Problem mesta veronauke u našem obrazovnom sistemu jeste deo šireg pitanja o tome kakav nam je kulturni model potreban nakon komunizma i Miloševiceve vladavine. Crkva i njeni zastupnici, za taj problem imaju, izgleda, gotovo rešenje koje se sastoji u prostom "vracanju u predašnje stanje" citavog društva u nameri da se samoj crkvi vrati mesto koje je imala pre komunizma. Protivnici ovakve zamisli najcešce se a priori oznacavaju kao komunisti, kao anacionalni, ili vec nekako slicno. Jedino nije jasno da li se ovakvo obeležavanje vrši iz potrebe da se neistomišljenici politicki diskvalifikuju tako sto ce biti oznaceni kao pripadnici poraženih snaga, ili se to cini prosto iz neznanja. Potreba da se komunizam porekne prilicno je normalna u ovom trenutku, ali izgleda da smo na dobrom putu da s prljavom vodom izbacimo i dete. Za komunizam se uporno vezuju stvari koje s njim nikakve veze nemaju.

Srbijom se siri cudnovato uverenje da niko pre komunista nije posumnjao ni u crkvu ni u smisao božanskog poretka, uverenje kojim se misli da se dovodi u pitanje komunizam, a zapravo se problematizuje nekoliko poslednjih vekova evropske istorije. Ovde se najzad mora rašcistiti sa idealizacijom crkve, kao i sa tezom da su ateizam izmislili komunisti. To jednostavno nije istina. "Pobožnost je opijum za dušu" - uzvikuje jedan od likova Rusoovog romana "Nova Eloiza", a glavna junakinja na pitanje kako je moguce da njena deca ne uce veronauku, odsecno odgovara: "Ja želim da od njih napravim hrišcane", godina je 1761. Neka od najvecih dela evropske literature dovode u pitanje autoritet crkve, a mnoga i samo postojanje boga. Zastupnici crkve i sama crkva drže se Dostojevskog kao da je to jedini pisac koji je ikada živeo.

Jesu li oni ikada citali Rablea (koji, uzgred budi receno, nije ništa manji pisac)? Oni su uvereni da su sale koje problematizuju stvarnu pobožnost svestenstva izmislili boljševici. Neka citaju Cosera (XIV vek).

Ogranicavanje uticaja crkve u društvu nije tekovina naše neposredne prošlosti. Proterivanje crkve iz javnih škola, i generalno ogranicavanje njenog uticaja u društvu nisu komunisticka ujdurma. Sekularizacija je velika tekovina evropske istorije. Njome se, pritom, uopšte ne problematizuje hrišcanstvo i vera u boga, vec pozicija crkve, a to nikako nije ista stvar. Vracanje veronauke u škole zato je potez retrogradan i bespotreban.

Glavni argument vracanju veronauke u škole jeste teza da su vera i crkva koja je zastupa nužan uslov moralnosti, krajnje cudno uverenje za Evropu na pocetku XXI veka. Da li iz toga treba da zakljucimo da u vremenima u kojima je crkva bila sve i svja nije bilo zlocina? Ili da ih je bilo manje? Da su ljudi bili manje zli? Da su manje i manje svirepo ubijali jedni druge? Postuliranjem prisustva crkve u školi kao nužnog osnova moralnosti implicitno se priznaje da citavo naše društvo, sa svim svojim snagama, nije u stanju da stvori moralnog i normalnog pojedinca. Naše društvo zaista jeste u jadnom stanju, ali na osnovu cega se pretpostavlja da je SPC u boljem? Na ovaj nacin crkvi se dodeljuje uloga glavnog moralnog arbitra koja joj apsolutno ne pripada.

Kada je rec o moralnosti koja bi ovim putem trebalo da se vaspostavi, još jedan omiljen argument je onaj prema kome su u doba komunizma stvorene generacije ljudi koje su moralno i u svakom drugom pogledu upropašcene. Kaže se da su ti ljudi lišeni osnovnih hrišcanskih vrednosti. Otprilike, ispada da su ljudi koji su odrastali tokom, recimo, šezdesetih i sedamdesetih godina, listom nemoralni, takoreci falicni. Tu famu s komunizmom i moralom treba jednom rašcistiti: komunizam zaista jeste suluda ideologija, sa vlastitim, sada vec tragikomicnim mitološkim sistemom, i sa vlastitim idolima. Ali, sta to znaci na planu prakticnog morala? Da li to znaci da su ljudi koji su tada odrastali uceni da lazu, kradu i ubijaju?

Koliko je meni poznato, sa ili bez vere u boga, svi normalni roditelji svoju decu ucili su da budu vredna, poštena i pristojna, kao sto normalni roditelji i inace cine, a tako je bogami cinila i škola. Sve ovo ne zato sto je komunizam bio valjan, vec zato sto nije bio anarhican. Bio je to rigidan sistem kome je red odgovarao, i koji je, bas kao i Nikolaj Velimirovic (taj aktuelni nacionalni guru) zastupao tezu o "trulom zapadu". Uostalom, nije ni cudo sto je komunizam uspeo da se održi bas u patrijarhalnim, da ne kažem zaostalim društvima poput našeg, i još je manje cudno sto se on ovde, do dana današnjeg, mesa sa slovenofilstvom i antizapadnjaštvom.

Iza teze da je komunizam sasvim uništio hrišcanski moral krije se, pored toga, jedna otužna vizija hrišcanstva, i još otužnija vizija coveka: posto su komunisti isprali mozak narodu marksizmom, sada cemo mi to isto uciniti veronaukom, po principu homeopatije, i sve ce biti u redu. Iz ovoga sledi da je ljudima moguce u glavu ulivati apsolutno bilo sta, a sledi i to da je za samo pedeset godina moguce izbrisati dve hiljade godina hrišcanske etike (u tom slucaju, komunizmu svaka cast, a hrišcanstvo ionako nije nizašta). Ali, naravno da stvari ne stoje tako: elementarne hrišcanske vrline žive i bez prisustva i podrške crkve, i pre nje: ne ubij, ne kradi, ne lazi; to su Budine poruke nekih pola milenijuma pre Hrista, to su, jednostavno, elementarne ljudske vrednosti koje i društva oslobodena tutorstva crkve sasvim lepo sprovode u delo.

U Srbiji je zaista došlo do krize morala, ali ona se desila pre svega u poslednjih deset godina, i to iz mnogo prozaicnijih razloga: zbog rata, siromaštva i sistematskog razaranja društvenih institucija. A bas u tih deset godina crkva vise nije bila onako sputana kao ranije.

Stvar je jasna, moral je moguce održati i bez prisustva crkve u školama. Time se ne dovode u pitanje ni vera, pa ni crkva, vec se poštuju elementarna civilizacijska dostignuca. Zapadnoevropske zemlje davno su to ucinile, i nisu zbog toga propale, niti su narodi izgubili svoj identitet. Muku sa veronaukom uglavnom muce samo istocnoevropske države koje se pitaju sta ciniti posle komunizma. Paradoksalno, ali da nije bilo komunizma, mi ovu diskusiju ne bismo ni vodili. Naša zemlja bi (želim da verujem da bi tako bilo) u svom prirodnom demokratskom razvoju odbacila dominantan položaj crkve i njeno prisustvo u obrazovnom sistemu.

Sasa Stevic, Beograd