|
Подаци
о
рођењу
Јована
Дучића
су
двојаки.
По
неким
подацима
рођен
је 5.
фебруара
1871, а по
другим
5.фебруара
1874.
године.
Мала
енциклопедија
просвјете,
друго
издање,
Београд
1970,
страна
439
наводи
да је
Јован
рођен
1871.
године
што
је
узето
као
тачно.
Међутим,
претпоставка
да ли
је
Јован
рођен
1871 или
1874.
године,
неће
много
утицати
на
све
оно
што
се
може
рећи
о
овом
великану
писане
ријечи.
Но,
недвосмислено
је да
је
Јован
рођен
у
сиромашној
сељачкој
породици,
у
подножју
брда
Леутар
у
селу
Подгливље,
у
каменој
кући
на
спрат;
од те
куће
данас
постоје
само
зидине
и
стари
чемпрес
испред
врата...
Јованова
мајка
била
је
Јока
која
се
први
пут
удала
за
Шћепана
Глоговца
са
којим
је
имала
сина
Риста
и
кћер
Соку (
Ристо
ће
бити
тај
који
ће
свом
полубрату
Јовану
омогућити
школовање).
Други
пут
се
Јока
удала
за
Андрију
Дучића
из
Подгливља
са
којим
је
родила
кћер
Милу
и
сина
Јована.
Послије
очеве
смрти
1878. сва
брига
око
дјеце
пала
је на
плећа
мајке
Јоке.
Уз
макстмалне
напоре
и
одрицања
Јока
је
успјела
да
дјецу
одхрани
и
одгоји.
Јован
расте
у
средини
гдје
су
гусле
биле
и
остале
прво
и
основно
образовање
сваког
Херцеговца
па и
Јована.
Приче
о
Требињу
и
старој
Травунији,
о
Дубровнику
и
његовој
госпоштини,
о
Млечанима
и
Турцима,
хајдуцима
и
ускоцима
имале
су и
те
какав
утицај
на
Јованов
интелектуални
развој.
Требиње
и
његову
околину
у
срцу
је
носио
до
краја
живота
а о
својим
земљацима
увијек
је
имао
најљепше
мишљење.
Једном
приликом
је
написао:
«
Вјерујем
да су
од
свију
људи
у
нашој
земљи
,
Херцеговци
по
природи
најучтивији,
најмање
склони
сплеткама.
Њихова
убога
покрајина
направила
их је
скромним,
побожним
и
умереним...»
Основну
школу
Јован
завршава
у
Требињу.
Због
врло
тешких
услова
за
живот;
Јован
са
мајком
напушта
Требиње
и
прелази
у
Мостар,
гдје
га
прихвата
његов
полубрат
Ристо
Глоговац.
У
требињу
остаје
Јованова
сестра
Мила
која
је
била
удата
за
Риста
Ћеловића
из
села
Засада.
У
мостару
јован
наставља
трогодишње
школовање
у
трговачкој
школи
а у
слободно
вријеме
помаже
полубрату
Ристу
у
трговачкој
радњи.
Године
1886.
јавља
се са
првом
родољубивом
пјесмом
у
омладинском
часопису.
Тих
дана
по
слому
српске
побуне
против
окупаторске
Аустрије,
почиње
културни
рат
против
ње. На
првој
светосавској
прослави
у
Мостару
1887. год
Јован
обучен
у
народну
ношњу
( како
каже
његов
пријатељ
Воислав
Шола
– сав
у
злату
народног
одијела
) са
великим
успјехом
рецитује
пролог
Суботићеве
драме
«
Крст
и
Круна
».
Жељан
даљег
школовања
упућује
се у
учитељску
школу
у
Сарајево
гдје
1890/91.
годину
завршава
прву
годину
учитељске
школе,
да би
другу
и
трећу
завршио
у
учитељској
школи
у
Сомбору.
Ту
Јован
стиче
и
репутацију
поете.
Прву
пјесму
«Самохрана
мајка2
објавио
је у
Сомборском
листу
«Голуб».
Одатле
покушава
срећу
и у
Новосадском
листу
«Невен».
Прве
пјесме
које
му је
«Невен»
облавио
дале
су му
полета
и
снаге
да се
његово
име
наредних
година
објављује
на
страницама
«Босанске
Виле»
и «Цетињске
Зоре»
Раног
прољећа
1887.
Јовану
умире
сестра
Милева
( Мила
). Та
га
смрт
тешко
погађа
и он
пише
пјесму
посвећену
сестри:
«
Спусти
се
благо
вече,
Умукли
птичији
гласи,
А
на
твом
гробу,
сејо,
Пошљедња
с
зора
гаси
Па
суши
чисту
росу
На
гробу
што
се
сије;
Мајчине
сузе
то су
То
бистра
роса
није...»
Године
1893,
Јован
добива
диплому
учитеља.
За
вријеме
школовања
нарочито
се
истиче
у
познавању
матерњег
језика,
историје
и
књижевности.
Постављен
је за
учитеља
у
Српској
основној
школи
у
Бијељини,
1893
појављује
се са
низом
националних
чланака
у
Сарајеву,
Новом
Саду
и
Панчеву.
Један
је од
запажених
националних
радника
и као
такав
пада
у очи
полицији.
У
мају
1894.
полиција
је
извршила
претрес
његовог
стана,
јер
је
већ
раније
био
оптужен
због
ометања
јавног
реда
и
мира.
ДАЉЕ>>>
|
