Tesko da bi moglo da se smisli bilo sta sto bi moglo da doaka agresivnosti "novih vernika", onih kojima je 50 godina "branjeno da veruju" (o, zar je i to moguce?) i bojovnika medju staroverujucim. Kad ono, odjednom, eureka - veronauka u drzavne skole.

Mozda nije vazno to sto je to jedina brza stvar nove vlasti, sto je to valjda neka "kontra" "legitimistima", sto se u gadnoj besparici medju nastavno osoblje uvode jos dve vrste popova (izvesno, buducih strajkbrehera), sto je to jedina revolucionarna stvar u dugo dugoj evoluciji... Nevazno je to sto je jedan broj bivsih komunista taj potez shvatio kao jevtinu indulgenciju za sve svoje komunisticke i neokomunisticke grehe. Nemaju oni razloga za novu samouverenost, a blago bih im savetovao: "Ne verujte Djindjicu ni kad darove donosi!" Jedino mi je u svemu tome zao "prvaka", one dece koja tek polaze u skolu, bez obzira koju ce od dve veronauke izabrati njihovi roditelji (jedan ili oba, a sta ako se ne slazu?) valjda u zelji da se time iskupe za svoje ranije neverovanje ili u zelji da potvrde pripadnost novokomponovanim (gradjanskim) demokratama!

U kontekstu prisiljavanja na veronauke u drzavnim skolama moj problem je vezan za nesto drugo. Naime, da li vernici mogu ili da li smeju lagati u ime uvodjenja veronauke u drzavne skole? Da li se u procesu vaspostavljanja Vere u Boga i Demokratiju moze i sme pozivati na neistinu i nepotpunu istinu, manjkave argumente uopste? Ako se manemo argumenata tipa "treba da se harmonizujemo sa Evropom" (vidi, odjednom, nista manje - oni kao takvi pa jos Evropljani) i onih koji proizlaze iz nerazumevanja danas vladajucih shvatanja u pedagogiji i psihologiji, dolazimo do pozivanja na nalaze javnomnjenskih istrazivanja. (Ali ti nalazi, kako rece jedan od bojovnika, nisu ni vazni, vazna je, valjda "harmonizacija sa Evropom"!) O cemu je rec?

Ovih dana i nedelja oni koji se zalazu za dve verske nauke u drzavnim skolama cesto potrzu jedan demokratski argument - sta misli javno mnenje. Posto se ponesto bavim sondazama javnog mnenja i ponesto o tome znam, naravno da mi ta argumentacija privlaci paznju. I uopste, visoki postoci na bilo kojoj strani, pro vs. contra, izazivaju paznju, ali i sumnju! A povodom inauguracije vere u Veru i Demokratiju, bas su se culi visoki postoci. Jednom je to 87 odsto, drugi put 74 odsto, a uvek nekako se cuju samo postoci po kojima je vise od dve trecine gradjana za "njihovu stvar", tj. uvodjenje veronauke. Nikako medjutim da cujem, procitam i nesto vise o kontekstu iz kojeg poticu podaci. O kojem istrazivanju je rec, kada je obavljeno, na kojem-kakvom-kolikom uzorku, ko je narucio istrazivanje, ko ga je obavio, kako je glasilo to jedno ili vise postavljenih pitanja...

Nikako da dodjem do barem jednog odgovora na neko od ovih pitanja. Bez toga ti "podaci o javnom mnenju" nemaju kredibilitet. Tesko je promoterima tog oksimorona (veronauka) verovati na rec, kako njima, tako i javnomnjenskim istrazivacima (ukoliko ovi drugi poticu iz nemoronske nauke).

Dok me uvodjenje veronauka u drzavne skole vredja kao gradjanina, dotle me nekorektno navodjenje podataka iz javnomnjenskih istrazivanja vredja kao strucnjaka. Ne reagujem na povredu gradjanskog dostojanstva, taj naboj je zatupljen odsustvom pokusaja nove vlasti da vodi novu politiku, a gotovo sasvim splasnuo pred naletom novih "solunasa". Sa dignitetom struke je nesto drukcije. Zato i trazim od nadleznih u Ministarstvu vera (ne smeta im valjda sto sam ne-vernik) da objave jos neki podatak o istrazivanju u kojem je nadjeno da 87 posto gradjana podrzava uvodjenje veronauke u skole.

Zasto je taj podatak sumnjiv. Zato sto, i pored odredjenih razlika izmedju ozbiljnijih istrazivackih kuca u nas, ipak nisu zabelezene velike razlike u njihovim istrazivackim nalazima. U slucaju veronauke, za razliku od navedenog postotka, Centar za proucavanje alternativa je dosao do prilicno drukcijih podataka. Rec je o redovnoj sondazi javnog mnenja, obavljenoj pocetkom juna ove godine, na uzorku kvotnog tipa koji je obuhvatio 1.698 punoletnih gradjana Srbije (bez Kosova i Metohije). Temi veronauke bilo je direktno posveceno 20 pitanja. U istrazivackom timu bilo je psihologa, sociologa, politikologa (istrazivanje su vodili: Srecko Mihailovic, Mirjana Vasovic, Bora Kuzmanovic, Stjepan Gredelj i Zoran Stojiljkovic).

Sustina nalaza o mnenju gradjana o uvodjenju veronauke u skole vidljiva je u sledecih nekoliko recenica. Malo je gradjana koji veronauku odbacuju u celini, a gotovo isto tako je malo gradjana koji veronauku bezuslovno prihvataju. Medju gradjanima ima najvise onih sa pomesanim stavovima za i protiv veronuauke. Vecina, u stvari, ne moze precizno i konzistentno da se izjasni. Oni istovremeno prihvataju i odbacuju veronauku zavisno od obrazlozenja koje se navede za, odnosno protiv uvodjenja tog predmeta.

Evo i nekoliko ilustracija. Postotak neodlucnih gradjana, onih koji kazu da nisu u stanju da se izjasne o pitanju, koji ne znaju, koji imaju pomesana opredeljenja, zavisno od pitanja do pitanja, krece se izmedju trecine i polovine ispitanika. Ovo su veoma visoki postoci koji upucuju na delom ekspertni karakter ove teme. Otuda je pitanje da li se uopste s tom temom moze izlaziti pred (neobavestene i nepripremljene) gradjane i ocekivati od njih jasne i precizne odgovore. Najvecu uzdrzanost gradjani su pokazali u slucajevima kada je pitanje veronauke tematizirano u kontekstu iskustva evropskih drzava, gradjanske drzave, troskova nastave i udzbenika, suprotstavljanja uvodjenja veronauke i sociologije religije (ili istorija religija), odnosno vecom paznjom religijama u svim predmetima.

Uvodjenje veronauke imalo je najvecu podrsku kada se taj potez obrazlagao velikim doprinosom moralnom vaspitanju (41 posto) i doprinosom ocuvanju tradicije i razvoju nacionalne svesti (46 posto).

Uvodjenje veronauke nailazilo je na protivljenje ili barem sumnjicavost u opravdanost tog poteza, najvise kada je uvodjenje veronauke povezivano sa obaveznoscu tog predmeta (58 posto), ocenjivanjem ucenika iz tog predmeta (55 posto), obaveznosti veronauke i za ucenike ciji roditelji nisu vernici (51 posto).

Najindikativniji su odgovori na dva pitanja koji svedoce o postojanju "tvrdog jezgra" pristalica uvodjenja veronauke u skole. Tvrdnju da elemente vere treba uneti u sve predmete, posebno one koji govore o postanku sveta i coveka podrzava 17 posto gradjana (doduse 37 posto se ne slaze). Sa tvrdnjom "Neke osnove veronauke treba uneti u decje vrtice" slozilo se 32 posto ispitanika, neodlucno i uzdrzano je 40 posto, dok se protivi 28 posto.

Odnos gradjana prema veronauci testirali smo i jednim pitanjem koji je na neki nacin mirio pristalice i protivnike uvodjenja veronauke u skole. Tvrdnja je glasila "Neka svaka verska zajednica drzi veronauku u svom prostoru, a ne u skolama". Protiv ovog stava izjasnilo se 27 posto gradjana, a za tu opciju - 34 posto (39 posto je neodlucno, a tu su i oni koji su odgovorili sa "ne znam" ili uopste nisu odgovorili). Uz dosta uopstavanja i uz prihvatanja ovog pitanja kao kljucnog pokazatelja odnosa prema veronauci, moglo bi da se kaze: trecina gradjana je za uvodjenje veronauke u skole, trecina gradjana je protiv uvodjenja veronauke u skole, a trecina je neodlucna i neobavestena. Mozda treba dodati jos i nalaz da jedina varijabla medju tzv. socio-demografskim obelezjima ispitanika, sa kojom je povezan odnos prema uvodjenju veronauke u skole - jeste obrazovanje.

Najvise pristalica za uvodjenje veronauke u skole ima medju manje obrazovanim gradjanima, sa rastom obrazovanja opada broj pristalica skolske veronauke!

P. S. Mozda nije kasno, valjda smo mi narod poznat po brzini, da se od dve veronauke napravi jedan predmet - "Vera u Boga i Demokratiju" - i da bude obavezan za sve, za sve u jaslicama, obdanistima, osnovnim, srednjim i visim skolama, na fakultetima i akademijama. Ali, ako je ikako moguce, da se Vera u Boga i Demokratiju omoguci i starijima u okviru posebno organizovanog obrazovanja za odrasle...