|
У
јесен
1901.
послије
школских
ферија,
јован
се
поново
враћа
у
Париз,
да би
се у
мају
1902.
године
вратио
у
швајцарску,
да
тамо
како
сам
каже: «У
тишини
се
одморим
и
спремим
за
љетошње
и
јесење
испите».
У
шасопису
«Дјело»
пише
есеј:2Споменик
Воиславу
(Илићу).»
Књижевни
су
историчари
утврдили
да је
тај
текст,
у
ствари,
својеврсни
пјеснички
програм,
њен
модерни
манифест.
У том
есеју
Јован
отворено
тврди,
«Само
рђави
писци
не
подносе
утјецај...»
О
Јовану
тих
дана
пише
Антон
Густав
Матош
(1873–1914): «
Ако
Јован
Дучић
није
до
данас
најбољи
од
младих
српских
лирика,
може
то
постати.
Он се
развија,
расте,
почео
је
тек
пјеснички
самостално
живјети...»
Јован
Сарађује
у
низу
листова
и
часописа
широм
тадашње
Југославије:
Сарадник
је
Дубровачког
гласа
«Срђ»,
кога
тада
уређује
Антон
Фабрис.
За «Срђ»
Јован
пише
чланке
и
ситније
приказе
нових
књига.
У
једном
писму
Фабриса
моли
да
помогне
његовој
полусестри
и
каже:
«Молим
Вас
да
рукопис
изађе
оним
писмом
којим
Вам
шаљем.
Ја ћу
Вам у
будућности
слати
више
латинице.
И
још
нешто
и
преко
моје
воље.
Слушајте,
драги
господине
Фабрис,
па
макар
се
одмах
одрекли
мога
пријатељства.
Има
у
Требињу
једна
жена,
чија
је
кћи
била
некада
удата
за
некадашњег
начелника
Ћеловића,
која
је
била
некада
срећна,
а
која
је
данас
јадна.
Она
је
моја
родбина.
Ја
сам
је
видио
када
сам
прије
двије
године
био
тамо,
и
обећао
сам
да ћу
је
помагати
колико
моу у
њене
жалосне
старе
дане.
И ја
сам
до
сада
плаћао
њену
кирију
за
стан,
да је
добри
хришћани
неби
избацили
на
улицу.
Ових
дана
требало
би да
јој
пошаљем
20-30
франака;
она
то
чека
дан и
ноћ
од
мене.
Слушајте,
дакле,
драги
господине
и
пријатељу.
Ја
Вам
шаљем
све
ове
рукописе
с
молбом,
ако
можете
из
Срђа
да
одвадите
и да
јој
пошаљете
и то
на
моје
име.
Ја
засе
верујте
ни у
ком
случају
неби
ништа
тражио
од
Срђа,
али
за
ову
јадницу
није
ме ни
мало
стид
да
вам
затражим...То
је
једна
сиротица
која
са
једном
племенитом
гордошћу
и
нијемом
тугом
подноси
своју
мизерију
чију
судбину
нико
не
зна
колико
ја...»
Јануара
1903.
поново
је у
новчаним
недаћама.
Обраћа
се
Гргуру
Јакшићу
у
Париз
и
каже:
«Драги
мој
сатрапе,
немам
никакво
добро
да
вам
јавим
овом
приликом.
Ја
сам
без
пребијене
паре,
презадужен,...Ви
који
сте
једини
још
Алхемичар
и
који
сте
знали
од
свачега
да
направите
жежено
злато,
знаћете
шта, у
тренутку
кад
умирем
24
пута
дневно,
ваља
да
чиним
да
изнесем
живу
главу...Ако
изађем
то је
да
шчепам
кога
за
кредит.»
Године
1903. још
је на
студијама
у
Женеви
и у
преписци
са
Јакшићем
због
новчане
кризе.
У
преписци
је и
са
матицом
Српском
у
Новом
Саду
интересујући
се за
судбину
Пушкинових
превода.
Један
је од
најревноснијих
сарадника
«Српског
књижевног
гласника».
У
новембарској
свесци
1903.
године
објављује
«Јадранске
сонете».
Почетком
љета
1904.
године,
стиже
у
београд
и
састаје
се са
раније
познатим
друштвом:
Скерићем,
станковићем
и
Ракићем.
У
«Српском
књижевном
гласнику»
објављује
своје
пјесме
«Дубровачки
пастели»
и «Дубровачки
Полкисар».
Септембра
1904.
године,
на
сцени
Народног
позоришта
у
Београду
изведена
је
премијера
Јованове
драме
«Крунисање
Душаново».
У
Берлину
тих
дана
објављен
је
циклус
Јованових
пјесама
на
њемачком
језику.
Јован
завршава
есеј
о
Бори
Станковићу
који
објављује
у «Српској
ријечи»
1905.
године.
Од
Београда
путује
до
Требиња,
да би
у
децембру
поново
био у
Женеви.
Концем
1904.
године,
по
други
се
пут
заљубљује.
Од 1.1.1905
године
води
дневник
у
који
највише
биљежи
о
својој
љубави.
Занемарује
студије
и
тако
до
краја
марта
1905.
када
се
гасе
његове
љубавне
авантуре.
Окреће
се
свакодневном
послу,
учењу
и
испитима,
али у
беспарици,
сналази
се
како
зна и
умије.
Углавном
пише
пјесме
које
шаље
разним
књижевним
часописима
и
тражи
помоћ.
При
крају
је
студија
које
су се
отегле.
Стипендија
му је
укинута
7
мјесеци
прије
краја
студија.
Поново
стара
болест-беспарица.
Матица
српска
из
Новог
Сада
шаље
му
хонорар
за
преводе
Пушкинове
што
га
извлачи
из
кризе
и
уписује
наредни
семестар
који
је
био
дошао
у
питање
због
50
динара.
Почетком
1906.
године,
планира
да
напише
књигу
есеја
о
нашим
писцима.
Из
женеве
обраћа
се по
тим
питањима
Петру
Кочићу.
«Ја
спремам,
колико
ми је
могуће
у
положају
коме
сам (ни
на
небу
ни на
земљи,
него
у
Женеви),
ја
спремам
једну
кљигу
Књижевне
импресије...
У њој
ће
изаћи
есеји
о 1.
Бори
Станковићу,
2. Иви
Ћипику,
3.
Петру
Кочићу,
4. Иви
Кнезу
Војновићу,
5.
Милану
Ракићу.
Можда
и
један
напис
о
Светозару
Ћоровићу,
Ав.
Стефановићу
и
сличним
писцима
о
којима
ваља
неко
да
рече
једном
без
лажи
која
нигдје
није
одвратнија
него
у
књижевности
и
нигдје
виче
акредитирана
него
у
нашој
књижевности
гдје
се
нико
не
зове
својим
правим
именом».
У
јулу
1906.
јавља
се
Алекси
Шантићу
и
поред
осталог
каже:»Ја
сам
постао
озбиљан
човјек,
драги
мој
Алекса
и
говорим
само
о
моралу
и
пијем
само
сифон...»
Љетопис
«Матице
Српске»
тих
дана
штампа
Јованове
пјесме:»Гама»,
«Дубровачки
карневал»,
«Дубровачко
вино»,
и «Нирвана»
.
|
