Baš oni koji se zalažu da ljudska prava u našoj zemlji budu po ugledu na demokratski svet, ne prezaju da se javno oglašavaju protiv uvođenja veronauke u domaće škole, iako je i to po ugledu na svet

Evo, opet, jedne situacije kad ono što važi za sav ostali svet, ne važi i za nas. Iako je u Bibliji odavno zapisano: ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi, u srpsko-jugoslovenskom slučaju malo se ko toga i pridržava. Uprkos tome što svi, pozivajući se na ljudska prava po ugledu na demokratski svet, očekuju da ni u čemu - kad je reč o ljudskim slobodama - ne budu uskraćeni, tek malobrojni ne zaboravljaju da ista prava imaju i drugi ljudi oko njih.

Rasprave o vraćanju veronauke u domaće škole jedan su od primera koji pokazuje da su priče o istim pravima za sve ljude kod nas, zasad, samo fraze. Iako su se, pismom republičkom premijeru i predsedniku Skupštine, za uvođenje verske nastave u osnovne i srednje škole već od septembra, izjasnila sve tradicionalne crkve i verske zajednice sa ovih prostora, od nadležnih ne samo da nisu dobili potvrdan, nego su više od 20 dana bez ikakvog odgovora.

Umesto očekivanog, pa makar i kurtoaznog, odgovora od premijera - koji se ne ustručava da se slika sa srpskim patrijarhom i vladikama - pojavilo se jedno saopštenje u kojem se, doduše, ne pominje veronauka, ali se Srpska pravoslavna crkva optužuje da je retrogradna institucija odgovorna za sve češće pozive na linč homoseksualaca. Iako nije tajna da nijedna od pravoslavnih crkava u svetu nije naklonjena gej-paradama, jer ovaj deo hrišćanske crkve nije sklon da blagoslovi ono što smatra neprirodnim, a u takve ubraja i homoseksualne veze, SPC nikad nikog nije pozvala na pomenuti linč jer ne odobrava nasilje. Ali, ne odobrava gej-veze, jer u Bibliji je zapisano da su gradovi Sodoma i Gomora i nestali u kataklizmi zbog protivprirodnog bluda njihovih stanovnika.

Podsećanje na najnovije saopštenje nevladine organizacije očigledno nenaklonjene Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali ustanovljene da bi se zalagala za zaštitu ljudskih prava u domaćim okvirima, bilo bi izlišno da se upravo ta organizacija nije među prvima oglasila, javno se protiveći povratku verounauke u škole u ovoj državi. Jedan od argumenata bio je i da će uvođenje verske nastave kod nas doprineti međunacionalnoj i međuverskoj netrpeljivosti.

Čemu, uopšte, služi veronauka? Kao što je izvesno da novi školski predmet nema za cilj da poveća broj vernika Srpske pravoslavne crkve, nego da već postojećim vernicima - hrišćanskim i ostalim - omogući ravnopravost sa ateistima u obrazovnom sistemu, cilj mu je da doprinese razumevanju među ljudima, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.

Pitanje ko vernicima brani da idu na veronauku u svojoj crkvi, a postavljaju ga neke organizacije i političke stranke koje se hvale svojom demokratskom orijentacijom, nije ni po čemu različito od licemernih zakonskih odrednica iz vremena "diktature proletarijata", da je svakom, iako su crkva i država strogo odvojene, "zagarantovano pravo na slobodu savesti i veroispovesti". Čemu, onda, tražiti javna prava za neke međuljudske odnose koji su od pamtiveka pripadali svetu intime i dešavali se u spavaćim sobama, a pri tom Boga ne puštati u učionice državnih škola, već ga kao u geto izolovati, u granice crkvene porte?

Postoji još jedno pitanje - da li je licemerno uvažavanje koje se u ovom društvu - koje i ovde i u svetu uživa ugled demokratskog - pri javnim skupovima ukazuje patrijarhu srpskom, muftijama, nadbiskupima i biskupima i jevrejskim dostojanstvenicima? Ako je uvažavanje istinsko i ne služi političarima samo kao dobra preporuka za buduće izbore, ostaje nejasno kako ti isti politički prvaci na vlasti ne uvažavaju apel koji su im svi oni zajednički uputili, tražeći hitan povratak veronauke u srpske škole. Tim pre što to ni u čemu ne izlazi iz okvira demokratije po ugledu na sav ostali svet, a ni Bog nije apsolutista kakvim ga ateisti predstavljaju.

Mirjana Kuburović