Тихомир Левајац:
Јопет суданија

5. Равнотежа зла

У среду су на Суд, поред оптужене, изведене још три Приче, као неко ко човечанство брука, и све за исто дело оптужене. Прва за учесништво, остале три за саучесништво. Првооптужена је инкриминисану причу причала, а остале три су јој у томе помагале, што је Стутутом Трабуњала недопустиво. При том су, оне, Приче, тврди тужилац који је иначе био у тесној родбинској вези са главним штабом Јато-патка, кардиналну грешку правиле. Причајући следиле су неки свој, виши, односно уметнички, а уствари приватни свет вредности, а не онај који је Стутутом Трабуњала прописан.
Уосталом, у то ће се Суд сам уверити када буде чуо како је истражни поступак текао.
Тужилац је службено испитивао како је на почетку рата, када је Посавски коридор, како Срби кажу, пробијан, Оyак, градић према Сави, у српске руке пао. Он је знао, али је хтео од оптужених њихову верзију да чује. Кад су оне виделе да им он унакрсна питања поставља, хтеле су одговор да избегну. Али притиснуте пирамидом доказа, најзад су морале да проговоре.
Тако је једна од оптужених причала да Војска Републике Српске ништа лакше у Посавини није освојила до Оyак. То место, како је оптужена рекла, које је у прошлом рату било највеће усташко упориште, које је, како су се Хрвати сами хвалили, пало онда када је Берлин пао, тај и такав Оyак скоро никакав отпор српској војсци није пружио!
Ни она, оптужена, вели тужилац, иначе блиски рођак Јато-патка, не зна шта се тачно са Хрватским вијећем обране, и народом, десило, и зашто је такорећи испред српске војске главом без обзира према Свилају и Броду побегао, и преко Саве нагрнуо.
Међутим, друга Прича се на саслушању истрчала, па рекла да зна.
Она каже да је српска војска уочи пробоја линије Јакеш–Плећник толико пила и дернечила, а уз пиће и шенлучила, да су Оyачани мислили да су Срби линију одбране пробили, па су почели да беже.
Трећа пак оптужена ту причу преиначује, знате какви су Срби, како их је Бог несложне дао, те тврди да је за све крив Радио-Загреб који у информисању слушатељства није меру имао. Он је јављао да на Оyак иде ћетрдесет тисућа ћетника са Мањаће, као да је за српску ствар радио, а свом народу, извињавам се браниоцу оптужених, медвеђу услугу учинио.
Постоји пак Прича која доказује да ни прво ни друго није тачно, већ наводи посве нове чињенице. Бојовници 102. оyачке бригаде, а нарочито извесни Хијена, па господин Чавка, па спомињу неког Мату којег су сви Коњ звали, па Јосипа са надимком Ракијица, и друге, такве су злочине над Србима, у граду, а посебно у оближњим српским селима, у Новом Граду и Доњој Дубици, починили, да нису смели, због одмазде, српску војску да чекају.
Никад се, веле, неће сазнати шта је било са три до четири хиљаде Срба који су у логору, на стадиону, у Оyаку, били заточени. Никад се неће сазнати како су и где завршили, мада он, тужилац, тврди да Хрвати нису имали логоре, већ заштитне сабирне центре, како муслимани не би Србе поклали.
Међутим, господо, Прича коју је он, тужилац, као главног кривца оптужио, коју сви пред собом као неко невинашце виде, у својој причи пропушта само оне чињенице које ситуација допушта, па каже, да је српска војска у Оyак ушла тако да су се куће према тој војсци нагињале, док су многе продавнице са робом у излогу привлачно сијале.
Војници су у неким верандама на столу испод винове лозе, у шољицама и филyанима кафу налазили, а у неким домовима и хлеб у рерни, врућ или изгорео.
Чак су и нека кола, у некој отвореној гаражи затекли, како у леру, раде.
Само је неколицина кућа у спорадичним војним окршајима страдала, само су излози на Робној кући и неким продавницама полупани, а град пао. Читаве куће читаве остале, што се у другим гра-довима, у овом рушилачком рату није дешавало, а град пао.
А куће лепе, простране, са великим двориштима, на спрат и приземне, богате и богато намештене, јер је већина власника годинама по Немачкој и Шведској радила, па сву своју уштеђевину у њих улагала.
Неке чак и енглеску траву у дворишту имају, неке мале фонтане, складне као тек стасали девојчурци, а богами, у некима се могао и базен, за купање, затећи, што је за једну социјалистичку земљу и превише.
Кад је српска војска градом протутњала и борбена дејства према Плехану, Дервенти, Бијелом Брду и Кострешу пренела, известан број ратника је остао позадину да обезбеђује.
И обезвређује.
Ко први у кућу уђе, тај бира шта ће као ратни плен узети. Кад одабере то што му треба, кад одвоји то што употребну вредност има, истог трена самолепљиву етикету, са својим потписом на своју ствар ставља.
Неки у томе нису меру имали, па су присвајали и оно што им не треба. То је и разумљиво, пошто људска похлепа и грамзивост, ни у миру, а камоли у рату, граница немају. То је и схватљиво, пошто је осећање природног права на туђе, својствено само победницима.
С гледишта једне од Прича, то уопште није тачно. Она тврди да то српска војска није чинила, већ мештани који су у резервном саставу били.
Оно у чему се оптужене слажу јесте да се пад Оyака жестоко славио. До касно у ноћ, војници су се запијали, певали и пуцали, мада су многи и без пића пијани били.
Посебно се пило у кући на изласку из града, пре-ма Новом Граду, пре пумпе, у кући на спрат и под вињагом. У тој кући, у којој је све изузев зидова у иноземству било набављено, посада хаубичара је ратну победу славила.
Само чаше звоне, јер сваки гутљај укус победе има.
Ратници су били заваљени у дебеле фотеље. У руци им кристална чаша а у набреклој вени алкохол, те им се чинило да су се за свагда решили свега што је у рату мучно, болно и неизвесно било. Да су једноставно постигли то за шта су се борили.
Пиће се већ преко чаше прелива, а они се препиру, хвале, један другом у реч упадају, куну се и заклињу, и прете. Док један пева, други за изгубљеним другом плаче, а трећи ћуте, Младен, командир одељења, жали се на злу судбину, и своју и свог национа.
Волео би, вели, а већ језиком заплиће, пошто алкохол, као што знамо, тежину одузима, тако да језик тада почиње да лебди и плива, волео би, вели, са Америком да зарате, па да овако у Њујорк, као што су у Оyак упали, упадну.
Би се, вели, напљачкали!
Његовог заменика Њујорк не привлачи, зато што ти који у Њујорку живе, прича са ниподаштавањем, самозадовољно, надмено, са простачки от-вореним устима, млин чекићар нејмају.
Он млин чекићар у кући нема!
Имају, болан, виче Младен ракијашким гласом, имају, па штуца, као да га неко помиње. Имају, болан, имају, Америка је то! Зна ли он, богаму, виче поднапит, да је Америка најбогатија земља на свету!
Зна, зна, то призна, али млин чекићар нејмају!
Ма имају, шта говори! Само да они овако, како су у Оyак упали, у Њујорк упадну, видео би да имају!
Ма нејмају! Чим они онолике куће по Њујорку имају, виче гласом рапавим од пића, и са сетом у очима, онда млин чекићар нејмају! Можда га, негде, на другом месту имају, али га ту, у Њујорку, нејмају, тврди гласно па то шаком, којом по колену удара, потврђује.
Има Америка, болан, све! Има, има! Она све има, а најпре има то што други нема! Највише тога има! Таква је то земља! Да ли он зна шта је за њих млин чекићар?
Шта?
Врбова гужва!
Овако су хаубичари, у обичајима права без морала, онда када пиће и изобиље достојанство срозају, три дана и три ноћи ратну победу славили, тако што су се у туђој кући, између туђих зидова, туђим пићем до касно у ноћ запијали, а успут поред рата који су водили, и рат са Америком водили.
Четвртог, трезног дана, Младен је камион обезбедио, па га робом, коју је за себе у тој кући и у суседним кућама одабрао, напунио, а онда седмо- дневни допуст од команде добио. На камиону је овај обожаватељ некретнина повезао намештај и белу технику и постељину и тепихе персијанере и три лустера и четири гоблена и једну моторку и две мешалице.
Чак је и једног вучјака, додуше малог, узео, зато што је његовог вучјака прошле године неко украо. Он је од паса само вучјаке држао. Он је само вучјаке волео и ценио, и тврдио, тад кад се о расним псима говори, да је то пас над псима, а да је све остало белетристика.
За разлику од шарпланинца који читав живот само за једног газду зна, вучјак може газду променити. То је Младен знао, па је вучјака узео. А посебно је за то погодан млад пас, а овај је баш млад. Пошто још уши држи оборено, он вероватно није ни трећи месец напунио.
Младен је у своје село крај Лакташа, са камином и вучјаком, у сумрак, стигао.
Када је његова дванаестогодишња јединица Невена пса видела, одмах су се препознали, јер је пас нападно леп био.
Имао је очи боје лешника, а бистре, и уши мекане, сомотне. Није имао лисичју главу, већ једну малу, једва приметну грбу, као и сваки мужјак, изнад носа. Груди уске и дубоке, а реп богат. Длака кратка, по леђима црвенкаста, одозго црнкаста, али исте дужине, тако да је крзно свуда једнако било.
Прави вучјак, такав какав треба да буде.
Невена се на први поглед у њега заљуби, те замоли оца да га не везује, већ да у кућици у којој је и стари вучјак био, буде, али да га не затварају.
Једна Прича чак тврди да је Невена свог миљеника исту ноћ сањала, и да му је име, у сну, нашла. Наводно, њој се у сну име јавило, име Зовко.
Како Прича то зна? Не може да зна! Која Прича то може да сазна? Ниједна, питао је тужилац и сам одговарао, нема те Приче која може знати шта ко све у сну сања, ни знати ни сазнати.
Но, било како било, чим је Невена изјутра из куће у двориште изашла, Зовка је зовнула. Он је дотрчао, поред њених ногу своје ноге на траву положио, и главу на ноге, а репом око себе махао. За такву умиљатост Невена је уздарјем узвратила. Отишла је у кухињу и зделу са млеком донела.
Тако је њихова љубав почела.
Она је толико Зовком била опседнута, да није ни приметила које су све промене у кући настале. Није приметила да су њени родитељи старе кревете из спаваће собе под трем изнели, те да су унутра француски лежај, са уграђеним радијем више главе, унели, да су кристалне лустере обесили, да су завесе, као усред Минхена, на прозоре навукли, да су сат који свира о зид у дневној соби окачили, и да су сто, стилски, са две фотеље, поред стола који већ постоји, и стола и столица, унели, тако да је њихова кућа била дупке пуна.
Више се кроз кућу није могло ићи, већ су се ствари морале, као у теретани, прескакати.
Све то Невена није видела, јер је само у Зовка гледала.
Кад изјутра у двориште изађе, или кад се из школе врати, или кад од другарице, из суседства, дође, Зовко само њој трчи, и само се њој умиљава, и око ње облеће.
Тражи да се играју и у игри лудирају.
На њен знак се по трави ваљао, или пузао, онако како она нареди. На њен миг је на задње ноге седао, па из места, у висину, кроз обруч, као некакав таман, црвенкастомодри водоскок, скакао, или пак доносио ствари које је она око себе бацала, доносио стару рукавицу или једног издрнданог меду што га од детињства има.
Зовко је највише волео лоптом да се игра. Кажу да пас који неће лоптом да се игра, није здрав. А Зовко је био здрав пас, баш здрав, пошто је у свако доба дана имао поглед бистар, а нос хладан и влажан.
А када би их неко у игри прекинуо, кад би неко наишао, познат или непознат, он би истог трена игру прекинуо, пред њу стао и ратоборан положај заузео, као да хоће да је брани. Није дао да нико у њихов интимни круг бане.
Као да су се њих двоје у узајамној љубави такмичили.
Та међусобна приврженост колико је била дир-љива, толико је била лепа.
Зовко је мало-помало почео све да једе, мада је највише волео да једе оно што и Невена једе. То сваки пас воли. Али не остатке хране, већ саму храну. Међутим, Младен је, кад год с ратишта дође, сирово месо или тврду коску доносио. Месо, говорио је, нека влакна има која снагу дају, а коске вилице јачају, тако да је Зовко нагло почео да се развија.
Кад отац опет на ратиште оде, Невена га пази и храни, а заузврат он само њу слуша, онако подузетан и величанствено леп.
Мало је чудно да је он њу, женско, па још девојчицу, за вођу изабрао, кад се углавном зна да се ву-чјак може око женске умиљавати, и око ње облетати, и играти се, али је никад, или скоро никад, за вођу не бира.
Но, било како било, он је Невену изабрао и само њу слушао.
Без њене дозволе није храну узимао, ни чинио оно што она неће, мада није, без мана, био.
Невена га је једном, док се с њим играла, кобајаги новином по ушима ударила, а он се истог трена променио. Она није знала да пса највише боли кад га новином између ушију удариш, зато што хартија, за његова изоштрена осетила, превише шушти.
А онда је открила да не воли да се купа. Воли да се између ушију чешка, и по врату масира, и по леђима глади, али да се купа не воли. Воли да се мази свакојако, али да се купа не воли никако.
Зовко је, наравно, временом растао и чврснуо, тако да је његова лепота била много већа него када је у њихову кућу довезен, а снага много већа него онда када је узет.
А онда, драги моји, једног јесењег дана, када је Зовко и друго уво био подигао, једног лепог јесењег дана, и сунчаног, док је Младен на ратишту био, а мајка у продавници, сеоској, била, дакле, једног дивног, сјајног јесењег дана, једног дана који је био јасан као око, једног дана кад никог код куће није било, ни код куће ни у дворишту, десило се то што се десило.
И што се морало десити.
У крајњој линији, да се није десило, не би ни морало.
Пошто сведока није било, нико не зна како се збило.
Чак ни Приче, које су наводно, свезнајуће.
Једна Прича нагађа, па каже да је Зовко одједном, без икаквог повода, Невену напао, на земљу, насред дворишта, оборио, преко врата преклао и бестрага отишао.
Друга Прича тако не прича, већ прича то што зна. Зовко је заиста Невену, кад никог у дворишту није било, напао, на траву оборио, и почео да коље. Он би је свакако заклао да први комшија није случајно наишао и девојчицу спасао.
Зовко је преко плота рукнуо и бестрага отишао, а комшија, који је здравствени радник био, девојчици прву помоћ указао, а онда је у хитну помоћ одвезао.
Прва Прича је, тврди тужилац, то знала, али је тај податак, мада на то нема право, преиначила, те допустила да Зовко девојчицу у причи закоље, како би та сцена, на слушаоце, јачи утисак, оставила.
Ето, господо, суци, чиме се све оптужене баве!
Највеће размимоилажење између оптужених настало је онда кад је требало, са становишта Трабуњала, да се објасни зашто је Зовко учинио то што је учинио.
Шта је узрок том страшном чину?
Једна Прича супериорно тврди да је начињена грешка у одгоју пса, али доказе за то не наводи.
Друга каже да је о наследном гену реч.
Можда Зовко није био чисти вучјак, можда је био мешанац, па је тај агресиван ген проговорио. Ко зна чију је крв имао, јер није уобичајено, позивала се Прича на своје знање о вучјаку, да вучјак по леђима црвенкасту длаку има.
Трећа Прича пак треће наводи.
Зовко је то из љубоморе урадио.
Пошто су се они, њих двоје, у узајамној љубави такмичили, он ту љубав ни са ким није хтео да дели.
Чак ни са њеним родитељима.
Првооптужена ниједно од ових мишљења не уважава, већ неке ванљудске разлоге наводи, нека објашњења која до првих власника вучјака досежу.
С гледишта Трабуњала, свак зна да с вучјаком сигурност никад није обезбеђена, а она, девојчица, ни њени родитељи, нису то знали.
Било како било, прича се овако завршава.
Кад се мајка из продавнице вратила, затекла је Невену како на трави, насред празног дворишта а пуне куће, раширених руку и ногу, на леђима, у последњем положају, лежи.
Један крик, један једини крик, један крик који је личио на крик какве дивље звери, двориштем се разлегао.
Један стравичан, неартикулисани крик, који се пут неба винуо, који је хтео небо да подере, да га располути, а који на жалост ништа није могао да промени.
Ни да поврати ни да побољша.
Ето, тако је, вели тужилац, истражни поступак текао. Слудећем већу није тешко да примети да је тужилац свој посао стручно, савесно и по закону, у складу са Стутутом Трабуњала, обавио. Зато нема ваљаног разлога да се оптужене поново испитују, и да се претрес води и време губи.
Он, тужилац, ујка Сам, ујак и кум Јато-патка, предлаже, ради што бржег увођења правде у свету, да се оптужница у целости прихвати, односно, да суђење у овом тренутку у казну прерасте.
Само што је тужилац то рекао, с места је бранилац скочио и повикао: Кадија те тужи, кадија ти суди, кадија те тужи, кадија ти суди! Чак је по судници, као да је на неком сеоском вашару, у Посавини, почео да цупка, да ногама неспретно преплиће, и подврискује, таласајући се, упркос својој огромности.
Кадија те тужи, кадија ти суди, о-ле! Кадија те тужи, кадија те суди, тра-ла-ла! Кадија те тужи, кадија ти суди, оп-са-са! Тралала, опсаса, оле!
Како браниоца нико у игри и песми није могао да заустави, суђење се, наравно, у игранку, са певањем, и подврискивањем, претворило.

Тихомир Левајац: Јопет суданија

5. Равнотежа зла

Тихомир Левајац:
Јопет суданија