|
Тада
су
полицији
пале
у очи
двије
Јованове
пјесме.
Прва
је
била
«Ој
Босно»
са
стиховима:
«
Мученице
света...
Пркосећ
бури
грдних
вјетрова
Што
т'зимом
бију
чаробну
груд,
Ти
носиш
терет
ропских
окова,
Ти
носиш
судбину
и
удес
худ...»
Друга
пјесма
му је
била
»ОТАЏБИНА»
у
којој
каже:
«
Не
трза
те
ужас
бједе,
нит'те
трза
ужас
рана,
Мирно
спаваш
мила
мајко,
тешким
санком
успавана.
Зарудиће
љепша
зора,
Љепшем
добу
сванут
дани...»
Рјешењем
Земаљске
владе
у
Сарајеву
Јовану
је
Забеањено
вршење
учитељске
дужности
у
Српским
школама
на
простору
Босне
и
Херцеговине.
Наредне
1895/96.
године
успијева
да се
запосли
као
учитељ
Српске
православне
школе
у
манастру
Житомислићу
код
Мостара,
али
му ни
ту
власти
не
дају
мира.
Јован
одлучује
да
напусти
учитељски
позив.
Враћа
се у
Мостар,
гдје
са
пријатељима
оснива
лист
«
МОСТАРСКА
ЗОРА»
( лист
за
забаву,
поуку
и
књижевност
). У
овом
листу
јован
се
појављује
као
преводилац
са
Њемачког
и
Француског
језика,
постаје
и
уредник
«ЗОРЕ»
у
којој
објављује
низ
запажених
чланака
и
расправа
о
књигама,
сликарима,
догађајима
у
култури
и сл.
У
једном
реаговању
на
тадашње
књижевне
прилике,
Јован
у «ЗОРИ»
износи
свој
став
и
критикује
појаву
свакојаких
писаца,
који
кроз
пјесму
и
писање
желе
само
славу,
те «ЗОРА»
у тим
књигама
не
види
патриотску
нрго
само
себичну
и
амбициозну
побуду.
Они
својим
пјесмама
дају
фразерске
и
бомбастичне
предговоре,
јер « Пјесма
нас
је
одржала»
оваква
нас
пјесма
доиста
није
одржала,
одржала
нас
је
много
боља...»
да би
завршио:
«Таква
пјесма
неће
одржати
ни
сама
себе
а не
нас ».
Мостарска
средина,
без
обзира
колико
се у
њој
пријатноосјећао,
спутава
његове
амбиције
и
гуши
га, он
одлучује
да
крене
даље.
У
љето
1899.
Јован
одлази
у
Женеву
на
студије
књижевности
и
филозофије.
Овим
се
коначно
испуњава
његова
жеља
за
студијама
у
Швајцарској,
гдје
исте
године
постаје
предсједник
студентског
клуба
«ВИЛА».
У
женеву
је
отишао
материјално
незбринут.
Поред
скромне
уштеђевине,
помажу
га
пријатељи
а
касније
стиже
потпора
и од
Српске
Владе
из
Београда.
Но,
највише
се
издржавао
од
својих
књижевних
радова
и
превода
са
Руског
и
Њемачког
за
Матицу
Српску
у
Новом
Саду.
У
мају
1900. год.
Из
Мостара
му
стиже
тужна
вијест,
умрла
је
његова
мајка
Јока.
Колико
га је
та
вијест
растужила
најбоље
се
види
из
писма
упућеног
Милану
Савићу
секретару
Матице
Српске
у
Новом
саду,
почетком
јуна
1900.
године:
«
Не
одговорих
Вам
прије,
јер
за
ово
вријеме
ваљало
је да
оплакујем
једну
тешку
несрећу.
Првог
маја
јавише
ми из
мостара
да
сам
напрасно
изгубијо
моју
јадну
мајку,
коју
сам
бескрајно
волио.
Њена
смрт
поразила
ме и
оборила
у
постељу.
Пишем
вам
ове
ретке
послије
неколико
дана
грознице.
То
нека
ме
извини
у Вас.
Ако
сте
подносили
сличне
ударце,
разумећете
ме.
Добра
и
племенита
мајка
заузима
у
души
дјетета
толико
мјеста
да за
собом
задуго
остави
једну
неутјешну
пустош.
Притом
сам
остао
потпуно
сам.
На
мој
долазак,
мој
повратак
у
отаџбину
сада
чека
само
неколико
убогих
гробова.
Ако
вам
додам
да
имам
част
бити
син
једне
поштене
плебејске
куће,
у
којој
с
нама
заједно
за
половину
вијека
под
истим
кровом
становаше
несрећа
и
непрекидна
борба,
вјероваћете
колико
су ми
ти
гробови
речити.
А сви
гробови
су
речити.
Треба
да у
сваки
положимо
по
парче
срца,
да их
послије
оплакујемо
са
дубином
бола
који
нас
обара,
а
којег
сам
сада
први
пут
спознао...»
У
сталној
је
беспарици.
На
све
стране
покушава
да
дође
до
новца
па
каже: «
...Човјек
да
цркне
не
може
доћи
до 5.
франака...»
Љетне
ферије
проводи
код
рођака
у
Требињу
и
пријатеља
у
Дубровноку
и
Мостару.
По
проласку
ферија
поново
се
враћа
у
Женеву,
али
незадовољан
машта
о
Паризу.
19.
децембра
пише
Ђури
Јакшићу
у
Париз
и
каже:»...Све
је у
реду
као
сат!
Предамном
стоји
пасош
у
најпотпунијем
реду
и ја
немам
ништа
осим
да
метнем
ногу
у
узенђију
и да
Вам
одјашем».
Са
стипендијом
Српске
Владе
остаје
у
Паризу
цијело
прољеће.
Новац
који
је
добио
од
Матице
Српске
донекле
је
санирао
љегово
материјално
стање.
Тих
дана
и
Јованови
пријатељи
у
Мостару
објављују
му:
Јадрански
сонети,
Пјесме
Леили,
Моја
пјесма,
Јесеље
елегије,
Венецијанске
вечери
и
Моју
Отаџбину
–
Пјесму
због
које
је
Аустрија
забранила
Јовану
да
буде
учитељ
у
Босни
и
Херцеговини.
Многи
критичари
и
историчари
послије
ове
збирке
стихова
написали
су да
се
Јован
одрекао
«
Шеретских
година
» а
Јован
каже:
« Од
тада
почињу
мајсторске
године
».
Јована,
Скерлић
окива
у
звијезде
и
пише:
«
Дучић
је
најбољи
млади
лиричар
у
нашој
књижевности
».
ДАЉЕ>>>
|
