U medijima se već dugo, praktično od oktobra 2000 vodi  kampanja za uvođenje/vraćanje veronauke u škole  Neposredan povod ovog pisma jeste pismo jednog vašeg čitaoca od 24 septembra 2001. u kome se na vrlo ciničan način govori o univerzitetskim profesorima i nevladinim organizacijama. Niko nema pravo da me nazove sektašem samo zato što se moje shvatanje religije ne podudara sa poimanjem religije  Vladike Irineja ili ne daj bože Nikolaja Velimirovića. Osnovni problem i jeste u generalizaciji poimanja religije u ovoj državi.

U laičkoj državi usvajanje veroispoviesti i usvajanje pogleda na svet predstavljaju privatnu stvar svakog pojedinca. Deca se, naravno, mogu vaspitavati u religioznom duhu, ali ako je crkva odvojena od države, onda to ne može biti posao države, već verske zajednice. Sloboda vere i savesti je, ne samo ustavno pravo svakog građanina već i jedno od osnovnih ljudskih prava. A, sloboda vere i savesti podrazumeva da se veruje ili ne veruje, kao i da se izabere vera. Dakle, reč je o potpunoj privatnosti u verskim pitanjima. Ustav Srbije, upravo poštujući to načelo, propisuje da se niko ne može prisiljavati na izjašnjavanje u verskim pitanjima. Dakle, niko ne može biti doveden u situaciju da se mora izjasniti o tome da li veruje ili ne, u kog boga veruje i kojoj veroispovesti pripada. A ukoliko uvedemo veronauku u javne škole, takvu situaciju ne možemo izbeći.

Mesecima čitamo i slušamo populističku, neargumentovanu kampanju i neverovatan pritisak novopečenih vernika koji ( verovatno) žele da se iskupe za svoje ranije postupke , ophrvani grižom savesti napadaju svakoga ko se usudi da izrazi drugačije mišljenje.Sve je počelo posetom novoizabranog predsednika Juguslavije Hilandaru u oktobru 2000, kada Srpska pravoslavna crkva Vojislavu Koštunici daje bezrezervnu podršku. Jedan visoki dostojanstvenik Crkve objašnjava to činjenicom da je Koštunica prvi predsednik koji je kršten i koji zna pravilno da se prekrsti. Poseta koja je bila najavljena kao privatna pretvorila se u pravu javnu demonstraciju verskih osećanja novog predsednika praćenog svitom visokih funkcionera. Prilikom posete Hilandaru najavljeno je i da se priprema novi zakon o odnosima crkve i države po kome bi SPC dobila povoljniji tretman.

Tada zvanično počinje kampanja za uvođenje/vraćanje veronauke u škole. Krucijalna stvar u celoj kampanji jeste da se ona vodi od strane pojedinih političkih stranaka a koordinacija je prepuštena najvećoj verskoj zajednici na ovim prostorima ( koja se uporno ponaša kao jedina). Tako imamo paradoksalnu situaciju da se sistemom obrazovanja bavi ministarstvo vera a sve religijske organizacije na teritoriji Srbije zastupa Vladika Irinej Bulović.

Da ostavimo sa strane za trenutak pitanje koliko košta uvođenje dva nova predmeta u i onako razbucan i preobiman sistem obrazovanja u siromašnoj prezaduženoj državi uništene ekonomije i pozabavimo se političkom pozadinom ovog postupka.

Odlaskom sa političke scene režima Slobodana Miloševića stvorila se mogućnost za aktivnije učešće SPC u političkom životu Srbije. Tvorci memoranduma iz SANU nisu uklonjeni sa političke scene , samo su promenili dresove očekujući da ih hristoljubivi legalista dovede do krajnjeg cilja Velike Srbije , ovaj put na mala vrata, kroz razne specijalne veze sa Republikom Srpskom. Ne zaboravimo Milošević nije pao zato što je vodio ratove, već zato što ih nije dobio!

Agresivnost pojedinih zvaničnika SPC može se pratiti pre, u toku i posle građanskih ratova na teritoriji bivše SFRJ. Četvorica od njih koji su bili i najagresivniji u propagiranju ideja Velike Srbije i dalje zauzimaju najviša mesta u hijerarhiji SPC, to su Irinej Bulović, Atanasije Jevtić , Artemije i Amfilohije Radović koji su Srpskog Patrijarha pretvorili u svoju lutku. Obzirom da je zajednički projekat srpskih intelektualaca i Srpskih sveštenika slavno propao oni su se odlučili za dugoročniju, ali sigurniju varijantu.

Vraćanjem verske nastave u škole deca će od početka , dakle od sedme godine biti učena da žive pored svojih suseda ,a ne sa njima. Neminovno dolazi do segregacije i podele među decom, a najveću korist od toga izvlači crkva i političke organizacije koje su joj bliske. U budućnosti se može očekivati i uvođenje državne religije.

Uvidevši ovu opasnost onaj deo intelektualne elite koji je za suštinske promene i progres u našem društvu započinje neku vrstu javne rasprave u kojoj učestvuju sve religijske grupacije osim SPC ( iako su redovno bili pozivani na sve tribine). Javna rasprava je uskoro prekinuta a agresivnost religiskih grupacija se prenosi u institucije sistema. Dalju agresivnu propagandu preuzimaju Ministarstvo vera i pronacističke grupacije okupljene oko “Obraza” i nekakve Svetosavske stranke koju vodi pomahnitali pop Žarko Gavrilović. Odnos većinske religijske grupacije prema manjinama i njihova tolerancija nedvosmisleno se pokazuje prilikom pokušaja organizovanja proslave jedne manjinske grupacije u Beogradu kada je nekoliko stotina podivljalih “vernika” prebilo nekoliko pripadnika manjiske grupe u našem društvu. Započetu polemiku odjednom prekida premijer Srbije Zoran Đinđić koji prodaje mladost ove zemlje za jednog ratnog zločinca. Monstruozna je ciničnost trampiti Miloševića za budućnost naše dece.

Od tog trenutka zagovornici verske nastave dobijaju institucionalnu podršku od vrha države i sekularna država praktično prestaje da postoji i to bez promene ustava ( toliko o legalizmu). Naravno ni to kleronacionalistima nije bilo dovoljno, sledeći korak je ukidanje mogućnosti da se ne odabere ni jedan od dva nova predmeta, dakle ono što se odabere je obavezno. Najgluplja izjava u čitavom spektru idiotizama je ona Premijera Srbije Zorana Đinđića da ne može da se odabere ništa. To je kao kad bih ga ja pitao: G. Đinđiću koju ruku želite da vam odsečem levu ili desnu? a on odgovori ni jednu, a ja onda kažem da to ne može jer mora nešto da se odabere.

Tek tada, dakle polovinom avgusta kada se pojavila peticija profesora Univerziteta u Novom Sadu i počinje kampanja društva za obrazovanje bez verske i političke indoktrinacije, javlja se glasnogovornik “tradicionalnih” verskih zajednica Vladika Irinej Bulović i u klasičnom Gebelsovskom maniru sledeći svoga duhovnog vođu vladiku Nikolaja Velimirovića ( koji je udario temelje antisemitizma u Srbiji), upućuje niz uvreda na račun ljudi koji su kampanju pokrenuli. Obzirom da najviše protesta oko uvođenja dva nova predmeta dolazi iz Vojvodine. Verski fanatici odlučuju da svoju kampanju koncentrišu na multinacionalnu i multikonfesionalnu Vojvodinu. Sledeći najsvetlije tekovine Miloševićevske politike odlučuju da primene staru taktiku otkopavanja i prenosa moštiju znamenitih Srbalja. Ovaj put nastradao je ni kriv ni dužan poslednji Nemanjić čije su mošti ničim izazvane prenete iz Beograda, preko Novog Sada u manastir Jazak. Naravno čitava halabuka koja dolazi od strane verskih zajednica pojačana je i svojevrsnom podrškom raznih fantomskih i kvazipatriotskih organizacija za zaštitu “ugroženog većinskog naroda” u Vojvodini, koje svoje sedište imaju u Novosadskom ogranku SANU. Stoga netreba nikog da čudi najnovija podrška više od 60 srpskih intelektualaca uvođenju veronauke u škole. Podrška istih onih ljudi koji su pisali memorandum SANU, a u uvođenju veronauke videli šansu za revitalizaciju svoje ideje, gde sva deca predstavljaju potencijalno topovsko meso u nekim budućim ratovima, nedvosmisleno govori da sveto trojstvo tj. tri oslonca Miloševićevog režima SANU, SPC i Klub književnika, ne samo da nisu demontirane niti izgubile svoj uticaj na političke procese u Srbiji, nego potpomognuti kleronacionalističkim organizacijama još uvek sanjaju utopistički san o Velikoj Srbiji.

Obzirom na gorenavedene činjenice pozivam sve građanski orjentisane organizacije autonomne grupe i slobodomisleće pojedince da se suprotstavimo podeli i pranju mozgova naše dece i nastavimo proteste i borbu do ukidanja ove besmislene uredbe od strane Vlade Republike Srbije.

Zoran Petakov