Veliko dete, koje se krije iza lepo uređene bradice kakvog dobroćudnog seoskog prote, odškrinulo je dveri jednog neslućenog i neviđenog dečjeg carstva (čitaj: IMPERIJE!!!) u oblasti naše književnosti, koje je autor jednostavno nazvao - dečji aforizmi.

Ovi književni filigrani nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ovi mudro sročeni iskazi su ne samo plod očigledne i nesporne talentovanosti pisca, već mnogo, mnogo više. Za Zorana T. Popovića dete je imeprativ, kategoričan i neodbranjiv kristalno jasan, poetski žuboran, estetski izbrušen iznad svega, etički pročišćen od svih mogućih i nemogućih tumačenja budućih kritičara, pa i recenzentove malenkosti.

Kome je upućen ovaj biser u žanru? Bajke i dejke to znaju, pa se prave da su deca ili, tačnije, kao unuci svojih unuka. Sekice i batice to znaju, pa se prave kao da su, u najmanju ruku, oni roditelji svojim roditeljima.

Ovaj lepršavi roman u 87 poglavlja unuci bi trebalo da čitaju svojim sedokosim drugarima pred spavanje, jer roditelji u to vreme obično nisu kod kuće, i da ih, pre no što zaspe, upozore da su nosioci veštačkih proteza i korisnici velikih dioptrija.

Taticama i mamicama obavezno čitati pred buđenje da bi znali da, osim važnijih obaveza, imaju i decu, i da bake i deke nisu neuništivi. I oni imaju svoj vek upotrebe.

P.S. Ovaj papirnati lek obavezno držati uz aspirine, apaurine, nitroglicerine!!!

Vuk Gligorijević