Iskušenja ponavljanja rdave prošlosti, naše u osnovi tradicionalisticke i zatvorene kulture, vise su nego velika i dosad nažalost mnogo puta potvrdena. Ako želimo da ih izbegnemo ili bar da ih bitno smanjimo i ako želimo da naša proklamovana zalaganja za moralnu, politicku i kulturnu obnovu ne ostanu samo deklarativna, onda je neophodno da se na ozbiljan i odgovoran nacin suocimo sa greškama prošlosti. Ovaj bolan proces još nismo pokrenuli, a pojedine nacionalne institucije koje su u proteklom razdoblju nacionalnog sunovrata imale i te kako udela, izlaze sa inicijativama za svoje novo društveno pozicioniranje. Rec je o inicijativi Srpske pravoslavne crkve (SPC) za uvodenje veronauke u škole ali i njenim ambicijama za prisustvom crkve u svim institucijama društva (bolnice, kasarne, zatvori, javne institucije...).

Ovakva nastojanja obrazlažu se potrebom moralne obnove naroda nakon, kako se objašnjava, njegovog obezboženja usled visedecenijske prisilne komunisticke ateizacije. Inicijativu, pored crkvenih krugova, Ministarstva za verska pitanja, pojedinih politickih aktera i udruženja gradana, podržava deo nacionalnog korpusa koji tradicionalno u jedinstvu krune, krsta i maca nalazi ostvarenje nacionalnog ideala.

Vrednosna konfuzija razorenog društva nakon populisticko-nacionalisticke oluje, stvara osecaj zagubljenog identiteta i ne retko nacionalne inferiornosti i neukorenjenosti. Tezina situacije nalaze neodložnu potrebu ozbiljnog razmatranja ukupne kulture i to je jedan od najprecih zadataka. Religiozno iskustvo u tom smislu nije izuzetak. Kako se radi o problemu od opšteg društvenog interesa, prirodno je da se ne mogu nametati parcijalni interesi bilo kojih socijalnih ili interesnih grupa i da se do solidnih rešenja mora doci konsenzusom celokupne javnosti. Savremeno diferencirano i stratificirano društvo ne cine samo vernici, niti su svi vernici pripadnici iste konfesije. Problem je kod nas dodatno složeniji zbog cinjenice da je u našoj prošlosti versko iskustvo bilo duboko prožimano politickim sadržajima a ekumenska praksa ima vrlo slabu tradiciju

Nakon svega kroz sta smo prošli poslednjih petnaestak godina, kriticka javnost od SPC kao znacajne nacionalne institucije ocekuje nekoliko stvari. Pre svega se išcekuje da li ce SPC preci bez ozbiljnijih propitivanja, takoreci cutke, preko svoga delovanja tokom proteklog razdoblja? Stice se utisak da nezadovoljstvo, pa i bes javnosti koji su okrenuti prema vrhu bivšeg politickog rezima, kao da oslobadaju druge društvene i nacionalne aktere odgovornog ispitivanja vlastitog delovanja. SPC, kao i druge nacionalne institucije koje su imale ne malog udela u "sludivanju naroda", u tom smislu nažalost još ne pokazuju znake, barem javno, preko potrebnog suocavanja sa vlastitim proteklim angažovanjem. A za to ima dosta valjanih razloga.

Kako ce se, recimo, objasniti prisustvo pojedinih arhijereja uz skute onima koji su ognjem i macem harali Bosnom i za kojima su raspisane medunarodne sudske poternice? Treba li sadašnje cutanje o tome (koje zamenjuje doskora puno opravdavanje takvog "ostajanja uz svoj stradalni narod"), shvatiti kao vidljiv znak odsustva moralne vitalnosti SPC? Nije li dvehiljadugodišnja istorija hrišcanstva mnogo puta pokazala da je jedinstvo krsta i maca opasno iskušenje pre svega za crkvu i da su mnogo puta posle toga bila potrebna njena velika pokajanja? Takvi angažmani crkve ne mogu se pravdati ni najuzvišenijim ciljevima, kao sto je u navedenom slucaju bilo pravdanje odbranom nacionalnih interesa.

Sve i da su nacionalni interesi i bili stvarno ugroženi na nacin kako je to prikazivala manipulatorska rdava politika, crkva je trebalo i iz nacelnih i iz moralnih razloga da se drži svoje pastirske misije. Nesrece i zla kojima smo bili svedoci tokom proteklih godina, ne mogu se potisnuti u zaborav jer to prosto nije moguce. Kada je rec o SPC i njenim najvišim interesima, odsustvo moralne strogosti prema vlastitom iskustvu ne može se nadomestiti prostim širenjem upražnjavanja verske prakse i ambicijama ka prodoru crkve u sve institucije društva.

Ispunjenje naloga vere ostvaruje se pre svega kroz dosledno upražnjavanje, recju i delom, moralnih vrlina. Pastirska snaga i društveni autoritet crkve potvrduju se upravo kroz te principe. To je zahtevno i u teorijskom, teološkom smislu (jer su izazovi savremenog sveta veliki) i u neposrednom pastirskom iskustvu.

Metodološki nije najcelishodnije da se javna rasprava za ili protiv uvodenja veronauke u škole, svodi na analizu Starog i Novog zaveta (ili možda sutra i religioznih spisa drugih konfesija). Za pristojno uredena društva mnogo je važnije kako ce se, bez sumnje neupitan fenomen religije i religioznih potreba coveka, uklopiti u društvenu vrednosnu matricu na nekonfliktan nacin. Sporenja o etickim, i ne samo o etickim problemima religioznih spisa, traju od njihovog nastanka i teško da ce izmeniti imanentnu potrebu coveka za odgonetanjem tajni coveka, života, smrti... Covek rešava tajne individualnog i univerzalnog smisla posvecen religijskim ucenjima ali i ontološkim neteistickim formama. Ne retko i najcešce se upražnjava i jedno i drugo iskustvo, pri cemu se najcešce ostaje na površnosti i ritualnosti.

Covek je izmedu ostalog i homo religiozus koji u okviru humanizovane zajednice mora imati mogucnost nekonfliktnog izbora odgonetanja svih tajni života. Heteronomna osujecenja koja prate covekovu egzistenciju ( koja izmedu ostalog tvore i rodno mesto religijskog iskustva), neotudivi su elementi našeg bica i bivstvovanja.

Zatvorena, staticna društva teze ka uspostavljanju neupitne hijerarhije svih vrednosti, oslanjajuci se uglavnom na tradiciju, lokalizam i vecno ponavljanje istih formi društvenog ponašanja. Razudenost društva, njegova socijalna diferencijacija i artikulacija razlicitih interesa, kao i živa komunikacija sa spoljnim okruženjem, smatraju se opasnošcu. Na moderne procese socijalne diferencijacije i izgradnje demokratskih institucija i procedura, konzervativizam priziva na jedinstvo i slogu u otporu "spoljnim" opasnostima. Kod nas se konzervativizam, ocuvanje organskog jedinstva naroda, prepoznaje kroz anahronu sintagmu "Samo sloga Srbina spasava". U svetovnom smislu, to se prepoznaje kroz preferiranje jedinstva u veri, jeziku, tradiciji i teritoriji (ujedinjenje "svih srpskih zemalja").

U verskom smislu, organsko jedinstvo naroda obezbeduje se oživotvorenjem sintagme "da se Srbi obože, umnože i slože". Nastojanje za ocuvanjem organskog jedinstva naroda, prepoznaje se kroz isticanje principa sabornosti srpskog naroda. Pojam sabornosti dolazi uglavnom iz crkvenog polja ali je on dobio i svoju svetovnu legitimnost. Princip sabornosti je u ozbiljnom neskladu sa jednim od savremenih svetovnih principa, gradanstvom. U verskom smislu, sabornost shvacena i upražnjavana izvan i iznad liturgijskog jedinstva, ulazi u sferu svetovnog po pravilu sa arbitrarnim pretenzijama. To regeneriše narodnjaštvo i umesto gradanskog principa stalne kontrole i ventilacije svih društvenih institucija i procedura, izražava se težnja ka "sabornom voljom" uspostavljanju "pravih nacionalnih tradicionalnih vrednosti" u okamenjenu socijalnu matricu društva.

Princip gradanstva je novovekovno evropsko iskustvo i u suprotnosti je sa organski shvacenim jedinstvom naroda. Sa stanovišta religioznog iskustva, princip gradanstva ne osujecuje pojedinca u njegovim individualnim i kolektivnim verskim potrebama. Gradanstvo pojedinca stavlja u poziciju odgovornosti, sto rezultira stvaranjem kriticke svesti okrenute i prema svetovnom i prema religijskom iskustvu. Gradanska društva su otvorena i dinamicna, sa stalnom tendencijom uspostavljanja društvene ravnoteže na uvek višem nivou. Princip gradanstva razvio je princip modernih demokratskih društava, princip sekularnosti društva.

SPC je u odnosu na gradanski, dakle evropski princip uredenja društva, bila i ostala vrlo kriticna. Njeni uticajni teolozi (Nikolaj Velimirovic) govorili su da je iz novovekovnog evropskog iskustva proteran Bog i da pravoslavna Srbija nikako ne sme ici tim putem. Slican kritican odnos prema zapadnom iskustvu imaju i danas najuticajniji arhijereji ali i deo "nacionalno odredene" elite, nalazeci u iskustvu zapada pre svega dekadenciju i moralno srozavanje.

Problem odnosa izmedu principa sabornosti i gradanstva danas je utoliko aktuelniji sto su naša svetovna nastojanja veca da se ukljucimo i integrišemo u Evropu. Ako i stvarno a ne samo deklarativno želimo u Evropu, onda moramo znati da to ne znaci samo ukidanje viza, obezbedenja dobrog materijalnog standarda i spokojnog života gradana. To pre svega znaci evropeizaciju naših institucija, sto nikako ne treba shvatiti kao ukidanje njihove samobitnosti i identiteta. To podrazumeva prevladavanje konzervativizma i, sa stanovišta samih institucija, lose svetovne i verske prakse. Nema mesta strahu od ucestvovanja u evropskoj i svetskoj zajednici naroda. Ima potrebe shvatanju tog procesa kao cina preuzimanja mnogo vece odgovornosti za izgradnju vlastitog identiteta, pre svega na bazi novovekovne prosvecenosti. Zadržavanje starih shvatanja i ponašanja objektivno vodi ka civilizacijskoj margini.

U Srbiji je, imajuci u vidu svu njenu složenost, nužan stalan i dobrom voljom voden dijalog kako izmedu vernika i ateista, tako i izmedu razlicitih verskih zajednica. Odnosi izmedu brojnih verskih zajednica moraju se zasnivati na razvijenijoj ekumenskoj praksi. Prirodno je da vece verske zajednice osecaju odgovornost za dobar položaj manjih zajednica (i da se manje verske zajednice ne proglašavaju olako za sekte), kao sto je prirodno da se izmedu vernika i ateista vodi razborit dijalog i medusobno uvažavanje. Sekularno društvo, ka cemu treba da stremi demokratska Srbija, ne uskracuje verska prava gradana. Svetovne institucije su servis svih gradana (škole, bolnice, kasarne, preduzeca,...) u kojima gradani ostvaruju svoje zajednicke svetovne potrebe. Verske potrebe zadovoljavaju se u verskim objektima i institucijama verskih zajednica.

Dobro je da se u školama izucava univerzalno religiozno iskustvo. Verska poduka treba da se slobodno organizuje u okviru verskih zajednica. Srbija treba da izbegne žurbu u novom uredenju položaja i prakse verskih zajednica. Svako pretenciozno i iskljucivo nametanje bilo rigidnih ideološko-politickih, bilo verskih sadržaja, neminovno se pretvara u lov na ljudske duše i po pravilu završava u neslobodi. Nakon svega sta smo preživeli, barem bi to trebalo da imamo na umu.

Pavle Radic, clan Izvrsnog odbora Socijaldemokratske unije