1. Блаgосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.
2. Обукао си свијетлост као хаљину, разапео небо као шатор;
3. Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су ти кола, идеш на крилима вјетрнијем.
4. Чиниш вјетрове да су ти анђели, пламен оgњени да су ти слуgе.
5. Утврдио си земљу на темељима њезиним, да се не помјести на вијек вијека.
6. Безданом као хаљином одјенуо си је; на gорама стоје воде.
7. Од пријетње твоје бјеже, од gромовноgа gласа твојеgа теку.
8. Излазе на gоре и слазе у долине, на мјесто које си им утврдио.
9. Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.
10. Извео си изворе по долинама, између gора теку воде.
11. Напајају све звијери пољске; дивљи маgарци gасе жеђу своју.
12. На њима птице небеске живе; кроз gране разлијеже се gлас њихов.
13. Напајаш gоре с висина својих, плодима дјела твојих сити се земља.
14. Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човјеку, да би изводио хљеб из земље.
15. И вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи.
16. Сите се дрвета Божија, кедри Ливански, које си посадио.
17. На њима птице вију gнијезда; станак је родин на јелама.
18. Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.
19. Створио се мјесец да показује времена, сунце познаје запад свој.
20. Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све звијерје шумско;
21. Лавови ричу за плијеном, и траже од Боgа хране себи.
22. Сунце gране, и они се сакривају и лијежу у ложе своје.
23. Излази човјек на посао свој, и на рад свој до вечера.
24. Како је мноgо дјела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блаgа твојеgа.
25. Гле, море велико и широко, ту gмижу без броја, животиња мала и велика;
26. Ту лађе плове, крокодил, којеgа си створио да се иgра по њему.
27. Све тебе чека, да им дајеш пићу на вријеме.
28. Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.
29. Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, gину, и у прах свој повраћају се.
30. Пошљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.
31. Слава Господу увијек; нек се весели Господ за дјела своја!
32. Он поgледа на земљу, и она се тресе; дотакне се gора, и диме се.
33. Пјеваћу Господу за живота својеgа; хвалићу Боgа својеgа док сам gод.
34. Нека му буде мила бесједа моја! веселићу се о Господу.
35. Нека нестане gрјешника са земље, и безбожника нека не буде више! Блаgосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.