenih vrata" i dekretom sa najvišeg mesta, podseća na jedno drugo vreme "jednoumlja", kada je komunističkim dekretom uveden u škole predmet koji se zvao "marksizam". Taj predmet je bio obavezan za sve učenike srednjih škola i studente od Vardara do Triglava.

Slično današnjim dosovcima i zagovornicima veronauke u školi, tadašnji komunistički vlastodršci su pošli od voluntarističke iluzije da je dovoljno samo uvesti adekvatne oblike obrazovanja (juče marksističkog, danas verskog) pa će ono samo izmeniti stvarnost. Takav pristup je izraz autoritarno-etatističke prakse u kojoj se osnovna veza podanika sa datim poretkom ostvaruje manje ili više represivnom ideološkom indoktrinacijom, pa se otuda prisustvo ili odsustvo, odnosno uspeh ili neuspeh te indoktrinacije s razlogom smatra faktorom ponašanja i delovanja podanika.

Tako su tadašnji komunistički političari neispunjenu zadaću svoje politike postavili kao zadatak školi, tj. "marksizmu", zadatak koji ona, po prirodi stvari, nije mogla da reši. Ali, zato je uspešno ogađen marksizam a Marks pretvoren u apologetu rezima. Ostale su kao opomena na tu strasnu manipulaciju opore i gorke sintagme učenika i studenata: "dosadan kao marksizam", "mrzim te kao marksizam", ‘popuješ kao profesor marksizma".

Uspinjanje i ideološko-političko etabliranje Miloševićevog rezima krenulo je od koncepta tzv. integralnog marksizma u školama (a ne marksizma u okviru filozofije, sociologije, ekonomije). Možda nije slučajno što je ideološko-političko etabliranje dosovskog rezima započelo uvođenjem u škole veronauke, a ne nauke o veri.

Zato su marginalizovani oni koji su se zalagali da se fenomen religije potpunije elaborira kroz drugačiji koncept predmeta koji bi se mogao zvati "osnovi poznavanja religije", ili "istorija religije" i da bi taj predmet morao da obuhvati istoriju religije, filozofiju religije, sociologiju religije i sadržaj religije onako kako je zapisan u knjigama same religije. Reč je o kulturološkom predmetu koji bi obuhvatao i nacionalno i univerzalno. Shodno tome nastavnici bi se tražili u univerzitetskoj sredini uključujući i teologe.

Dakle, pitanje uvođenja veronauke u škole je izuzetno delikatno i složeno. Ono je zahtevalo daleko ozbiljniju, siru i stručniju raspravu koja je morala obuhvatiti sva pitanja koja se tiču reforme obrazovanja i uključiti što više stručnjaka, profesora, roditelja i same dece. Stoga se pripremimo za bumerang-efekte i odgovor učenika: "dosadan kao veronauka" "popuješ kao veroučitelj"!

Jovica Trkulja