Nacionalna država i državna crkva

Vladajuce ideologije se menjaju kao i svaka druga moda, mada traju dosta duže od drugih vrsta modnih "hitova". Njihovi ucinci su dalekosežniji i sa težim posledicama. Propast prethodne kao da daje snagu nastupajucoj. Tako je bilo i sa propašcu ideologije tzv. samoupravnog socijalizma koju je smenio agresivni etnonacionalizam. Koji su sve ucinci dominacije etnonacionalizma nije predmet ovog priloga. Dovoljno je imati u vidu razmere ratne tragedije, pa razumeti pogubnost njegovih ucinaka. Obnova populizma u savremenoj Srbiji, ciji smo svedoci, pokazuje da poljuljani etnonacionalizam pocinju snažno da podupiru klerikalizam i monarhizam. Jedan od naših poznatih sociologa, Nebojša Popov, govori o cementiranju saveza "Sablje i Oltara" i dodaje - "fali još samo Tron" . U prepoznatljivom balkanskom maniru svaka od novonastalih država na tlu bivše Jugoslavije želi da ima svoju nacionalnu suverenost, nacionalnu ekonomiju, nacionalnu politiku, nacionalnu kulturu, posebno nacionalni jezik i - nacionalnu, državnu crkvu. Tom maniru ne odoleva ni savremena Srbija.

Proces klerikalizacije javnog života u Srbiji je dvosmeran, cesto konfuzan i kontradiktoran. S jedne strane nakon dugog "posta" od pola veka kada je bila neopravdano potisnuta s javne scene, Srpska pravoslavna crkva, ali i druge verske zajednice su nastojale da se što brže i snažnije vrate u javni život. Gruba ateisticka propaganda zamenjena je takode grubom verskom propagandom, cija glavna meta nisu, kao što bi se moglo ocekivati, bili ateisti, nego razlicite verske sekte, ciji je procvat u kriznim vremenima zakonita pojava. Srpska pravoslavna crkva nastojala je da deluje kao "zaštitnik vaskolikog srpstva", dajuci povremeno podršku vlastima Slobodana Miloševica, ali cesto i opozicionim politickim partijama i pojedincima. Ratnu tragediju je povremeno osudivala pozivima na mir, ali su, ne tako retko, crkveni velikodostojnici ucestvovali u raspirivanju nacionalistickih strasti i ratnohuškackoj propagandi. Tako je jedan od crkvenih velikodostojnika, na primer, mrtvozornicki na TV prikazivao lobanju i otkinute decije prste, dok je drugi, zajedno sa Željkom Ražnatovicem-Arkanom delio nekakve "medalje Obilica" pripadnicima paravojnih formacija u okolini Nikšica, nakon njihovog "ucešca" u "borbama" na dubrovackom ratištu i velike pljacke u Konavlima, ili, kako se to u Crnoj Gori tradicionalno kaže - "oduzimanja".

Sve se to dešavalo u državi u kojoj trecinu gradana ne cine Srbi. Štaviše, medu dve trecine gradana koji su po nacionalnosti Srbi vecinu cine sadašnji i bivši ateisti. Identifikacija srpstva sa pravoslavljem proizvod je, ali i proizvodi, netrpeljivost prema manjinama i malim verskim zajednicama.  

Bilo bi ipak veoma jednostrano za pokušaje klerikalizacije javnog života staviti na teret samo pojedinim predstavnicima SPC. Oni su u tom pravcu sledili mnoge prelate katolicke crkve u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te predstavnike Islamske verske zajednice u Bosni i Hercegovini. Štaviše, pojedinim predstavnicima SPC je manipulisala ne samo Socijalisticka partija Srbije, radikali ili pojedini organi vlasti, nego i neke od voda opozicionih politickih partija, pa i pojedini aktivisti studentskih politickih grupa. Svi su se oni pozivali na veliki moralni autoritet patrijarha SPC, gospodina Pavla, težeci da tim autoritetom "pokriju" njihove politicke akcije i ponašanja. To je, medutim, više govorilo o njihovoj slabosti nego li o snazi. Nestrpljenje pojedinih clanova svetog arhijerejskog sinoda da se povežu sa odlucujucim politickim ciniocima i da sami postanu delovi tih politickih krugova, rezultiralo je cesto cudnim saopštenjima i javnim akcijama koje nemaju veze sa verskim životom. 

Pokušaji nacionalne države u Srbiji da Srpsku pravoslavnu crkvu tretira kao državnu crkvu posebno su bili izraženi u idejama o organizaciji "crkveno-narodnih sabora" kao sredstva u rešavanju politicke krize u Srbiji i u orkestriranim naporima i državnih institucija i SPC da male verske zajednice satanizuje kao sekte.

Ekstremne težnje ka klerikalizaciji politickog života u Srbiji pojavljivale su se u veoma razlicitim oblicima, od osnivanja minorne tzv. svetosavske stranke i zabrane pozorišnih predstava, do pokušaja organizacije "crkveno-narodnih sabora" u rešavanju politicke krize u Srbiji. Nisu samo odredeni krugovi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, politicki anahroni demohrišcani, posle upecatljivih negativnih istorijskih iskustava Italije i nekih drugih evropskih zemalja, veoma konzervativna Demokratska stranka Srbije, reakcionarnom tradicionalizmu okrenut Srpski pokret obnove bili protagonisti takvih ideja. Svoj doprinos u tom pravcu dala je i licnost osvedocenog demokratskog angažmana, profesor Svetozar Stojanovic, u svom delu Na srpskom delu titonika. U svojoj reci na skupu "Kako spasiti Srbiju", održanom 3. jula 1999. Stojanovic u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nalazi "...jedinog neospornog katalizatora 'Okupljanja za spas i obnovu Srbije'" . Štaviše, Stojanovic tvrdi da je to deo njegove trajnije orijentacije: "Oni koji prate moje analize i publikacije znaju da vec godinama tvrdim da ce doci trenutak kada SPC mora da odigra krucijalnu ulogu. Pazite, nije rec ni o kakvoj politickoj, nego samo o metapolitickoj ulozi crkve - u spašavanju naroda, pastve i države." A u reci pred patrijarhom Pavlom, 21. juna 1998. godine, Stojanovic istice da se naš narod i država nalaze "u smrtnoj opasnosti" i "da ce uskoro biti ugrožen sam opstanak naroda i države, i da ce tada Srpska pravoslavna crkva kao naša vodeca 'metapoliticka' institucija morati da zazvoni na uzbunu, okupljanje i saborovanje", jer ni demokratska opozicija, ni Univerzitet, ni SANU nisu dorasli tom zadatku.  

U jednom tekstu objavljenom u NIN-u, 1. juna 2000. godine Stojanovic je odlucan: "Krajnje je vreme da baš ona zazvoni svim zvonima i sazove Crkveno-narodni sabor." 

Stojanovic uocava tri moguca prigovora ovom svom stanovištu:

- da karakteru crkve protivreci politicko angažovanje;
- da je takav angažman Crkve bez presedana i 
- da Crkva kao institucija "gradanskog društva" mora ostati odvojena od države.
Te prigovore odbija a limine kao neosnovane sledecim argumentima:
- nije rec o politickoj borbi, nego o borbi za spas naroda; 
- angažman Crkve u nekim zemljama Latinske Amerike je slican; 
- napokon, "gradansko društvo" nije "ateisticko društvo" jer vecinu cine vernici. 

Nejasno je kako je moguce da "borba za spas naroda" nije i "politicka borba". Problem je takode u tome što u Srbiji postoji više verskih zajednica. Trecina stanovništva nisu uopšte pripadnici srpskog naroda niti vernici SPC. Stojanovic zanemaruje cinjenicu da je medu samim Srbima veliki broj ateista. Istina je da gradansko društvo nije ateisticko, ali to ne znaci da je versko. Štaviše, bilo bi neophodno biti veoma oprezan kada se govori o verskim ubedenjima kod Srba. Cesto verske obrede upražnjavaju simbolicno, slaveci nekoliko najvecih hrišcanskoih praznika i krsnu slavu, eventualno krštavaju decu i sahranjuju umrle po verskim obredima, a vec se rede vencavaju u crkvi. Njihove veze sa crkvom su u osnovi slabe. Napokon, izjednacavanje pripadnosti srpskoj naciji s pripadnošcu srpskoj pravoslavnoj crkvi ima dalekosežne posledice, kojih Stojanovic ocigledno nije bio sasvim svestan u svojoj težnji da uradi nešto za spas "naroda, pastve i države". 

Nesumnjivi je, ipak, deficit u demokratskom potencijalu društva, ako crkva i država nisu odvojene. Demokratska država je laicka država. Teokratske države eo ipso nisu demokratske, što ne znaci da je svaka laicka država demokratska. Ako se ostavi po strani slucaj Irana koji u potpunosti potvrduje ovu tezu, ni hibridni slucaj Izraela je ne demantuje. Ne mogu se, naime, poricati snažni demokratski elementi u politickom životu Izraela, ali je i ta demokratija, zbog još snažnijih ustavno garantovanih teokratskih elemenata, ogranicena i pod stalnom pretnjom suspenzije. Posebno je važno naglasiti da za jednu petinu gradana Izraela koji nisu Jevreji, to uopšte nije demokratija. 

S druge strane, neprikosnoveno je pravo svakog gradanina da bude vernik, pripadnik jedne od verskih zajednica i da svoja verska uverenja javno izražava. Takode je pravo verskih zajednica da organizuju verski život i obuku svojih clanova. Naravno da niko razuman ne može biti protiv verskog vaspitanja i obrazovanja pripadnika pojedinih verskih zajednica. Kada covek gleda pojedine pripadnike politicke i kulturne elite kako se krste, može lako da razume koliko je takvo vaspitanje neophodno. Pitanje je, medutim, da li je najbolje rešenje u "vracanju veronauke u škole", pod cime se najcešce podrazumeva "vracanje" veronauke kao obaveznog predmeta i "vracanje pravoslavnog veronauka". Pravo na veronauk je pravo koje laicka država mora da garantuje, ali se to pravo ne ostvaruje obavezno na taj nacin što ce "država dopustiti veronauku u školama". I to je moguce, ali kao jedini nacin ostvarenja, kao jedinstvena obaveza države - to je non sense. Neobicno je da ni dalekovidiji predstavnici, osim kruga oko dr Radovana Bigovica, dekana Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, nisu izveli nikakve zakljucke iz nesretne sudbine "marksizma kao obaveznog predmeta u školi". Ako škola i država zajednicki ne doprinose ostvarenju antropoloških ideala i osnovnih ljudskih i kulturnih vrednosti, nikakvi posebni predmeti, zvali se oni "marksizam" ili "veronauka" nece tome doprineti.

Ista vrsta problema i (ne)razumevanja može se pokazati i na drugom primeru. Ako je "ulazak u školu" od velikog interesa za sve crkvene zajednice, a narocito za Srpsku pravoslavnu crkvu, ništa manje interesovanje nije ni za "ulazak u vojnicku kasarnu". U nekadašnjoj JNA je u vojnim jedinicama i ustanovama postojao partijski sekretar, ciji je zamenik u partijskoj organizaciji obavezno bio obaveštajni oficir. U vojsci Jugoslavije je ostalo upražnjeno mesto partijskog sekretara, dok je obaveštajni oficir ostao na svome mestu. Bilo bi veoma racionalno da partijskog sekretara ne zameni svešteno lice. Ako vojska Jugoslavije vec hoce da demonstrira koliko poštuje verska ubedenja gradana, onda to na veoma ubedljiv nacin može da pokaže tako što ce omoguciti da onim vojnicima kojima to vera ne dozvoljava - na primer, vojnicima islamske veroispovesti - ponudi obroke koji nisu spravljani na masti i/ili ne sadrže svinjsko meso. To je bila praksa u vojsci Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Tako vojska Jugoslavije, ima primer za ugled u toj tradiciji. Podrazumeva se, dakle, da vrata kasarni i vojnih ustanova treba otvoriti i sveštenim licima, ali je nejasno zašto bi bili trajno angažovani. Vojnicima treba obezbediti obavljanje verskih obreda, ali i poštovanti njihova razlicita verska ubedenja. A ako bi ta uverenja bila istinski poštovana, onda bi, bar za pocetak, trebalo prekinuti s praksom apriorne sumnjicavosti prema pripadnicima manjinskih naroda i vernicima malih verskih zajednica koji služe redovni vojni rok. 

Štaviše, ne mora covek uopšte biti vernik da bi shvatio koliko je veliki znacaj verskih zajednica u duhovnom i kulturnom životu društva. Svakako je dobar znak za mogucnost demokratskih promena cinjenica da jedan vernik, prvi put posle nekoliko decenija postane predsednik Republike ili Vlade. Medutim, njihovi susreti sa velikodostojnicima verskih zajednica kojima pripadaju ne mogu biti susreti državnickog karaktera vec deo njihove gradanske privatnosti. Ne može se, na primer, odbiti jednocasovni susret sa državnim sekretarom za inostrane poslove SAD, s obrazloženjem da je situacija na jugu Srbije kriticna, pa odmah zatim sa impozantnom svitom otputovati na dvodnevno hodocašce pravoslavnim svetim mestima, a da se u "situaciji na jugu Srbije" ništa nije promenilo. Demokratski deo  srbijanske javnosti je ranih devedesetih godina s dobrim razlozima osudivao odbijanje Slobodana Miloševica da primi Vorena Cimermana, ambasadora SAD u Beogradu, jer je bio svestan cinjenice da to odbijanje šteti interesima Jugoslavije. Zašto zadržavati stare loše manire?

Na kraju želim da preciziram svoje stanovište: ako gradani žele demokratsku državu, ona mora biti laicka. Nema demokratije na delu tamo gde je "crkvena država" ili "državna crkva". S druge strane, obaveza je laicke države da garantuje sva prava coveka i gradanina; gradanska i ljudska, individualna i kolektivna prava. Pravo na veroispovest je neotudivo pravo svakog gradanina i država ga mora garantovati. Neotudivo je pravo svake crkvene, svake verske zajednice, bila ona velika ili mala, da poucava i vaspitava svoje vernike. Pravo je svakog vernika da slobodno izražava svoja verska ubedenja, da ucestvuje u javnom, politickom, ekonomskom i kulturnom životu društva, da snagom argumenata utice na proces donošenja odluka u državnim ustanovama. Covek može biti podanik autoritarne vlasti, može biti vernik neke od crkava, nije li vec red da jednom postane samosvesni gradanin?

u Kumodražu, 28. juna 2001.

Božidar Jakšić
Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Beograd