BOSNJACI, NE ZABORAVIMO!

: NAZAD NA PROJEKAT POZNATI BOSNJACI :

NEW! English language edition: editor's picks (recommended readings)

Izdanje dopunjeno: 19-Dec-2003.

SVJEDOCENJA IZ SANDZAKA

SANDZACKI ODBOR ZA ZASTITU LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA
Novi Pazar 2002.d

Plava biblioteka - Knjiga 17
Urednik: Semiha Kacar
ISBN: 86-82285-19-3 (2002)

sadrzaj:
PRAVO NA ISTINU
OPSTINA SJENICA
OPSTINA TUTIN
OPSTINA NOVI PAZAR
OPSTINA PRIBOJ
OPSTINA PRIJEPOLJE
OPSTINA ROZAJE
OPSTINA BIJELO POLJE
OPSTINA PLJEVLJA

OPSTINA PRIJEPOLJE

Himzo Kamberovic (1952) iz Zaluga:

"Dana 17. februara 1994. oko 13 sati, dosli su inspektori DB, Kijenovic Milutin i Pejovic sa dvojicom policajaca od kojih je jedan komsija Milosevic. Pozvali su me na vrata a ja sam bio sa porodicom i tastom koji su bili izbjeglice iz BiH. Predstavili su se i trazili da i predam oruzje - dugu cijev za koju su rekli da imaju precizne podatke. Odgovorio sam da nemam, a oni su rekli da moraju da pretresu kucu. Rekao sam da budu pazljivi prema starcu i starici, jer su srcani bolesnici i prezivjeli su torture. Usli su u sobu i naredili da se niko ne pomjera. Poceli su sa pretresom. Sve su prevrnuli, ali nisu nista nasli. Pitali su za kljuc od bratove kuce i pitali da li tamo drzim oruzje. Ponio sam im kljuc, ali nisu pretresali. Uzeli su mi porodicnu kasetu i potvrde o naplacivanju clanarine za Islamsku zajednicu i pri tom me optuzili da finansiram arapsku skolu. Uzeli su djecje radove (pismeni sastav "Na Drini Cuprija") i moj pasos. Dok sam izlazio na vrata, rekli su da podem sa njima u SUP, da potpisem zapisnik. Ja sam posao. Kad smo stigli u SUP, uveli su me u kancelariju na cijim vratima je pisalo inspektor za privredni kriminal. Tu su me poceli isledivati. Pitali su me koga imam u Sarajevo, kakve kontakte imam sa rodacima u Sarajevu i ostalom rodbinom koja zivi u B i H. pitali su da li ucesvuju u borbi i da li im saljem humanitarnu pomoc. Rekao sam da saljem pomoc, a da li su vojno angazovani, to mi nije poznato. Pitali su me ko puca po Zalugu, ko poslednje oruzje od Bosnjaka. Neka bosnjacka imena su spomenuli kao primjer Nedziba Hajdarevica. Pitali su ko mu dolazi, ko se druzi sa njim. Pitali su Sadikovice, kako ih poznajem i kakvo oruzje imaju. Rekao sam da su mi rodaci i da nemam saznanje da posjeduju oruzje. Tjerali su da nabrojim imena clanova izvrsnog odbora SDA. Bio sam angazovan u redarskoj sluzbi SDA i to im je povod da me optuze da mi je oruzje dao Sefko Sadikovic, koji je po njihovom iskazu bio komandir obezbedenja. Rekao sam da SDA nema oruzje, da se time niko ne bori, a da javne skupove SDA obezbeduje policija. Rekao sam da ni ja niti moji partijski drugovi ne radimo sa oruzjem. Poslije dva casa prebacen sam u sobu na cijim je vratima pisalo-vode sektora. Preveo me je Milutin Kijunovic. Odmah je pocelo fizicko maltretiranje. Naredili su mi da se izujem, da naopako sjednem na stolicu a da ruke prebacim preko naslonjaca. Na meni je bila zeleznicka jakna. Nju su mi prebacili preko glave. Dvojica su me drzali jedan je tukao po tabanima. Tjerali su me da brojim udarce. Kada bi od bola zastao, tjerali su me ponovo. Dok sam se otimao, oni bi se povremeno smjenjivali. Kad vise nisam imao snage oni bi nastavili po rukama, kablom precnika 10mm duzine 80cm. Inspektor Kijunovic je naredio Ratomiru Ducicu da donese kantu sa vodom. On je donio s vodom kantu od 20l koja sluzi za pranje podova. Naredili su mi da stavim ruke i noge u kantu, a on je izasao. Ducic, Stanko Bezarevic, Puzovic Nenad i Dimic i Mile Cvijovic, ali me ova poslednja dvojica nisu tukli, vec samo isledivali. Posto sam poceo da malaksavam i gubim zrak, oni su pojacavali ritam i govorili: govori gde ti je puska, ko puca po Zalugu. Zasto ides u damiju i razna druga pitanja. Pitali su istovremeno sva petorica, tako da ja nisam znao sta je ko pitao. Nisam vise imao snage da bilo sta govorim. Isterali su me u hodnik, a u tu prostoriju su uveli Kasima Hajdarevica. Nakon kraceg vremena su se iz kancelarije culijauci: ah, majko, -ubijte me, nemojte me patiti, ja nemam oruzje! Poslije, otprilike pola sahata, njega su izbacili, jedva se kretao. Uveli su ponovo mene. Lakovic Momir mi je naredio da pruzim ruke i poceo ponovo tuci po rukama istim onim kablom. Jakna mi je stitila ruku sve do dlanova, ali je on naredio da je skinem i naredio da mu pridem. Prilikom prilazenju me je obema rukama, stisnutim pesnicom udario po usima. Poceo sam da padam a digao me Nenad Puzovic. Dok sam se ispravljao, Ratomir Ducic me je udario nogom u grudi. Onda mi je Lakovic naredio da skupim prste obje ruke, a on me onim kablom udarao po noktima. Kasnije su nokti poplavili. Psovali su mi tursku majku, govorili da nas treba protjerati u Anadoliju, da nama treba Seselj. Pitali su gde ti je predsjednik Suljo. Ove torture su trajale pola sahata a sudenje je trajalo do 22 sata. U 21:30h je usao inspektor Bezarevic Stanko. Prisao mi je i rekao: ,,Stanite, ajde daj mi tu pusku i nece te vise niko dirati." Ponudio mi je stolicu da sjednem. Bio sam iznemogao i tihim glasom sam rekao: ,,nemam pusku." Opsovao mi je bozju majku, osamario. Izgubio sam ravnotezu i poceo padati iz stolice. Na suprotnoj strani je sjedio Ducic i udarcem noge vratio me u stolicu. Naredio je: ,,udrite ga kad nece da prica", zatim je izasao. Oni su nastavili da me tuku. Osjecao sam se gore. Gubio sam zrak, imao otezano disanje, a oni su govorili, gotovo je priznati, - udri ga! To je trajalo do 22 casa. Tada su me premjestili u drugu kancelariju, zajedno sa Hajdarevicem. Tu je pored nas bio policajac do sedam sati ujutru. Tada smo izbaceni u hodnik. Toga dana je dolazio Zoran Lilic u Prijepolje i policija su spremila za obezbedenje. Dok su prolazili pod punim naoruzanjem, Lakovic mi je rekao: Ima li sta novo, Kambere? Jos tri dana si ovdje, priznaces da jebes majku, bice ti meksa leda od trbuna. U 8h su nas pozvali inspektori DB, Kecevic Rasim i Kijunovic Milutin, Ljujic, i jedan iz Uzica kome ne znam ime, a koji je vjerovatno bio komandir. Pitali su me: gdje mi je puska, ko puca po Zalugu. Sta radim u dzamiji, sta se dogovaramo, sta Sadikovici imaju od naoruzanja, de je Suljo, cujem li se sa Sefkom, sta je sa clanovima izvrsnog odbora SDA, koji su izbjegli u inostransvo, de mi je grupa kojom sam rukovodio koja sluzi za tihu likvidaciju odredenih lica, sta sam htio da uradim od bazena za vodu. Prvi put sam cuo za takve stvari pa sam sve negirao. Uzvratili su mi da ce me odvestiu Focu, da nikada slobodu necu vidjeti. Davali mi telefon da zovem suprugu da mi donese ves, jer ostajem u zatvoru. Rekao sam pozovite je vi. Rekli su mi da vise nikada necu raditi na zeleznici, da sam neprijatelj ove drzave, nasto sam ja rekao da druge drzave nemam i da sam ja bolji prijatelj ovoj drzavi nego oni. Istjerivali su me su rjecima: mars napolje, sacekaj na hodniku. Nakon nekog vremena su ponovo pozivali i nastavili po istom metodu sve do 12 sati. Tada su nas pustili kuci i naredili da se u ponedeljak ponovo javimo jer je tog dana bio petak. U subotu sam se javio doktoru Nukovicu koji mi je ukazao ljekarsku pomoc i dao uput da vadim nalaze za lekarsko uverenje. U ponedeljak sam povadio nalaze i javio se u SUP. Oni su vec znali da sam bio kod doktora, ali su i pitali. Poslije kraceg maltretiranja su rekli da lekarsko uvjerenje donesem njima. Istjerali su me napolje i rekli da sacekam. Poslije kraceg vremena izasao je inspektor Kecevic i odveo u jednu kancelariju, gdje smo bili ja i on sami. Punidio mi je da radim za SDB, jer, kao je rekao, mogu dobro da im pomognem. Reko sam da ja nemam nista da oduzmem ni da dodam na ono sto sam vec rekao. Toga dana su me drzali do 14:30h a zatim pustili kuci. Rekli su da sjutra donesem lekarsko uvjerenje i podatke o oruzju. U utorak sam izvadio ljekarsko uvjerenje, poveo suprugu sa sobom, fotokopirao lekarsko, original dao supruzi sa upustvom da, ga nikom ne pokazuje i ne preda. Kopiju sam odnio u SUP. Kada sam usao u kancelariju SDB-ea, pred njima je stajao neki spisak. Kasnije sam vidio da su to komsije koje su dolazili da me obidu poslije povratka sa torture. Trazili su da nabrojim ta imena. Pitali su zasto su dolazili? Rekao sam da su dosli da me obidu kao bolesnika i da vide sta i njih ceka. A oni su rekli: ne oni su dosli da vide da ih nisi izdao. To je rekao Ljujic, koji se najvise isticao drskoscu. Pregladali su ljekarsko uvjerenje i insistirali da im predam original. Ja sam rekao da sam ga predao advokatu. Trazili su ime advokata, ali sam ja rekao da ce ga upoznati u sudu. Prijetili su da suda necu vidjeti, vec odmah ici u zatvor. Ja sam rekao: "Vi radite svoj posao, a ja cu moj". Istjerali su me napolje, i rekli da sacekam u hodniku. Oko 12 sati su me ponovo zvali i inspektor Kijunovic mi je rekao da idem kuci, ali da cemo se ponovo vidjeti. Rekao sam hocemo, ako budes imao obraza, da se gledamo. Stari nasi su kumovi, a moj brat je tvome dedu Soru Kijenovicu dao krv i spasio zivot, a ti si moj zivot unistio." 8. marta sam otisao u bolnicu u Prijepolje na odeljenje gdje mi je ustanovljen dijabetis, koji sam dobio zbog torture. Tako pise u otpusnoj listi. Zadrzan do 31. marta. Zbog nemogucnosti pracenju secera upucen sam u Beograd. Tu sam proveo 50 dana. Odmah sam podvrgnut operaciji bubrega. U bolnici u Beogradu posjetila me Antonela Riha iz Fonda za humanitarno pravo, kojoj sam dao izjavu koja je usla u izvjestaj Fonda. U aprilu (3 ili 4) advokat Esad Duljevic iz Novog Pazara je podnio, u moje ime privatnu tuzbu Opstinskom sudu u Prijepolju protiv pripadnika MUP-a: Bozarevic Stanka, Laketic Momira, Puzovic N. i Ducic N.. Dok sam bio u Beogradu, dao sam punomoc FHP da mi angazuje zastupnika. Istrazni sudija u Prijepolju Petrovic Zoran nas je saslusao 16.05.1997g. Sa obzirom da se radi o teskim telesnim povredama, podneto je predato Okruznom tuzilastvu u Uzicu. Okruzno tuzilastvo je 31. maja 2000. podnijelo krivicnu prijavu protiv imenovanih. Predmet je lezao sve do 29. aprila 2002. kada je zakazan javni pretres. Broj predmeta je: K.T. 146/97-cl. 65-st. 2".
Dodatak: "Dana 27. marta 1994. dosao je policajac sa kolima pred kucu Kadrije Beganovica, gdje sam se i ja zatekao. Poveo je mene i Kadriju da damo pismenu izjavu inspektorima iz Vlade Srbije po pitanju tortura. Bilo je oko 14 sati. Doveli su nas u hodnik, a zatim nas je pozvao Dusko u kancelariju. Poceo me ubedivati da su pogrijesili prema meni, i da mi tu treba zajedno da zivimo i da treba da dam izjavu da me nisu maltretirali. Odakle ti poznajes da te je neko maltretirao, da je dosla komisija iz Beograda kojoj treba da dam izjavu. Ja sam odgovorio da nisam lagao vas pa necu i njih, a da ja znam dobro ko me maltretirao. Rekao sam kad me pseto ujede pred necijom kucom, nije krivo pseto, vec gazda sto ga nije vezao. Rekao sam da cu da tuzim dokle god bude pravde u ovoj drzavi. On je rekao, mozes izaci nemam vise s tobom sta razgovarati. U komisiji se nalazio Mileta Novakovic. Pejovic je povremeno ulazio i neki gospodin koji je rekao da je iz Beograda, diktirao moju izjavu a ja pisao. Kod sam dosao do trenutka torture od strane inspektora DB trazio je da napisem da su se inspektori korektno ponasali. Ja sam odbio i rekao da su me psovali, i da to smatram nekorektnim isledivanjem. Ovde je on rekao - pisi kako je bilo. Napisao sam izjavu, potpisao i predao njemu. Protiv imenovanih je voden disciplinski postupak, ali sam ja u to vrijeme bio u Beogradu. Imenovani su, kako mi je poznato, premjesteni na drugo radno mesto".

Kamberovic Dzehva (1953) iz Zaluga:

"Ovom prilikom cu morati da se prisjetim jednog strasnog dogadaja koji se prije osam godina dogodio mom muzu i mojoj porodici. Datum ne pamtim, pa cu govoriti uopsteno. Bilo je popodne i jako lose vrijeme kada se oglasilo zvonce na nasim vratima. Moj muz je izasao, a jedan policajac i jedan covjek u civilu su rekli mom muzu da ce da izvrse pretres. Trazili su da muz pode sa njima, a mi clanovi porodice da ne napustamo i ne izlazimo iz dnevnog boravka, gde smo se nalazili. Kada su zavrsili sa pretresom, samo se cuo zvuk motora od auta i ja sam istrcala da vidim sta se desilo i u tom trenutku ugledala kako policijski auto odlazi. Potrcala sam za njim i vidjela sam da je auto prepuno i po odjeci na zadnjem sjedistu, prepoznala moga muza koji je sjedio izmedu dvojice policajaca. Trcala sam za autom, bosa po snijegu, nadajuci se da ce mi neko nesto reci, sta se zapravo desava. Nisu stali. Otisli su, a ja sam ostala nijema i zastrasujuce uplasena. U kuci su me docekala djeca i moji roditelji, jer su kao izbjeglice iz Bosne bili dosli kod mene. Lutala sam i pokusala da budem mirna, a u meni se sve treslo, jer sam cula da su prije nekoliko dana privodili neke ljude, uglavnom Bosnjake, na saslusanje. Kruzila je prica da su ih tukli. Sacekala sam malo i posto se muz nije vracao, spremila sam se i posla u SUP, da vidim sta se desava. Posto je bio Ramazan, a muz mi je postio, uzela sam nesto hrane i ponijela. Bio je mrak pa me bilo i strah. Na ulici sam stigla i snahu Kasima Hajdarevica i ona mi je rekla da su i njega i jos neke ljude odveli. Stigle smo u SUP i ja sam se prijavila na salter i pitala zasto su mi priveli muza i da li znaju kada ce ga pustiti. Jedan od policajaca mi je rekao da ce sigurno biti zadrzan te noci, a ja sam ga zamolila, posto je postio cio dan, da mu bar hranu odnesem. Jedan mladi milicioner je izasao i rekao da ce mu on ponijeti hranu, a da ja sacekam. Dok sam cekala u hodniku, pojavio se jedan stariji policajac i poceo da vice na mene: sta ja u to doba trazim tu i da izlazim napolje. Pokusala sam da mu objasnim da cekam, da mi policajac koji je odnio hranu, vrati torbu i nadala sam se da ce mi dati neko objasnjenje. Ovaj se jednako drao na mene: Napolje! Napolje! Isao je prema meni deruci se tako da ja nisam imala vremena da se okrenem vec sam uzmicala natraske sve do izlaznih vrata, kada se on zaustavio i usao u jednu prostoriju, a ja sam se vratila i stala na isto mjesto u hodniku. Zatim se policajac vratio sa torbom i rekao mi da mogu da idem kuci, da ce mog muza zadrzati tu noc. Na moje pitanje da li ce ga sutra pustiti: rekao mi je, da on to ne zna. Tu noc u mojoj kuci niko nije spavao. Rano ujutru, oko sest sati sam ponovo otisla u SUP i ponovo sam ponijela hranu jer sam sinoc ono sve vratila, samo je falila jedna jabuka. Jopet sam pitala isto i dobijala iste odgovore. Samo sto je Kasimova sestra pitala jednog policajca: kada ce ih, bolan, pustiti jer nisu nista krivi. Rekla je i to: moj Kale nikad nije u ruke uzeo ni pistolj, sem kad je bio u vojsci. Ja sam rekla: bolje da su sve nas iz kuce odveli, jer on izdrzava sedam clanova, da se i to oruzje prodavalo kao sladoled na pijaci, da ga mi nismo mogli imati. Na sta je ovaj odgovorio: pustice ih, pustiti, upravo rade na njima. Otisla sam kuci sva isikirana, ali nisam mogla ni u snu pomisliti da ce ga oni tamo tuc', jer sam znala da je cist kao kristal pa sam stalno ocekivala da ce doci kuci. Tog dana, oko 10 casova, su pozvali iz SUP-a na telefon i rekli mom starijem sinu da ponese ocu lijekove kad pode u skolu. Obukla sam se i ponijela lijekove koje su trazili i javila sam se da sam stigla. Dezurni je nekog pozvao telefonom i javio da sam stigla. Neki covjek, u civilu, je sisao niz stepenice i rekao da podem sa njim sto sam i ucinila. Kada smo izasli na prvi sprat, moj muz je sjedio na jednoj klupi, a ovaj u civilu, poveo nas je poveo u jednu prostoriju. Bila sam ocajna, moj muz je jako lose izgledao. Bio je sav natecen. Sake su mu bile toliko natecene da nikako nije mogao da spoji prste, vec ih je drzao skroz rasirene, a nokti su mu bili modri. Nisam mogla ni rijec da progovorim, samo sam ga gledala, a on mi je rekao: ti idi kuci i cuvaj djecu. Tog dana su ga pustili kuci. Izgledao je strasno. Dlanovi su mu bili oteceni i plavi. Stopala su bila isto jako natecena, a tabani toliko modri da je izgledalo jezivo. Cijelu noc ponovo nismo spavali. Boljele su ga i noge i ruke, a po ledima i grudima su bile modrice podlivene krvlju. Stavljala sam mu hladne i slane obloge. Sutradan je otisao doktoru. Posto je dosta komsija i prijatelja doslo da ga obide, jedna mi je zena savjetovala da nadem svjezu ribu, da je izlupam i usolim i da mu privijem na dlanove i tabane. Zamolila sam jednog momka, koji je bio riboilovac, da mi to donese. To je bila subota, ja sam te ribe izlupala i privijala mu uvece i sutradan navece u nedelju, a vec u ponedeljak je morao da vadi nalaze kod doktora i u 10 sati su morali da se jave i moj muz i Hajdarevic ponovo u SUP. Cio dan ih opet nije bilo, pa sam ponovo otisla u SUP. Kada sam se prijavila na prijemno, jedan visoki policajac se poceo derati na mene, govoreci da nemam sta tu da trazim, da idem kuci i da ce oni biti pritvoreni na duze vrijeme. Toga dana su ih pustili kasno po podne. Od tog dana moj muz se strasno lose osjecao. Stalno ga je boljela glava, pio je mnogo vode, pa je morao na bolnicko lijecenje. Prvo je bio u Prijepolju, mjesec dana, potom su ga uputili u Beograd, gdje je lijecen oko tri mjeseca. Lijecen je od dijabetesa sto do tada nisam nikad ni cula za tu bolest niti sam znala kakva je. Posle je imao hirursku intervenciju na bubregu. Moj muz je sada invalid, stalno je na bolovanju. Skolujemo troje djece i borimo se da to zaboravimo, jer smo svi prezivjeli sok od koga smo svi mnogo propatili".

Kadrija Beganovic (1938)iz Zaluga:

"Dana 9. februara 1994. probudila me oko 15 sati supruga iz popodnevnog sna, rijecima: trazi te policija. Ustao sam, otvorio vrata i ugledao dva uniformisana policajca. Jedan je bio sa uperenim automatom prema meni. Sa njima je bio i jedan inspektor u civilu. Drugi policajac bio je moj komsija. Moja hanuma pita kako se zove, a on kaze: Milosevic, ako ti sta znaci. A ona: nista mi ne znaci. Onda su mi rekli: dosli smo za oruzje, predaj, bice bolje za tebe! - Kakvo oruzje? - pitao sam. Rekao mi je: automat! Postoje osnovane sumnje. - To su gluposti, pogledao sam u policajca Milosevica, komsiju i rekao: "Tamo je oruzje u komsija Srba. Po cijelu noc pucaju, zemlja gori od njihove pucnjave". "Bosna gori", veli on. Prije nego ce poceti pretres mojih prostorija, nismo dali da udu, dok ne skinu obucu. Prepiranje oko toga trajalo je dugo dok nisu dobro ocistili svoje cipele. Resenje o pretresu koje sam trazio, ispunili su na licu mjesta. Pretrazili su sve, od podruma do tavana. Pretrazili su i sve pomocne zgrade oko kuce. I nasli su mene, da uhapse i povedu sa sobom, da me maltretiraju, da se nada mnom izivljavaju, prestrave moju porodicu i cijelo naselje i unesu strah medu narod ionako izbezumljen i zaplasen. Usput su mi prijetili: "Ispravicemo mi tebi kicmu! Ici ces ti bolje (krecem se teze, bolujem spondilitis). Ispred stanice policije su mi govorili: "Bolje da ne ulazis tamo! Predaj nam oruzje! Mi ti to govorimo za tvoje dobro. Poslusaj nas, vidjet ces da smo ti prijatelji". Rekao sam: niti imam, niti mi treba oruzje. Dvadeset i pet sahata su me maltretirali, prijetili "svajetovali" da dam ono sto nemam, da kazem ono sto ne znam, da priznam ono sto nisam cinio. Istog dana, oko 19 sati, usao je tip u koznoj jakni, predstavio se kao "Ljuja", zavalio se u fotelju i kaze: "Ovo, sto ti pricas, to je za malu djecu. Cuo si za Novi Pazar, Sjenicu, tamo sam ja zavrsio posao. Bolje je donesi to sto imas. Priznaj sto te pitamo bolje ti je, nego da prodes kao oni tamo!" Mijenjali su prostorije i ispitivace. Pisao sam izjave. Stalno sam imao na umu: moram izdrzati, pa sam u jednom trenutku rekao: vise nemam sta da ovome dodam. Ovdje sam u vasim rukama. Mozete da me oderete kao vola, kao sto mesari deru, ali nemam. Negdje oko 22, 30 sati smestili su me u jednu prostoriju u kojoj su bili Malagic Dzemail i Sefko Veljovic. Strazarili su cijelu noc tri-cetiri policajca. Sefka Veljovica su tako isprebijali da nije mogao ici, vec se drzao uza zid. Cijela zgrada se prolamala od njegovog zapomaganja: ubijte me, bolje da nisam ziv. Oko 23 sata, izbacili su nas na hodnik. Sjedeli smo na nekoj klupi, uveli su nekog covjeka kojeg ja nisam poznavao. Tukli su ga svi odreda. Tukli ga i nogama i rukama. Vikali su: gdje je pistolj!? Koji god bi naisao, njega je tukao tako, da se kao zmija, puzajuci se hodnikom, zavukao pod klupu, sav unakazen. Osjetio sam slabost, povracalo mi se. Gledali smo jedan u drugoga, nijemo i tuzno. Znali smo da i nas sleduje ovo. Bila je velika hladnoca. Ponovo su nas vratili u prostoriju gde je bio ukljucen TV, prikazivao se festival narodne muzike. Policajci uzivaju gledajuci TV, a mi, zorom. Pogodio sam, naravno, za svoju dusu pobjednika. Pjesma "Mirno spavaj, nano". Samo prije pet mjeseci, zenio sam mladeg sina. Hit veceri bila je ova pjesma. A koliki sam bio nacionalista, oba svjedoka na vencanju su bili Srbi. Svanula je noc duza od godine. Sutradan ponovo isto: ispitivanje, prijetnje. Cim je usao inspektor, kaze: jesi li resio da nam to doneses, bez posledica po tebe. - Ja sam svoje rekao, kazao sam. Negdje oko 10 casova, uvode me u jednu prostoriju, njih pet-sest. Pitaju unakrsno: "Ko je naoruzan? Ko je obucavao? Sta rade studenti u Turskoj? Sto vas je Suljo prevario pa pobjegao? Ima li patriotska Liga!? I tako hiljadu slicnih pitanja. Onda jedan od njih rece: sta cekate, priznace? - pokaza na stolicu sa naslonom, suprotno okrenutom i pendrek dug oko 60-70 cm. Zatim nastavi: "I drugi su progovorili. Udrite! Tog momenta cijeli zivot bio je jedna sekunda. Ogromni bijes je kljucao u meni, akumuliran onim sto sam dozivio i vidio svojim ocima, cijenjeci dostajanstvo iznad zivota, okrenuo sam se njemu licem u lice i rekao: ne nareduj drugima, vec uzmi batinu pa i udri, ako imas petlju! Izbacili su me na hodnik. Negde oko 13 sati, ponovo me uvode i kazu mi: moramo da te sprovedemo u Uzice, pa ces tamo sve reci. - Jedva cekam, rekao sam. Oko 14,30 sati, inspektor Gazdic me je uzeo za ruku i uveo u prostoriju i rekao mi: imam li primedbu na njegovo ponasanje? Rekao je zatim: bio sam korektan. Rekao sam: samo ako mi kazes, ko je taj sto tvrdi i izmislja gnusne lazi, recicu ti, sta mislim? On mi je odgovorio: to je po zkaonu tajna u sluzbi. Pogledao sam ga pravo u oci i rekao: j.... mu majku, pa ko je-da je i ponovio drugi put istu psovku, stvarno nekulturno. Ali to je taj unutrasnji gnev, istinska zastita mog morala, sada to ne mogu da objasnim. Tacno posle 24 casa, pustili su me kuci. Kod kuce - tuga. Dan pred pocetak Ramazana, 1994 godina. Umesto radosti - tuga. Svi clanovi porodice blijedi, neispavani, isekirani. Komsiluk, naselje, prijatelji, posjete i pitanja: kako si? Jesu li te tukli? Amidza Juso doso, grli me i place: sto tebe, Kadrija? Zena, sinovi, snahe, unucad, svi tu. Sutra je prvi dan Ramazana".
Napomena: "Iz naselja Zalog, bio sam jedini clan Izvrsnog odbora SDA za Prijepolje. Posle pet dana moga hapsenja, dosli su "maricom" i uhapsili cijeli Mjesni odbor SDA - Zalug. Jedan medu njima je postao dozivotni invalid od zadobijenih batina. Jednome su polomili rebra a dvojicu pretukli. To su bile batine iz mrznje i strasti. Posle tih batina, ljude nismo mogli da prepoznamo. Imao sam nekoliko neprijatnih susreta sa policijom. Izdvajam 17. novembra 1994. godine, u Osaonici kod Novog Pazara, na policijskom punktu, kod skole, patrola milicije je zaustavila autobus pun putnika koji se vracao iz Turske i tom prilikom mene i Nedzada Hodzica maltretirali sedam i po sati. Prvo su me pretresli, a potom psovali, maltretirali, prijetili. Oduzeli su mi stvari, pasos i novac koji je poslat jednoj zeni za lijecenje. Iako sam imao spisak kome su pare poslate, nije pomoglo. Posle pet dana javio sam se SUP-u Novi Pazar, po njihovom naredenju, a i da pokusam da vratim novac i pasos. Tog dana su me saslusavali trojica inspektora. Psovali su me, prijetili, vrijedali i nakraju doveli nacelnika SUP-a Novi Pazar, mislim Rakonjac se zvao, da bi on svoj prljavi hir na mene srucio. Posto sam za njih bio tvrd orah, na kraju posle pet casova maltretiranja i cijedenja, inspektor Rade, ako se dobro sjecam mi je rekao: priznaj nam, da Nedzad Hodzic, predsednik SDA za Prijepolje ima automat, bices i ti i tvoja porodica slobodni i bez svjedocenja, i sve cemo ti ovo vratiti. Naravno da takvu glupost nisam mogao uciniti".

Malaga Malagic (1935) iz Prijepolja:

"Dana 27. januara 1994. godine, oko sest sati, dosla je policija, njih desetak, blokirali su moje dvije kuce. Odmah su trazili svjedoke koji bi prisustvovali pretresu obje kuce. Moju suprugu i dvije izbjeglice iz BiH, koji su bili kod moje kuce, strpali su u jednu sobu i postavili su jednog policajca da ih cuva. Policija je izvrsila pretres navodno trazeci skriveno oruzje. Rekli su mi da imaju informaciju da sam sa svojim kamionom licno ja prevezao oruzje za SDA u Prijepolju. Rekao sam im da, ako sam ja to uradio, objesite me na Terazijama. Sve su detaljno pretresli. Oruzje nisu nasli, nikako, osim jednog metka 7,65 mm. Oduzeli su jednu knjigu "Vojna pravila", ciji je vlasnik bio sin koji je bio desetar u vojsci, oruzani list za legalno oruzje (pistolj), koji sam dobio od MUP-a, kutiju za pribor, video kasetu ("Krajina za SDA"), knjigu "Porijeklo Bosnjaka", "ABC Bosnjaka", "Takvim 84", moj pasos i neke posetnice. To su sve oduzeli, a kasnije su vratili samo pasos. Nasli su metalnu kasu i doveli strucnjaka da je otvori. Metalna kasa je bila moja jer sam se bavio trgovinom. U kasi nisu nasli nista. Oko 12 sati su me odveli u SUP. Tamo je bilo dosta privedenih Bosnjaka. Odveli su me u kancelariju. Uvece, oko 21 sat, poceli su me ispitivati. U meduvremenu, dok sam cekao na ispitivanje cuo sam u drugim prostorijama kako tuku ljude. Cuo sam vrisku i zapomaganje. Kasnije sam saznao da se radi o Murizu Henjusu i mnogim drugim. Za vrijeme cekanja pitao sam jednog policajca Milosevica: sta se ovo radi? Odgovorio je da traze oruzje od Bosnjaka. Rekao sam da su moji sinovi imali jedan automat i jedan "tompson", koji su dali Kapidziji Malicu i nekom od Rovcanina. Poslije toga su otisli u Makedoniju. Sinovi su ostali u Makedoniji, a ja sam se vratio. Protjerala me makedonska policija. To je bilo u junu 1993. godine, a vec u januru 1994. sam uhapsen.
Kada su me poceli ispitivati, dosao je nacelnik SUP-a Mileta Novakovic i prvo se ljubazno ponasao prema meni. Trazio je da govorim o drugim Bosnjacima da imaju oruzje. Trazio je da saradujem sa DB-om, jer sam ja, kako je rekao njihov covjek, s obzirom da sam do penzije radio u DB-u. Rekao sam da ja ne mogu da lazem, niti izmisljam ono sto nije, a da sam spreman da odgovaram samo za svoje postupke. Optuzio me je da je moj sin htio da njega smijeni sa funkcije nacelnika. Ja sam rekao: kako ce te moj sin smijeniti, kad on nije imao nikakvu funkciju, osim sto je bio clan Izvrsnog odbora SDA u Prijepolju. Onda mi je naredio da skinem carape, jer su to policijske carape. Bile su sive boje i zaista su licile na policijske. Skinuo sam carape, a onda je poceo da me udara pendrekom po dlanovima i poceo da prijeti da ce me predati Dusku Kornjaci u Cajnice. Bio se spremio da me bije, ali je u to usao jedan inspektor DB-a i rekao da za to nema potrebe. Tada je njih desetak uslo u kancelariju i pitali su me za bombe. Ja sam rekao da su zaista bile dvije bombe koje sam ja donio iz Sarajeva prije rata, ali da ih je supruga negdje zakopala dok sam ja bio u Makedoniji. Kasnije je moj sestric Bajro Hadzifejzovic rekao da ih je on uzeo i bacio u Lim.
Oko 22 sata su me odveli u Uzice, u zatvor. Tu su me odmah poceli ispitivati, a inspektor Popovic me je udario pesnicom u lice. Siknula je krv, dva zuba su mi bila izbijena. Naredili su mi da se umijem, a zatim me jedan udario nogom u rebra. Mahinalno sam se zastitio rukom, a oni su rekli: pa on se brani! Nastavili su da me tuku rukama i nogama. Samarali su me i govorili da cu proci kao i ostali koje su odveli. Ja nisam znao koga su sve odveli. Imali su pred sobom spisak clanova SDA i trazili da kazem da oni imaju oruzje. Rekao sam da ne mogu reci, jer ne znam. Pitali su me jesam li se susretao sa Seferom Halilovicem, Hadzom Efendicem iz Gorazda, sa Sajom Sahinpasicem, sa Muratom Sabanovicem i nekim drugim poznatim licnostima iz BiH. Rekao sam da nisam, osim prije rata sa Sajom i Hadzom zbog trgovine. Rekao sam da sam ucestvovao na skupovima SDA u BiH. To ispitivanje i maltretiranje je trajalo od petka i naredni dan do 20 sati uvece. Tada su dosla dvojica policajaca, stavili mi lisice, proveli me kroz mracan tunel do zatvora. Tu vecer, dok sam bio u zatvoru, nisam bio svjestan nicega, nisam znao gdje se nalazim. Ujutro su me osvijestili neki mladi ljudi i posto sam bio sav krvav i izmrcvaren, rekli su mi: "Ustani, ciko, doci ce ovdje da te biju!" Ovi momci su me osvejezili, a zatim su ponovo dosli inspektori i odveli me u neku prostoriju gdje su mi uzeli otiske prstiju. Razmisljao sam da izvrsim samoubistvo, ali nisam imao nacina. Odveli su me u drugu prostoriju i jedan visoki covjek je rekao: Malgicu, culi smo da si dobar covjek. Naredio je jednoj zeni da mi skuha caj, jer 48 sati nisam nista jeo ni pio. Odveli su me ponovo u zatvor. Tada su porucili u Prijepolje da mi se donese hrana. U zatvor su mi donijeli kesu sa hranom i ja sam vidio da na kesi pise Sadikovic Hasko i Kasim. Ja sam uzeo samo parce te hrane i zaplakao se. Rekao sam da ovu hranu nose tim ljudima, jer su oni mladi ljudi i njima je potrebnija a da sam se ja nazivio. Ponovo nisam nista jeo od utorka, osim caja, jer nisam htio da jedem hranu sa svinjetinom. Hrana je bila uglavnom pasulj sa svinjskim usima. To je bilo tako sve dok sam bio u istrazi koja je trajala 48 dana. U utorak je supruga donijela hranu i to je tako radila svih 48 dana. U sljedeci petak su skupili nas, koje su doveli, i ja sam prvi put vidio da su tu: dr. Rasid Preljevic, Adem Kujevic i Hasko Sadikovic. Uveli su me u "landrover', mene su vezali lisicama, a ostalu dvojicu Adema i Haska jednog za drugog, Rasida su vezanog stavili u pregradeni dio auta. Gledali smo kuda nas vode, jer smo ocekivali da ce nas odvesti u Cajnice, s obzirom da su prijetili da ce nas voditi Kornjaci. Bila je noc, padao je snijeg, i mi smo uspjeli da vidimo da nas vode preko Zlatibora. U Novoj Varosi su zaustavili auto i trazili policijsko pojacanje iako je u autu bilo vec pet policajaca. Doveli su nas u Prijepolje, u Opstinski sud. Tu sam vidio policajce Puzovica i Momira Lakovica. Oni su, izgleda, imali neki nesporazum sa sudijom koji ih je odstranio. Istrazni sudija Zoran Pantovic svu cetvoricu je osudio na 30 dana zatvora. Vraceni smo ponovo u Uzice, u toku iste noci. Kroz nedjelju dana dosli su: Zoran Pantovic i Aco Nestorovic, zmjenik javnog tuzioca. Saslusavali su me i rekli da je hodza sa Sardzika Ertan Basarik rekao da sam ga ja naoruzao, jer su kod njega nasli automat. To nije bilo istina i to sam rekao. Ostale su pustili iz zatvora poslije desetak dana, a ja sam zadrzan do kraja, s tim sto je istraga produzena jos 60 dana. Taj produzetak je ucinjen po nalogu sudskog vijeca u sastavu: Fikrete Hadzic, Sonje Krkovic i Divac ne znam mu ime. Napisali su da sam sklon mijenjanju adresa i uticajan na svjedoke. Istrazni sudija se zalagao da budem pusten, jer po njemu nije vise bilo osnova za zadrzavanje u zatvoru. Moja supruga je ponudila jednu kucu i svu imovinu kao garanciju da necu uciniti nikakve nedozvoljene radnje. Sud je prvo prihvatio, pa odustao i zatrazio novac (20.000 DEM). Supruga je donijela 17.000 DEM i to je pozajmila: 11.000 DEM je dao jedan Srbin iz Trstenika, koji je bio prijatelj moga sina. Zvao se Mile Vocka. Ostatak je supruga iskupila po komsiluku. Pustili su me 16. marta a vec 31. marta je ponovo zakazano sudenje. U to vrijeme je strajkovala advokatska komora, pa je sudenje odlozeno za ksnije. Bila su jos dva sudenja, i na zadnjem sam osuden devet mjeseci zatvora, zbog navodne prodaje oruzja. Istina je da nije bilo nikakve prodaje oruzja, osim sto sam priznao da sam imao bombe i dva automata koje su imali moji sinovi. Zatvorsku kaznu sam izdrzao u zatvoru u Cupriji i pusten sam 28 dana ranije po osnovu naredbe koja je dosla iz Beograda. Dosao sam kuci i javio se ljekaru. Konstatovan je dijabetes i predinfarktivni stres. Prezivio sam kasnije i infrakt. Lijecio sam se u Prijepolju i Beogradu i od tada neprekidno trazim razne vrste lijekova. Moja supruga je dozivjela nervni slom, djeca ne smiju da se vrate u svoju zemlju. Porodica rasturena. Bili smo vrlo bogata porodica, imali smo objekte u Cajnicu, Gorazdu, Sarajevu, dva objekta u Prijepolju, registrovana preduzeca tri teretna kamiona, kombi, dva automobila "audi" i "mercedes", a danas smo totalno osiromasili a sve kao posledica represalije koju smo prezivjeli".

Ibrahim Selmanovic (1946) iz Prijepolja:

"Od samog osnivanja SDA-Sandzaka, 29. jula 1990. bio sam clan ove stranke. Izbijanjem ratnih dogadaja u Hrvatskoj, a zatim u Bosni i Hercegovini nastaju teski dani za kompletnu Bosnjacku populaciju, a posebno za aktiviste i rukovodstvo SDA Sandzaka. U to vrijeme aktuelna vlast vrsi naoruzavanje srpskog civlnog stanovnistva, Bosnjaci se otpustaju iz vojnih odseka i drugih javnih preduzeca, vrsi se otmica Bosnjaka iz voza u Strpcima, a Prijepolje postaje steciste na hiljade izbjeglica iz Istocne Bosne. Ovo stanje stvara potpunu nesigurnost za Bosnjacko stanovnistvo u Prijepolju. SDA Sandzaka u Prijepolju, u vise navrata kontaktira sa opstinskom vlascu, gde ih upozoravamo na gore navedene radnje, sa posebnim akcentom na opasnost naoruzavanja srpskog stanovnistva i jednonacionalne mobilizacije u rezervni sastav Vojske Jugoslavije. No, aktuelna vlast na ta upozorenja ostaje nijema. Prijepoljem u to vrijeme krstare mnoge paravojne formacije kao i vikend borci koji idu u Bosnu koji po Prijepolju pucnjavom iz svih vrsta pesadijskog naoruzanja manifestuju svoju moc, sto dodatno izaziva strah kod Bosnjackog stanovnistva. Dana 27. januara 1994. godine, oko pet sati, pozvonjeno je na vrata moje kuce. Ja sam u to vrijeme spavao. Probudio sam se na zvuk zvona, ustao i otvorio vrata. Ispred vrati vidio sam petoricu uniformisanih pripadnika MUP-a i dva civila. Na moje pitanje sta treba, odgovorili su da su dosli da traze od mene automat koji mi je navodno dao Kasim Sadikovic. Ja sam im odgovorio da ne posjedujem nikakav automat, niti mi je iko dao automat. Na moje negiranje da ne posjedujem automat, oni su insistirali da izvrse pretres kuce, a ja sam trazio da mi daju rjesenje za pretres, ali oni se nisu osvrtali na moje trazenje. U tom momentu clanovi moje porodice (majka, supruga, dva sina i snajka) su spavali i cuvsi buku strahovito su se uznemirili. Voda jedinice koja je usla u moju kucu, naredio je da svi ukucani predu u jednu sobu, sto su oni i ucinili. Zatim je odreden jedan milicioner koji je sjedio u sobi sa clanovima moje porodice. Posto sam ostao sam sa pripadnicima MUP-a, zahtevao sam da pozovem nekog od clanova porodice, ili nekog od mojih komsija da prisustvuju pretresu. Oni su u pocetku odbijali moje zahtjeve i pozvali su toki-vokijem predpostavljenog da im odobri prisustvo svjedoka. Predpostavljeni im je odobrio, i ja sam pozvao komsiju Mirsada Mustajbegovica da prisustvuje pretresu. Poceo je pretres moje kuce i to od podruma do krova. Na pocetku sam im rekao da posjedujem pistolj pod dozvolom. Oduzeli su mi pistolj uz potvrdu o oduzimanju. Drugo nista nisu pronasli. Po zavrsetku pretresa odveli su me u Stanicu saobracajne milicije u Prijepolju, sa obrazlozenjem da dam izjavu. Odveli su me to jutro, oko osam sati. Uveli su me u neku prostoriju na spratu i zapoceli "informativni razgovor". Taj "razgovor" je vodio radnik MUP-a u civilu (kasnije sam saznao da se preziva Gazdic i da je iz Priboja). U pocetku je bio korektan u ophodenju sa mnom. U toj prostoriji je bio jos jedan uniformisani radnik MUP-a, tu iz Prijepolja. Njegovo ime ne znam ali je bio izuzetno drzak, i on me je vise ispitivao od Gazdica. Ovaj uniformisani se vise interesovao o mom politickom angazovanju u SDA. U jednom momentu poceo je i da mi prijeti kako imaju oni i mjere prisile. Moj tretman u toj zgradi je bio krajnje ponizavajuci. U tome se posebno isticao nacelnik MUP-a Prijepolje, Mileta Novakovic, koji mi je stalno ponavljao "da je doslo njegovih pet minuta i da cu za sve propjevati". To psihicko maltretiranje trajalo je cio dan. Uvece su me odveli ispred prostorije na spratu, gdje su privodeni Bosnjaci i "fizicki obradivani". U trenutku, kada sam ja tu doveden, u prostoriju su uveli Murata Henjasa koji je fizicki zlostavljan oko sat i po. Stravicni su bili njegovi jauci. Culi su se udarci pendreka i ja sam sve to slusao. U tom momentu sam osjetio veliki strah, jer sam ja bio na redu za batinjanje. Sve mi se tada smutilo u mojoj psihi (mjesec dana prije operisao sam zucnu kesu i moje zdravstveno stanje je bilo veoma lose). Ja u tom momentu nisam bio spreman nizasta. U trenutku kosmara, naisao je inspektor Nele Joksimovic, koga sam poznavao i koji me je u tom trenutku ljudski razgovario. Priznao sam mu da imam kuci tri bombe i da cu ih licno predati. Zatim smo otisli mojoj kuci, gdje sam predao bombe, a potom su me ponovo vratili u zgradu saobracajne milicije. Tu su me zadrzali do 23,30 sati. U daljem tretmanu stalno su trazili da automat predam, ili da kazem ko ima oruzje. Potom su me pustili kuci uz napomenu da se ne udaljavam iz Prijepolja. Svjestan sam da sam napravio prekrsaj zbog neovlascenog nabavljanja i drzanja bombi, ali ja sam bio prisiljen da nabavim sporne bombe, jer tadasnja vlast nije mi pruzala nikakvu sigurnost i bezbijednost, kako meni tako i mojoj porodici. U to vrijeme Bosnjaci su bili nezasticen narod, koji se nalazio u totalnom okruzenju svojih naoruzanih paravojnih i vojnih formacija. Dana 3. marta 1994. godine, osuden sam od strane Opstinskog suda u Prijepolju na kaznu zatvora u trajanju od tri mjeseca. Zalio sam se Okruznom sudu u Uzicama koji je potvrdio prvostepenu presudu. Kaznu zatvora sam izdrzao u Zatvoru u Uzicama, u februaru 1995. godine. Svi ovi opisani policijski i sudski tretmani ostavili su trajne posledice na mene i moju porodicu. Ja sam postao srcani i nervni bolesnik, majka mi je oslepila i postala vezana za postelju do svoje smrti. Supruga je obolela od stitne zlezde koja je ostavila trajne posledice na njeno zdravstveno stanje. Za vrijeme pretresa snajka mi je bila u drugom stanju i zbog stresa koji je pretrpjela imala je prevremeni porodaj. Tvorac svih ovih nedjela je nacelnik SUP-a Prijepolje, Mileta Novakovic. Posle ovih nedjela nagraden je od ministra Sokolovica pistoljem sa posvetom".

Murat Henjas (1951) iz Prijepolja:

"U jutarnjim satima, 27. januara 1994. godine, negdje oko sest sati, iz sna me je probudila neobicna jeka, lupanje na ulazna vrata mog stana. Kad sam otvorio, istog momenta, cijev automatske puske, bila je na mojim prsima. Bio sam iznenaden i nisam znao sta se desava. Bilo je nekoliko uniformisanih lica i nekoliko civila. Rekli su mi da traze oruzje i da ce da mi pretresu stan. Jedan od policajaca, pored mene je utrcao i otisao pravo u spavacu sobu, gdje mi je lezala zena i uperio na nju automatsku pusku. Zatim joj je naredio da se ne pomice iz lezaja nigde. Meni su naredili da iznesem pred vrata svo oruzje i municiju koju imam. Nisu mi dali da se obucem, nego onako kako sam spavao, u gacama i majici, morao sam da to uradim. Iznio sam svo naoruzanje koje sam imao i sve je bilo pod dozvolom i legalno od SUP-a Prijepolje. Kada sam sve iznio ispred ulaznih vrata, rekli su mi da sada pocinju pretres i da traze skriveno oruzje. Ja sam rekao da vise nemam oruzja, osim ovog pod dozvolom. Svi policajci u cizmama i sa naoruzanjem usli su u stan, a jedan je stalno drzao poluatomatsku pusku uperenu u mene, a onaj predhodni je i dalje stajao nad uzglavljem moje zene i drzao pusku uperenu u pravcu nje. To je trajalo sve dok nisu zavrsili pretres. Iako je bilo mnogo hladno nisu mi dali da se obucem. Prvo su usli u dnevnu sobu i poceli pregled detektorom i rucno. Pregledali su sve sto su nasli tamo. Rasklopili su i termo-pec, ali nisu nista nasli. Cvijece su prekopali, podizali tepihe i sve sto su nasli ispreturali. Kada su zavrsili sa dnevnom sobom presli su u kuhinju. I tamo su ostavili sve u haosu. Kada je dosao red na hodnik i zamrzivac su otvorili i izbacili svo meso i ostalo. Jedan od uniformisanih sutirajuci smrznuto meso me pitao: "Sta ce ti ovoliko meso? Zasto se to balije spremaju? Oni ovoliko, a mi ni kila mesa!" Ja sam odgovorio: svake godine se spremam za zimu, pa tako i ove. Kod telefona su uzeli spisak telefonskih brojeva koje smo ja i zena zapisivali. I oko telefona su nesto gledali i cackali. Posto ni u ovom dijelu stana nisu nista nasli, presli su djecju sobu. Kada sam pogledao kroz prozor decije sobe, ispred kuce je bilo pet policijskih auta i mnogo policajaca. Bilo je i okolo. Veliki broj komsija se okupio i sve to sa cudenjem i nemo posmatrali. Pristup nasoj kuci nikom nije bio dozvoljen. Upozorili su me da ne gledam kroz prozor. Kada ni tu nisu nista nasli, bili su dosta nervozni, a onda su usli u kupatilo. Tamo su rasklapali ves masinu, vodo-kotlic, bojler. Ni tamo nisu nista nasli. Ostala je jos spavaca soba u kojoj je lezala moja zena. Pretresli su i spavacu sobu. Kada ni tu nisu nista nasli ostavili su sve ispreturano kako po sobi tako i iz ormara, a onda mi naredili da obucem pantolone, kosulju i jaknu. Jedan policajac je stalno drzao uperenu pusku u mene. Kada sam se obukao naredili su mi da ih vodim na potkrovlje. Tada je i policajac koji je drzao moju zenu na nisanu i on posao gore. Kada su zavrsili pretres i nisu nasli ni tu nista, popeli su se na krov. Skinuli su redove crepa ispod potkovice i tako ostavili nepokriveno. Kasnije su nam pomogli rodbina i komsije i crijep vratili na svoje mjesto. Kada su vidjeli da ni tu nema nista, bili su nervozni. U jednom momentu, ja sam slucajno pogledao kroz prozor, a jedan u civilu, valjda inspektor, je prisao i opalio mi samar. Kada sam se usprotivio njih sedmorica su se ironicno nasmijali a on mi je rekao: "Ovo ti je samo opomena, a ono pravo tek predstoji, ako ne budes sa nama saradivao i predao oruzje koje skrivas! Mi cemo oruzje pronaci!" Nakon toga su presli na prvi sprat kuce koji je bio neopremljen. I tu su nastavili premetacinu iz prostorije u prostoriju i jednog teenutka jedan od inspektora je iznio neku poluautomatsku pusku i zavikao kako su je navodnu tu pronasli. Ja sam rekao da to nije moje, a ako misle neka je slobodno uzmu. Medutim, to je bilo njihovo, oni su samo simulirali da su je tu pronasli. Terali su me da priznam da je to moje, sto sam ja odbijao. Posto ni tu nisu nasli nista presli smo na prizemlje u kojem mi je zivjela majka sa njenom sestrom, mojom tetkom, izbjeglicom iz Sarajeva. I od njih su trazili da pokazu i daju skriveno oruzje. One su to sa cudenjem slusale i odgovorile da ne znaju o cemu govore. Sve su im ispreturali. Na kraju su za jedan drveni trupcic koji je moja majka stavila u kauc da ne potanja, naterali su je tako staru sa 64 godine, da demonstrira kako ona to radi, sto je ona i morala da ucini. Posle izvrsenog pretresa i majcinog dijela stana, presli su na garazu koja se nalazila u prizemlju kuce. Svo vrijeme sam bio na nisanu jednog policajca sto je na moju majku zastrasujuce djelovalo. Nakon pretresa garaze, vratili su se ponovo u majkin stan kako bi tu napravili zapisnik o pretresu i oduzetim stvarima koje ce oni ponijeti sa sobom u SUP - Prijepolje. Po povratku u majkin stan ona im je ponudila kafu ili sok. Neki su prihvatili, a neki nisu htjeli. Zapisnikom su sve evidentirali sta su sve uzeli i ponijeli sa sobom. Tada su odnijeli: lovacki karabin, koji je bio pod dozvolom, koji sam naslijedio posle smrti mog oca; lovacku pusku, koju je naslijedila moja majka od svog muza; svu municiju; pribor za ciscenje; majkine islamske knjige (Ilimihale i druge vjerske brosure). Kada su ispisali zapisnik, dali su mi da ga procitam i da kazem da li imam kakvu primedbu na isti. Ja sam naveo primedbu: da se nisu ponasali korektno i da su me osamarili na potkrovlju. Jedan od njih mi je rekao: tek ces ti vidjet svoga Boga kad odemo u SUP. Svi su se posle zavrsenog posla pokrenuli i naredili i meni da podem sa njima na saslusanje. Majki mi je tada pozlilo i ona se onesvijestila. Nisu mi dali da joj pomognem. Sa njom je ostala samo moja tetka.Izveli su me ispod kuce gde su cekala policijska kola, a oko cijele kuce je bilo mnogo policajaca naoruzanih dugim cijevima. Naredili su mi da udem u kola a drugi su obezbedivali da slucajno neko od civila ili rodbine ne pride kuci. Cekao sam u "marici" dok dovedu mog brata Muriza koga su odveli na imanje koje udaljeno od kuce jedan kilometar. Bilo se iskupilo dosta gradana koji su sve to posmatrali sa udaljenosti od 30 metara. Neki su negodovali, a neki samo nemo posmatrali. Svi su bili zabrinuti za svoju sudbinu jer smo mi bili prvi koje odvode iz komsiluka. Uskoro je stigao i Muriz i nas su odveli u SUP. Sprovedeni smo na drugi sprat zgrade. U hodniku sam vidio dosta poznatih Bosnjaka iz Prijepolja. Neke sam poznavao licno, a neke iz videnja. Tu su nas stavili da cekamo ispred vrati kancelarije. Kada sam usao u kancelariju, tamo su bila cetvorica civila koje nisam poznavao kao sto nisam poznavao ni one koji su bili u pretresu. Jedan od njih je sjedio, a ostali su stajali. Kako sam ulazio, jedan me pita: daje li vam Lutka pare za naoruzanje? Ja sam odgovorio: sto bi mi on davao, jer mi to ne treba? A on ce na to: "Daje! Daje!", i udario me nogom u prsa. Kako sam se zateturao od udarca, drugi me docekao boksom u leda. Ja sam ponovo posrnuo napred, a ovaj me spreda udario u predjelu oka, sto se da vidjet sa fotografije koju posjedujem. Iako je bilo vidno da ja od ranije ne vidim dobro na desno oko, on mi je zatvorio i ovo drugo. Onda me je onaj, sto je sjedio na stolici, upitao: sta ces onda ti kod Lutke, na otvaranje firme i senluke? Mi to imamo sve snimljeno. Ja sam odgovorio: to je i televizija snimala i tu nema nista kriveno. Opet me je onaj sto je stajao osamario i rekao: "Ima! Ima! Svi ste bili sa zenama!" Rekao sam da me je pozvao kao komsiju i prijatelja i nikako drugacije. Onda su poceli sa unakrsnim pitanjima: Ko je voda? Gde vrsimo obuku? Gde je oprema? Ko je komandant?, normalno sve to uz udarce u stomak i prsa. Posle te torture, odveli su me u prizemlje zgrade, u jednu mracnu prostoriju i tu me ostavili da razmislim pa ce oni doci po mene. Posto sam u toj mracnoj prostoriji ostajao jedno pola sata dosli su ponovo i odveli me u kancelariju. Pitali su me ponovo jesam li se smislio i da im kazem gde sam sakrio oruzje pa ce me odma pustiti kuci. Kada sam im odgovorio da ne znam srucili su seriju udaraca na mene, nogama i rukama. Na jakni su ostale sve sare od donova cizama. Dali su mi papir i olovku i rekli: pisi izjavu, pa da zavrsimo! Kada sam napisao izjavu, to se njima nije dopalo te su je pocijepali a onda ponovo srucili seriju udaraca po meni. Onda jedan od njih mi je rekao ako budem otezao sa izjavom i ako ne priznam, da ce me voditi u Rudo ili Focu, da tamo priznam kod "Bijelih orlova" i Arkanovaca. Ja sam odgovorio: ja nemam sta da priznam. Onda su ponovo uslijedili udarci, pa pitanja: gde ides na obuku? Pitaju a vide da sam nesposoban za vojsku, jer sam izgubio oko u saobracajnoj nesreci. Pitaju i dalje: Gde je oruzje? Ides li u Novi Pazar?, Sjenicu? Ko je komandant jedinice? Gde je odelo, i tako dalje. Ponovo su mi dali papir i olovku da napisem deset lica koja imaju oruzje a onda ce me pustiti kuci. Kada ni to nisam napisao, opet sam dobijao poneki karate udarac po tijelu. Pa ponovo sve ispocetka. Ista prica: Ko ima oruzje? Posto je prozor od kancelarije bio otvoren iz naselja preko puta zgrade, culi su se rafali iz raznog naoruzanja. Ja sam im rekao: eno, otidite tamo pa vidite kod koga je naoruzanje. Oni su mi odgovorili: "Znamo mi za to oruzje, nego nas interesuje vase, balijsko! Danas je Savindan, pa se zato to i puca". Cesto su se ti inspektori menjali, jedino ovaj sto je sjedio na stlici, nije. On me nije tukao, samo mi je postavljao pitanja. Govorio mi je da to priznam, da bi isao i on i ja kuci sto prije. Jednom me je upitao koje sam godiste i kada sam mu odgovorio da sam '51., on je rekao da smo godisnjaci. Pitao me je: i koliko imam djece i kada sam mu odgovorio da ih nemam on mi je na to rekao: da takvi, kao sto sam ja, i na trebaju da imaju djecu. Opet papir i olovka, da napisem spisak ko ima oruzje. Opet bez odgovora. Nakon toga citanje pisama koja su pokupili iz moje kuce, koja je moja zena dobijala, od sestre iz Sarajeva. Opet isto: ko, gde , sta? Sve to uz udarac po ledima i prsima. Stalno su se mijenjali. Usao je i neki uniformisani policajac sa bombom u ruci i pitao me: da li ga poznajem. Ja sam mu rekao: ne! A on mi je odgovorio: ja sam Mileta Novakovic, nacelnik. Zasto ne priznas kada ti je brat Muriz sve priznao. Ponovo sam reko: nemam sta da priznam. Onda mi je rekao: da ce mi bombu, koju je drzao, staviti u usta. Ja sam to ocutao, a on je pokusao da je silom stavi u dzep moje jakne. Ja mu nisam dozvolio i tu smo se malo pogurali. Otisao je Mileta i ostavio otvorena vrata. Otisao je u susjednu kancelariju gdje je bio moj brat Muriz. Ostavio je otvorena i tamo vrata, kako bi ja cuo kako tuce mog brata, da bi priznao. Onda bi se ponovo vracao sa bombom, odvijao je, da mu navodno pokazem sta ima u njoj, a potom bi mi je davao da je uzmem u ruke. Posto sam odbijao da je uzmem, on mi je silom savijao prste, tjerajuci me da je uzmem i ona bi ispadala na pod. On je i dalje navaljivao i gurao me oko stola valjda da me slika sa bombom. U meduvremenu, oni predhodni u civilu, su se negdje izgubili, valjda im se zavrsila smjena. Ponovo je dolazio Mileta i insistirao da priznam, pa onda isao u prostoriju kod Muriza, pa tako naizmenicno. Uvijek pri odlasku i dolasku dobijao sam udarce nogom i rukom. Na kraju je doveo jednog civila, krupnog, kratko osisanog, koji je drzao lisice, mislim da se rdailo o njegovom zamjeniku Pejovicu. Naredio mi je da se popnem na stolicu, da kleknem na kolena, a on mi je savio glavu preko naslona stolice i navalio se na mene, a onaj u civilu me je poceo udarati palicom po zadnjici. Nigdje nisam mogao da se pomaknem. Trazili su od mene da priznam uz navode da mi je brat priznao, pa ce nas pustiti ili cemo ici u istragu u Uzice. Posle toga su otisli na rucak a mene ostavili da razmislim. Posle njih dosao je neki Golub - mehanicar, da me malo pripazi dok se oni ne vrate. I on mi je podnio papir i olovku i naredivao da napisem pet osoba koje imaju oruzje, pa ce me pustiti. Njega sam poznavao jer smo nekada bili kolege i rekao sam mu da sam sto puta posteniji i da nemam sta da priznam. U meduvremenu, zena i rodbina su mi donijeli hranu. Nisam mogao da primim hranu, jer sam bio natecen od batina i nisam mogao da zamislim da jedem. Posle izvjesnog vremena ponovo je dosao Mileta sa Pejovicem. Pitali su me: jesam li pripremio izjavu i priznanje? Kada sam odgovorio da nisam, pristupili su prebijanju. Ponovo na stolicu, glava preko naslona, Mileta se navali, a ovaj u civilu, me tuce, ovog puta metalnom sipkom. Tukli su me dok se nisu umorili, a onda predah, pa pitanja, kao na pocetku. Posto nisu iznudivanjem dobili ono sto su zeljeli, ponovo isti tretman. Na stolicu. O toj torturi, koju sam prosao, posjedujem fotografiju. Deset dana su me savijali u jagnjece koze i bijele dzigerice. Ostale su trajne posljedice na bubrege i rebra. Nisam mogao dobiti ljekarsko uvjerenje jer ga niko nije smio dati. Bojali su se Milete. Posle ove torture, Mileta je nagraden. Predhodna vlast ga je unaprijedila vecim polozajem, a to podrzava i sadasnja vlast. Jos uvijek se nalazi u policiji. Nakon provedenog dana, u nocnim satima, prebaceni smo u stari SUP, u gradu gde se sada nalazi Episkopija gospodina Filareta. Tu smo uz jos cetrdeset Bosnjaka, u jednoj prostoriji na spratu, sjedeci u stolicama, proveli noc.
Sutradan su nas ponovo odvodili u druge kancelarije i trazili da priznamo ono sto su izmislili. Posto nismo imali sta da priznamo, ponovo su me odveli kod Milete. Tamo sam ga pitao: sto me ovako ubi? On mi je rekao: jesam, sto ne priznas, a imas SUP, pa me tuzi. Nisam ga smio tuziti jer je imao vlast. Posle tog razgovora mi je rekao: da mogu ici kuci, a da ce Muriz jos ostati neko vrijeme. Ja nisam htio da idem bez Muriza. Rekao je da ce i njega pustiti samo malo kasnije. Zgradu sam napustio 28. januara 1994. godine. U popodnevnim satima, za oduzeto oruzje dali su mi zapisnik i posle izvesnog vremena su ga i vratili. Kada sam izasao iz SUP-a, naisao je prijatelj i prebacio me do kuce u Zupu. Kuci je bilo puno prijatelja i komsija koji su sve vrijeme dolazili da se informisu za nas. Majka mi je lezala na postelji, jer je bila pod velikom depresijom od predhodne noci i od brige sta ce se sa nama desiti. Ona je gledala predhodne noci tu policiju i silu, kako opsedaju kucu. Bila je puna kuca i svi su vidjeli kakav sam izgledao posle tih batina. Vido je i podpredsjednik SO Prijepolje, Podbicanin Munir, ali niko od tadasnje vlasti nije reagovao niti je smio. U toku noci su pustili i brata mi Muriza uz obavezu da se sutra ponovo javi. Tokom narednih mjesec dana ispred nase kuce su se i danju i nocu okretala policijska kola demonstrirajuci silu i strah".

Ferid Rovcanin (1955) iz Prijepolja:

"Izjavljujem da sam do 9. novembra 1993. godine, proveo pet dana i pet noci u SUP Prijepolje. Svih pet dana i pet noci bio sam fizicki zlostavljan i svakih sat bio tucen do gubitka svijesti. Tukli su me razliciti policajci, tako da sam pola godine mokrio krv. Ista policija Prijepolja svaki drugi dan dovodila me je kuci, i na ocigled porodice tukli do nesvesti, poljevali vodom i opet nastavljali tako. Pri odvodenju u stanicu u kucu su prevrnuli i polomili sve sto su mogli. Policajce koji su me tukli ne poznajem izuzev komandira MUP-a Novakovic Miletu. Mileta me je tukao po citavom tijelu do besvesti, od cega i danas imam posljedice. Isti me je sproveo u Uzice gdje sam zadrzan mjesec dana. Iz Uzica sam sproveden u zloglasni Cuprijski zatvor gdje sam proveo tri mjeseca".
Hodzic Nedzad (1951), iz Prijepolja:
"Profesor sam fizike i radim u Tehnickoj skoli u Prijepolju. Osnivac sam SDA-Sandzaka i od tada pocinju moji problemi i sikaniranja. Odmah po izbijanju rata u Bosni 1992. godine, "Vecernje novosti" objavljuju clanak u kojem pise da je Nedzad Hodzic na celu Bosnjackih ekstremista i dzihadlija, a onda beogradska televizija u jednoj emisiji iz '93. godine, objavljuje izmedu ostalog da je Nedzad Hodzic bio na obuci u Turskoj, za teroriste. A ja sam svo vrijeme bio u Prijepolju i radio u skoli. Onda slijede svakodnevni pozivi telefonom i uznemiravanja, psovke, prijetnje meni i mojoj porodici. Novembra 1994. godine, boravio sam u Turskoj kao predsjednik MHD "Merhamet" pet dana. Na povratku iz Turske 17. novembra 1994. u Osaonici kod Novog Pazara, policija je oko 11 sati zaustavila autobus. Pretresli su putnike i pregledali putne isprave, vratili se nazad, a onda je dosao komandir te policijske stanice, prosetao kroz autobus i rekao meni da iznesem svoje stvari i podem sa njim, sto sam ja i uradio. U stanici su mi uzeli pasos, novine i knjige (pise u potvrdi) i drzali me na hodniku do 17 sati, gdje su u meduvremenu ostale putnike ispitivali gdje sam ja bio i sta sam radio u Turskoj. Kada su me pustili kazali su mi da se 20. novembra 1994. javim u SUP u Novom Pazaru. Ja nisam otisao. Dana 7. februara 1995. pozvan sam telefonom da se javim u SUP u Prijepolju da mi vrate pasos. Kada sam otisao, tamo su me cekali radnici DB: Kijanovic, sef iz Priboja i Zoran Pjanovic iz Prijepolja. Kijanovic je trazio od mene da mu ispricam sta sam radio u Turskoj, sa kim sam se tamo sastajao, jesam li bio sa Sulejmanom Ugljaninom idr. Pitao me i o SDA i sto ce meni to politicko angazovanje, jer ti ljudi navodno hoce da izazovu rat u Sandzaku. Rekao sam im da sam bio kao predsjednik "Merhameta" za Prijepolje i razgovarao o humanitarnim pitanjima, a sto se tice SDA-Sandzaka da njena strategija nije rat, vec politickim putem resavanje svih problema. Rekli su mi: sada to napisi sve na papir. Rekao sam da cu to napisati ako jedan primjerak iskaza daju meni. Odgovorili su mi da mi to ne mogu dati, na sta sam ja njima odgovorio da onda necu potpisati. Nakon toga su mi rekli: mi cemo napisati, a ti sutra dodi da potpises. Posle toga su mi rekli da idem. Sutradan sam dosao u zakazano vrijeme i javio se Pjanovic Zoranu. Pjanovic mi je dao da procitam izjavu i da potpisem. Kada sam procitao izjavu, rekao sam mu da tu stoji jedna recenica koju ja nisam izgovorio i da zbog toga necu da potpisem. On mi je rekao: ako neces, mi mozemo i drugacije da razgovaramo. Poceo je da prijeti i psuje na sto sam mu ja skrenuo paznju da me nije strah ni njega niti bilo koga osim Boga. Istjerao me je i rekao da cekam pred vratima. Ja sam izaso i otisao kuci. Negdje u septembru 1995. svratio sam u SUP i u pasoskoj sluzbi pitao sta je sa mojim pasosem. Sluzbenica mi je rekla da sacekam, samo da provjeri. Pozvala je nekog telefonom, za dva minuta dosli su Kijanovic i Pjanovic. Naredili su: podi s nama da razgovaramo. Rekao sam im da nemam o cemu da razgovaram. Pjanovic je naredio policajcu na ulazu da mi ne dozvoli da izadem, sto je on i uradio. Pustili su me poslije tri sahata kada je dosao nacelnik Novakovic. Pasos su mi vratili u aprilu 2000. godine a knjige ni do danas. Kao profesor fizike od skole sam dobio stan, kao deficitaran kadar, 1984. godine. Tada su mi rekli da je Opstinski komitet saveza komunista skoli ustupio stan i da se mogu podijeliti samo kadrovima (prof. matematike i fizike). Godine 1990. je zapoceo otkup stanova, podnio sam zahtjev za otkup, ali mi nisu dozvolili jer se pojavio SPS kao vlasnik (osnovana 1990, a ja stan dobio 1984.) i oni su podnijeli tuzbu i Sud u Prijepolju je donio odluku da sam bespravno useljen u stan i da se iselim. Sud u Uzicu je potvrdio odluku a Vrhovni sud ponistio odluku. Posle toga Sud u Prijepolju donosi istu odluku a Sud u Uzicu ponistava da bi po treci put poslije Suda iz Prijepolja Sud Uzica potvrdio odluku. Za predsjednika SDA- Prijepolja izabran sam 8. juna 1996. a iz stana izbacen 11. juna 1996. godine. U stanu sam sa porodicom zivio 12 godina sto znaci da sam stekao stanarsko pravo. Policija je prije toga privela u SUP mene i suprugu a onda provalila u stan i izbacili stvari na ulicu da bi nam za to kasnije naplatili 1.000 DEM. Prije izbacivanja iz stana, otisao sam kod predsjednika Suda u Prijepolju, Toma Zdravkovica da bih ga zamolio da odlozi izbacivanje iz stana za deset dana, da bi se zavrsila skolska godina, jer su mi djeca isla u osnovnu skolu. On je pozvao komandira policije i oni su mu odgovorili da se zuri SPS-u. Septembra 1995. u Prijepolje su dosla cetiri izbjegla lica iz Srebrenice i ja sam ih prihvatio. Odmah nakon toga je stigla policija, uhapsila ih i odvela u logor u Sljivovici, a mene su pozvali na "informativni razgovor". Tamo su me ispitivali kako sam smio da im pruzim pomoc a da ih ne prijavim policiji i da je to protivzakonito i da mogu da snosim posledice. Odgovorio sam im da sam ja humanitarac i ljudima pomazem a ne prijavljujem ih policiji".

Durakovic Zulfija (1994) iz Prijepolja:

"Dana 23. januara 1994. oko pet ujutru, dosla su dva auta marke "lada niva", sa sedam policajaca. Pet je bilo u uniformi a dvojica su bila u civilu. Kada su zalupali na vratima, govorili su: policija! Ja sam otvorioVidio sam policajce i poznao sam samo jednog Ducica, sa Karosevine, koji je bio u policijskoj uniformi. Pokazali su mi nekako resenje za pretres kuce. Od njih sedam, trojica su ostala vani oko kuce, dok su cetvorica usla u kucu, racunajuci i onu dvojicu u civilu. Naredili su da zena i djeca odu u jednu sobu, a ja da ostanem sa njima. Jedan policajac je ostao sa zenom i djecom, a ona trojica su mi rekli da ja ostanem sa njima i da ih vodim iz sobe u sobu, kako bi izvrsili pretres. Pretres je trajao do 10 sati i onda kada nisu nista nasli rekli su mi: da se presvucem i da podem sa njima u stanicu milicije. Jedan od civila mi se okrenu i kaze: kada nismo nasli nista pri pretresu kuce, podruma, stale, trapa, baste, onda ces morati da kazes gde je oruzje? Kada sam rekao da ja oruzja nemam i ne mogu ga dati, oni su rekli: obuci se i podi sa nama u SUP. Kada smo stigli, stavili su me pod stepenice u jednu malu prostoriju i naizmenicno ispitivali, mene i Murata Henjasa. Ispitivanje i maltretiranje su vrsili civilni inspektori, kako su oni rekli iz Drzavne bezbednosti. To maltretiranje je trajalo od 11 prije podne do dva sata nocu, u sadasnjem Vojnom odseku. Tukla su me u momentima po petorica odjedanput, tako sto bih seo na stolicu a noge bi mi provukli kroz drugu stolicu i tako bi me tukli. Onda su repertirali pistolj, jedan od njih kojeg su zvali "Rakac" govorio mi je: pogledaj u zid, kako ce ti prsteti mozak po njemu. Govorili su da me vode u Focu. Psovali su mi muslimansku majku i tako sam u toj zgradi ostao do dva sahata po ponoci. Onda su me prebacili u stari SUP, sadasnji konak srpske pravoslavne crkve. Kada sam dosao u Stari SUP, na spratu su me stavili u sobu gde je bilo jos deset privedenih Bosnjaka. Od njih sam poznao Sadikovic Himza, Rovcanin Meha, Henjas Muriza, Henjas Murata, Preljevic Osmana i njegovog sina, a ostale nisam znao. Tu smo ostali do ujutru do 6,30. kada su ovi dzelati ponovo dosli da rade. Pocelo je kucanje resenja za odlazak izdrzavanje kazne zatvora od mjesec dana u Uzicu u zatvor. I tu smo maltretirani do 14 sati kada je Kijanovic naredio da me puste u 14 sati.
Dosao sam kuci da bi ponovo dosli oko 18 sati, da me ponovo vode. Kada sam ponovo dosao u SUP Prijepolje, policajac Aljevic, koji je bio u SUP-u, rekli su mu da razduzi ormar i da ide na ulicu, jer u SUP-u unutra nisu mogli da rade Bosnjaci. Njima je bilo zacrtano da se privode a srpski policajci su se izivljavali nad njima. Ostao sam tu do 20 casova da bi ponovo Kijanovic dao naredenje posle deset pisanih izjava da idem kuci. Pozvali su me kroz nekoliko dana, ne znam tacno, govoreci da je dosao neko iz ministarstva da damo izjave. Ja sam rekao da necu da podem da bi oni poslali ponovo policiju i ponovo me priveli. Onom sto je dosao, sto ga oni zovu ministar, nisam htio reci nista, jer sa njim nije bilo nikog od predstavnika naroda ili Stranke. Rekao sam mu: da ste vi naredili da nas tucu i maltretiraju, jer oni bez njih ne bi smjeli ovo da rade sto rade da nemaju naredenje od vrha. Rekao je da ne moze ovo da slusa i da mogu da idem kuci. Ostala su mi upamcena prezimena: Kijanovic, Ljujic, Rakac, a ostale bi mogao poznati po fotografijama ili uzivo".

Sejfo Ahmetovic (1949) iz Prijepolja:

"Tog dana sam bio kod amidzica kuci, na kafi, dosao je policajac Ducic sa "nivom", a u kolima je bio moj otac. Otac mi je rekao da me traze, da sam tu, i oni su ga doveli. Rekli su: da udem u kola i podem sa njima. Ne znajuci sta me ceka ja sam usao u kola i posao, a da sam znao sta me ceka ne bi us'o u kola, pre bih se ubio nego sto sam izdrz'o njihovo batinjanje i maltretiranje. Usput mi je Jasika rekao: Sefere, znas sto smo dosli? Ja sam im rekao: da ne znam. Oni su rekli: treba da znas da nam das taj automat sto imas kuci. Ja sam rekao da nemam. kada sam stigao kuci, ugledao sam deset naoruzanih policajaca sa automatima u rukama. Ispred kuce i na sokaku nikome nisu dali da prode putem, sve su obustavili. Zet mi je stajao ispred kuce na pumpi za vodu mirno, ispred njega je stajao policajac sa uperenim automatom. Na ulaznim vratima su bila jos dva policajca isto sa automatima. Dusko Marecic je prisao i rekao: da dam oruzje sta imam i da nece ulazit u kucu da vrse pretres. Ja sam isto rekao: da nemam oruzja, osim pistolja pod dozvolom, iako ista nadu osim, tog pistolja, da komplet moju familiju postroje i streljaju ispred kuce i poruse kucu, i sve sravne sa zemljom. To nije vazilo, oni su usli u kucu i izvrsili pretres. Sve su zivo prerovali po kuci. Posto nista nisu nasli, osim, kako sam ja rekoa, ja sam ih ponudio da popijemo kafu. Oni nisu hteli nego su mi se proderali i naredili da idem sa njima. Ja sam odmah posao. Zena je pitala: kuda ga vodite? Oni su rekli da dam izjavu u SUP i da ce me pustiti kuci. Ali tako nije bilo. Ja sam zadrzan u SUP-u do sutra vece. Kada sam usao u SUP, u kancelariju Duska Marecica, on je sjedio za stolom, dao mi je stolicu da i ja sjednem. Pitao je: gde ti je automat? Kome si ga dao? Ili si ga zakopao? Ja sam rekao da nisam zakopao i da nemam. Rekao mi je da se izujem, sto sam i ucinio. Stavio je stolicu ispred mene i rekao: priznaj, da te ne bijemo! Ja sam rekao: mozete sta hocete, ali gresite. Naredio je da se pokoljencim na stolicu, ja sam se pokoljencio, a on je rekao jednom policajcu: udri ga, Sajo! Poceli su da me tuku po tabanima, jako je boljelo da sam ja poceo da vristim iz glasa. Dvojica su me drzali za ruke, nisam mogao da maknem. Prisao je Stanko Bezar i jos Ljujic, Gazdic, Kijanovic iz DB- Priboja. Kijan me pitao: kako se zoves? Ja sam rekao: Sefer Ahmetovic. On mi je odgovorio: Halilovicu, j.... ti majku muslimansku! Stanko me je tukao po rukama palicom. Svi su me tukli, kako je ko stizao, po nogama, po rukama. Po cijelom tijelu tako da sam poceo da molim za smrt, da se ne izivljavaju, kleo sam ih u djecu da me ne ubiju ili zakolju. Oni su rekli: ne, nego ides ujutru za Focu! Sutradan sam bio sav modar. Predvece su me pustili. Kuci me je odveo Enver i Sajla. Majka kada me je vidjela pala je i posle nekoliko mjeseci umrla".

Napomena: Prema procenama Fonda za vreme policijske akcije oduzimanja oruzja izvrsen je pretres u vise od 70 kuca i stanova prijepoljskih Bosnjaka. Privedeno je najmanje 150, a pretuceno vise od 80 prijepoljskih Bosnjaka. Vecina su clanovi SDA. Medu hapsenim sestorica su clanovi Izvrsnog odbora SDA. Kod trojice je nadeno nelegalno oruzje. Protiv njih su podignute optuznice. U vezi sa brutalnim ponasanjem policije iz Prijepolja mnogi pominju nacelnika Miletu Novakovic. Svi su zateceni njegovim neposrednim ucestvovanjem u batinjanju sugradana. Pominju njegovo drugacije ponasanje u ranim godinama. Prema tim navodima on je stekao veliko poverenje gradana nakon izbacivanja iz grada nekoliko grupa raskalasenih militantnih rezervista i dobrovoljaca koji su u leto 1992. godine cesto boravili u Prijepolju, pre ili nakon odlaska u rat na teritoriju BiH. U to vreme, na vest da ce Mileta Novakovic biti smenjen, potpisivana je peticija kojom su gradani zahtevali da ostane na funkciji nacelnika policije zato sto stiti interese gradana i dobro sluzi zajednici. Prema navodima coveka koji ima ozbiljnih zdrastvenih problema susret sa komandirom je ovako izgledao: "Kada su me uveli kod inspektora Popovica usao je Mileta Novakovic i jos jedan. Mileta me je odmah udario pesnicom u grudi. Uhvatio sam ga za ruku i rekao da me ne bije, da nisam zdrav. On je znao da nemam jedan bubreg, odavno se poznajemo. Odgovorio mi je da ce mi odvaliti i drugi, udarajuci me u lice i grudi". Drugi kod kojeg takode nije nadeno nelegalno oruzje navodi da je komandir poceo tuci kad je cuo da nije priznao: "Rekao sam mu da nemam sta da priznam. Dohvatio je stolicu i krenuo na mene, preteci i psujuci. Onda me je udario u glavu s obe strane. Povukao me za jaknu, oborio na pod i sest sedam puta pesnicom me udario u predelu bubrega. Kada sam ga upitao zasto me bije, dobio sam udarac u pleksus od kojeg sam izgubio vazduh. Prestao je kada je u kancelariju ponovo usao inspektor "Pop". Pozalio sam mu se, a on je na to rekao da ce i on da me bije". Prema navodima batinanih najvise su tuceni zbog poricanja da imaju oruzje, zbog toga sto nisu znali da je SDA navodno delila oruzje ili sto nisu znali ko od Bosnjaka posjeduje oruzje. Jedan od samovoljno uhapsenih navodi da je policiju jako zanimala politika SDA i da je ispitivanje teklo po modelu "politicki deo, pa razbijanje: "Zatim su mi rekli da skinem cizme i da stavim noge na sto. Tukli su me palicom po tabanima i po dlanovima. Najvise ih je interesovala politika. Na kraju su doneli kantu hladne vode i naredili da stavim noge u kantu. Nekoliko puta su me izvodili u hodnik, pa pozivali na ispitivanje. Onda su me uveli u sobu u kojoj je bilo sestoro milicionera. Prepoznao sam Ducica, Lakovica, Dumica, Cvijanovica. Jedino me Cvijanovic nije tukao. Tukli su me rukama, nogama, palicom po ledima, grudima dlanovima. Ducic se peo na sto pa me odatle sutirao cizmom. Pretili su da ce da me zapale, zakolju. Dvojica su me drzali za ruke i za kosu, a ostali su me udarali nogama u grudi i pesnicama po vratu, potiljku i ledima. Osetio sam kada su mi pukla rebra. Klecao sam, a oni su me i dalje tukli i naredivali da ustanem. A sve to vreme odzvanjali su udarci iz druge sobe. Te dve sobe odvojene su vratima koja su se tresla posto su K. L. udarcima bacali na vrata". O istoj tehnici svedoci penzioner kod kojeg je izvrsen pretres i nije nadeno oruzje: "Ne znam nijednog od tih milicionera i civila. Mislim da nisu odavde. Cim su me uveli pitali su me za oruzje i poceli da tuku. Dvojica su me tukla, udarali su me pendrekom rukama, pesnicama i sitirali. Onda sam morao da izujem cipele i da stavim noge na sto, pa su me pendrekom udarali po ogama. Jedan me je uhvatio za glavu i sakama mi trljao usi. Mislio sam da ce da ih otkine. Posle nekog vremena doneli su kantu vode i naredili da stavim noge unutra". Clan SDA kod kojeg takode nije nadeno oruzje iskusio je pendrecenje metalnom palicom po golim tabanima. "U sobi su bili milicioneri Ducic, Lakovic Momir, Cvijovic Mile, Minic i jedan kojeg ne poznajem. Lakovic me odmah docekao pitanjem gde mi je oruzje. Kada sam rekao da nemam, naredio mi je da se izujem i da naopako kleknem na stolicu. Tukli su me palicom po tabanima. Nikada nisam video takvu palicu, mislim da su je oni sami napravili. Ima metalni rukohvat, samo je vrh zavijen u gumu, unutra verovatno isto metal. Morao sam da ispruzim ruke, pa su me udarali po prstima. Svi nokti su bili plavi. Posle je Ducic doneo kantu hladne vode i naterao me da stavim noge i ruke u vodu. Pustili me da jedem i popijem lek koji mi je donela zena, a onda su nastavili. Ponovo sa izuvanjem. Lakovic je brojao i kada bih rekao da nemam oruzje pretio mi je duplom porcijom. I dobio sam. Udario me sa obe ruke u usi, a Ducic me iz okreta udario nogom u grudi. Tada sam izgubio vazduh i pao. Dodao je nogom u leda. Udarao me inspektor drzavne bezbednosti".
Prema navodima ljudi s kojima su razgovarali predstavnici Fonda najvise su trpeli kada su udarani gvozdenom palicom: "U pocetku sam poricao da imamo oruzje. Samo sam jednom video ocevu pusku. Naredili su mi da naopako kleknem. Jedan me je drzao za glavu, a drugi udarao palicom po tabanima. Najvise me je tukao Ducic. On je doneo kantu vode i naredio da stavim noge. Posle toga terao me je da trljam noge o tepih. To je strasno bolelo. Kasnije je dosao Stanko Bezar. Trazio je da priznam da imam mitraljez, bombe i pusku M-48. Poricao sam, a on je onda naredio da mu donesu njegovu palicu. To je neka posebna palica sa drzacem od metala. Udarao me tim metalnim delom po dlanovima . Ponovo sam morao da se savijem preko stolice i udarali su me tim metalom po tabanima i pesnicama po ledima i glavi. U jednom trenutku dvojica su uzeli i udarali me po tabanima, a brko u civilu me uhvatio za glavu, jednom rukom mi zapusio usta a drugom me samarao, dok me cetvrti udarao po ledima i glavi. Najvise su me tukli Ducic i Pejovic. Drzali su me od tri po podne do iza devet uvece. Otac i ja danima smo se uvijali u koze da bi zalecili rane. U vezi sa upotrebom gvozdene palice cesto je pominjan policajac koga su drugi oslovljavali imenom "Ljujo". Navodno je iz Nove Varosi. Jednog vlasnika radnje, inace clana SDA je tom palicom navodno udarao po rukama, a pendrekom po ledima. Njegove pretnje su uzimane veoma ozbiljno jer je pominjao siptare: "Uz psovanje turske majke, pretio da ce nas Bosnjake pogaziti kao zabe jer smo isti kao siptari". Jedan od prebijenih koji je zatrazio lekarsku pomoc navodi da je u policijskoj stanici pitan kod kojeg je lekara bio i da mu je r

Ahmet Mustajbegovic (1944) iz Prijepolja:

"Dvadeset i sedmog janura 1994. godine, ujutru u pet sati, dosla je policija u dva policijska auta, sa sedam-osam policajaca, opkolili su kucu i pokucali na vrata. Otvorila je moja supruga. Rekli su da su dosli zbog pretresa, navodno trazeci skriveno oruzje. Usao je Rodoljub Matovic i upozorio me da se ne suprostavljam. Odvojili su mi zenu i dvoje djece u jednu sobu, a mene su vodili sa sobom. Govorili su da znaju da imam oruzje. Trazili su detektorom. Cijelu kucu su pretresli. Nista nije vredelo sto sam ja tvrdio da nemam oruzje. Tjerali su me da prevrcem kupus, drva, pijesak. Porodicu su preturali iz sobe u sobu, dok su pretrazivali. To je trajalo cetiri-pet sati. Nisu nasli nikako oruzje, jer ga nije ni bilo. Odveli su me u Zalog, jer i tamo imam kucu i ponovili istu proceduru. Ni tamo nisu nista nasli. Glavni islednici su bili iz Uzica. Pretres ove druge kuce je trajao oko jedan cas. Kada smo silazili niz stepenice ove druge kuce, taj glavni inspektor iz Uzica, poceo je da me vuce za kosu i govorio: propjevaces ti, kazaces gdje je oruzje! Ja sam neprestano govorio da nemam oruzje. Odveli su me u novi SUP, na Purica potoku, i odmah su me poceli tuci. Tukao me uglavnom ovaj inspektor iz Uzica, koji je bio u civilu. Na predlog jednog policajca iz Prijepolja naredili su mi da izujem carape i da kleknem na stolicu. Ovaj iz Uzica me je zatim udarao palicom po tabanima. Usput je vrijedao i psovao. Batinjanje i ispitivanje je trajalo do 22 sata uvece. Zanimalo ih je je li doslo oruzje u Prijepolje. Spominjali su neku Bosnjacku paravojnu formaciju "devet plus jedan", zatim neke trojke i slicno. Trazili su da saradujem sa DB-om. To vece je bio izasao onaj inspektor u drugu kancelariju i kad se vratio rekao mi: da ima covjeka, koji tvrdi da sam ja jedan od voda resora ispred SDA Sandzaka. Pitao sam ko je taj covjek, a on mi je rekao: hoces li da vas suocim? Rekao sam da hocu, a on me odveo u drugu kancelariju. Tamo je bio Malaga Malagic, okruzen grupom policajaca. Pitali su Malagu: ko su vode paravojnih formacija (bez spominjanja SDA) u Prijepolju? On je rekao: Sefko, Bajro, Eso i Ahmo. Ja sam ga podsjetio da su to clanovi Nadzornog odbora SDA, a to nije isto. Jedan od policajaca mi je rekao da ja nemam pravo da pitam, vec samo da odgovaram. Pitao sam Malagu: otkud mu ta informacija? Nije mi odgovorio, jer policajci nisu dozvolili. Ponovo su me vratili u prostoriju gdje su me ranije ispitivali. Inspektor mi je dao papir da napisem priznanje ko su vode paravojnih formacija i opisem druge radnje vezano za SDA. Ja sam odgovorio, da sam sve rekao i da nemam nista da dodam niti oduzmem. Posle toga je dosao glavni sef inspektora i pitao: jesam li priznao, a oviaj policajac mu je rekao da nisam. Sef je setao po prostoriji, a onda rekao: da mi daju pet dana da dojavim bar za dvojicu koji imaju oruzje. Zaprijetio je da ako to ne uradim da ce me svojim rukama ubiti. Pustili su me, a ja sam treci dan pojegao u Makedoniju. Kasnije sam otisao u Tursku i tamo ostavio dvije godine. Vratio sam se u Sarajevo, a u Prijepolje dosao 2001. godine".

Muriz Henjas (1954) iz Velika Zupe:

"Dvadeset sedmog januara 1994. godine, u sest sati ujutru, cuo sam lupanje na vratima u prizemlju kuce. Probudio sam se i izasao na terasu, odakle sam vidio mnogo policajaca oko kuce. Vidjeli su me u pidzami i naredili da odmah sidem i otvorim vrata, inace ce odmah provaliti. Ja sam sisao i otvorio vrata. Tada su dva inspektora DB-a i nekoliko policajaca usli u kucu sa uperenim automatom. Pitao sam: sta je ovo? Rekli su da hoce da pretresu kucu i da traze oruzje. Prije nego su usli u kucu pokusao sam ih upozoriti da ne ulaze obuveni u stan, nasta se oni nisu obazirali. Usli su obuveni u svaku sobu. Jedan od inspektora koga sam poznao sa TV-a je rekao: da traze oruzje, Rekao sam: da nema problema, sve cu dati i da je sve pod dozvolom. Dok su razgovarali sa mnom, na drugoj polovini kuce, gde zivi brat i majka, cuo sam lupnjavu i pitao: sta je ono tamo? Rekli su: isto sto i ovdje. Vikali su: daj oruzje! Dao sam sve sto sam imao. To je bilo lovacko oruzje pod dozvolom. Kada su to uzeli, poceli su sa pretresom kuce. Prvo su pretresli stan, drugi sprat i potkrovlje. Sve su ispreturali, cak i kauce, zamrzivac i ostale aparate. Onda su presli na potkrovlje. Vrsili su detaljan pretres i to sa detektorom. Spustali su sijalice niz odzak, odvaljivali potkovicu krova. Nisu nasli nista. U meduvremenu, u potkrovlju se pojavio nacelnik SUP-a Mileta Novakovic, koji me je pozvao ustranu. Rekao mi je da dam sve oruzje, jer navodno znaju da imam skriveno oruzje. Rekao je: bolje je za tebe i za citavu tvoju familiju. Ako ne predam oruzje, moram ga roditi, milom ili silom. Rekao sam: sta sam imao predao sam, a roditi ga ne mogu. Svo vrijeme pretresa i loma po kuci, u stanu su se nalazilo dvoje maloljetne djece, sin Mirhun (15) i Muamer 12), tasta, tezak srcani bolesnik i asmaticar. Supruga je tih dana izasla iz bolnice, gde je operisala zuc i bila lijecena od bubrega. Poslije pretresa drugog sprata i potkrovlja, stavili su me u auto "puch" i odveli na imanje koje je udaljeno 1,5 km od kuce. Tu su opet sa detektorom trazili oruzje, po citavom imanju u zemlji i vikendici. Nisu nasli nista. Kad su se posle jedan cas vratili, ponovo su me odveli u potkrovlje kuce i pokazali bombu. Pitali su: odakle ova bomba? Nisam znao odgovor. Rekli su idemo u SUP, a tamo ces reci sve, gdje se sta nalazi. Stavili su u auto mene i brata Murata i odveli u novi SUP na Purica potoku, a sadasnja Zgrada vojnog odsjeka. Odveli su nas na drugi sprat obojicu. Jednog su uveli u jednu sobu, a drugog u susednu, koje su razdvajala samo jedna vrata. U sobi u kojoj sam ja bio ostala su dvojica inspektora koji su prije bili u mojoj kuci. Sjeli su naspram mene, preko stola, a mene stavili da sjedim na stolicu. Ispred sebe su imali neke papire, a medu njima novine "Front", "Polimlje", "Novosti", "Oslobodenje". To su novine u cijim se tekstovima pominje moje ime u pozitivnom smislu, kao vojniku i gradaninu. Pokazali su mi fotografije kuce, koja je slikana iz svih uglova. Bilo je mnogo slika formata A-4. Rekao sam da je to moja kuca. Pitali su me gdje si sluzio vojsku? Rekao sam u Kraljevu i Nisu. Onda su presli na ispitivanje: Kakvu ja to imam vojsku? Gde ja to vrsim obuku iste? Ja sam se cudio tim pitanjima i odgovarao shodno tome da nemam pojma. Novakovic je poslije izvjesnog vremena usao i rekao mi: sto glumis, sto ne kazes istinu? Rekao sam da ne glumim vec da govorim istinu, i da ne znam lagati. Onad su utrcala cetiri policajca, uhvatili me za noge i ruke i presavili preko stolice. Mileta je poceo da me tuce pendrekom po ledima, zadnjici i bubrezima. Za to vrijeme su me ova cetvorica drzala. Posle zestokog batinjanja, pustili su me da sjednem na stolicu. Sve vrijeme batinjanja ona dvojica inspektora su posmatrala kroz prozor kao da nisu zainteresovani sta se dogada. Ponovo su me ispitivali napomenuvsi da cemo sve to zavrsiti. Kda su prestajali da me ispituju, fiksirali su me u oci, zatim citali novine, gledali slike moje kuce, a ja sam za to vrijeme slusao batinjanje moga brata u drugoj prostoriji. Poslije izvjesnog vremena, Mileta bi usao i rekao bi: brat ti je dobar, nije fukara kao ti. Sve je priznao. Priznaj i ti. Odgovorio sam: ako je priznao, neka za to odgovara, ja nemam sta da kazem, osim onoga sto sam rekao. Kada je posao da izade, udario me je nogom karate udarcem u grudi. Okrenuo se prema meni, a u meduvremenu je ulazio jedan drugi policajac, a Mileta mu rece: ne pade! Zatim mi prilazi taj drugi, otvorenih usta kao zvijer i govori mi da ce mi pojesti uho. Odgovorio sam mu: pojedi, ici cu culjast i ako budem ziv i ako me ko bude pitao, sto nemam uho, reci cu: pojela mi ga slavna milicija. Mileta ga je zatim uzeo za ruke i izveo napolje. Sa mnom u sobi je ostao jedan od inspektora, koji me nista nije pitao, niti govorio, vec me samo gledao u oci. U susjednoj sobi bi se cula lomljava, udarci, vriska i uzdasi moga brata. Poslije izvjesnog vremena, ulazi ponovo Mileta, govoreci mi: sta radis, dzukelo, od mene i od mojih ljudi i od brata ti, sto ne priznas? Odgovorio sam: sve sam priznao. Poslije par sekundi, kao po komandi, ulaze cetvorica policajaca, obaraju me preko stolice, drze me, a Mileta ponovo tuce palicom po tabanima i listovima nogu. Poslije izvjesnog vremena me pustaju, a odmah potom se cuje batinjanje moga brata u susjednoj sobi. Tada jedan od inspektora mi govori da priznam svu krivicu na sebe, da bi mi pustili brata, da vise ne biju i njega i mene. Poslije malo razmisljanja, koliko sam mogao, rekao sam da je moja bomba i sve sto oni kazu. Izasao je i pozvao kolegu, zatim su mi dali parce papira da nacrtam mjesto gdje se nalazila bomba i ostalo oruzje. Ja sam im rekao: recite gdje vam odgovara, tako cu i nacrtati. Crtao sam skicu potkrovlja i naveo od prilike jedno mjesto gdje se navodno nalazilo oruzje. Dao sam im skicu, koju su oni posmatrali i medu sobom saputali, samo sam cuo da jedan od njih, kaze: nema ovo veze, a zatim su skicu zguzvali. Izasli su, a ja sam ostao sam. Poslije izvjesnog vremena jedan od njih je usao, dao mi parce papira i olovku i rekao da pisem izjavu, jer treba da idem u Uzice u istrazni zatvor. Ja sam napisao izjavu prema onoj izmisljenoj skici i bio spreman da napisem bilo sta, samo da bi prestalo maltretiranje mene i mog brata. Kada sam zavrsio sa pisanjem, procitali su to, gledali me u oci, zguzvali papir i rekli: nema ovo veze, sjutra ces ponovo pisati, a za danas smo umorni. Izgubio sam pojam o vremenu. Dosao je da me cuva saobracajni policajac, Matovic Rodoljub. Bila je vec noc. Usao je taj Matovic i pitao me: sta je ovo Murize, jer me je poznavao. Rekao sam: ne znam, Mate. Doslo je jebeno vrijeme. Pitao me je: hocu li cigaru? Ja sam se iznenadio, jer nisam mogao da vjerujem da ima jos postenih ljudi u uniformi policajca u Srbiji. Pribrao sam se od tog iznenadenja i upitao ga: mozes li me pustiti u WC i da pijem vode. Rekao je da mogu sve sto ja zelim, a on moze da mi pomogne, da ce to i uciniti. I ucinio je. Pustio me u WC i pio sam vode ispod cesme, a on me izvukao, rekavsi: pretjerujes, pozlice ti. Pices kasnije. Tako je i bilo. Donio mi je i hranu koju mi je supruga u meduvremenu poslala. Molio me da uzmem da jedem. Nisam mogao da jedem od bolova i ispucalih usana. Pitao sam ga: moze li poruciti mojoj zeni da mi posalje toplu odjecu, jer idem sutra u istrazni zatvor u Uzice. Tu sam ostao sa njim jos izvjesno vrijeme u prijateljskom razgovoru. U toku noci su mene i mog brata prebacili u stari SUP gdje smo zatekli masu Bosnjaka, zatvorenih u jednoj velikoj sali. Bilo ih je otprilike oko 40. Tu smo ostali do jutra. Te noci od batinjanja, tabani su mi otekli. Nisam mogao da skinem cipele, niti da koracam ni jednog koraka. Otekle noge sam pokazao svima u sali, a izjutra su izvodili jednog po jednog. Nije se vracao niko. Ja sam ostao sam u sali sa jednim naoruzanim policajcem. Pozvali su me da pisem izjavu. Napisao sam istu izjavu kao i predhodni dan. Izjavu sam potpisao i predao Stanku Betorovicu. Tada me je poceo saslusavati i inspektor iz Priboja Milutin Kijumovic. Saslusao me i ponovo vratio u salu. Tu sam ostao do 20 uvece a onda mi rekli: idi kuci, ali da dodes sutra u 8 casova i da poneses ono sto imas u kaci od sira, u neopremljenom stanu, na prvom spratu. Pitao sam: sta je to u kuci, sto treba da donesem? Kijamovic je rekao: Pogledaj i donesi! Dodao je: ako imas jos nesto, ponesi i to. Posao sam kuci, prespavao tu noc, a izjutra otisao u nepreseljeni stan, nasao kacu od sira i u njoj stari drveni kundak od lovackog karabina, kojeg je jos moj otac zamijenio zbog dotrajalosti na karabinu, a za koji je postojala dozvola. U 8 izjutra, odnio sam kundak i prijavio se. Kundak sam dao Kijamovicu koji je on pogledao i rekao da sacekam u hodniku. Tu sam zatekao Momcila Matovica i Panta Perisica koji su bili obicni gradani. U 14 sati su me pustili i rekli da sam slobodan. Ja sa upitao: A Uzice? Nisu mi nista odgovorili. Uzeo sam stvari koje sam bio ponio za Uzice i dosao kuci. Lijecio sam se po savjetu dr. Misa Daskovica, sirovom junecom kozom i nekim tablaetama, koje mi je on dao. Nisam uzimao ljekarsko uvjerenje jer sam smatrao da ce doktori imati problema zbog izdavanja istog. Nisam tuzio zato sto nisam vjerovao ni policiji ni sudu, s obzirom da je Mileta rekao: jesam vas tukao - tuzite me. po savjetu prijatelja, fotografisao sam se tek poslije deset dana kada povrede nisu bile tako uocljive kao prvih dana. Od tih povreda i danas posle osam godina imam posljedice i psihicke stresove. Iste simptome ima cijela familija".

Mehovic Avdulah - Tule (1964) iz Velike Zupe:

"Dana 31. januara 1994. godine, prilazeci svojoj kuci, koja se nalazi u Velikoj Zupi, zatekao sam policiju koja je opkolila istu, naoruzani automatima. Inspektor policije Bezarevic, prisao mi je i trazio da predam oruzje koje se nalazi kod mene. Pristao sam i otisao sa njima, otkopao oruzje i predao im. Onad su me odvezli kombijem do policijske stanice gde vrse fizicku torturu, kod komandira milicije Milete Novakovica, zamjenika komandira Slobodana Pejovica i inspektora Bezarevica. Trazili su od mene da dam jos oruzja, a posto nisam imao, Novakovic me je udarao pendrekom po prsima, a Pejovic i Bezarevic palicom po rukama, donjem dijelu leda i tabanima. Doneli su i neku kantu s vodom kako bi hladio ruke. Poceo sam glasno da jaucem od bolova, a oni mi stavljali plasticnu kesu u usta kako se ne bi culo. Batinjali su me i isledivali kako bi priznao ko sve ima oruzje. Trazili su od mene nekakve planove za teroristicke napade, sto naravno nisam ni imao niti znao, a i nisam terorista. Pitali su zasto sam imao oruzje, ja i ostali, kod kojih je nadeno. Rekao sa: niti vjerujemo policiji ni Vojsci Jugoslavijeda ce nas zastititi, jer ovuda su prolazile razne vojske i pucale iz oruzja, a Srbi stanovnici opstine Prijepolje, su bili naoruzani. Znali smo da imaju oruzje po tome sto su za njihove praznike i ostala veselja pucali iz svih vrsta oruzja. Pogotovo sto su u pogranicnom dijelu sa BiH, gdje je bio rat, stradali Bosnjaci u Sjeverinu i Strpcima, a policija i vojska nas nije zastitila. Mnoge batine sam dobio zbog toga sto sam im rekao istinu u oci. Bas zbog tih zlocina koje su pocinili nad nama, oni su bili ti koji su provocirali rat u celom Sandzaku, da bi nas pobili i protjerali sa ovih prostora. Medutim, mi nismo zeleli rat ovde i predali smo oruzje koje su trazile vlasti od nas. I ja sam znao a i slusajuci predsjednika SDA dr Sulejmana Ugljanina da bi rat bio pravo samoubistvo za nas Bosnjake i da bi nestali sa ovih prostora. Kasno uvecer, 31. januara 1994. godine, cetvorica policajaca su me sprovela u uzicki DB, gdje sam dozivio toliko maltretiranje, batinjanje i ponizavanje da i sada kada bih znao da cu sve to prezivjeti prekratio bih sebi muke. Tu su me zadrzali cetiri dana i cetiri noci, uz stalno batinjanje od strane vise pripadnika DB-a koje nisam ni poznavao niti su govorili svoja imena. Stalno sam bio sa lisicama na rukama, privezan za stolicu ili neki metalni ormar ili neku vesalicu za garderobu koja se nalazila u kancelariji. Tako i kada su me udarali i kada bih pao na pod, ta ista vesalica bi pala na mene i udarila bi me. U tadasnjem Izvrsnom odboru SDA Sandzaka - Ogranak Prijepolje, svi smo imali zaduzene resore. A ja kao predsjednik Bosnjackog omladinskog saveza bio sam clan Izvrsnog odbora i nosilac Resora sigurnosti, gde sam primio zadatak od predsjednika Izvrsnog odbora. Nikad nisam imao zadatak da organizujem nesto protivzakonito u ovoj drzavi niti bilo kakve teroristicke akcije niti izradu planova za iste. za policiju i DB Srbije, ja sam bio kao sef policije i vojske Bosnjaka u Prijepolju. zato su me tukli i ispitivali o tome. Cak jednog dana su me opijali alkoholom. Na silu sam popio naiskap casu od dva decilitra, tako da se umalo nisam ugusio. Prije toga nikad nisam pio alkohol. Opili su me tako da su na kraju cirkuzirali sa mnom. Mogli su tako da rade sa mnom jer su imali i moc i zakon u rukama, pogotovo zakon o policijskom pritvoru od tri dana, a kod mene su i to prekrsili jer sam imao cetiri dana i cetiri noci torture. Proslo je osam godina od tada pa se ne sjecam svega kao batina. Posle kada sam potpisao neke izjave prebacen sam u zatvorski pritvor u Uzicu. U pritvoru sam bio u teskom stanju. Lekarsku pomoc nisam imao osim tableta protiv bolova. Od udaraca imao sam krvne podlive po ledima, tabanima i rukama, po glavi cvoruge, cak i mosnice su bile modre od udaraca, a to su vidjeli pritvorenici koji su bili u istoj sobi i zamotavali su me u mokre peskire jer sam imao visoku temperaturu. Iz pritvora sam izaso 18. februara 1994. godine. Podignuta je i optuznica protiv mene za nedozvoljeno drzanje oruzja. Za to sam osuden na devet mjeseci zatvora. Na izdrzavanje kazne sam otisao 1. decembra 1994. u Cupriji. Zbog svega toga sam dobio otkaz iz firme FAP - Livnica, gde sam bio zaposlen. Od tada i dan danas se nalazim na trzistu rada nezaposlenih sa teskom sansom da se zaposlim jer sam okarakterisan kao terorista. Zivim sa suprugom i dvoje djece i majkom. Jedina primanja je majkina penzija i nesto malo prinosa sa zemlje. Moram napomenuti i ovo:
Sredinom septembra 1991. odbio sam poziv da se javim u rezervni sastav JNA. Nakon toga su dosla dvojica policajaca sa "nivom" i priveli me u Vojni odsek, gde sam zadrzan nekoliko sati a potom prisilno oteran na vojnu vjezbu. Otisao sam prvo u Pozegu na vojnu vjezbu a posle nekoliko dana prebacen u Autovac, kod Gacka u Hercegovini. Kasnije sam prebacen na ratiste, zalede Dubrovnika, tacnije mjesto Zavala, pre mjesta Slano i Ravno. Nakon par dana sam dezertirao o cemu sam i posjedovao dokumenat a isto tako su u novinama "Glas Polimlja" objavili spisak dezertera".

Hajro Brdar (1944) iz Bevine:

"Dosli su petorica policajaca i poceli da pretresaju kucu, istresaju brasno, sijeno, prelazu drva. Imena im ne znam. Dvojica su bili u civilu, a trojica u uniformi. U kuci mi je bila scer i zet koji su sve to gledali. U stvarima nisu nista nasli, onda su me poveli u stari SUP. Odveli su me na sprat i poceli da me tuku. Tukli su me pendrekom, boksovima, trljali mi usi. Oni koji su me tukli bili su u civilu. Trazili su da priznam da sam prodavao oruzje. Posto nisam imao oruzje, nisam imao sto da priznam. Onda su mi rekli: da me vode u Visegrad, da ce mi cijepati usi, vaditi nokte. Prijetili su mi i da ce mi odstraniti nos. Ja sam im rekao: da me vode gde hoce, ja nisam to vise mogao da trpim. Poceli su da me psuju i da govore da nisu videli lude Bosnjacko pasce. Od batina i danas imam posledice, dobio sam secernu bolest, otezano se krecem, sto posto su mi noge onesposobljavanje i prebijene. To batinjanje je trajalo oko sedam sati. za to vrijeme su se smenjivali u batinjanju: Dusko Mancic mi je govorio: da predam oruzje da me ne bi vise tukli. Ja sam rekao da imam dao bih, a posto nemam, nemam sta da potpisem i posle toga su mi rekli da mogu kuci. Koliko sam bio isprebijan nisam mogao da odem kuci, pa sam prenocio u kuci Serifa Dautovica. Dva dana posle toga ponovo su dosli kod mene kuci, da me vode u Stanicu. Ja nisam mogao da se javim zbog zadobijenih povreda od predhodnih batina, pa sam rekao da me oni ponesu ako mogu. Onda su dosli iz SUP-a, Mileta Novakovic i ispitivali me kuci. Mileta mi je donio 200 grama kafe, kako ne bi pricao sta su mi radili. "
receno da poruci lekaru da ce policija doci da izvrsi pretres i da ce ih tada zapamtiti."

Projekat Poznati Bosnjaci / 2003 /