Povodom predstojećeg uvođenja verske nastave u školama u Srbiji episkop bački Irinej uputio je pismo javnosti u ime ovlašćenih predstavnika Srpske pravoslavne crkve, Katoličke crkve, Islamske zajednice Srbije, Islamske zajednice Sandžaka, Slovačke evangeličke crkve, Evangeličke hrišćanske crkve, Reformatske crkve i Jevrejske zajednice. U pismu se kaže:

"Sistematska i orkestrirana hajka protiv verske nastave u javnim školama Srbije mesecima ne jenjava. Vodi je apsolutna manjina u ovoj zemlji. Ponekad se čovek pita da li postoji još neki protivnik veronauke, a da se nije javno oglasio? Za čitavo to vreme ćutljiva većina - ćuti. Od ovoga časa, u ime Božje, nema više ćutanja. Ako mi budemo ćutali, i mrtvo kamenje će progovoriti!

Najžalosnija je i najneshvatljivija činjenica da u toj hajci aktivno učestvuju i zvaničnici Ministarstva prosvete i sporta, uglavnom sve sami pomoćnici ministra. A i sam ministar, gospodin profesor dr Gašo Knežević, oglašava se u redovnim vremenskim razmacima. Uvek "u trendu", ali uvek nekako nasuprot jasno izraženoj volji većine građana ove zemlje, nasuprot stavu Skupštine Srbije, nasuprot duhu i slovu Uredbe Vlade Srbije (koju je sam predložio i za koju je glasao, a doneta je jednoglasno!), nasuprot stavu svih crkava i verskih zajednica u ovoj zemlji, a sve u ime demokratije i pravnih normi!

Svi ovi istupi i, otvoreno govoreći, ispadi, dostižu svoju eskalaciju u izjavama gospodina Žarka Mihajlovića, pomoćnika ministra prosvete, u tekstu "Učenici odlučuju šta će učiti", objavljenom na prvoj strani "Politike" od 26. avgusta 2001. Već sam naslov je propagandno smišljen i tempiran. Pitamo i pitamo se: da li učenici odlučuju šta će učiti iz svih mogućih predmeta ili, iz razloga znanih samo gospodinu Mihajloviću i njegovim nalogodavcima, odnosno naručiocima teksta, odlučuju samo kad je u pitanju verska nastava? Poenta poruke gospodina Mihajlovića nije, međutim, u tome. Ona je u tome da učenici, kad je reč o veronauci, mogu da odluče ne šta će učiti (veronauku ili alternativni predmet) nego da neće učiti ništa - ni veronauku ni alternativni predmet! Pri tom uvaženi pomoćnik ministra, kao slučajno, zaboravlja činjenicu da, po važećim zakonima i propisima ove zemlje, u osnovnoj školi nema fakultativnih predmeta, u srednjoj školi postoje izborni predmeti za strogo određene oblasti znanja (ne i za znanje o veri!), a verska nastava ima specifičan status, regulisan, zasad, Uredbom Vlade Srbije, koja bi, bar za gospodu iz Ministarstva prosvete (ta ono nije iznad Vlade!), morala imati obavezujuću snagu zakona.

Postoji i problem prekoračenja zakonske nadležnosti. Jer, prema važećoj uredbi (čl. 14), za praćenje procesa organizovanja i ostvarivanja verske nastave, pa, u tom kontekstu, i za pitanje dometa i granica njene fakultativnosti, nadležna je isključivo Radna komisija, u koju ulaze predstavnici Ministarstva prosvete i sporta, Ministarstva vera i svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u zemlji, a nije nadležno Ministarstvo prosvete i sporta. Shodno tome, odluku o fakultativnosti u ovom ili onom smislu može da donese jedino spomenuta koaemisija, a ne Ministarstvo prosvete, jer bi ono time izišlo iz okvira svojih ovlašćenja. Trenutno smo suočeni s usamljenom interpretacijom Uredbe g. ministra Kneževića i nekih njegovih saradnika, suprotstavljenom stavu i shvatanju kako Ministarstva vera tako i tradicionalnih crkava i verskih zajednica.

Pisac ovih redaka je ovlašćen od zvaničnih predstavnika tradicionalnih crkava i verskih zajednica naše zemlje u Radnoj komisiji za versku nastavu pri Ministarstvu prosvete da odlučno demantuje neiskrena i neistinita tumačenja kako gospodina Mihajlovića tako i ostalih glasnogovornika Ministarstva prosvete koji, sofističkim metodima, pokušavaju da de fakto zaobiđu i obesnaže Uredbu Vlade Srbije, svodeći versku nastavu s ravni redovnog školskog predmeta na oblik neobavezne slobodne delatnosti učenika osnovnih i srednjih škola.

Šta je mogući razlog - pitamo i pitamo se - za ovakvu opstrukciju prema kristalno jasnim, nedvosmislenim zvaničnim dogovorima i pravnim aktima? Prvo što čoveku može pasti na pamet jeste netrpeljivost ateista i antiteista prema veri i vernicima, odnosno neshvatanje i neprihvatanje demokratskih postulata o jednakom pravu svih - jednih na izbor vernonauke, a drugih na drugačiji (alternativni) izbor. Ali, da li je to jedini razlog, glavni razlog?

Da se glavni razlog možda ne krije u činjenici da Ministarstvo prosvete nije ništa pripremilo za nastavu alternativnog predmeta? Ministarstvo prosvete je operisalo neistinitim tvrđenjima da na strani crkava i verskih zajednica "ništa nije spremno". Ispostavilo se, međutim, slava Bogu, da su crkve i verske zajednice, i pored svih teškoća posle pet i po decenija nasilnog prekida, za manje od dva meseca dostavile planove i programe, udžbenike i spiskove kandidata za veroučitelje, a Ministarstvo prosvete još traži ime za alternativni predmet. Umesto da se to kaže, čuje se vika: drž’te lopova! Naivno i providno, pokušava se tako "tumačiti" i "interpretirati" da sve prelazi u svoju - dijalektičku suprotnost! Upravo to. Ništa više. Ali, nažalost, i ništa manje.

Uzgred budi rečeno, nudili smo - i još nudimo - Ministarstvu prosvete da mi, predstavnici crkava i verskih zajednica, u saradnji s Ministarstvom vera, uredimo sve što treba i za alternativni predmet, i to po zapadnoevropskim standardima, bez "navijanja" za veru ili veronauku. Tada niko ne bi mogao da kaže: ništa nije spremno (a sam ništa ne preduzima da bude spremno).

U stvari, sve je spremno. Nije idealno, i ne može da bude idealno, ali je spremno. Potrebna je samo još - spremnost nekih ljudi. Spremnost na iskrenost, saradnju i zajedničke napore. Sa svoje strane, u ime takve spremnosti, pružamo bratsku ruku svima u Ministarstvu prosvete. Ali ih i uveravamo: prošlo je vreme diskriminacije vernika. Prošlo je i vreme zavođenja za Goleš-planinu."

Podsetnik za ministra

Podsećam gospodina ministra prosvete i njegove pomoćnike samo na nekoliko dogovora na najvišem nivou (u kojima su i sami uzeli učešća) i na nekoliko opšteobavezujućih dokumenata:

1. zahtev Odbora za prosvetu Skupštine Srbije da se verska nastava vrati kao redovan predmet (mart 2001);
2. istoznačan i istovetan zahtev svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica (nešto kasnije);
3. razgovor gospodina premijera Srbije dr Zorana Đinđića, sa patrijarhom srpskim i Svetim sinodom Srpske pravoslavne crkve (jul 2001);
4. zvanični razgovor i dogovor gospodina predsednika Vlade Srbije s predstavnicima crkava i verskih zajednica u trinaest tačaka (5. jul 2001);
5. Uredba Vlade Srbije (posebno članovi 2 i 14);
6. odgovor gospodina ministra prosvete na pitanje potpisnika ovih redova o njegovom shvatanju statusa verske nastave, dat u prisustvu patrijarha srpskog i skoro svih pravoslavnih episkopa s područja Srbije, u prisustvu gospodina ministra vera i u prisustvu svojih sopstvenih saradnika (10. jul 2001), i
7. zaključci s treće sednice Radne komisije za versku nastavu (20. avgust 2001)