U demokratskim zemljama krajnje je neuobičajeno da se crkveno poglavarstvo i kandidat za premijera konsultuju oko sastava vlade. To se odnosi čak i na demokratske države teokratske provinijencije kao sto je Izrael. Ali ne i na Srbiju, koja je krajem prošle godine doduše samo pretendovala da ce zahvaljujući današnjoj vladi ubrzo postati demokratskom. Kao kandidat Patrijaršije, Vojislav Milovanović postao je republički ministar vera. Nakon pola godine, izašao je pred Skupštinu i javnost sa "Nacrtom zakona o verskoj slobodi".

Ako se ovaj nacrt zakona usvoji, Republika Srbija neće imati poseban zakon niti o jednoj pozitivnoj slobodi - slobodi štampe, pravu zbora, dogovora i političkog organizovanja, slobodi govora i slobodi savesti - ali ce imati o "verskoj slobodi", kao da je ona najvažnija od svih sloboda. S druge strane, savezni ministar vera, već vise meseci, a njegov republički kolega od nedavno, uporno tvrde da "veronauka u javnim školama spada u osnovno ljudsko pravo", a Bogoljub Šijaković ponekad čak i oštrije: "da je to fundamentalno ljudsko pravo". To naravno nije tačno - (vidi tekst Ljubiše Rajića: "Zašto ministar laže" Danas od 19. juna) - nego zapravo fundamentalno ljudsko pravo nije ni sloboda verovanja.

Sloboda verovanja je izvedena iz osnovnog ljudskog prava SLOBODE SAVESTI: slobodu da verujem ili ne verujem, da budem gnostik ili agnostik, adventista, šiit, budista, bahajac, pravoslavac, teist ili ateist, da menjam svoj pogled na svet po vlastitom nahođenju - a da država bude u tom pogledu apsolutno neutralna i da mi upravo to fundamentalno pravo ne samo garantuje, nego i omogući u svakodnevnom životu. Otuda je osnovno liberalno načelo da je religija privatna stvar svakog pojedinca i neprestana borba liberalizma širom sveta sa raznim crkvama, radi funkcionisanja ovog načela.

Ta vekovna borba za slobodu savesti traje i danas, a simptomatično je da naši ministri i drugi zagovornici obaveznosti veronauke u državnim školama nikada nisu spomenuli da u SAD veronauke nema u javnim školama, iako je reč o državi u kojoj religija igra daleko veću ulogu u javnom i privatnom životu nego u zemljama EU, a da o Srbiji ne govorimo.

Ovo je zapravo protivustavan nacrt zakona o verskim zajednicama i uvođenju veronauke u osnovne i srednje škole u Srbiji. U celom zakonu se polazi od načela da crkva NIJE odvojena od države i nigde se izrekom ne garantuje jednakost svih verskih zajednica. Suprotno čl. 18 Ustava SRJ: "CRKVA JE ODVOJENA OD DRŽAVE. Crkve su RAVNOPRAVNE u vršenju verskih poslova i verskih obreda", kao i Ustava Srbije, čl. 41 koji jamči slobodu savesti ali u stavu 2 navodi da su "verske zajednice odvojene od države", ovaj zakon ako bi bio usvojen bi zakonski sankcionisao ukidanje odvojenosti crkve od države, jer uvodi u državne škole crkvenu veronauku kao OBAVEZAN predmet za sve učenike, a etiku kao izuzetak.

Isto tako, u članu 2 nacrt proklamuje kao načelo neutralnosti: "ne postoji državna religija", a ne načelo "država je neutralna prema pogledima na svet" ili "država garantuje slobodu savesti i neutralna je u odnosu na shvatanja duhovnih vrednosti". Po ovom nacrtu, građanin Srbije je zapravo teist, a sve drugo je privilegija, a ne podjednako pravo kao i biti teist.

Ovim Nacrtom pokušava se uvesti protivustavno načelo NERAVNOPRAVNOSTI verskih zajednica. U preambuli nacrta se prvo krajnje nekritički govori o ulozi SPC (svaka sličnost sa preambulom Ustava SFRJ iz 1974 je namerna), i zatim ona se zajedno sa katoličkom i luteransko-reformatorskom crkvom, islamskom i jevrejskom verskom zajednicom svrstava u red privilegovanih crkava: SPC je tradicionalna, a gore pobrojane su istorijske, da bi se u članu 6 one sve zajedno nazvale tradicionalnim verskim zajednicama i priznaje im se ogromna privilegija, svojstvo pravnog lica i običnim izrekom se upisuju u Registar verskih zajednica, za razliku od svih drugih postojećih, registrovanih i od države za sada priznatih verskih zajednica koje MORAJU da prođu mukotrpan proces registracije - kao da nikada ranije nisu postojale.

Ministarstvo ima, zapravo, diskreciono pravo da im odbije registraciju, gle ironije, pozivom na Ustav (a reč je o protivustavnom nacrtu zakona) ili pozivom na zaštitu "javnog poretka" - omiljenu frazu svih autoritarnih i diktatorskih poredaka. Zapravo Ministarstvo vera Srbije na sebe preuzima funkciju tela koje će svim verskim zajednicama osim" tradicionalnih i istorijskih" odrediti moralno-versku podobnost. Takođe, samo verske zajednice pomenute u preambuli ovog Nacrta imaju, po predlagaču, pravo na izvođenje nastave veronauke.

Pravno krajnje nemušto, a pojmovno i jezički višesmisleno se regulišu finansijski odnosi države i voljom Ministarstva registrovanih verskih zajednica. Vrhunac predstavlja član 22 "Ograničenje verske slobode", koji se odnosi ne samo na ispovedanje vere nego i "ubeđenja" i njime se može zabraniti sve što se hoće. Pravnu prazninu i nedostatak predstavlja i to što u završnim i prelaznim odredbama nema pomena zakona (naprimer pojedinih odredaba Zakona o školstvu) koji bi usvajanjem ovoga nacrta prestali da važe.

Član 14 "verska nastava" je priča za sebe. Kako može da se izvan Zakona o školstvu uvodi bilo koji obavezan predmet u osnovne i srednje škole u Srbiji? Ovaj "udar", ministar pokriva navodnom sednicom Odbora za školstvo koji je navodno prihvatio ovaj nacrt. Ako je to tačno, onda je pitanje ko je podnosilac spornog nacrta zakona: Ministarstvo vera ili Vlada Srbije. No, svejedno. Ovaj nacrt treba gledati u okviru opšte post-oktobarske politike klerikalizacije društva. Naime, svakome kome je odistinski stalo samo do toga da mlade generacije steknu znanja o religijama i civilizacijama kao i o istoriji najvećih religija, jasno da je za taj problem u Srbiji rešenje u predmetu "Nauka o religijama i civilizacijama" , a nikako ne u nastavi veronauke, naročito ne samo one "tradicionalnih crkava".

Što se nastave veronauke tiče, svaka verska zajednica je slobodna da je vrši IZVAN redovne školske nastave. Ono što ovaj Nacrt pokušava i propratni ultimativni zahtev verskih starešina "tradicionalne i istorijskih crkava" je da vrući krompir finansiranja i organizovanja ove javno-pravno zaštićene privatne nastave prebaci na državu i totalno osiromašene školske fondove. To što bi uvođenje veronauke ponovo podgrejalo nacionalnu diferencijaciju, frustracije i strahove, samo pojačalo autoritarnu dimenziju škole i značilo kraj kritičkog mišljenja za celu školsku omladinu nije do sada impresioniralo nikoga iz vladajuće garniture.

Nije ni činjenica da u predizbornom "Paktu sa Srbijom" DOS-a o veronauci nema ni reči, ali zato ima puno čvrstih obećanja o reformi školstva, nauke, socijalnog i političkog sistema, likvidiranju kriminalizovane i uvođenju pravne države već prvog, najkasnije stotog dana od dolaska na vlast. Od obećanih reformi nema ništa, a umesto njih imali smo prvo antimiloševizam kao legitimacionu osnovu novog režima. Da li ovaj nacrt Zakona o verskim slobodama i paralelne akcije u Vojsci Jugoslavije znače uvod u novu legitimacionu fazu DOS-a: klerikalizam i opštu klerikalizaciju društva?

Dr Laslo Sekelj sociolog, Institut za evropske studije