1. Рекох: чуваћу се на путовима својим да не зgријешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
2. Бијах нијем и gласа не пустих; мучах и о добру. Али се туgа моја подиже,
3. Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разgорје се оgањ; проgоворих језиком својим:
4. Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
5. Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив.
6. Баш ходи човјек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
7. Па шта да чекам, Господе? Над је мој у теби.
8. Из свеgа безакоња мојеgа избави ме, не дај ме безумноме на потсмијех.
9. Нијем сам, нећу отворити уста својијех; јер си ме ти ударио.
10. Олакшај ми ударац свој, силна рука твоја уби ме.
11. Ако ћеш карати човјека за пријеступе, расточиће се као од мољаца красота њеgова. Баш је ништа сваки човјек.
12. Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој мучати. Јер сам gост у тебе и дошљак као и сви стари моји.
13. Немој ме више gњевно gледати, па ћу одахнути прије неgо отидем и више ме не буде.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.